nije više Film na dan

2014.

režija: Seth Rogen, Evan Goldberg

scenario: Seth Rogen, Evan Goldberg, Dan Sterling

uloge: James Franco, Seth Rogen, Randall Park, Diana Bang, Lizzy Caplan

The Interview je film koji je podigao poprilično prašine u industriji zabave. Podsetimo se, neposredno pred premijeru Sony Pictures je bio žrtva hakerskog napada širokog spektra: nekoliko filmova iz zimske, praznične sezone je završilo na piratskim stranicama pre objavljivanja, a pored toga su procureli tračevi iz interne komunikacije dvoje direktora. Neki od tih tračeva su sočna hollywoodska ogovaranja, dok su drugi razvejali mit o američkom društvu kao post-rasnom. Tokom napada je Soniju zaprećeno da će još više prljavog veša isplivati na površinu i da će još filmova završiti na internetu ako The Interview slučajno izađe u planiranu široku distribuciju. Zaprećeno je i terorističkim napada na bioskope i oni su prvi “trepnuli”, pa su u Soniju ostali bez izbora i film je na neko vreme povučen, odnosno izašao je na internet platformama.

Imajući u vidu sadržaj filma, prvi osumnjičeni su državne službe Severne Koreje i to je prouzročilo razne reakcije. Raspravljo se o slobodi nasuprot sigurnosti, o politici pregovora sa teroristima, o snazi ucene, o pomenutom rasizmu. Ako ćemo iskreno, ovaj napad i za sada praznu pretnju je mogao da izvede bilo ko, od pomenutih korejskih službi, preko otpuštenih službenika do dokonih klinaca, pa i same Sonijeve strukture u okviru marketinške strategije kako bi potencijalni finansijski fijasko sprečili pričom kako je to bitan film koji stoji na braniku slobode i demokratije.

Poslednji scenario je malo verovatan jer je šteta ispala veća od koristi, Sony Pictures je zbog toga postao i ostao posvađan sa solidno velikim glumačkim i autorskim imenima, da ne pominjemo onako nisko, rasističko vređanje predsednika Obame. Na “frontu” sa Severnom Korejom je stanje stabilno, i jedni i drugi proizvode buku, ali se ništa značajno ne dešava ni posle relativno široke distribucije. Zanimljiv je podatak da je ceo skandal ispao ni godinu dana nakon relativno otpuštanja u kompaniji, pa to može biti zanimljiv motiv za osvetu. Ipak, senka cyber-terorizma je ostala, i ostala je poprilično duga.

Na kraju svoje kritike za The Interview, Richard Roeper je poentirao da već u februaru nikom neće biti jasno kako je takav film prouzročio toliki pičvajz u redovima filmske industrije da se i visoka politika umešala. Tu ću se složiti s njim, a mogao bih se složiti i na neviđeno: u principu, nijedno umetničko delo, a posebno ne proizvod industrije zabave, ne može pokrenuti niz političkih događaja, izazvati ratove i promeniti sudbinu sveta. Njegova poenta je bila da je dotični film osvežavajuće glupa politička farsa. I tu se delom slažemo, posebno u delovima “glupa” i “farsa”, ali što se tiče osvežavajućeg karaktera, meni je film prijao koliko i izvetrelo pivo.

U pitanju je nešto što Rogen i Franco izbacuju kao na pokretnoj traci: homofobna i homoerotična “buddy-buddy” stoner-komedija sa forama o drogiranju, “bromance” odnosu, kenjanju, pišanju i guranju nečega u dupe. Pitanje svih pitanja u filmu je da li je nešto “gay” ili nije. Ako i postoji satirična oštrica, ona je vrlo stidljiva, na samom početku filma i gađa moderne medije i njihov koncept “infotainmenta” (informacije umočene u zabavu, informacije o zabavi, a ne nečem relevantnom).

O samoj Severnoj Koreji vidimo manje ili više onu zvaničnu verziju iz istih tih medija. Prikazivanje se oslanja na sve mehanizme klasične diktature, anti-američke sletove, prodavnice sa lažnom robom (lažno debelo dete je već “nice touch”), podatke o broju gladnih i broju političkih zatvorenika u koncentracionim logorima, kao i na “lifestyle” vesti u Kim Jong-Unu, njegovom prijateljstvu ili čemu već sa Rodmanom (koji pažljivo gaji imidž notorne budale, ako želite nešto nadrealno, pogledajte njegovo gostovanje u Malnarovoj Noćnoj mori). Sve u svemu, The Interview nema pravu političku oštricu. Neko će pomenuti možda da je to prvi film koji stvarnog predsednika jedne stvarne države ima na tapetu po imenu i prezimenu i glumca da ga odglumi, ali filmski Un nije ništa stvarniji i životniji od fiktivnog portreta njegovog oca u animiranom filmu Team America ili od Dictatora Sache Barona Cohena.

U normalnom svetu, niti jedna država, a takođe niti jedan državnik ne sme biti uvređen filmom kakav god da je, posebno tako blentavim kao što je The Interview. Isto tako niko ne bi smeo biti uvređen bilo kakvom satirom ili karikaturom, ili ako već je, pravila civilizacije nalažu da to istrpi, žali se sudu ili upravi vodovoda. Sad, znamo kakvu reakciju mogu imati diktatori i ljudi koji operiraju u rigidnim dogmama, znamo da im nije strano pripucati na novinare, karikaturiste ili pretiti svojim bednim nuklearnim oružjem zbog kojeg njihovi podanici gladuju. Ali oni su notorni po odsustvu smisla za humor, posebno na svoj račun.

Kad smo već kod humora, to u The Interview jednostavno ne radi. Jasna je taktika u Hollywoodu i široj okolini znana kao “Hit and Miss” i svodi se na munjevito ispaljivanje loše i lenjo napisanih fora u nadi da će određeni procenat njih pogoditi metu. Ta procentaža u The Interview je bedna, fore su stare i ponavljaju se do u nedogled. Ništa novo nećemo naći ni u strukturi filma, mehanika u scenariju je predvidljiva. Ništa svežiji nisu ni glumci i njihovi, Seth Rogen je opet debeli “sidekick” koji je ponekad glas razuma za Francovog dominantnog tipa. Franco preglumljuje arogantnu guzicu, a samo bi se morao opustiti i biti to što jeste: arogantna guzica, ovako deluje borderline retardirano. Ostatak epizodista ima likove tanke kao papir i to nije nikakav ispit za njihovu glumu iz prostog razloga što će svaki loš do pristojan glumac te likove odigrati isto. Za najbolje nije bilo sredstava u budžetu, niti su bili u planu autorskog dvojca: oni bi možda uneli nešto svoje i zasenili dvojicu ne naročito raspoloženih rutinera. Njihov prethodni pokušaj This Is The End je makar nudio zanimljiv koncept, The Interview nema ni to. Podnošljivo ako ste fan, baš i ne ako niste.

2014.

scenario i režija: Israel Horovitz (prema sopstvenoj drami)

uloge: Kevin Kline, Maggie Smith, Kristin Scott Thomas, Dominique Pinon, Stephane Freiss

Ah, Pariz... Za uštogljene Engleze i veoma zauzete Amerikance ova metropola predstavlja mitsko mesto u kojoj se može i zaraditi i uživati. Pariz je pojam razbarušenosti, umetničke slobode, nekonvencionalnosti... Naravno, nije sve baš tako, iz mog iskustva i iz iskustva onih iskusnijih koji su tamo radili za život, ali ko smo mi da razvejavamo ustaljene filmske mitove. Pariz je opušten, tamo je sve laganini i tačka. Istini za volju, na filmu to savršeno radi.

My Old Lady je jedan od filmova koji koristi relativno standardne pretpostavke, ni premalo, ni previše, dovoljno da kroz film upoznamo jednu novu stranu Pariza i francuskog načina života, ali da sve to bude dovoljno jasno i pitko pre svega anglosaksonskoj publici. Israel Horovitz je cenjeni američki dramatičar, i to ne bez razloga, njegova dela se proučavaju na akademijama i izvode u teatrima širom sveta. Poznavaocima novohollywoodskih filmova Horovitz će biti poznat po saradnjama sa Stuartom Hangmanom (The Strawberry Statement, Believe in Me) i Arthurom Hillerom (Author! Author!). My Old Lady, iako svakako ne spada u njegove vrhunske komade, izgleda pristojno u filmskoj verziji, a pretpostavljam i u teatru.

Protagonista je Mathias Gold (Kline) koji preferira da ga zovu Jim, osiromašeni, nikad voljeni sin uglednog newyorškog bogataša. Nakon tri braka i tri neobjavljena romana, ostao je bez prebijenog dolara, pa mu stan (zapravo vila sa dvorištem) u Parizu koji je nasledio od oca izgleda kao da mu se sreća osmehnula, iako je otac većinu svog novca podelio u dobrotvorne svrhe. Problem sa stanom je što stan zapravo nije njegov, nego je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju između pokojnika i Mathilde Girard (Smith), francusko-engleske gospođe u poodmaklim godinama, ali savršenog zdravlja i lucidnosti. I ugovor zapravo Jima košta 2.400 eura mesečno, a gospođa je vrlo sposobna sebi urediti život, zrihtati kako bi rekli Slovenci. Primera radi, većinu svojih potreba “plaća” držanjem časova engleskog i konverzacijskih grupa, a “polaznici” su njena doktorka, vlasnik restorana, vinar i slični, za Francuze bitni ljudi. Čak je uslugom za uslugu svojoj kćerki obezbedila da nasledi njen posao u školi. Da stvar bude zanimljivija, pomenuta kćerka Chloe (Scott Thomas) nikada nije napustila rodnu kuću, pa je Jim u žešćem problemu sa prodajom i iz krize će se morati iščupati na drugi način.

Nakon osvežavajućeg, uvodnog dela, zapravo komedije o nekretninama, film skreće u pravcu kućne drame, a kada neke tajne i afere isplivaju na površinu, opasno se približava uverljivosti sapunskih opera. My Old Lady hvata na šarm pre nego na uverljivost. Neki od kritičara su istakli da je to drama sa tri lika u kući od kojih nijedan nije uverljiv ni sekunde, i to savršeno stoji. Međutim, to troje ljudi igraju vrlo kompetentni glumci i to na način da nas nijednog trenutka ne smore i ne iznerviraju. Kevin Kline je uglavnom briljantan kao uglađeni sredovečni depresivac, Pariz mu kao okruženje odgovara (valjda zbog French Kiss pre 20-ak godina), pa čak ni u spektakularno lošoj sekvenci pijanstva njegov performans nije uvredljiv (kao što je bio u Last Vegas). Kristin Scott Thomas ima ulogu koja joj prirodno leži i ona sjajno kapitalizira ne samo svoje talente, već i činjenicu da živi na dve adrese i govori dva jezika. Maggie Smith u teoriji ima najkompleksniju ulogu koja zahteva najviše balansiranja između živahnosti, opuštenosti i darežljivost s jedne i sebičnosti i samoživosti s druge strane. Ona uspeva u tome i šarmantna je, ali nekako se osećaju nedostaci njenog lika kojeg tekst tretira čas kao žrtvu vremena i konvencija, čas kao majstoricu spletkarenja i intrige.

Rekoh već, kome je do francuske opuštencije i lepih situacionih kadrova Pariza, a da pritom gleda troje glumaca kako izvode pristojan, iako ne baš vrhunski tekst uz diskretnu režiju, My Old Lady je solidna stvar za ubiti popodne. Međutim, ne valja očekivati previše. Ovaj film ne pomera granice ni u kom smislu, čak ni kao adaptacija direktno iz teatra. Šarmantan je, to stoji, ali je li to dovoljno?

2014.

scenario i režija: Richard Glatzer, Wash Westmoreland (po romanu Lise Genove)

uloge: Julianne Moore, Kristen Stewart, Alec Baldwin, Kate Bosworth, Hunter Parrish, Shane McRae, Stephen Kunken

Nepoverljiv sam prema filmovima o bolestima. Čak i u slučaju filma Amour, odlagao sam da ga pogledam koliko sam mogao, a filmove oko kojih se diže prašina obično pogledam čim sam u prilici. Nije to zbog neke preterane osetljivosti, gledanjem filmova čovek očvrsne u tom pogledu, nego zbog nekakve lične etike: ne volim portrete ljudi koji gube dostojanstvo i ne volim da učestvujem u izlaganju tuđe muke svima na videlo. Posebno ne padam na patetiku, Oprah Show i Hallmark Channel, a Still Alice opasno hoda po tom rubu.

Razlog zašto sam ga pogledao je Julianne Moore, njena nominacija za Oscara i status favorita u trci. Ona će verovatno odneti kipić i uloga u Still Aliceće tome doprineti jer je jedna od boljih njenih, a dobrih je imala mnogo, od Big Lebowskog i Boogie Nightsnadalje. Ona se trudi čak i kad je film osrednji ili loš i pokušava da svaku svoju odigra ne samo pošteno, nego i profilirano. U poslednjih nekoliko godina je veoma aktivna, sa po nekoliko filmova godišnje, a samo prošle godine njena karijera beleži 5 filmova i dve izvrsne uloge. Jedna je u Still Alice, a druga, meni još dojmljivija, u Cronenbergovom Maps to the Stars. Ako uloga u Still Alice nije dovoljna (a jedna je od najboljih ženskih uloga ove godine), verovatno će proraditi “McConaughey” efekat, odnosno kumuliranje ranijih zasluga. Nemojmo zaboraviti da Julianne Moore ima već 4 nominacije pre ove i da je nekako došao red na nju.

Julianne Moore nosi film na svojim plećima, njena uloga je savršeno odmerena i zaziva određene emocije i empatiju. Ni ostatak glumačkog ansambla ni u kom slučaju nije loš, Alec Baldwin kao da se pretplatio na sporedne uloge u filmovima sa budućim “oscarovkama”, a Kristen Stewart uspešno spira sa sebe i poslednje tragove Twilightsage. Film sam po sebi je tako-tako, bolji od TV filmova iako na njih pomalo i liči, i dobar koliko može da bude jedan američki, nezavisno snimljeni, ali od Hollywooda pokupljeni “tearjerker”. Priča je standardna, ali je ispiračana na svežiji i inovativniji način i oseća se iskrena empatija rediteljskog (i životnog) para prema svojoj junakinji. Zanimljiv podatak je da je pre desetak godina Richardu Glatzetu otkrivena jedna varijanta skleroze, pa je ovo u neku ruku njegova poruka svetu.

Bolest na tapetu u Still Alice je redak oblik Altzheimerove bolesti, nasledan i sa tendencijom brzog napredovanja. Kad upoznajemo Alice (Moore), ona je već bolesna, ali u veoma ranoj fazi i bez dijagnoze, funkcionalna i srećna. Ona je profesorka na odeljenju za lingvistiku prestižnog univerziteta i cenjena intelektualka. Udata je za akademika takođe, Johna (Baldwin) i sa njim ima troje odrasle i uspešne dece. Oni su situirani, čak bogati (ali ne nepristojno bogati), i posvećeni svojim karijerama i imaju više odnos pun poštovanja nego strastven odnos. Od troje dece, dvoje starijih imaju karijere, Anna (Bosworth) je već i udata i sa mužem očekuje blizance, a Tom (Parrish) treba da diplomira na medicinskom fakultetu. Najmlađa kćerka Lydia (Stewart) je možda malo “problematična” i to samo iz razloga što je strastvena osoba koja želi da se bavi glumom, a ne nekim sigurnijim poslom.

Prvi simptomi su takvi da se mogu odbaciti, i Alice ih odbacuje. Izgovor može biti umor, a može i bilo šta drugo. Čak ni tome što je umalo uprskala važno predavanje u Los Angelesu ne mogavši da se pravilno izrazi Alice ne pridaje previše značaja. Prvi ozbiljan problem će biti kada se izgubi na kampusu koji bi morala poznavati kao svoj džep, onda kad joj misli odlutaju na vlastitom predavanju. Sumnjajući na tumor, odlazi na pretrage, ali vest je mnogo gora. U pitanju je Altzheimerova bolest, u retkom obliku, neizlečiva i brza. Njeno stanje se možda neće pogoršavati iz dana u dan, ali povratka nema...

Autori jednu staru priču pričaju na dovoljno iskren i vrlo malo patetičan način. Naravno, tu i tamo će dati oduška potrebi za ljigavljenjem i preterati, posebno su ljigave scene u kojima se Alice priprema na samoubistvo, ali to su podnošljivi problemi. Ono što je zanimljivo je praćenje rutine i promene rutine. Alice trči dok može. Alice se tera na mentalni trening dok može. Alice piše dok može, čak sastavlja motivacioni govor za udruženje obolelih. Alice se brine sama o sebi i pomaže se alarmima na telefonu. Isto tako, ona se na trenutke gubi, ne prepoznaje svoju kuću, decu i muža. Zapravo gledamo kako jedna jaka i intelektualna žena postaje nemoćna i potpuno ovisna o brizi drugih ljudi. I to je možda i najveći horor bolesti.

Julianne Moore ima pomoć celog glumačkog ansambla. Alec Baldwin joj sjajno sekundira kao hladni, ali ipak pristojni muž koji se zakopava u posao misleći da je to najbolje za sve. Kate Bosworth i Hunter Parrish zaista deluju kao da su porasli u toj familiji pa se odvojili i naprosto imaju svoje brige koje su preče od zajedničkih. Najpozitivnije iznenađenje, ako je to iznenađenje uopšte, je Kristen Stewart koja iz filma u film dokazuje da je vrlo sposobna glumica, možda od samo nekoliko uloga (uglavnom strastvenih osoba ispunjenih angstom), ali u tome apsolutno pri vrhu. Ona se vraća tamo gde je stala pre Twilighta koji joj je možda doneo nešto prolazne slave, ali joj je objektivno usporio glumačku karijeru.

Na kraju krajeva, Still Alice je solidan film koji uglavnom izbegava zamke klišea i koji se drži skupa zbog glumaca i njihove predanosti i sjajne zajedničke hemije (scene sa Julianne Moore i Kristen Stewart su pravo uživanje), kao i zbog autorske iskrenosti i potrebe da svojoj junakinji sačuvaju dostojanstvo. Opet, to nije film koji bih preporučio, težak je i nije baš toliko dobar ili nov, ali nije ni gubljenje vremena.

2014.

režija: Rupert Wyatt

scenario: William Monahan

uloge: Mark Wahlberg, Jessica Lange, Michael Kenneth Williams, Alvin Ing, John Goodman, Brie Larson, Anthony Kelly, Emory Cohen, George Kennedy, Andre Braugher, Domenick Lombardozzi, Richard Schiff

Zimsko je vreme i to na filmskom planu znači nekoliko stvari. Prvo, sezona je nagrada, pa se prave prigodne bioskopske i televizijske revije, šuška se i piše i tome. Drugo, filmski studiji se u tom periodu rešavaju đubreta, niske produkcije, fulanih strategija i filmskih polu-proizvoda žanrovskog tipa (don't get me wrong, žanrovski film izuzetno cenim kad je kvalitetan) u nadi da će privući ekipu kojoj cela ta Oscar scena ide na živce. Treće, izvesno je da ćemo imati film s Markom Wahlbergom, što nije neka garancija kvaliteta, ali je garancija kakvog-takvog finansijskog uspeha. Pre dve zime, to je bio Broken City, film pristojan koliko može biti kada je scenario loš i aljkav, prošle se guslalo na patriotske teme sa Lone Survivor.

Ove godine s nama je The Gambler, remake istoimenog filma iz 1974. godine sa Jamesom Caanom. Sigurno je samo jedno: “Marky Mark” ove godine neće biti kralj januarskog box office-a, verovatno ne svojom krivicom, već krivicom Eastwoodovog Snipera koji se gura i u akademskim krugovima i među običnom rajom. Pa ipak, The Gamblerje zanimljivo štivo u ovom zimskom periodu (mada kalifornijske osunčane lokacije nikako ne pašu na našu geografsku širinu i dužinu), jedan “stylish” trilerčić (“style over substance” ovde itekako važi) pogodan za raspravu valja li čemu ili ipak ne. Imajte na umu da zanimljiv i stylish ne znači automatski pogođen i dobar.

Mark Wahlberg igra fakultetskog profesora i kandidat je za “miscast” godine već samo po tom osnovu. Prosto, nemoguće ga je zamisliti kako igra iole inteligentnog lika. Dodajmo na to da je profesor književnosti, razmaženi bogataš, pisac od jednog romana i da se sam sebi gadi i to vrlo elokventno pokazuje, barem u teoriji. U praksi, Wahlberg se dere kao magarac kada želi nešto poentirati. On svoje studente (uglavnom sportske stipendiste koji njegova predavanja koriste za lake poene) vređa i zajebava, tražeći među njima genija kojeg neće naći. Osim možda u Amy (Larson) u kojoj vidi potencijal i talenat, ali ne koliko ona, iz nekog neobjašnjivog razloga vidi u njemu. Serem, razlog je kliše: matori profesor i studentkinja sa manjkom samopouzdanja, “go figure”, što bi se reklo. E, da, on je i patološki kockar (da se zaključiti iz naslova) i u dugovima do guše, a poverioci su koloritna škvadra vlasnika ilegalnih kockarnica i kamatara.

Zadržimo se malo na njima, jer su zanimljiviji od profesora u Wahlbergovoj interpretaciji. Oni su redom, tihi ali veoma preteći vlasnik kockarnice Mister Lee (Ing), Michael Kenneth Williams (poznatiji kao Omar iz The Wire) kao crni mafijaš-zelenaš i John Goodman kao Frank, mafijaš-zelenaš sa kompleksom propovednika koji bez ikakvog blama u skoro svim scenama pokazuje svoje salo. Sva trojica glumaca Wahlberga jedu za doručak, da se čovek prosto zapita ko je tu glavni, a ko sporedni glumac. Čak i hiperdramatična Jessica Lange apsolutno dominira u tih nekoliko scena sa Wahlbergom kao njegova majka, iako je njen performans često preko granice dobrog ukusa.

Iz ovoga ispada da je Wahlberg loš glumac, što nije sasvim istinita tvrdnja. On je ovde kao riba izvan vode, u ulozi koja je prekompleksna u odnosu na ono čime se on bavi, a da stvar bude problematičnija, on dobija sve pogrešne upute i iz scenarija, ali i od reditelja. Iako po zapletu scenario ne odudara od originalnog filma, bitno su promenjeni detalji, umesto newyorškog jevrejskog štiha sada imamo isprani, kalifornijski, što počinje, ali ne završava na imenu glavnog lika. Čak je i gradivo koje kao profesor predaje bitno izmenjeno, u originalu je opravdana fiksacija na Dostojevskog i njegovog Kockara, ovde se bez reda i višeg smisla izvlače Camus i Shakespeare. Čini se da je Monahan (The Departed) ovde na misiji da ubaci što više sočnog dijaloga, dugih monologa i brzih, dosetljivih replika, pa mu nije bilo bitno nikakvo opravdanje za dalji razvoj događaja u filmu. Kako to da arogantni, suicidalni profesor uvek na kraju izvuče svoje i prevesla trojicu opasnih likova koji su na vezi jedan s drugim. Čak ni u njegovom kockanju nema onog plemenitog gubitništva niti adrenalina, ostaje samo pasivna mržnja prema samom sebi.

Problemi sa scenariom su samo početak, vešt reditelj bi ih preskočio pravilnim uputama glumcima ili nabijanjem tempa ili nekim drugim logičnim trikom. Wyatta likovi ne zanimaju, ne gradi ih, ne boji, pušta glumce da se snalaze ili da rade šta hoće. Nesrećna Brie Larson apsolutno nema prostora da bude išta osim dame u nevolji i vlažnog sna hollywoodskih pohotnika. Trojica negativaca profitiraju, ali je Wahlberg na gubitku jer ne uspeva da se izbori i zauzme za svog profesora, ni u jednom trenutku ni on ni Wyatt ne uspevaju da nađu opravdanje. Umesto toga, Wyatt se bavi vizualima i izborom muzike, ponekad toliko besmislene i neodgovarajuće dešavanjima na ekranu da to prosto boli. Pitam se da li je sličnost sa nedavnim “style over substance” trilerčićem Charlie Countrymanslučajna ili to postaje nekakav trend.

Opet, The Gambler i pored zamornog tempa, nesavršenog scenarija i bizarnih likova i odnosa među njima, može biti dobra zabava. Posebno je zabavan za analizu i prepirku. Evo, ja se sam sa sobom prepirem valja li ili ne. Nije još odlučeno. The Gambler je nešto što se može bez ikakve zadrške okarakterisati kao “guilty pleasure”, film kojim gledalac hrani svoj mazohizam, film koji ga istovremeno nervira i privlači. Da, objektivno je loš i promašen, pitanje je i koliko su motivi autora i studija bili plemeniti. Film je originalno bio namenjen dvojcu Scorsese-DiCaprio, ali su oni od tog projekta odustali, što je šteta jer bi, ako ništa drugo, to bio ispravniji, upeglaniji i kompetentniji film koji ne poseže za senzacijama na prvu loptu. Pa ipak, u svoj toj lošosti je nekako dovoljno simpatičan da ne bude potpuno gubljenje vremena.

2014.

režija: Nuri Bilge Ceylan

scenario: Nuri Bilge Ceylan, Ebru Ceylan (po motivima kratkih priča i drama A.P. Čehova)

uloge: Haluk Bilginer, Melisa Sözen, Demet Akbag, Ayberk Pekcan, Serhat Mustafa Kiliç, Nejat Isler, Tamer Levent, Nadir Saribacak

Iskreno, i pre nego što sam ga odgledao, gajio sam određeno strahopoštovanje prema ovom filmu. Zlatna Palma u Cannesu, za sada poslednji, krunski rad turskog reditelja koji je miljenik festivala, gde god da se pojavi žanje pozitivne kritike. Sa druge strane, traje preko tri sata, sporog je tempa i umirenog ritma, ne baš komunikativan sa publikom. Art-film koji govori jednim svojim jezikom koji nije baš uvek i svima razumljiv, detaljan iako se čini praznjikavim, suptilan po cenu nerazumevanja.

Moram priznati da deo mojih rezervi dolazi iz predrasuda prema bliskoistočnoj kinematografiji. Pokušao sam jednom davno sa Turcima i Irancima, ali nešto mi tu nije štimalo. Odsustvo dijaloga, prazni pogledi, dugi, statični kadrovi, za to nisam bio spreman. Ta moja pretpostavka, kao i ovlašna internet-pretraga autora i njegovih radova (ovo mi je, sramota, prvi susret sa Ceylanom) su razlozi zašto sam oklevao sa Winter Sleepčak i na festivalima. Drugi je bio pragmatičan: trajanje od tri sata i kusur, sedenje u istoj stolici i istom položaju, možda bi sve to bilo malo previše za moju kičmu i nemalu nikotinsku ovisnost. Sve dođe na DVD, negde pre, negde kasnije.

Priznajem, bio sam površna budala, a Winter Sleep je retka zverka, vredna gledanja, svidela vam se ili ne. Za razliku od ranijih Ceylanovih filmova u kojima je škrtario na dijalogu i okrenuo se pre svega fotografiji i eksterijerima, Winter Sleep ima sasvim drugačiji pristup, gotovo teatarski, sa obiljem dugih dijaloških scena u intimno osvetljenim enterijerima, gde kamera samo klizi oko glumaca najčešće fiksiranih u sedećem položaju. Čak i bez potpisa na odjavnoj špici, uticaj Čehova je primetan: film izgleda kao poduža, na nekoliko prizora podeljena pozorišna predstava. Ceylan je u intervjuima govorio kako je dobro pazio da ga okruženje Kapadokije (poznata po svojim prirodnim i arhitektonskim fenomenima, poput kuća delom ukopanih u stene) ne ponese i ne preuzme primat nad filmom koji je pre svega film stanja i karakterna studija likova.

U centru priče je Aydin (Bilginer), bivši glumac, a večiti bogataš. Novinar, pisac i intelektualac u pokušaju, zapravo “dobri” vlastelin u pokušaju u svom rodnom kraju gde je od oca nasledio hotel u planini i nekoliko kuća u dolini koje daje pod kiriju. Vreme provodi u razmišljanju, filozofiranju, pisanju kolumni i skupljanju građe za svoj “magnum opus”, istoriju turskog teatra. Oženjen je dosta mlađom lepoticom Nihal (Sözen) koja se kao i većina udavača bavi humanitarnim radom. Njih dvoje imaju naizgled korektan, ali ne i blizak odnos, svako živi u svom krilu “dvorca”. Društvo im pravi i njegova nedavno razvedena sestra Necla (Akbag) koja tu promišlja šta može uraditi na životnoj prekretnici. Tu je još i Hidayet (Pekcan), Aydinov asistent, predradnik, upravitelj imanja, kao i nešto stalne posluge. Zima je i hotel ne radi punom parom.

Već u jednoj od uvodnih scena shvatamo kakav je Aydin kao čovek, makar po temperamentu. On će možda dogovarati i pregovarati vezano za neki svoj posao ili hobi, ali “operativu” prepušta Hidayetu. Takav je i slučaj kada seoski momčić baci kamenicu na njihov auto i razbije prozor. Hidayet hvata dečaka koji je usput pao u vodu, odvodi ga kući i razgovara sa njegovim ocem. Otac Ismail (Isler) nije baš oduševljen da prima posetu od bilo koga iz Aydinove kompanije, on živi u jednoj od Aydinovih kuća i kasni sa kirijom toliko da su Aydinovi advokati poslali uterivače dugova. Rezultat: zaplenjen televizor i frižider, batine i sramota za Ismaila. Neće ovo biti pokretač radnje, Winter Sleep je, rekoh, film stanja, ali će biti prva situacija u kojoj će Aydin pokazati svoje ponašanje: za sve vreme frke i prepirke, on mirno stoji pored auta i ne meša se sa plebsom, čak ni kad Ismailov brat Hamdi-hodža (Kiliç) prekine situaciju obećanjem da će on refundirati štetu i porazgovarati sa malim.

Ono što sledi dalje je samo dublji i dublji uvid u Aydinovu glavu. Hodžinu posetu će iskoristiti da napiše kolumnu o neprimerenosti sveštenih lica da predstavljaju veru. O ženinom humanitarnom radu neće znati ništa do pred samu finalizaciju, onda će se pobuniti što je isključen i držati joj lekcije kako je ona neiskusna i nesposobna za tako što. Sestri će deliti lekcije o braku, ponašanju, radnoj etici i dokolici i čemu sve ne. Sve vreme će sebi uskakati u usta i iznova i iznova dokazivati da je ili totalni šupak od čoveka koji ima malo inteligencije i rečitosti da okrene priču na svoju stranu ili da je jednostavno ceo život proveo u imaginarnom svetu u kojem je on superioran, a svi ostali su budale, nedostojni, prevaranti.

Normalno, nekom tako samoljubivom i prepotentnom je cilj da ga svi vole, ali, takođe normalno, ne voli ga niko. Sestra mu se suprotstavlja dok ima snage i volje. Sa ženom živi u braku bez ljubavi, ma kakav kliše bila svaka priča o mladoj i lepoj ženi i starijem i bogatom muškarcu. Nihal u svom humanitarnom radu, bio on besmislen ili ne, vidi priliku da nešto stvori sama, van zlatnog kaveza na koji je pristala. Njegovi “seljani”, “podanici” o njemu imaju loše mišljenje i ne ustručavaju se da to kažu, oni hrabriji i u lice. Čak i nesrećni Hidayet nije tu iz nekog poštovanja prema gazdi, nego iz proste ekonomije. Na kraju, Aydin živi jedan tužan i prazan život, što je neretko i sudbina prevaranata, mudrosera i ljudi sa privilegijama.

Ovakav film, sačinjen skoro isključivo od dijaloga, zavisi pre svega od glumačke postave. Svaka čast Ceylanu na donekle fluidnim kadrovima tih dijaloga, on je lavovski posao odradio sa glumcima, i kroz izbor i kroz vođenje. Izuzev Bilginera koji je imao neku zapadnu karijeru (uglavnom pozorišnu u Engleskoj, tek nekoliko epizodnih uloga u zapadnim filmovima), ostali glumci su nepoznati van Turske. Pozorišno iskustvo se pokazalo kao vredno, Bilginer pogađa sve prave tonove i nosi ceo film, pritom nikad ne klizeći u teatralnost, a dve glumice su mu ravnopravne u zajedničkim scenama.

Zanimljiv je i scenario, odnosno način pisanja. Kao i na prethodna dva filma, Ceylan je sarađivao sa svojom suprugom Ebru. Njih dvoje su zajedno pisali scene sukoba, pa kasnije sučeljavali verzije i dobili konačnu, što se pokazalo kao dragoceno, jer Winter Sleep ima i mušku i žensku perspektivu, one su izbalansirane i u funkciji filma. Ceylan(ovi) pripoveda(ju), a ne propoveda(ju), seciraju likove i tursko društvo između bogatih i siromašnih, muškaraca i žena, modernosti i konzervativizma.

I pored pomalo bajkovitog naslova, ovo nije nimalo bajkovit film. Čehov je tu, prisutan u svakoj pori, kao i realizam, psihologija likova, situacije, socijalna inteligencija i socijalna komponenta. Winter Sleep je film koji zaslužuje gledanje, koji se možda neće svakom svideti, ali je svejedno jedan od najkompletnijih filmova ove godine. Opet, sa druge strane, treba biti oprezan, Winter Sleepnije laka literatura. Činjenica da nije dobio nominaciju za Oscara samo govori u prilog tome da je prošla godina bila izuzetno dobra za filmove van engleskog govornog područja.

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2014.

režija: Angelina Jolie

scenario: Ethan Coen, Joel Coen, Richard LaGravenese, William Nicholson (prema knjizi Laure Hillenbrand)

uloge: Jack O'Connell, Domhnall Gleeson, Garret Hedlund, Takamasa Ishihara, Finn Wittrock, Jai Courtney

Izgleda da smo mi, Balkanci, svojim amaterskim i diletantskim pristupom stvarima, kako ozbiljnim, tako i potpuno sporednim, ipak zarazili ostatak sveta. Kod nas, recimo, svaki frajer u birtiji je i genijalan političar, ekonomista, fudbalski selektor, pedagog, psiholog, automehaničar, građevinar, proizvođač alkoholnih pića i šta sve ne. Takvi smo po prirodi stvari, versatilni, ili samo volimo da guramo nos tamo gde mu nije mesto i ne priznajemo drugima da su stručni, da nešto mogu napraviti bolje od nas. Takav se pristup proširio Hollywoodom, pa je sada normalno da se glumac (ili zvezda, ima razlike) dohvati filmske režije. Bilo je toga i ranije, u periodu Novog Hollywooda je bilo normalno da se glumci uhvate režije na nekom malom, finansijski nezahtevnom i ličnom projektu. Ono što je danas različito je megalomanija tih projekata, a ime zvezde se koristi kao marketinški “brand”, bilo da je ona zaista režirala film ili se samo igrala reditelja.

Primer tog trenda je Angelina Jolie. Ona je nekada davno bila glumica i igrala je u raznim filmovima, od potpunih opskuriteta do relativno zapaženih. Kao deo hollywoodskog plemstva i rasna lepotica, brzo je napredovala u zvezdu. Njen “celebrity” brak sa Bradom Pittom i pozerski humanitarni rad i aktivizam su preuzeli medijski primat nad njenim glumačkim ostvarenjima, a ni njene uloge nisu bile nešto posebne, pa se Angie odlučila da se pokaže i dokaže kao autor i uhvatila se scenarija i režije. Njen autorski prvenac je bio toliko loš i nelogičan, faličan pre svega iz filmskih razloga (ne bih ulazio u politiku) i u solidnoj meri je ismejan od kritike i publike. Angie se nije predavala, niti tvrdoglavila, već je napravila dobru odluku, za scenario unajmila stručnjake, a režiju nastudirala gledajući kako to rade profesionalci, pa je njen drugi pokušaj, Unbroken, drastično bolji od debija.

Unbrokenje ekranizacija biografije Louisa Zamperinija, olimpijskog atletičara, vojnog pilota i ratnog zarobljenika, sve u svemu zaista interesantnog i poštovanja vrednog čoveka. Čudo je kako se hollywoodske glavešine nisu ranije dosetile da o njemu naprave biografski film, pošto je Zamperini to svakako zaslužio. Universal je otkupio prava na njegovu biografiju koju je napisala Laura Hillenbrand i počeo da razvija scenario sa Richardom LaGraveneseom (The Fisher King, The Horse Whisperer) i Williamom Nicholsonom (Gladiator, Les Miserables, Shadowlands), a Francis Lawrence (nastavci The Hunger Games) je najavljen kao reditelj. Od te saradnje nije bilo ništa, scenario je sačuvan, ali je Angelina Jolie čim je dobila rediteljsku fotelju angažovala braću Coen da isti pregledaju i doteraju. Atipično za njih, scenario je dostra “straight” i linearan, uglavnom bez njihovog tipičnog humora, reklo bi se poprilično tezgaroški.

Louis Zamperini (O'Connell) je pilot na Pacifiku i njegov avion je pogođen i polako otkazuje. On i još dvojica kolega Phil (Gleeson) i Mac (Wittrock) uspevaju da iskoče iz aviona koji se ruši i narednih 47 dana provode u čamcu za spasavanje, uz klasične probleme: glad, žeđ, ajkule i avione koji preleću i pucaju. Uporedo s tim, kroz flashback scene izloženo je Louisovo odrastanje kao problematičnog klinca, a potom kao nadarenog i izdržljivog atletičara dugoprugaša. Nastupio je na Olimpijadi u Berlinu u trci na 5000 metara i osvojio osmo mesto, što je dobar rezultat jer je Louis planirao da popravi vreme i formu do sledeće olimpijade koja je, gle čuda, dodeljena Tokiju. U međuvremenu je izbio rat i Louis je umesto na najveće svetsko takmičenje otišao u pilote... Kada se dvojica od trojice konačnu domognu kopna, shvataju da njihove muke tek počinju jer će pasti u nimalo prijatno zarobljeništvo u japanskom logoru kojim upravlja zloglasni “Ptica” Watanabe (Ishihara). Watanabe će se odmah spraviti na Zamperinija, jer ga nesalomivi američki vojnik nervira u svojoj nepopustljivosti i pakao ga čeka, sve do oslobođenja...

Jasno je da Unbroken, kao miks barem dva-tri filma na dve-tri teme ima pretenzije za nagrade. One su mu u ovom slučaju imakle. Istina, ima tri nominacije za Oscara, za kameru, miks i montažu zvuka, ali i vrlo male šanse. Do nominacija se nisu domogli ni glumci, iako su dojmljivi i prolaze kroz fizičke transformacije, ni muzika Alexandra Desplata, ni, logično, Angelina Jolie, koja možda nema dara za režiju, ali pokazuje spremnost da uči zanat tako što se ugleda na Spielberga i Eastwooda u njihovim najboljim ostvarnjima ratnog žanra. Scene na čamcu za spasavanje su dinamične i atraktivne, iako se dosta oslanjaju na All Is Lost i slične filmove o brodolomcima. U tome joj dosta pomaže fotografija majstora Rogera Deakinsa.

Tek u logoru film dobija solidnog negativca i sukob između njega i protagoniste je relativno napet. Problem je što Phil tu nekako ispada iz priče, a druge kolege iz kampa (predvođene Hedlundom) ne uspevaju da ga zamene. Jack O'Connell kompetentno igra Zamperinija, i pokazuje da je njegova glumačka karijera u usponu i da ga čeka svetla budućnost. Ovo je bila dobra godina za njega, u Starred Up je perfektan, čekam još da ga vidim u '71. Nažalost, nemamo prilike da ga vidimo kao Zamperinija koji se suočava sa PTSP-om nakon povratka iz rata i zarobljeništva, ali to je stvar scenarija i pogrešnih prioriteta.

Scenario je najslabiji deo ovog filma. Naprosto, linearan je, predvidljiv i dosadan. Imali smo puno filmova na tu temu, i većinom su bili bolji. Naravno, nemoguće je ponovo napraviti The Bridge on the Kwai River, ali moguće je barem održati ikakav osećaj tenzije i teskobe, materijal je tu, samo treba pogoditi dinamičke akcente. Coeni, doduše, ubacuju malo humora na početku, na čamcu prilikom lova na ptice i ribe, ali to nije dovoljno da poništi utisak neoriginalnosti i reciklaže.

Bilo kako bilo, Unbroken ostaje sasvim prosečan film koji smo već nekoliko puta odgledali, poslednji put pod nazivom The Railway Man(2013). Unbroken uspeva da bude još konfekcijskiji i monotoniji od toga. Pa ipak, ovo je značajan napredak za Angelinu Jolie, ali pitanje je hoće li ona sa ovim filmom sprati etiketu “razmaženog derišta bez trunke talenta” koju su joj nalepili Sonijevi direktori čija je komunikacija presretnuta i objavljena na internetu. Smatrali mi to nekorektnim ili ne, fakat je da Angie ostaje pre svega “celebrity”, pa tek onda sve ostalo, kao i to da neće tek tako odustati od traženja priznanja za svoj rad. Hoće li u tome uspeti i hoće li joj studijski sistem pomoći ili će je samo hraniti sa ostacima, ostaje da se vidi u budućnosti.

2014.

režija: Pascale Ferran

scenario: Pascale Ferran, Guillaume Bréaud

uloge: Josh Charles, Anaïs Demouster, Roschdy Zem, Geoffrey Cantor, Raddha Mitchell, Clark Johnson, Mathieu Almaric (narator)

Bird People je čudna ptica među filmovima. Da, znam, ovo je bilo kao za loš aforizam, ali nisam mogao odoleti. Za razliku od drugih ptica, običnih ili čudnih takođe, poput Birdmana, ovde vam neće biti baš jasno koji film gledate. Zašto se događa ono što se događa i zašto vi to pratite? Možete li ga smestiti u žanr ili žanrove? Možete li pronaći temu ili zajedničku nit u tim raznim nekim pričama koje govore o različitim ljudima i različitim situacijama? Je li ovo više socijalna kritika ili studija privatnih života dvoje ljudi koji dolaze iz različitih socijalnih okolnosti, ali su im problemi sličniji nego što mislite? I šta radi narator Mathieu Almaric kad ga najmanje očekujete?

Hajdemo kratko o radnji. Mesto radnje je hotel Hilton na pariskom aerodromu. Prolog se svodi od produžene sekvence u pariskom javnom prevozu, do i od aerodroma, a mi imamo nekakvu božju perspektivu putnika: čujemo im misli, najčešće operativne, možda čak i banalne. Iskreno, vozio sam se pariskim metroom, ima tome mnogo godina, nikada mi nije palo na pamet šta ti ljudi misle, bio sam previše fasciniran time da i po gužvi vlada mir u kojem jedan batica savija cigaretu za cigaretom i puni tabakeru, drugi ljudi rade nešto drugo, a neki optimista čita dnevnu vremensku prognozu iako je debelo popodne i pritom letnje doba (te godine je leto u Parizu bilo idealno i predvidljivo, bila je to dobra godina i za Pariz i za ostatak sveta). Čitanje vremenske prognoze je najjednostavniji i najlenji oblik finijeg prosjačenja; trudne stomake, sakate ruke i musavu decu pokazuju samo najsvežiji i najneiskusniji imigranti.

Odlutah od teme, ali to je takav film. Uljuljka vas i tera da slobodno asocirate. Nego gde smo bili... U prevozu, znači. Dobro, tim prevozom putuje Audrey (Demouster), studentkinja ili sveža bivša studentkinja i sobarica u hotelu koja možda i ne mora da radi duge sate i prekovremeno, niti je oduševljena da pomaže upravi i “spasava im živote” (zapravo ih rešava malo većeg cimanja), ali sve je bolje nego da služa pilanje svog oca. O njoj ćemo kasnije, ona je, na jedan čudan način u centru drugog dela filma.

Kako Audrey dolazi na posao, tako se u hotel posle brzopoteznog sastanka dogega i Gary (Charles, serija The Good Wife), američki poslovnjak iz Silikonske Doline na kratkom predahu između dva leta. Sledeći je za Dubai, a posao je, logično, izuzetno bitan i izuzetno vredan u lovi. Naizgled regularan i redovan napad anksioze će pokrenuti lančanu reakciju: Gary će čvrsto rešiti da se reši pritiska posla u firmi u kojoj je su-osnivač, da da otkaz i proda deonice, da napusti ženu i decu i vidi šta će. Nije to tek tako bezveze, iako će ga i kolega (Cantor) i advokat (Johnson, serije Homicide: Life on The Street i The Wire, ovde u odličnoj “hotshot” epizodi) ubeđivati da je to ishitrena i ne baš pametna odluka, da stvara rizik i sebi i firmi, a posebno ženi. Oni jesu i prijatelji, ali opasno sumnjaju u njegovu uračunljivost do tačke da to može završiti na sudu. Ni sa ženom (Mitchell) stvari nisu nimalo idilične, a Garijev, realistični deo filma će kulminirati u Skype sceni sa njom. Nije da ćemo otkriti punu pozadinu, ali znate već, sve za efekat.

Drugi deo filma takođe počinje realistično, i vidimo Audrey u dnevnoj rutini. Ali pomisao na socijalnu priču će nas odvesti na krivi trag. Kao i Gary, i Audrey želi pobeći od sebe i svog besmislenog života, samo nema novca, a mi nećemo tu dobiti ono što smo očekivali, komadić teškog filma o stalnoj borbi ma koliko bila besmislena. Audrey nije takva osoba. Zato će naslov priče postati od važnosti, jer skoro do kraja filma pratimo perspektivu jednog mladog vrapca kome je letenje još uvek izazov i koji “govori” Audreyinim glasom i prati hotelske goste i osoblje, kao i avione sa obližnjeg aerodroma. Ovaj deo je poetičan, gotovo fantastičan, na momente komičan, a sve vreme vizuelno efektan, čak zadivljujući. Fora je možda jeftina i providna (neću je otkriti, ipak), ali sama za sebe nekako pali.

Ono što ne pali je toliko labava povezanost to dvoje likova i njihovih priča, taj svojevrsni “hyperlink” koji se ispoljava i kroz to da su oni na istim mestima u različito vreme, ili da imaju kontakta sa istim ljudima, pre svega vratarom Simonom (Zem), oko kojeg će se izvrteti i jedna epizoda vrapčevog leta. Da, imamo dva lika koji su u sličnim problemima, ali autor nam ne daje nikakav odnos između njih, niti priču intonira kao ljudsku, niti kao socijalnu dramu, niti kroz realizam, niti kroz fantaziju. Ponajpre je u pitanju studija stresa u modernom kapitalizmu koji napada i one pri dnu i one pri vrhu društvene lestvice.

Iako je lagano promašen i bespoentan glede razrade ideje, rekao bih da ovde imamo slučaj larpurlartizma, Bird People nije nimalo nezanimljiv ili, daleko bilo, negledljiv film. Josh Charles je pouzdan kao Gary i pokazuje utreniranost stalnog televizijskog glumca. Problem je sa konceptom i tretmanom lika, jer u sećanje priziva relativno skorašnji film Locke, ali Bird Peoplenije ni izbliza toliko hrabar i radikalan u tretmanu. Anaïs Demouster je stabilna kao Audrey u scenama u kojima ima interakciju sa drugim likovima (to se menja u zavisnosti od njihove hijerarhijske pozicije), pa i kad je sama. Njen hendikep je što se od nje traži konačan niz ekspresija i relativno ravan ton, a u najzanimljivijem delu (svog) filma, ona je ograničena na glas. Drži pažnju, ali se teško može porediti sa Scarlett Johansson kao Samanthom u filmu Her. Što se epizodista tiče, odlični su u svojim malim i karakternim ulogama, ali kod njih je vidljiva zavisnost upečatljivosti izvedbe od proste minutaže. Neki su dobili više, neki manje. Narator je sumnjiva odluka, ali narator je uvek rizik. Ovde je problem u tome što se pojavljuje kad je najnepotrebniji.

Recimo da je scenario lagano pretenciozno napisan i da se ide na utisak uglavnom festivalske publike, a i režija okreće na tu stranu, oslanja se na poznate formule radi maksimalnog efekta. Dinamički akcenti su na mestu, film ima uspone i padove tempa, te deluje da je pod potpunom kontrolom, baš onakav kakav je autor želeo.

Ja ga, eto nisam baš skroz “kupio” i pored zanimljivih tema i francuskog “artsy” šarma, ali možda je zaista problem u tome što Bird People nema konzistentnost ni na kraj pameti. Ovo je jedan od onih filmova koji će vas zapahnuti sjajnim detaljima i nadati se da nećete provaliti da se kockice baš nekako ne uklapaju ili se uklapaju arbitrarno. Kao celina, Bird People je zanimljiviji za analizu nego za gledanje iz zadovoljstva i relaksacije.

2014.

scenario i režija: Hong Khaou

uloge: Pei-Pei Chang, Ben Whishaw, Naomi Christie, Peter Bowels, Andrew Leung

Engleska reč “lilting” označava blago podizanje ili spuštanje pod uplivom emocija. Recimo da se u našem kontekstu može shvatiti kao nekakva milozvučnost ili kao čitanje emocija iz tona glasa, čak i kad ne razumemo jezik. Probao sam sa nekoliko jezika koje ama nikako ne poznajem sa promenjivim uspehom, valjda ovisi od osobe do osobe i od jezika do jezika. Film Lilting se bavi i jezičkom barijerom, ali i mnogim drugim barijerama o kojima ne razmišljamo pre nego što se pred nas postave.

Film počinje dijalogom na kineskom jeziku između majke Junn (Chang, veteranka kineskih filmova) i sina Kaia (Leung). Dijalog se dešava u ukusno uređenoj sobi komfornog staračkog doma, a tema je predvidljiva: te zašto je sin majku ostavio tu, te zašto je ne posećuje češće, te kako se ona i posle ko zna koliko godina života u Engleskoj svejedno oseća kao stranac, te kako ne zna jezik... Scena se prekida, shvatamo da je razgovor imaginaran, a ubrzo ćemo otkriti i zašto.

Naime, Kai je mrtav. Ne samo to, Kai je bio gay i, iako je voleo svoju majku, nije skupio hrabrosti da joj to ispovedi. Ali majka nije jedina koja žali za Kaiem, tu je i Richard (Whishaw) koji počinje da posećuje Junn. U tu svrhu angažuje i beskrajno strpljivu prevoditeljku Vann (Christie) koja će prevoditi njihove razgovore, ali i razgovore između Junn i njenog novog dečka, suseda iz staračkog doma, Alana (Bowels).

Liltingse bavi raznim pitanjima, ne uvek najveštije i od gledaoca zahteva veoma fleksibilno poimanje realističnosti. Gay priča je tu najmanje bitna i služi najviše da nas uvede u temu kulturnih razlika. Za kulturne razlike sveži imigranti služe kao dosta bolji i očitiji primer od starih. Iako asimilacija skoro nikad nije potpuna, nemoguće je shvatiti kako neko za nekoliko decenija nije naučio jezik, makar osnove. Junn nije od onih prostih žena koje se drže, u ovom slučaju, kineske četvrti, ali se ponaša još ekstremnije. Kao da, recimo, nikad nije izašla iz kuće, išla u banku, poštu, kod lekara, ili je sve to obavljala pomoću posrednika. Razumljivo je, možda, da ne prihvati seksualnu orijentaciju svoga sina zbog ukorenjene tradicije, ali ovakvo nepoznavanje sredine u kojoj je provela tolike godine je “over the top”.

Mnogo značajnije pitanje u filmu je pitanje jezika, odnosno koliko nam jezik pomaže, a koliko odmaže u komunikaciji. Recimo, Junnina veza sa Alanom je izgledala stabilno dokle god je ona bila samo neka žena koja govori nekim nerazumljivim egzotičnim jezikom, a on samo malo previše direktan ostareli šmeker. Kada su uspostavili komunikaciju sa razumevanjem, nepremostive razlike su došle do izražaja. Istini za volju, Junn je ekstremno nefleksibilna osoba, u šta se uvere svi koji razumeju šta ona govori.

Centralni odnos u filmu je ipak onaj između Junn i Richarda, i on je najproblematičniji u motivacijskom smislu. Donekle je razumljivo da njih dvoje otpočnu komunikaciju jer su imali zajedničku osobu u svom životu, ali niti je jasno zašto Richard toliko insistira na odnosu sa Junn, niti kako Junn instinktivno ne kapira koja je njegova funkcija u Kaievom životu. Zanimljiva je autorska odluka da se Kai ostavi mističnim kroz ceo film (upadljivo malo saznajemo o njemu), ali ona nije baš od koristi u ovoj situaciji.

Ono što film čini gledljivim je njegova poetičnost na kojoj se toliko insistira. Fotografija Urszule Pontikos je tu primarno izražajno sredstvo, a za njom sledi i vrhunska gluma, pre svega dvoje centralnih glumaca. Pei-pei Chang briljira kao Junn, a uloga nije nimalo jednostavna, pa na kraju njen lik “kupujemo”, ma koliko bio nategnuto napisan. Ben Winshaw je jedan od talentovanijih glumaca svoje generacije, posebno je dobar kada se nađe u nekoj emotivnoj, lirskoj ulozi, što je sada slučaj. Ovde on iz ozbiljnog vrlo brzo uskače u komični modus operandi, što je posebno vidljivo u scenama sa Vann.

Liltingje poprilično problematičan, ali gledljiv film koji žrtvuje realističnost kako bi ubacio neke od svojih teza. Daleko od toga da je za nekakvo obavezno gledanje, ali je jedan od retkih filmova koji se direktno bave komunikacijom.

2014.

scenario i režija: Greg Francis

uloge: Beau Mirchoff, Ron Perlman, Giancarlo Esposito, Ron Eldard, Corey Large, Titus Welliver, Halston Sage, Michael Eklund

Zamislite situaciju u kojoj reditelj debitant reši da napravi posvetu svojim filmskim heroji i filmskom ukusu koji je formirao, da uhvati poznatu, funkcionalnu, a opet nepotrošenu formulu, napumpa film stilom, izabere dobre epizodne glumce za uloge koje im odgovaraju i pokuša da sve to digne na novi nivo. Ako ćemo ga gledati kao B-filmsku zabavu, Poker Night je zadovoljavajući film: stilski ispoliran, solidnog tempa i profesionalne izvedbe. Međutim, reditelj Greg Francis se ne ponaša kao iskusni televizijski zanatlija, nego kao sveže diplomirani student: Poker Night pokazuje ambicije da bude ultimativni B-film, a za to jednostavno nema štofa.

Poker Night je, inače, legitimna, čak lagano retro kombinacija krimi-trilera, crne komedije i “suspense” horora nafilanog “torture porn” standardima. Nije problem ni u tim standardima, ni u pomalo izveštačenom policijskom “hard boiled” govoru (i po pitanju tema i po pitanju žargona). Nije problem ni u generalno standardnoj ispričanoj priči o pandurima i zlikovcima, psihopatama i serijskim ubicama. Nije čak ni problem u pripovedačkom stavu koji se iz petnih žila ubija da bude cool. Nije problem ni sama struktura ruske babuške, flashback u okviru flashbacka u okviru flashbacka, koliko je problematična prosta činjenica da je Francis zagrizao više nego što može progutati, odnosno da je priču iz ovog ili onog razloga zapetljao više nego što može na uverljiv i zadovoljavajuć način otpetljati. Ili je nabijao tempo da otkloni svaku sumnju da nam može biti dosadan ili je prosto maskirao činjenicu da nije o svemu dobro promislio. Rezultat je previše poprilično prizemnih šokova i obrata, previše mini-klimaksa i totalni antiklimaks na kraju filma, kao da mu je ponestalo snage i momentuma.

Film počinje sa mudrovanjem glavnog lika, mladog policajca Stana (Mirchoff) tek unapređenog u detektiva u ne baš simpatičnom gradiću u Indijani. On govori o mudrosti koja dolazi posle iskustva i anticipaciji koja je apsolutno nužna za rešenje slučaja ili za puko preživljavanje ilustrujući to svojim primerom. Posle partije pokera, svojevrsne inicijacije među “hardcore” detektive, sve prekaljene veterane došle iz većih gradova (Perlman, Esposito, Eldard, Large i Welliver) na kojoj oni pričaju svoje “lovačke priče”, pripiti Stan se javio na poziv da proveri situaciju sa nasiljem u kući, da bi tu zatekao curu iz prethodnog slučaja, Amy (Sage), bio omamljen i zaključan u podrum od strane psihopate pod maskom (Eklund). Uporedo sa borbom za život, on se priseća priča koje su mu starije kolege pričale na pokeru i polako upoznaje svog protivnika (koji opet ima svoje lovačke priče o pobuni protiv “normalnog sveta” putem jebanja devojčica i ubijanja svakog ko mu stane na put). Sve te priče će mu pomoći da u glavi reši mozaik ko ga je i zašto oteo, šta planira da učini sa Amy i da se eventualno izvuče.

Iako se Francis kroz film mnogo više bavio stilom nego pričom i motivacijom likova, ona nije slaba, čak iako nije preterano uverljiva. Na planu stila ne donosi ništa posebno novo, šokantno i provokativno, ali je ugalvnom zabavno, i to što je bolesnije, to je zabavnije i komičnije. Osvežavajue je da se ne ide previše u pozadinu zlikovca, i da on ostaje kao nepouzdani narator (kao što su, uostalom, i svi u priči) i da se film ne opterećuje potragom za nestalim policajcem. Glumci su veoma dobri, posebno postava veterana takvih žanrovskih filmova u scenama na partiji pokera, a Mirchoff je uverljiv kao “zeleni” policajac.

Poker Night je solidna trash zabava, film za gledanje na kablovskoj televiziji, malo smeha, malo neverice i hitro zaboravljanje. Od ovakvih filmove ne očekujemo puno, nikakvu uverljivost i nikakvu mudrost. Štos je u tome što dolazi barem 15 godina prekasno, pa taj miks Pulp Fictiona, Ususal Suspects i klasičnih trilera sa serijskim ubicama nije ni izbliza tako svež i inovativan kao što bi to autor želeo.

2014.

režija: Chad Stahelski, David Leitch

scenario: Derek Kolstad

uloge: Keanu Reeves, Michael Nyqvist, Alfie Allen, Willem Dafoe, Dean Winters, Adrianne Palicki, John Leguizamo, Ian McShane, Lance Reddick

Mora li film biti dobar (po nekim opipljivim konvencionalnim, logičkim i estetskim merilima) da bi bio zabavan? Naravno da ne. Ima filmova koji su toliko loši da su zapravo neprocenjiva zabava. Neki su zabavni zato što su hrabri i originalni, ma koliko u konačnici bili muljavi. A neki su jednostavno samo usmereni na to da budu zabavni i da nam održe pažnju na tih 100 minuta. Nema tu velike filozofije, sveže priče, poruke, ideje. Sve je tako predivno artificijelno i tupavo, podređeno akrobacijama i rokanju, sve je usmereno na maksimalno iskorištavanje potencijala i konačno dobrom osećaju kod publike koja će to ceniti.

Evo, uzmimo za primer glavnog glumca, Keanu Reevesa. On recimo nikad nije bio nikakav glumac, gluma mu kao takva nije bila jača strana, rečenice je izgovarao sa uvek istim izrazom lica. Ali mora li glumac biti dobar glumac da bi bio dobar akcioni glumac? Naravno da ne, to su gluposti, za akcionog glumca je važna fizička spretnost, dobra komunikacija sa koreografima borbi, kaskaderima, producentima i publikom. Samo mu ne treba davati zahtevne uloge i sve će biti dobro.

Keanu Reeves je dobar i pouzdan akcioni glumac, a kažu oni koji ga poznaju da je i dobar lik ovako, ali imao je nekoliko pehova. Nakon vrhunca karijere sa trilogijom The Matrix, Keanu je zaređao neke silne promašaje i na neki način pao u nemilost studija. Pokušaj da se sam uhvati celog procesa, pre svega produkcije i režije, opet je završio neslavno sa 47 Ronin. John Wick je bila njegova možda poslednja šansa da dokaže da nije za staro gvožđe i Keanu se tu iskazao, u čemu su mu itekako pomogli stari poznanici, kaskaderi Stahelski i Leitch koji su celi film manje ili više podredili njemu. Keanu im nije ostao dužan, apsolutno je sjajan u svojoj akrobatski i fizički zahtevnoj ulozi, bije, davi, baca ili propucava protivnike i diže “kill count” na oko 120 za 100 minuta filma. Nikog drugog ne bih mogao zamisliti u toj ulozi. Dobro, Stevena Seagala, ali njegova karijera je u takvim nizinama da ga ni ovakav film ne bi izvukao.

Zašto sam pohvalu jednom glumcu završio sa drugim, i to jednim i jedinim Stevenom Seagalom? Pa, zbog priče ovog filma koja je čisti “seagalizam”, poremećaj ličnosti kad glumac igra istu ulogu pod drugim imenom. Dakle, pomenuti John Wick (pazite, oslovljava ga se sa imenom i prezimenom, kao Jamesa Bonda!) je napustio unosan posao plaćenog ubice kako bi imao miran život. Sreća nije dugo potrajala, a film počinje sa smrću njegove žene. Osim žene, šteneta koje figurira kao izvor nade i njen poslednji poklon, te auta, John nema ništa u životu. Kada se Iosef (Allen), ruski mafijaš druge generacije, zagleda u Johnov auto, a John ga odbije, on reši da stvari reši ruskom logikom: upadne mu u kuću sa još trojicom, prebije ga mučki i iznenada, ubije mu psa i ukrade auto. Te stvari se ne rade (ubijanje pasa je naročit “tabu” u Hollywoodu, da se na tu temu aktivno zezalo u Seven Psychopats), to odlično zna i Iosefov otac i Johnov nekadašnji “poslovni saradnik” Viggo (Nyqvist), a John će se na rusku bagru sručiti kao bes Božji. On nije “boogieman”, on je čovek koga šalješ da ubije “boogiemana”, on ubije trojicu ljudi običnom olovkom, sve u tom fazonu.

Ono što sledi je formuličan, ali zabavan osvetnički film. Svoju jednostavnu premisu i gotovo nikakvu dramatičku razrađenost (tipa odnos između likova), ovaj ultra-retardirani scenario nadoknađuje prostim stripovskim izmišljanjem okolnosti priče. Uporedo sa rokanjem, ubijanjem i osvetom, upoznajemo svet u kome se John Wick, Viggo i ostali kreću. To je svet u kome se odnošenje leševa naručuje kao rezervacija za večeru, u kojem gangsteri plaćaju zlatnim dukatima, u kojem postoji hotel samo za ubice u kojem je zabranjeno ubijanje i bilo kakvo uznemiravanje gostiju, i u kojem crkva služi kao maska za mafijaški sef. Sve to neodoljivo podseća na kompjuterske igrice, jednako je nebulozno, ali jednako zabavno.

Sva sreća, pa film od Keanua ne traži puno glume. Najčešće pouzdani Nyqvist ovde nema puno posla, pa se zabavlja sa povremenim preterivanjem. Alfie Allen ima tu sreću da igra groznog i potpunog negativca bez iskupljenja, pa ga može karikirati. Ono što John Wick kroz svoj suludi scenario nudi su još i koloritni epizodni likovi koje igraju relativno poznati, i pritom veoma raspoloženi glumci. Recimo, John Leguizamo kao vlasnik auto-radnje ima jednu scenu, ali briljantnu. Lance Reddick (serija The Wire) blista kao recepcionar u mafijaškom hotelu. Ian McShane je opasan kao vlasnik hotela. Willem Dafoe ima možda neku scenu više kao Marcus, Johnov prijatelj snajperista za kojeg se ne zna radi li za Vigga ili protiv Vigga. Čak i Dean Winters dobija priliku da zablista u inače nezahvalnoj i “pičkastoj” ulozi negativčevog advokata. Winters briljira pre svega telesnom gestikulacijom.

Dakle, ako vam je do filmske zabave, koreografiranih tuča i veštih akrobacija, ovo je film za vas. Ako volite rapidne i nasilne pucačine kao u igricama, ovo je film za vas. Ako vam nebuloznost i klišei ne smetaju, ovo je film za vas. Ako tražite nešto što vrišti “cool” svakim svojim kadrom, ovo je film za vas. John Wick je onaj pravi osvežavajuće tupav film kakvi nam jednostavno prirastu za srce, iako objektivno znamo da su đubre.

2014.

režija: Jean-Marc Vellée

scenario: Nick Hornby (prema memoarskoj prozi Cheryl Strayed)

uloge: Reese Witherspoon, Laura Dern, Thomas Sadoski, Keene McRae, W. Earl Brown, Gaby Hoffmann, Kevin Rankin

Postoje neke stvari koje će nas uvek fascinirati, poput preživljavanja u kojekakvim nemogućim uslovima, na splavu koji pluta morem, u svemiru, na pustom ostrvu ili generalno u divljini. Još više nas fasciniraju ljudi koji se na takve pohode upute sami, od svoje volje. Slažem se, ima nečeg magičnog u preživljavanju udesa, ali ipak svesni rizik svog života za neki cilj je ipak ultimativna inspirativna priča. U školi smo učili o Columbu, Magelanu, Amundsenu, ekipi sa Kon-Tikija i mnogim drugim hrabrim ljudima koji su se usudili ići tamo gde niko nije, možda samo zbog tog izazova, a možda i da bi proširili granice saznanja o našem svetu.

Pohod Cheryl Strayed nije od te vrste, nije čak ni deo neke “waldenovske” ili kakve već filozofije. Ona nije otišla u nepoznato, ona je otišla stazom lične odiseje i samospoznaje. Ona je testirala i gradila svoj karakter pešačeći celom Pacific Crest stazom, od pustinje Mojave na meksičkoj do Mosta Bogova na kanadskoj granici. Sve je to dokumentirala u dnevničkim beleškama, usput citirajući svoje literarne heroje i pretresajući svoj prošli, turbulentni život. Knjiga je nekako na fahu Oprah Winfrey, ljigavo-inspirativna i postala je hit među polu-čitalačkom publikom. Usledio je otkup prava za ekranizaciju, angažman popularne figure poput Nicka Hornbija da napiše scenario i poveravanje režije kanadskom reditelju Jean-Marc Valléeu koji je već ostvario impresivni start u američkoj kinematografiji sa Dallas Buyers Club u kojem je glumce Matthewa McConaugheya i Jareda Leta doveo do Oscara.

Pristup je ovde isti, opet istinita priča, opet jedna ličnost u centru pažnje i opet jedna pamtljiva epizodna uloga, samo su ovog puta te dve ličnosti žene, Cheryl (Witherspoon) i njena majka Bobbi (Dern). Širi kontekst je opet prisutan, ovde ima i socijalnih i psiholoških i kulturoloških i ekoloških i feminističkih pod-tonova. Cela priča deluje primamljivo u kontekstu nagrada, posebno se ciljalo na salonske liberale i ostarele hipike u okviru Akademije, a uspeh je tako-tako: dve nominacije za Oscare, obe za glumice, obe bez ozbiljnih šansi.

Možda je to zbog toga što priča glavne junakinje u najboljem slučaju jedva ima smisla, tek nešto više od segmenta filma Forrest Gumpu kojem naslovni junak besciljno trči po Americi ili od onih legendi o lumenima koji su išli pešice na Titovu sahranu. Iz sličnih razloga sam prošle godine slatko zaobišao australsku varijaciju na temu pod imenom Tracks i nešto se ne ubijam od kajanja zbog toga. Nemojte me krivo shvatiti, uživam u šetnji uz reku, po šumi ili po parku, nemam problem sa tim da odem u planine, nekoliko puta u životu sam prespavao u šatoru, više puta u parkiranom autu. Ali ipak nemojmo preterivati.

Imate legitimno pravo da me proglasite za lenjivca, ali to i dalje ne menja činjenicu da Wild nije naročito ubedljiv film. Junakinja Cheryl se uputila na svoj pohod kako bi pronašla sebe i svoj unutrašnji mir nakon majčine smrti i autodestruktivne narkomanske i opasno promiskuitetne faze koja je rezultirala razvodom sa njenim inače dobrim i stabilnim mužem (Sadoski). Ona je sebi zadala cilj i nije odustala (nije spoiler, napisala je jebenu knjigu o tome), usput se naučila o sebi, prirodi, opasnostima koje vrebaju, unutrašnjem miru i ravnoteži i tim nekim stvarima. Super za nju, ali šta mi kao gledaoci imamo od toga što je neka ženska pešačenjem batalila heroin?

Ne puno, zapravo. Možda možemo saosećati s njom, i u tome nam dosta pomaže veoma hrabra, ogoljena psihički i fizički, uloga Reese Witherspoon i njena transformacija od neiskusne i izgubljene devojke do mlade žene koja je i umorna i zadovoljna i stabilna, sve preko flasback momenata autodestruktivnog ponašanja i sistematskog sjebavanja svog života. Vallée i Witherspoonova ne primenjuju tu jeftine trikove, poput nakaradne šminke i poigravanja sa telesnom težinom glumice, u prvom planu su facijalna ekspresija i pokreti tela. I Laura Dern je fantastična kao njena eterična, večito nasmejana i smirena “hippie” majka koja ne posustaje čak ni na samrti, ali ovde je Reese Witherspoon u prvom planu, sposobna da pokaže krhkost, slabost, ali i čeličnu volju. Njena se karijera nakon Oscara za ulogu June Carter u biografskom filmu Walk The Line nikada nije digla u očekivane visine, ali izbor uloga u poslednje dve-tri godine joj je uglavnom sjajan, od Mud, preko ovog filma do Inherent Vice Paula Thomasa Andersona. Ostaje nam da se pitamo zašto joj je kao producentkinji izmakla uloga u Gone Girl i čije je to maslo, ali imam osećaj da bi bila bolja “Amazing Amy” nego Rosamund Pike.

I epizodni glumci koje ona sreće po putu ili u flasback scenama su odlični i sjajno pogođeni svaki za sebe, ali ostaju sa nama prekratko da bi smo se na njih vezali ili da bi napravili razliku. Ono što nedostaje u priči je nadoknađeno u drugim segmentima, pre svega u muzici i fotografiji. Simon and Garfunkel i Greatful Dead stoje u sjajnom kontrastu sa alternativom 90-ih, tako da je nabavka soundtracka sasvim legitimna opcija. Fotografija je impozantna, posebno kada se radi o kadrovim prirode, od pustinje do snega i kiše, i sjajno uklopljena sa retro izgledom u jednim flasbackovima i mračnim tonovima u drugim.

Režija i montaža su takve kakve moraju biti. Brzim i konfuznim flasbackovima se nabija tempo i ide se na asocijacije sa zbivanjima u glavi naše junakinje, njenim traumama i sećanjima. To izgleda daleko od optimalnog na kraju, čak je često pretenciozno i ljigavo, ali scenario koji kao da je pisan tehnikom toka svesti ne ostavlja druge mogućnosti. Scenario je, valjda zbog nedostatka realne drame u izvornom materijalu, ustrojen tako da nas zasipa svim i svačim, od “voice-overa”, preko umetnutih citata iz knjige i drugih knjiga, pa do previše prekratkih flasback momenata, sve u cilju tipičnog “hornbijevskog” prodavanja magle i pseudo-filozofije i self-helpa. Ima tu i iskrenih emotivnih momenata, čak i nekoliko zaista humornih scena (ona sa ambicioznim reporterom koji razgovara sa beskućnicima po putu je gotovo genijalna), ali to nije dovoljno da bi se popravio utisak popovanja i preseransa.

Wildje film koji polazi od gledaočeve premise. Na neke gledaoce je lakše ostaviti utisak, na neke je teže. Zahtevnijoj publici Wild ne nudi ništa novo i ništa naročito pametno i apsolutno ne pomera nijednu granicu, osim možda granice živaca. Opet, onima koji vole Oprah, Hornbija ili Paola Coehla, Wildće biti impozantan film koji će pamtiti do nečeg sledećeg na tu foru. Ipak, dobra gluma i nekoliko trikova ne mogu sakriti činjenicu da se radi o kalkulantskoj konfekciji tempiranoj za sezonu nagrada.

2014.

režija: Michael Cuesta

scenario: Peter Landesman (prema nefikcijskim knjigama Garija Webba i Nicka Schoua)

uloge: Jeremy Renner, Rosemarie DeWitt, Mary Elizabeth Winstead, Oliver Platt, Andy Garcia, Robert Patrick, Michael Kenneth Williams, Ray Liotta, Lucas Hedges, Paz Vega, Yul Vazquez, Tim Blake Nelson, Michael Sheen, Richard Schiff

Kada sam prvi put pisao kritiku za ovaj film desila mi se žestoka blokada. Nisam znao kako da počnem, o čemu sve da pišem, da razdvojim bitno od nebitnog i budem relativno koncizan i konkretan. Nisam odustao, na silu sam napisao nekih 1.000 reči i pročitao tekst. Shvatio sam da ništa ne valja, da to jednostavno nije to. Takve stvari se obično dešavaju sa nekim lošim, neinspirativnim filmom, generalno praznim i dosadnim, pa onda je onda i kritika kao i film: mlaćenje prazne slame. Štos je u tome što je Kill The Messenger dobar film koji me se dojmio kako svojom tematikom, tako i svojom izvedbom. Možda je štos u tome da se moram opustiti, biti otvoren i iskren, manje paziti na formu, a više na sadržaj.

Film u meni kao gledaocu sa iskustvom (ne nužno kritičaru koji lupa recke i hvata mane) pogađa nekoliko žica koje se mogu smatrati ličnim preferencijama. Prvo, volim filmove sa političkom, naročito spoljno-političkom i špijunskom tematikom. To ne znači da sam pobornik teorija zavere, ali smatram da je državna moć i vlast itekako zloupotrebljiva stvar iz ovih i onih razloga, od čisto materijalnog aspekta, preko ego-tripova do ludačkih misija. Drugo, smatram da je novija istorija Latinske Amerike fascinantna i da upada u onu kinesku definiciju “zanimljivih vremena”. Strašne stvari su se tamo događale, ali to ne znači da kakav istoričar ili samo znatiželjnik neće u proučavanju toga naći neko zadovoljstvo. Treće, film se bavi temom istraživačkog novinarstva i odnosa između vlasti i medija, od teoretske postavke da su mediji odgovorni samo javnosti i da služe kao organ kontrole vlasti, do prakse u kojima su vlast i mediji povezani spletom zajedničkih interesa, a da javnost, naročito onaj manje uticajan i bogat deo, u toj podeli karata izvlači “pet dasaka”.

Četvrto, Kill The Messenger je klasično koncipirana doku-drama, ne mnogo različita od JFK ili All The President's Men. To u prevodu znači da će se navoda iz izvornih nefikcijskih knjiga držati čvrsto, bez “šećerenja” i izvrtanja, čak i bez preteranog objašnjavanja gledaocima. Ovakav film treba podrobno pratiti, a to nije težak zadatak: izlaganje je uglavnom linearno, imamo perspektivu jednog lika i njegove borbe za istinu, ali imamo i mnoštvo podataka, aspekata, motivacija i epizodnih likova.

Takav pristup kada se radi o filmovima o aferama je klasičan, ali nije jedini mogući. Setimo se samo American Hustle koji je veseljački mešao istinite događaje i kompletnu fikciju, čak namerno razasute faktografske i logičke greške kroz ceo film, ili filma Fargo koji je baziran na nekoliko različitih istinitih priča složenih u jednu, potpuno fikcijsku celinu.

Peter Landesman, i sam istraživački novinar, nama poznat kao autor filma Parkland koji se bavi perifernim aspektima atentata na predsednika Kennedija, ipak bira klasičan pristup zasnovan na činjenicama i navodima, bez potrebe da bude korektan ili lažno objektivan, pa da uključi drugu stranu priče.

Reditelj Michael Cuesta koji je ostvario karijeru paralelno u indie filmovima (L.I.E, Roadie, 12 and Holding) i na televiziji (Dexter, Homeland) uglavnom sigurno i suvereno interpretira scenario. Televizijsko poreklo ne uspeva potpuno maskirati, odjeci Homelanda su prisutni, pre svega u spajanju političke priče sa porodičnom i ličnom (melo)dramom, kao i prečesta upotreba “shaky-cama”. U konačnici, Kill The Messenger bi bio sjajan TV film, ali ima i nešto više od toga, onu napetost koju očekujemo od bioskopskog naslova.

Glumačka ekipa je odlična, Jeremy Renner je vrlo raspoložen i pokazuje da se radi o glumcu na kojeg treba računati. On je jedan od onih glumaca koji će uspešno preneti ljudskost u ulogu kad god su u prilici. To je pokazao i u American Hustle u ulozi gradonačelnika – narodnog tribuna koji se ne libi nezakonitog poslovanja ako to odgovara njegovom gradu. On je uspeo da sa lakoćom iznese veoma zahtevnu ulogu u The Hurt Locker. Na kraju krajeva, odličan je i u biskopskim spektaklima kojih se prihvati. U Kill The Messenger briljira kao Gary Webb, uspeva da ga artikulira i kao novinara sa motivacijom da dođe do dna priče bez dna, i kao čoveka u problemu jer se uhvatio u borbu sa ljudima iznad svoje lige što se tiče moći i kao porodičnog čoveka koji zbog svega toga pati i propada. Naravno, gde se umeša melodrama, standardna nuspojava je afektiranje, ali Renner to uglavnom uspešno izbegava, ali u par scena potkraj filma afektiranje postaje očito.

Epizodnih uloga ima previše i uglavnom su karakterne i zanimljive, pre svega zbog mnoštva veoma sposobnih glumaca. Nešto veću minutažu imaju tek neki. Rosemarie DeWitt igra Webbovu suprugu Susan i pravi je izbor za tu ulogu, ali sama uloga ima ograničenje da služi kao “štaka” glavnom liku. Slično se može reći i za Lucasa Hedgesa u ulozi najstarijeg sina. Nešto više profila imaju i uspevaju da iskažu Mary Elizabeth Winstead kao Webbova neposredna urednica i Oliver Platt kao glavni urednik njegovog lista

Filmovi dosta zavise od kvaliteta svojih glavnih likova, a Gary Webb je bio fascinantna ličnost. On je kao novinar – istražitelj pokrivao kriminal u Californiji i spletom okolnosti otkrio da je CIA iz “višeg interesa” pustila “crack” u američke gradove. Ključna reč i za film i za Webbovo pisanje i posledice koje su usledile je upravo to “pustila”. Nema dokaza i nigde se ne tvrdi da je u pitanju bila planirana operacija trovanja američke sirotinje, reč je pre svega o toleranciji na narko-dilere iz Nikaragve dokle god su oni finansirali “kontraše”, desničarske pobunjenike protiv izabrane socijalističke vlasti. Bilo je to za vreme Hladnog rata i svakakva sranja su se dešavala. CIA je finansirala operaciju van kontrole Kongresa i bio joj je potreban “cash” bez traga, pa su zato dileri imali određenu zaštitu. Bilo je tu i luđih kombinacija, recimo afera Iran-Contra. Problem sa takvim aferama je što imaju repove koji se vuku, a zaštićeni kriminalci neće biti kooperativni i preći u legalne tokove kada više ne budu potrebni. Problem je u tome što oni imaju informacije i mogu biti lajavi, pa njihova zaštita i dalje traje.

Afera kao afera, ništa posebno. Ono što je, međutim, strašno u celoj toj priči je Webbova sudbina. On je kao novinar relativno sitnog lista iz San Josea tu aferu otkrio i uobličio kroz seriju članaka. Dobio je isprava na popularnosti, veliki mediji su ga zvali za komentar i dobio je neke nagrade. Njegovi problemi su počeli kada su se velike novinske kuće uključile u priču i upregle resurse da Webbovo pisanje opovrgnu. Razlog za to može biti bilo koji, od proste poslovne logike da je CIA važniji saveznik od lokalnih novina, preko zavisti do intervencije sa najvišeg nivoa. Istina je da Webb nije stigao duboko i da nije imao uverljive zvanične izvore da pisanje potvrdi. Njegova priča se bazirala na navodima kriminalaca za šta je dobio tek nezvanične potvrde od vladinih službenika. U sukobu velikih i malih, Webb je izvukao najdeblji kraj, postao je žrtveno jagnje i njegova matična kuća ga se odrekla. To je označilo kraj njegove karijere. Webb nije odustao, gurao je priču dalje i dalje, dobio nekakvu zaštitu od liberalnijih političara i od afro-američke populacije i na kraju mu je uspelo da dobije nekakvo priznanje od upletenih. Ironija cele priče je u tome da se to kolidiralo sa drugom aferom (Lewinsky) i da je prošlo ispod radara. Webb je nesrećno skončao, sam, siromašan, sa uništenom karijerom.

Zanimljivo u celoj toj priči je da Webb nije bio nekakav bundžija i mudroser, on se držao medijskog sistema i bio etičan, pedantan i pažljiv novinar. On je bio glasnik koji je donosio loše vesti. Kill The Messenger je njegova priča i on ju je svojim delom zaslužio. A ovaj film je zaslužio moju apsolutnu preporuku.

2014.

režija: David Dobkin

scenario: Nick Schenk, Bill Dubuque

uloge: Robert Downey Jr, Robert Duvall, Vera Farmiga, Billy Bob Thornton, Vincent D'Onofrio, Jeremy Strong, Dax Shepard, Ken Howard, Leighton Meester, Emma Tremblay

Na papiru sve izgleda sjajno. Relativno cenjeni reditelj očajnih-do-solidnih komedija (uzmimo Wedding Crashers kao primer potonje) sa dugotrajnom željom da snimi ozbiljan film, pritom sudsku dramu (otac mu je advokat), konačno uspeva da zbere pristojna sredstva, studijsku podršku i omanju armiju poznatih glumačkih imena. Format filma od skoro 2 i po sata nekako odgovara velikim temama krivice i otuđenosti, kao i ozbiljnim ambicijama po pitanju nagrada. Istina, procesna drama ili triler je svojevrsni retro, star žanr koji je nemilice trošen, a možda do konca potrošen u bezgraničnim ekranizacijama Grishamovih romana, ali je zato drugi aspekt uspešnog seratora koji se vraća kući u provincijalni gradić svojevrsni “evergreen”. Pa ipak sa The Judge nije baš sve u najboljem redu, pa ni prilično loši rezultati u sezoni nagrada nisu nikakvo iznenađenje. Jednostavno rečeno, The Judge nije baš dobar film...

Svašta je tu pošlo po zlu, ali krenimo od onoga što nije. Glumačka ekipa, uprkos svojoj brojnosti (dovodi do svojevrsne “inflacije”), sjajno radi svoj posao, uglavnom. To se odnosi pre svega na dvojicu Roberta sa vodećim ulogama. Robert Downey Jr. ima svoj manirizam da na veoma simpatičan način igra logorejičnog ego-manijaka, tipa koji nije samo najpametniji u prostoriji, nego i u krugu od tri bloka. Takav je kao Tony Stark, takav je kao Sherlock Holmes, takav je i kao dečko Ally McBeal u istoimenoj seriji. Nije to pomenuto bezveze, Downey ovog puta nema kostim i akcione scene, čak ni pseudo-dosetljive “one-linere”, pa mora da se osloni na “rapid fire” dijalog i može se reći da je u The Judgeraspoloženiji nego ikad. Posebno zbog činjenice da iz glumačkog duela ne izlazi kao poražen ili oštećen iako mu je partner uvek dobri Robert Duvall u svojoj tipičnoj ulozi matorog kenjca, strogog ali pravednog sudije koji čak i od svojih sinova traži da ga oslovljavaju po tituli. Duvall je sjajan i zasluženo je pokupio brojne nominacije. Ostali nisu bili te sreće: Downeyu bi pomoglo da je film bio bolji, drugi su u velikoj meri ograničeni svojim likovima koje moguće odigrati pristojno, možda dobro, ali ni u kom slučaju za pamćenje. Vincent D'Onofrio začudo ne klizi u preglumljivanje (sklon je tome inače), Vera Farmiga je uvek dobrodošlo prisustvo na ekranu, a Billy Bob Thornton pomalo istupa iz svoje zone ugodnosti igrajući uglađenog tužioca.

Dakle, Hank Palmer (Downey) je “hot shot” advokat u Chicagu specijalizovan za privredni kriminal koji nema problema sa mirnom savešću. Njemu je bitno da bude pobednik, a nevini ionako nemaju kinte da ga unajme. On, pak, ima problema na kućnom frontu, otkrio je da ga žena vara i sprema se gadna brakorazvodna parnica, a kao i svaki radoholičar sa kćerkom već nema neki blizak odnos. Na svu svoju muku, Hank dobija poziv od brata da dođe u rodni gradić u Indijani na majčinu sahranu i, po svemu sudeći, još jednu partiju igre živaca sa ocem.

Otac Joe (Duvall), sudija i svojevrsni provincijalni gospodar pravde je i dalje drkoš i familijarni patrijarh koji nije nimalo impresioniran karijerom svog srednjeg sina. Hanka barem braća, stariji Glen (D'Onofrio), bivši sportista koji je odustao od karijere zbog povrede i zadovoljio se šljakom u vulkanizerskoj radnji, i mlađi Dale (Strong), koji ima posebne potrebe ili nekakvu vrstu autizma, pa staru 16mm kameru koristi kao terapijsko sredstvo, dočekaju toplo. Raduje mu se i Sam (Farmiga), njegova bivša srednjoškolska ljubav koju je napustio iz nepoznatih razloga posle koncerta Metallice.

Hank gleda da se što pre vrati svom životu, ali stvari se zapetljavaju kada sudija bude optužen da je autom ubio jedinog tipa pri čijoj je presudi jednom pogrešio. Da li se, u napadu žalosti, napio ili je posredi dugotrajni plan osvete ili, pak, nešto treće, otkrićemo u sudskom procesu, baš u njegovoj sudnici. Shvativši da ga pred agresivnim i opasnim tužiocem po imenu Dickham (Thornton) i samoljubivim sudijom (Howard) neće uspešno odbraniti lokalni advokat (Shepard) polu-amaterskog nivoa, Joe se obraća sinu za pomoć. To će, očekivano, izvući na površinu neke brižljivo čuvane tajne, pre svega sudijinu bolest, što će prouzročiti moralne dileme i kulminirati pred kraj sudskog procesa. Treba li posebno naglasiti da je sudija Joe apsolutno nemoguć klijent, a da je njegov sin Hank suviše ljigav i prepotentan da bi se uklopio u provincijalnu atmosferu?

Štos je u tome da se spoj sudske drame sa elementima trilera s jedne i nostalgične porodične i lokalne melodrame ne drži najbolje, i što je najgore, traje skoro nepodnošljivo dugo. Sudski deo je nekako okosnica filma i bolje se drži sam za sebe, ali je problem u tome što smo to već videli ranije, a i to je bilo bolje. The Judge se ni u jednom trenutku ne diže do nivoa The Verdict ili 12 Angry Men, pa čak ni do Grishamovih ekranizacija iz 90-ih. Sam proces deluje aljkavo i loše osmišljeno po pitanju logike i kako se približava kraju klizi u katastrofu. Ono što se dešava u kući ili sa Sam je gledljivo zahvaljujući glumcima i na momente iskrenom i fino napisanom dijalogu, ali većina pod-zapleta nema nikakvog smisla niti uticaja na glavnu sudsku priču. Odnos između oca i sina je značajan i dobro izveden i pozicija starijeg brata je tipska, ali se još i nekako uklapa. Problem nastaje sa mlađim bratom koji je potpuni višak, nijedna njegova akcija nema posledica na ostatak priče. On je možda tu da bude “comic relief” kada ispali nešto neprimereno. Takav lik je i lokalni advokat koji je komično nesposoban i od čijeg se povraćanja pred sudnicom na silu pravi “running joke”. Film, istini za volju, ima nekoliko uspešnijih izleta u humor od izlučivanja telesnih fluida. Ponajbolja scena tog tipa je scena izbora porote koju Hank bira po “bumper stickerima”, po sistemu: što gluplje, to bolje. Očekivano, ali ipak zabavno.

Najveće razočaranje je ipak muljava i mlitava ljubavna priča između Hanka i Sam, koja je, u najboljim momentima, tipska i klišeizirana i koja se oslanja na velike reči i ostaje nedorečena. Da ne pominjemo i ne “spoilamo” jednu potpunu grešku u kontinuitetu nastalu u želji da se postigne efekat šoka za moralne čistunce. Downey i Farmiga su sjani sami za sebe, imaju i nešto zajedničke hemije na ekranu, ali slaba je to uteha kad im tekst ne dozvoljava da tu svoju priču razviju i učine životnom.

Po svemu sudeći, jasno je da se Dobkin ne može tek tako odreći svojih manirizama iz svojih ćoravijih komedija iako silno želi da bude shvaćen ozbiljno. To se vidi po tonu i formatu i pokušaju da film proda kao nešto jako mudro. Vidi se da je i scenario prošao malo previše ruku i da su se njime bavili i drugi pored dvojice potpisanih, te da je svako dodavao nešto svoje malo mareći za kontinuitet sa prethodnikom. Problem sa filmom kao konačnim proizvodom je da predugo traje (ako mene pitate, skratio bih ga za 45 minuta), neki likovi i zapleti vezani za njih ne vode nikuda i ne služe ničemu osim da kradu vreme i na kraju krajeva, nije ni izbliza dobar koliko bi morao biti.

Naprosto, nije toliko pametan, nov, svež i inovativan kao što želi da bude. The Judge je film koji po tome podseća na svog glavnog lika kojeg većina ostalih ima poriv da napuca. I to je već ozbiljan problem, jer ni publika ni kritika tu neće prepoznati iskrenost, nego palamuđenje. I tu savršen casting, vrlo dobra kontrola glumaca i atraktivna fotografija u nostalgičnim tonovima američke provincije neće biti dovoljni da nam skrenu pažnju sa fundamentalnih problema i od The Judge naprave onakav film kakav Dobkin želi. Šteta.

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2014.

scenario i režija: J.C. Chandor

uloge: Oscar Isaac, Jessica Chastain, Albert Brooks, David Oyelowo, Alessandro Nivola, Catalina Sandino Moreno, Peter Gerety, Jerry Adler, Eyles Gabel

Aktivno gledajući sasvim prosečne filmove ili one tek dobre, ali ne za padanje u nesvest, nekako sam došao do zaključka da ni Akademija, a ni uvažena gospoda strani novinari koji dodeljuju Globuse vrlo teško mogu prepoznati i ispoštovati dobar film ako im se nekim slučajem ne sruši na glavu. Zvuči neverovatno i arogantno, ali moj utisak je sve više takav, a nisam od onih kritičara koji u nebesa dižu jedne nagrade, a zanemaruju druge. Primer za to je film A Most Violent Year, kao i generalno karijera J.C. Chandora, jednog od temeljitijih i inteligentnijih autora u prvoj filmaškoj ligi danas. Ako ćemo iskreno, svašta je moglo poći po zlu u slučaju A Most Violent Year, u smislu tempiranja premijere, distribucije i marketinga, što malo liči na slučaj Selma, ali to ne objašnjava polomiju prethodna dva Chandorova filma u sezoni nagrada, iako ih je distribuirao eminenti Lionsgate.

Chandor je autor tri filma u poslednje četiri godine. Margin Call (2011) je remek-delo i vrlo uverljiv portret poslednje finansijske krize. All is Lost (2013) je bio eksperimentalan film koji je sve karte bacio na glavnog junaka i glumca Roberta Redforda, često ne baš potpuno verovatan u priči i detaljima, ali i on je možda mogao biti simbolički povezan za realnim svetom: frajer koji se sam otisne finim brodom preko okeana nije ništa drugo do neoprezni bogataš koji misli da će se izvući sa svakim rizičnim i nepromišljenim potezom i to predstaviti kao svoju hrabrost. A Most Violent Year je, opet, na svoj način film o kapitalizmu, sa pozicije liberala starog kova koji se bazira na tezi da je pošteni biznis na stalnom udaru nelojalne konkurencije, te da je blizu nemogućeg. U generalno konzervativnim (ili tek salonski liberlanim) krugovima poput Akademije, takav stav može zvučati skoro blasfemično, a ako ne to onda barem previše politički profilirano.

Dakle, drugi razlog zašto se ovaj film nije našao na listi nominacija je Chandorov lik i delo. Treći razlog je isto vezan za politiku, ovog puta internu i, hajdemo reći, anti-retro estetsku dogmu nekakvog moderniteta i inovativnosti po svaku cenu koja u poslednje vreme vlada tim akademskim krugovima. A Most Violent Year je upadljivo retro film, i vizuelno i narativno, sa reliktima prošlih vremena kao što je punokrvni filmski heroj, čovek sa vrlinama i manama, ali svejedno onaj za koje navijamo jer je okružen gorima od sebe.

Ovde je to Abel Morales (Isaac), vlasnik brzorastućeg biznisa koji se bavi trgovinom naftnih derivata za kućne potrebe. Naslov filma se odnosi na 1981. godinu kada je u New Yorku zabeleženo najviše ubistava i nasilnih zločina uopšte. Bilo je to vreme kada su Brooklynom i Queensom suvereno vladali mafijaši, kada je metro bio iscrtan grafitima i kada su oružane pljačke bile svakodnevna pojava. Abelove cisterne su česta meta, ali ne znamo da li ih napadaju organizovane kriminalne strukture ili bande očajnika. Pored toga, on je pod istragom zbog finansijskih malverzacija od strane ambicioznog tužioca (Oyelowo) i trenutno je na poslovnoj prekretnici: položio je masnu kaparu za investiciju u skladište na obali reke i ima mesec dana da vlasnika isplati u potpunosti, a nema novca da ide do kraja.

Ono što sledi su scene razgovora, dogovora i pregovora u zamračenim sobama. Zaposlenike obučava kako da se ponašaju u prodaji. Sa šefom sindikata (Gerety) pregovara oko eventualnog naoružavanja vozača. Jedan od vozača (Gabel) ima tendenciju da upada u nevolje i njegove odluke mogu ozbiljno uzdrmati celo poslovno carstvo. Pored toga, tu je i veoma sposoban advokat – savetnik (genijalni Albert Brooks), prijateljski nastrojen mafijaš (Nivola), ali pre svega Moralesova veoma neobična žena Anna (Chastain).

Ona je tek lik za sebe, gangsterova kćerka koja je očito kuvala kafu i hvatala beleške na sastancima, pa zna kako se postupa u datim situacijama i često je spremna da ide dalje i da se uprlja više od svog muža. Opet, ona je ograničena patrijarhalnom kulturom, pa može pomagati više iz senke, savetima. Štos je u tome što je Abel pošten, gnuša se nasilja i oružja i u svom poslu želi ostati potpuno čist. Nije on neki naivac, sjajno zna kako stvari funkcionišu, voli grubu igru i dobru borbu, ali jednostavno nije sklon tome da se bavi kriminalom.

U Abelu ćete bez problema prepoznati Michaela Corleonea, onog koji je razvio sposobnosti kao u drugom delu Godfather trilogije, ali je očuvao ideale i poštenje iz prvog dela. Coppolina trilogija izbija pre svega vizuelno kroz ceo film, od frizure glavnog lika, preko njegovog stila oblačenja, pa do zatamnjenih enterijera u žuto-smeđe-zelenim nijansama i jednog mafijaško-poslovnjačkog kodeksa i meta-jezika kojim likovi govore. Prepoznaće se tu uticaj Mameta kroz kriptične, ali izuzetno britke i inteligentne dijaloge, Lumeta kroz celu priču i portret New Yorka, donekle i De Palme iz Carlito's Way faze, kroz umor i potrošenost glavnog lika. I pored brojnih uticaja i posveta, Chandor nije nekakav postmoderni DJ koji ih samo preslaguje, nego kompletan autor koji stvara jedno sasvim originalno delo.

Bez potrebe za prevelikim naglašavanjem, Oscar Isaac je glavnu ulogu odigrao apsolutno savršeno. U svojim poslovnim kontaktima, on je hladan, racionalan i odlučan, spreman da se domisli onoga što je najbolje. Na privatnom nivou, od detalja poput pogleda prema svojoj ženi, pa do promena u tonu, on je strastven barem koliko i ona i spreman da brani svoju poziciju. Jessica Chastain mu sjajno sekundira u scenama u kući, kao i van nje i uspešno ostvaruje jednu od svojih najboljih uloga (još je nisam video lošu). Ovde je stvarno fantastična i prava je i jedina glumica za takav lik. Njih dvoje su kolege sa studija i imali su svaki za sebe dugu karijeru u indie filmovima pre nego što su se probili u “prvu ligu”. Ovo im je prva zajednička saradnja, ali se po količini njihove hemije u zajedničkim scenama to ne vidi. I epizodisti, veći ili manji, su odlični i svako od nih ima scenu ili dve (a neki i više) da naprave karakteran portret. Svi odreda uspevaju, jedino ćemo jedne pamtiti više nego druge.

Ako ste se ponadali da je A Most Violent Year savršen film, reći ću vam odmah da nije. Ima tu koncepcijskih nedoumica i iznuđenih rešenja, i pored fenomenalne glume, scenarija, montaže i kamere. Problem je to stalno gibanje između drame i trilera koje češće prevagne na stranu drame. S tim u vezi, sledeći problem je tempo priče koji je ponekad toliko usporen razgovorima, razgovorima i razgovorima da je sasvim moguće da će gledalac izgubiti interes za pojedinostima. Moguće je priznati dojam da neće sve te pojedinosti biti važne za kasniji tok filma, iako neke možda i hoće, pa ovako zatrpani ne možemo tek tako odvojiti. Treći problem je realističan portret rastuće kompanije u problemima, što nije naročito filmična tema, a posebno kada reditelj iz nekog razloga ne želi potencirati osećaj vremenske stiske i urgentnosti koji je sam sebi omogućio u scenariju.

I pored tih nekoliko mana, A Most Violent Year je bolji film od većine onih u Oscar konkurenciji. Ovo je zahtevniji film, za filmofile kojima klasici sada već umirućeg žanra krimi-drame i mafijaškog filma znače nešto. Posebno će u njemu uživati pasionirani ljubitelji Novog Hollywooda i kinematografije 70-ih. Ovo je film kojeg treba ispratiti, kojem se treba vraćati i koji će vas za to nagraditi.

2013.

scenario i režija: Zak Hilditch

uloge: Nathan Phillips, Angourie Rice, Sarah Snook, Jessica De Gouw, Daniel Henshall, Kathryn Beck, Lynette Curran

Gledam nešto okolo po silnim internetima i vidim da je raja poludela na These Final Hours. Ok, “poludela” je malo prejaka reč, ali zapanjila me je gotovo unisona pohvala od strane različitih i međusobno nepovezanih ljudi sa foruma i društvenih mreža. Proverim i dostupnu kritiku, oni su već spustili loptu, kritike variraju, ali kritičari znaju biti guzice i tako i tako. Uostalom, uticajna filmska štampa uglavnom nije pisala o ovom filmu, u Americi nije izašao uprkos dugoj festivalskoj turneji, a u Evropi je većinom izašao direktno na DVD-u i to godinu dana od festivalske premijere (koja je možda bila još uvek pod etiketom “work in progress”).

Šta da kažem, nije me se naročito dojmio, ni pozitivno ni negativno. U centru pažnje je pitanje: Šta bi ste vi radili poslednjeg dana na Zemlji? Ne možete da pobegnete jer katastrofa globalna i konačna. Nema hrabrih kosmonauta, Bruce Willis nije u priči za spasavanje sveta, jebeni asteroid će opizditi severni Atlantik, a vatreni talas će se širiti dalje i dalje. Komparativna prednost Australije (gde se i nalazimo) je što se nalazi na drugom kraju sveta, ali to će joj dati sate, ne čak ni dane. Da li biste žurali do iznemoglosti? Orgijali? Drogirali se kao svinje? Ubijali ljude? Silovali decu jer nikad niste, nema veze što ćete goreti u paklu kad isti taj pakao čeka svakog?Ili biste se možda ponašali normalno, kao i uvek.

Nalazimo se u Perthu, gradu ne baš poznatom po glamuru, uz to i blatantno vrućem u kojem vlada anarhija. Naš junak koga pratimo je James (Nathan Phillips, poznat kao nesrećni turista iz Wolf Creeka) i dan započinje tako što mu ljubavnica (De Gouw) saopštava da je trudna i da bi volela da njih dvoje (ne troje, jebite se klerofašisti, nerođeno dete nije “život”) kraj sveta dočekaju zajedno, romantično u njenoj kući na plaži. James ipak pikira drugu opciju, da sa svojom devojkom (Beck) i njenim poludelim bratom (Henshall) kraj sveta na majci svih žurki, uz muziku, orgije, drogu i ruski rulet. Međutim, usput mu se dešava nešto što nije očekivao, i to je hm, moralni kliše svih ovakvih ostvarenja: upoznaće devojčicu u nevolji i spasiti je od dva silovatelja. Curica se zove Rose (Rice), izgubljena je i traži svog oca. Ona će mu, naravno, poslužiti kao katalizator čovečnosti. Do same žurke, film nekako drži pažnju gledaoca, ali posle toga ulazi u jedan spor, na momente zanimljiv, ali isprazan pasaž do samog kraja koji je vizuelno atraktivan, ali ipak samo odjek američkog filma, Take Shelter Jeffa Nicholsa.

Generalni pesimizam filma mi ne smeta, ne smetaju mi čak ni standardni motivi, pa ni prašnjavo-žućkaste boje koje su sinonim za australsku pustaru. Problem je u tome što se recept ne uklapa najbolje. Film polazi sa dramskom premisom pomalo nalik na klasik On The BeachStanleya Kramera, čak je i neizbežna katastrofa skoro pa prekopirana (umesto nuklearnog rata imamo asteroid, big deal), ali debitant Zak Hilditch bi ujedno radio i žanrovski film i u tu svrhu je pokupio popularnog glumca Phillipsa, zamislio ga kao opasnu mužjačinu i opakog jebača – žene bi bile s njim, muškarci bi bili on. Konačni rezultat je takav da je za žanrovski pred-apokaliptični film (suština slična kao u postapokalipsi, samo je vreme ograničeno) prespor i sklon artističkom dramljenju i rvanju sa dušom, za ozbiljan art-film ima previše očekivanih i potrošenih rešenja, a opet i pored eksplicitnosti nije dovoljno provokativan da bi bio kultni klasik i “midnight flick”. U konačnici, sve ovo izgleda kao osrednje osmišljeni, “straight to DVD” prequel za Mad Max. A pored toga trati potencijal genijalke kao što je Sarah Snook u ulozi unezverene ludače u dve ili tri scene. No good.

2014.

režija: Anne Fontaine

scenario: Pascal Bonitzer, Anne Fontaine (po grafičkom romanu Posy Simmonds)

uloge: Fabrice Luchini, Gemma Arterton, Jason Flemyng, Niels Schneider, Isabelle Candelier, Mel Raido, Elsa Zylberstein, Pip Torrens, Kacey Mottet Klein

Roman Madamme Bovary Gustava Flauberta je u solidnoj meri bio prst u oko javnom moralu XIX veka. Boreći se za svoju junakinju, Flaubert se, svesno ili ne, borio za žensku emancipaciju. Šokirao je javnost, dospeo je na sud, nije čak ni mnogo falilo da zaglavi robiju zbog propagiranja nemorala. Sa literarne i kulturne strane, Madamme Bovary je izuzetno značajan, čak revolucionaran roman koji uvodi koncept očajne domaćice, gospođe kojoj je dosadno. Tolstoj će dvadesetak godina kasnije od tog lika napraviti arhetip kroz Anu Karenjinu. Ono što se postavlja kao pitanje je koliko su takve tragične sudbine moguće danas, u eri ženske emancipacije i postmodernog odnosa do života gde je sve dozvoljeno i gde je sve relativno.

Novi film Anne Fontaine (Nathalie, Coco Before Chanel, Adore) pokušava odgovoriti na to pitanje ne samo izmeštanjem radnje romana u novo vreme, već i interakcijom romana, filma, likova, čitalaca i gledalaca. U pitanju je ekranizacija grafičkog romana, opet nastalog po serijalu novinskih stripova Posy Simmonds. I film nije uopšte loš, zapravo je pomalo bizaran, svestan toga, pa na kraju i beskrajno duhovit i crnohumoran.

Već će prva scena nakon lagano "spoiler" uvoda film postaviti kao sitcom za one koji su pročitali knjigu ili makar pogledali ekranizaciju Madamme Bovary. Engleski par Bovery se doseljava u generalno dosadnjikavo normandijsko selo. On je Charlie (Flemyng), restaurater nameštaja, a ona je Gemma (Arterton), ne Emma, ali dovoljno blizu. Sa njima se upoznaje naš narator i vodič kroz priču Martin (Luchini), lokalni pekar, umetnička duša i ljubitelj klasične literature. Kada smorena Gemma krene da se ponaša kao smorena Emma, prava Madamme Bovary, i pronađe mladog aristokratu (Schneider) za ljubavnika, onda i njen život kreće sličnim tokom kao u slučaju književne junakinje. Martin će to posmatrati, a malo i intervenirati na ovaj ili onaj način, te biti svedok i učesnik bizarnog sleda događaja.

Ono što prvo upada u oči je smorenost. Nije to izraženo samo kod domaćica sa viškom slobodnog vremena, već kod apsolutno svih likova. Imamo tu jedan englesko-francuski par, gospodin svoju smorenost preseca glorifikacijom kapitalizma i privatne inicijative (što nervira Francuze), a gospođa gluparijama o dizajnu enterijera, dijetama i vežbama. Mladi aristokrata se dosađuje na studijama u Parizu, pa povremeno dolazi kući u dvorac. Njegova majka se posvetila malobrojnim zaista vrednim umetninama. Engleski mudroser se zabavlja menjanjem žena na svakih par godina. Martinova žena svoju smorenost seče sarkazmom i kvocanjem mužu, sin živi u virtuelnom svetu kompjuterskih igrica, a Martin hobi nalazi u romanu koji se odvija pred njegovim očima, špijuniranju i petljanju. Njegov interes za Gemmu nije toliko proizvod staračke pohote (mada ima i toga, a Gemma je po prirodi zavodljiva na onaj "frigidna kučka" način), koliko posledica fascinacije literaturom.

Dvoje glavnih glumaca su odlični u svojim ulogama. Gemma Arterton jasno igra na svoju zavodljivost i šarm i to joj apsolutno prolazi, prirodna je i ležerna. Njoj uloge hladnih zavodnica lepo stoje. Fabrice Luchini svojom ulogom priziva u sećanje vrlo sličnu ulogu u Ozonovom Dans la maison, bivajući istovremeno aktivni lik, narator i tumač književnog teksta koji je u interakciji sa radnjom filma. Epizodisti nisu toliko primetni, njihovi likovi su zamišljeni dosta jednostavnije i plošnije. To ostavlja prostor glavnima da zablistaju, jednodimenzionalnost nije problem i ostvaruje se savršen kontrast i akcentuacija na bit stvari.

Gemma Boveryje za Anne Fontaine veliki napredak u odnosu na njen prethodni film Adore. Anne Fontaine voli seksualno i socijalno provokativan materijal, ali ne uspeva uvek da ga iznese na pravi način. U Adorepokušava da prekrije osnovnu bizarnost priče sa neuverljivim melodramatskim tretmanom. Ovde to nije slučaj, bizarnost je prigrljena i prihvaćena, angažirajuća i provokativna. Bizarnost je moderno čitanje romana, slučajne ili namerne poveznice, sve te sitne intervencije, pa čak i svojevrsni "hammering" u kome klimaks gubi na šoku, a dobija na tom nekom crnohumornom efektu.

Uostalom, zašto bi to bilo loše, kada Gemma Bovery nije loš film? Nema nameru da nas šokira, a pitanje je i može li posle svega. Ako smo pametni, iskusni i misleći ljudi, valjda smo upoznali ljudsku tupost, dosadu, anesteziranost i nedostatak želje i kreativnosti. Oni nam ne moraju biti prijatelji u svakodnevnom životu, ali za naše dobro je nužno da ih poznajemo. Emma Bovary možda nije moguća danas sa svim našim iskustvom, ali Gemma svakako jeste. I ovaj meta-film na njen račun je pun pogodak. A ni Ana Karenjina nije tu bezveze. Pogledajte film i otkrićete zašto. Sve i da vam je štos jeftin, verovatno ćete se dobro nasmejati. Možda nije genijalan kao Dans la maison, ali svakako zaslužuje pažnju

2014.

režija: James Marsh

scenario: Anthony McCarten (po knjizi Jane Hawking)

uloge: Eddie Redmayne, Felicity Jones, Charlie Cox, Maxine Peake, Emily Watson

Iako je malo bolja situacija nego prošle godine, moram priznati da mi sezona nagrada i sve priče o njoj već polako idu na živce. Naprosto, previše je tu kalkulantskih filmova snimljenih sa “farovima” bačenim na nagrade, a oni retko kad opravdaju moja očekivanja. Kad smo već kod kalkulantstva, ima li grđeg i goreg primera toga od biografskih filmova?

Istini za volju, naučnike baš i nemamo često na tapetu. Političari, državnici i vojskovođe su imali uticaja na čovečanstvo. Poznate ličnosti iz sveta zabave su tu i zato što nas zanimaju i zato što Hollywood aplaudira samom sebi. Krimosi su uvek zabavni. Sportistima se divimo. Relativni anonimusi kojima se posrećilo da dožive 15 minuta slave zbog nekog svog čina su tu da nas podsete da su ponekad i obični ljudi bitni za nešto. A naučnici, eto, nisu zanimljivi. Nauka je zajebana, filozofija iza nje još više, a ni njihov život je često doadan i profesorski.

No dobro, ove godine u najvišoj konkurenciji za Oscara imamo čak dva filma o naučnicima. Pisao sam već o The Imitation Game, biografiji Alana Turinga, čoveka koji je “razbio” enigmu i započeo razvoj digitalnih kompjutera. Sada je red na The Theory of Everything, biografiju jednog od najvećih živućih umova, Stephena Hawkinga. Kao ni prethodni film, ni ovaj me se nije naročito dojmio, neki od razloga su isti, neki potpuno drugačiji.

Zapravo, oba filma se bave više privatnim aspektima života svojih likova nego što se bave njihovim radom. The Imitation Game se, istina, više drži cele te priče sa enigmom, ali barem kroz pola filma Turing se bori sa posledicama neprihvatanja svoje homoseksualnosti. The Theory of Everything se više bavi Hawkingovom bolešću nego njegovim naučnim, filozofskim i literarnim radom. Zvuči politički nekorektno, ali koliko je moguće postići na filmskom planu sa likom koji se jedva pomera i jedva govori, postepeno gubeći moć oba? Priznajem, fascinantno je da je Hawking sa svojom dijagnozom poživeo toliko dugo i da je danas još živ i vrlo aktivan. Zanimljiv je i projekat glasovnog sintisajzera koji mu omogućava govor i pisanje. Zanimljive su i knjige koje je napisao i njegov naučno-popularni stil, što ga zapravo i čini savremenim velikanom. Problem je što ćemo vrlo malo od toga videti kroz film nastao po memoarima njegove bivše žene. I sam Hawking je, u maniru pravog duhovitog Britanca, lagano popljuvao film proglasivši ga ne toliko lošim koliko je on očekivao, a glavna zamerka mu je bio fokus na nebitne stvari umesto nauke.

Film je rastegnut na nekoliko decenija njegovog života. Počinje sa Hawkingom (Redmayne) na koledžu i upoznavanjem i romansom sa Jane (Jones). Njegovi dani srećnog života sa slatkom curom i kameraderije sa drugarima s faksa su kratkog veka, jer mu vrlo brzo biva otkrivena degenrativna bolest nervnog sistema, ALS. Doktori su mu predvideli dve godine života, a Jane se, uprkos svemu i na svoje insistiranje, udala za njega. Hawking je uz odgovarajuću negu uspeo da doktorira, postavlja, ispituje i opovrgava svoje teze vezane za odnos kvantne fizike i teorije relativiteta, i da poživi jako, jako dugo, uz uspone, padove, posete bolnicama (bivši francuski fudbaler Frank Leboeuf ima cameo ulogu kao švicarski doktor).

Izbegavajući da stvara dramu oko naučnih teorija i razmene mišljenja u okviru struke, film je fokusiran na aferu gospođe Hawking sa svojim zborovođom i kasnijim mužem Jonathanom Jonesom (Cox). Deo drame Hawkingovih je i u različitim pogledima na religiju, Stephen je ateista, a Jane posvećena vernica, a Jonathan kao vođa crkvenog hora se u tu sliku savršeno uklapa. Štos je u tome što ta ljubavna afera nije skandal, a iako je moralno upitna, ne dolazi do nekog preispitivanja. To ima smisla kada se uzme u obzir po čijoj knjizi je snimljen film. Istini za volju, i druga gospođa Hawking, negovateljica Elaine (Peake) se pojavljuje u nekoliko scena i ostaje nerazrađena, ali je makar izbegnuto prepucavanje između bivših supružnika.

Priča bez prave drame koja se vezuje za protagonistu svakako nije jača strana ovog filma. Fokus je na ulogama koje su ostvarili dvoje glavnih glumaca. Eddie Redmayne je uverljiv kao Hawking, ali pitanje je koliko je to sa ograničenim kretanjem i govorom gluma. Transformacija je tu, od klasičnog štrebera do osobe sa potpunim hendikepom, držanje i facijalne ekspresije su na mestu, ali Redmayne zapravo nema previše posla iz prostog razloga što je Hawking predstavljen kao statista u svom privatnom životu. Sa Jane stvari stoje nešto bolje, ipak je njena knjiga u pitanju. Felicity Jones svoju ulogu igra apsolutno savršeno i na mestu i potpuno kupujemo njenu izvedbu žene u teškom problemu i sa velikom moralnom dilemom. Charlie Cox ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu pristojnog čoveka koji je postao nečiji ljubavnik i ničim se ne ističe.

Zapravo, problem ovog filma je u velikoj meri bezidejan scenario Anthonija McCartena koji se svodi na izbor delova iz knjige i njihovo linearno izlaganje kroz film. Sa takvim scenariom, reditelj James Marsh nije imao previše izbora. On svoje glumce vodi solidno i oni uspevaju da iskoriste potencijale svojih likova. Trebalo bi pohvaliti i vizualni aspekt filma, posebno osećaj za period, naročito vidljiv na početku filma smešten u Hawkingove studentske dane početkom 60-ih. Marsh je inače dokumentarista i ima oko za detalj i osećaj za ljudskost priče, ali čini se da sa ovim materijalom nije mogao više.

Složiću se sa Hawkingom, The Theory of Everything nije loš film. Problem je u tome što je prosečan, fokusiran na krive stvari i u konačnici nebitan, jer na filmskom planu ne donosi ništa novo i suvislo. Takav kakav je možda i solidno prođe na Oscarima, jer je Akademiji transformacija bitnija od glume, pa je za očekivati da se stručnjacima potkrade greška i ne primete da je protagonista kroz veći deo filma sveden na statistu. Mišljenja sam da je Hawking zaslužio bolji film koji će ga prikazati kao naučnika i filozofa, a ne kao invalida.

2014.

režija: Alberto Rodriguez

scenario: Alberto Rodriguez, Rafael Cobos

uloge: Javier Gutierrez, Raul Arevalo, Salva Reina, Antonio de la Torre, Jesus Castro, Manuel Solo

Španija, godine 1980, selo ili varoš u močvari Andaluzije, u donjem toku Guadalquivira. Dve tinejdžerke, sestre, su nestale, odnosno nisu se vratile kući sa vašara koji je, čini se, jedini zabavni događaj u tom nesrećnom, zabitom kraju. Dva detektiva, stariji Juan (Gutierrez) i mlađi Pedro (Arevalo), dolaze iz grada da pomognu lokalnoj policiji. Njih dvojica su, reklo bi se, čudna kombinacija, različitih privatnih istorija, životnih stilova, političkih opredeljenja, pa i ambicija.

Ispostaviće se da su cure ubijene još iste noći i da su pre toga bile mučene i silovane. Ko god da ih je ubio, kažu svedoci, došao je po njih u beloj "dyani". Njihov otac (de la Torre), sjebani tip do guše u dugovima zbog mažnjavanja kile heroina lokalnom gangsteru, imao je žutu, ali u noći nije neka razlika između bele i žute boje auta u pokretu. Cure su imale reputaciju kao lake ženske i očajnice, često su se viđale sa lokalnim šmekerom Quinijem (Castro), koji je možda figurirao kao nekakav seljački "pimp" koji je devojke podvodio nekom gospodinu sa šeširom. Priča se još da to nije prvi takav slučaj, i da se takve stvari događaju oko vašara, pa je možda na delu serijski ubica. Tip žrtava je sličan: u pitanju su mlade i lepe devojke, očajne da što pre zbrišu iz svoje od boga zaboravljene zabiti.

Motiva, dakle, ima na pretek, a detektivski par će se sresti sa ćutljivom, negostoljubivom i zaostalom sredinom, lokalnim šefom istrage koji priča o demokratiji, ali samo gleda da se istraga što pre i što bezbolnije završi, te sa lokalnom "florom i faunom". Neki od lokalaca su dobronamerni, neki zatvoreni, neki jednostavno čudni, ali ako su spremni pomoći, to će učiniti za novac. Tu su novinar (Solo) koji ima ambiciju da bude novi Truman Capote i koji o Juanu zna par veoma nezgodnih stvari iz prošlosti, tu je siromašni, ali dobrohotni lovokradica (Reina) koji se detektivima prikrpi kao vodič za dnevnicu, tu su vračara i veseli krimosi na brodu i još neki drugi. Ako novac ne razveže jezik, poneka ćuška po glavi sigurno hoće. Vremena su nominalno demokratska, ali senka bivšeg režima je jako dugačka, ljudi su samo promenili mantru, ne i navike. Zna se ko je vlast, a ko plebs, ko je muškarac, a ko žena, ko sme raditi šta mu padne na pamet, a ko ne.

Zašto sam počeo s pričom? Zato što je ona prosto takva da dohvati i ne pušta. Sama po sebi je standard za "backwoods" noire, trenutno rastući žanr u američkoj nezavisnoj produkciji, a močvarni krajolik i vizuelni identitet čak malo podsećaju na seriju True Detective, s tim da je razlika između dva detektiva još izraženija. Štos je u tome kako je ona ispričana, koliko je scenario vešto napisan i doziran i kako je film režiran. Kreće u polaganom i postojanom tempu, pazi na atmosferu (pored True Detectiva pomenuo bih argentinski film Todos tenemos un plan kao referencu), razvoj likova i situacija, tako da je film pregledan, ali ne potpuno predvidljiv čak i treniranom gledaocu. Negativci se uvode polako, njihova motivacija je ispolirana, oni skreću priču na različite strane i ona postaje kompleksna kao sistem rukavaca. Alberto Rodriguez je u svom pristupu siguran kao iskusan kapetan u tim rukavcima i gledalac čuva fokus, usmerava pažnju i ne luta kroz priču. Jedini problematičan aspekt je povremena "teška ruka" autora kad se radi o upotrebi simbola, bez čijeg obilja bi nam bilo dovoljno jasno o čemu se tu radi. Ovako deluju kao preterivanje, ali to je relativno mali, oprostivi kiks.

Glumci Javier Gutierrez i Raul Arevalo, obojica poznatiji po komičnim nego po ozbiljnim ulogama su vrlo raspoloženi i uverljivi kao detektivi i sjajno su podržani od strane brojnih sporednih, karakternih i razrađenih likova. Među njima se posebno ističe fenomenalni Antonio de la Torre (Canibal) u ulozi oca ubijenih sestara. Svi zajedno značajno doprinose kompletnom utisku koji film ostavlja.

Ono što je posebno zanimljivo je kontekst Španije malo po smeni sistema i dolasku demokratije. Fašizam se dosta dugo održao tamo i već osiromašenu nekadašnju kolonijalnu silu je gurnuo duboko u izolaciju i paranoju. To je možda imalo solidnih strana, Španija je ostala neutralna u Drugom svetskom ratu i nije pretrpela uništenja, ali izolacionizam nije dugoročno rešenje. Sistem je nekako izgubio na momentumu i srušio se ne rešivši nagomilane probleme, ali su navike ljudi i prakse ostale slične. Juan i Pedro možda jesu predstavnici dva sistema, starog i novog, i možda jesu različiti, ali oni ni sami za sebe, a ni zajedno, ne mogu previše uticati na tokove, navike i ponašanje ljudi. Uostalom, sposobnost preletanja oličena u šefu istrage je recept za uspeh u turbulentnim vremenima.

La isla minima je film koji je dobar do odličan na svakom planu. Premijeru je imao u San Sebastianu, gde je prikazan u zvaničnoj konkurenciji i pokupio tri nagrade, za režiju, kameru i glavnu mušku ulogu, uz nominaciju za Zlatnu školjku. Usledile su nagrade španskih kritičkih krugova, na koncu i apsolutni trijumf na dodeli najznačajnijih nacionalnih Goya nagrada, sa čak 9 osvojenih. Preporuka od mene.

2014.

scenario i režija: Damian Szifron

uloge: Ricardo Darin, Oscar Martinez, Leonardo Sbaraglia, Erica Rivas, Rita Cortese, Julia Zylberberg, Dario Grandinetti, Maria Onetto, Nancy Duplaa, Oscar Nunez, Cesar Bordon, Diego Gentile, Maria Marull, German da Silva, Diego Velazquez, Walter Donado, Monica Villa

Omnibus filmovi nisu najlakši i najzahvalniji materijal za kritičku analizu. Ako su u pitanju filmovi više različitih autora, onda ih se može gledati kao odvojene kratkometražne filmove koji mogu, a i ne moraju biti tematski i stilski bliski. Uostalom, stvar je dogovora ili selekcije. Postojala je takva praksa na beogradskom FDU i nekoliko kultnih naslova 80-ih su upravo studentski omnibusi kao recimo Kako je propao rokenrol (1989). Druga praksa je da relativno poznati autori rade kratke filmove na određenu temu (svež primer je Words with Gods), ili da su poveznice među filmovima prosta geografska lokacija (Pariz, New York – recimo New York Stories koji je spojio imena kao što su Scorsese, Coppola i Woody Allen) ili čak određeni datum (recimo 9/11).

“Hyperlinkani” omnibusi su potpuno druga stvar, njih najčešće radi jedan autor ili grupa autora zajedno, i u tu grupu spadaju Sin City, donekle Pulp Fiction i njegovi uspešniji ili manje uspešni klonovi. Tu je štos u nečemu drugom, odnosno te priče ne postoje samostalno i od izuzetne važnosti je njihovo preplitanje, pošto je u svakoj od njih perspektiva drugačija. Ono što se javlja kao problem sa argentinskim kandidatom za Oscara Wild Tales je to da je nije ni klasičan ni “hyperlink” omnibus, nego nešto između. Filmovi jesu tematski bliski, ali su u pitanju odvojene kratke priče koje se mogu posmatrati odvojeno, ali je autor jedan i njegov senzibilitet i pristup je isti, od početka do kraja. Dakle, je li Wild Tales klaster kratkih filmova ili jedna zaokružena filmska celina?

Kako god ga gledali, u pitanju je dobar film sa nekoliko genijalnih i nekoliko ne baš genijalnih momenata koje možemo predvideti, ali su barem ludo zabavni. Wild Talesće nas svojim pristupom uvrnutog, crnog, napetog i morbidnog sitcoma dobro pretumbati, zabaviti, ali i naterati da ipak malo razmislimo i o centralnom motivu filma (osveta), kao i o socijalnoj i psihološkoj pozadini i motivaciji za takvo užasno nasilje.

Već od prve priče znamo na čemu smo. Ona je najkraća, ide pre uvodne špice (koja je isto fenomenalno zabavna sa svim tim divljim životinjama) i skoro cela se dešava u avionu. Stariji gospodin, kritičar za klasičnu muziku se nabacuje zgodnoj devojci. Njih dvoje shvataju da poznaju istog neuspešnog kompozitora, ona mu je bila devojka, a on u komisiji za diplomski rad. Kada se u priču uključi i treća osoba koja ga poznaje, znamo da to neće dobro završiti.

Druga priča se dešava jedne kišne noći u svratištu pored ceste. Konobarica prepozna jednog gosta kao mafijaša koji joj je uništio familiju. Kuvarica, bivša robijašica, predloži ingeniozno rešenje sa mišomorom... Znamo kako ide dalje, kroz taj screwball, pa čak i nasilni slapstick na kraju, ali priča bi dobila na snazi da je trajala malo duže, otišla u još uvrnutijem pravcu i da nas je Szifron poštedeo opštih mesta o politici i pravdi.

Sledeća priča se dešava na cesti i podseća na američke “backwoods” motive iz Deliverenca i ruralnih horora. Tip u “audiju” (Sbaraglia) pokušava da pretekne lokalca u nekom starom, natovarenom autu. Lokalac kreće da ga zeza i “yuppie” mu dobaci nešto kroz prozor i odveze se. Njegova sreća je kratkog veka, jer mu ubrzo pukne guma, a agresivna seljačina ga sustigne i onda kreće njihovo trashy takmičenje “u koga je veći”, i tom segmentu bih dao nagradu za najefektnije korištenje pojasa u automobilu.

Sa četvrtom pričom o frustriranom stručnjaku za eksplozije (Darin), Wild Tales skreću na politički teren. “Bombaševu” frustraciju pokrene činjenica da mu je pauk odneo auto i to na mestu koje nije bilo označeno za zabranjeno parkiranje. Hteo – ne hteo, mora platiti trošak za šlep, pa se možda može žaliti za kaznu. Opet, kaznu mora platiti, pa se žaliti sudu ili kome već. Ovaj birokratski košmar mu uništi privatni život, brak, posao... Njegovo jedino rešenje je osveta zbog koje će postati neka vrsta nacionalnog heroja.

Peta priča je isto politička, ali ne počinje nimalo komično. Mladi tupavi bogatun je pijan autom udario trudnicu i to treba srediti zataškavanjem ili kako god. Njegov otac (Martinez) se seti da plati svom vrtlaru da ode u zatvor umesto sina. Međutim, taj dogovor nije moguće realizovati bez advokata, tužioca, policije, a što je više ljudi u priči, troškovi rastu eksponencijalnom progresijom, do granice apsurda.

Šesta i najfurioznija priča se dešava na bogatom jevrejskom venčanju. Ariel (Gentile) je tip koji liči na standardnu ulogu Bradleya Coopera, mlad, uspešan, zgodan i nasmejan. Njegova nevesta Romina (Rivas) možda nije savršeno lepa, ali dolazi iz finansijski stabilne kuće. Problem sa Arielom je to što ima aferu sa koleginicom s posla, a Romina to otkriva na sam dan venčanja, i kreće na put osvete. Kako se u Argentini osveta servira topla i u velikim porcijama, čak i na repete, pičvajz počinje već na venčanju...

Damian Szifron uspeva da drži suludo brz tempo, pa Wild Taleszapravo podseća na nekakav dečiji animirani film. Na pamet mi padaju Tom i Jerry, Kojot i ptica trkačica i slične zajebancije. Szifron sjajno slaže vizuale, uklapa ih sa vrlo sugestivnom muzikom i sjajno montira. Likovi su napisani dovoljno jednostavno, a vrhunski argentinski glumci su svakako sposobni da ih odigraju, a veliki benefit im je relativna sloboda u interpretaciji. Wild Tales je zato vrhunska zabava koja u istom filmu uklapa dva stila apsurda, Tarantinov nasilni i Almodovarov komični. Uticaj potonjeg ne treba da čudi, pošto su i Pedro i brat mu Augustin potpisani kao producenti filma.

Međutim, Wild Tales ima i više ambicije od toga da bude puka zabava, što predstavlja problemčić. U kratkoj formi, pa još crnohumornoj i klišeiziranoj radi maksimalnog efekta, političarenje izgleda jednako klišeizirano i stoga ne baš najubedljivije. Opšta mesta u politici deluju pomalo naivno, jeftino i zapaljivo. Jasno nam je da je argentinsko društvo nestabilno, apsurdno, čak i nasilno i bez ovog filma, ali od Wild Tales nećemo saznati ništa više, a pogotovo ne one suptilne istine koje smo otkrili u Nine Queens(2000). Iako se načelno mogu složiti sa Szifronovim stavovima i percepcijom problema, mislim da u kratkom filmu gde je tempo suština svega, izlaganje toga nije najbolje izvedeno. Wild Tales je film koji najjači na polju zabave i kao takvog ga treba gledati i kao takav dobija moju masnu preporuku.

2014.

režija: Marjane Satrapi

scenario: Michael R. Perry

uloge: Ryan Reynolds, Gemma Arterton, Anna Kendrick, Jacki Weaver, Ella Smith

Iransko-francuska autorica Marjane Satrapi je podigla dosta prašine sa svojim debitantskim ostvarenjem Persepolis (2007). Ovaj animirani autobiografski film je privukao pažnju publike i kritike širom sveta svojim iskrenim pristupom i nimalo apologetskim stavom o odrastanju devojčice u Teheranu uoči brutalne islamske revolucije. Od tada je Satrapijeva snimila još dva filma u svojoj novoj domovini, romantičnu dramu sa elemntima komedije Chicken With Plums (2011) koja je pokupila solidne kritike, ali je bila daleko od hit ili kultnog statusa i krimi-komediju The Gang of Jotas(2012) koja je prošla uglavnom nezapaženo. The Voices, nastao po scenariju renomiranog TV autora Michaela R. Perrija je njen prvi pokušaj u Americi. Kritika je oštro podeljena po pitanju ove uvrnute horor-komedije, a publika će tek reći svoje, film verovatno neće biti hit, ali će sa vremenom samo dobivati na ceni.

U pitanju je hrabar i bizaran film. Već na prvi pogled sve izgleda čudno: muškarci u roze uniformama pakuju igračke u kutije u fabrici u fiktivnom američkom gradiću. Sve deluje kao bizarni "period piece", s tim da period nije precizno određen, najviše liči na 50-te, ali ima elemenata i kasnijih dekada sve do današnjeg visokotehnološkog vremena. Naš junak Jerry (Reynolds) se u taj svet skoro savršeno uklapa, ali jasno nam je da mu nisu sve daske na broju. Naprosto, suviše je prijatan tako da sve to izgleda pomalo neprijatno nekome sa strane. Potvrdu za to ćemo dobiti u scenama u kojima Jerry posećuje svoju terapeutkinju (Weaver), a svaka sumnja će biti otklonjena kada on dođe kući i počne da razgovara sa svojim ljubimcima, riđim mačorom i ogromnim psom. I kad oni počnu da mu odgovaraju.

Jasno nam je da je Jerry lujka, ali verovatno od one bezazlene, povučene vrste. Okidač za radnju sastavljenu od niza bizarnih i nesretnih izbora i obrata će biti sastanak oko godišnjeg roštilja, gde je Jerry pozvan u organizacioni odbor. Tamo će upšoznati Fionu (Arterton), jednu od onih žena koje dobro izgledaju, svesne su toga, pa kada se nađu među običnim smrtnicima dozvoljavaju da im nos para oblake. Jerry će njenu hladnjikavu ljubaznost krivo protumačiti i zaljubiti se u nju, iako ničim izazvano njena koleginica Lisa (Kendrick) gaji simpatije za njega. Međutim, na jednom povuci-potegni sastanku stvari između Jerrija i Fione će otići dovraga, Fiona će završiti pod njegovim nožem, a njena glava u frižideru. Treba li napomenuti da i glava govori kao i ljubimci i da joj je dosadno i želi društvo, na primer Lisu...

Sve ovo deluje kao "trope" i jeste "trope". The Voiceskombinuje elemente Dr. Doolittla, Psycha i Dexterau urnebesno smešan i zapaljiv miks koji se gleda otvorenih očiju, neretko i usta (više u smislu čuđenja "ma ne, neće valjda, ipak hoće!" nego u smislu glasnog smejanja). Ovo je šokantan, provokativan film koji često ide preko granice dobrog ukusa, recimo da je pomera, a ne otvoreno ruši, ali cela ta provokacija i trashina imaju itekako razloga pre svega u pod-tekstu i kontekstu filma. Ceo film je tako zasićen, kičast, trashy i uvrnut jer je perspektiva jasna: gledamo isključivo iz Jerrijeve pozicije i potpuno je normalno da sve izgleda tako distorzirano. To možda nije nova stvar na filmu, ali je svakako dovoljno malo rabljena da može izgledati sveže, posebno ako to radi autorica kalibra Satrapijeve.

Izbor glumaca, a naročito glumica je fenomenalan. Ryan Reynolds je doskora imao reputaciju bezličnog hollywoodskog glumca kome je samo do masnih honorara, ali njegova karijera je skrenula na drugu stranu, prema zahtevnijim i zanimljivijim ulogama u manjim filmovima. U The Voices doživljava svoj vrhunac kombinujući komičarsko umeće, snažnu psihološku komponentu i talent glasovnog glumca – pozajmio je svoj glas svim životinjama i lutkama koje govore u filmu i to izgleda i zvuči sjajno. Gemma Arterton je odličan izbor za kučkastu zavodnicu, a Anna Kendrick je više nego solidna kao usamljena i lagano nesigurna Lisa. Jacki Wever se čak i ne mora truditi previše za ulogu stroge, a ipak saosećajne, u konačnici prestrašene terapeutkinje koja ima nesreću da se mora baviti Jerrijevim problemima.

Scenario je dovitljiv, a režija primereno ludačka. Čini se da Marjane Satrapi ima osećaja za apsurd i "over the top" pristup, a tome pomažu i standardni postupci iz animiranih filmova. The Voicesje jedna luda vožnja, možda po relativno poznatom terenu i možda nije baš za svakoga, posebno za osetljive gledaoce nenaviknute na eksplicitnost, ali će pravim fanovima pružiti odgovarajuću dozu uživanja. Od mene ima preporuku.

Latest Images