nije više Film na dan

2014.

režija: Susanna Fogel

scenario: Susanna Fogel, Joni Lefkowitz

uloge: Gillian Jacobs, Leighton Meester, Adam Brody, Gabourey Sidibe, Beth Dover

Gledanje ovog filma podsetilo me je na jedan razgovor sa prijateljicom od pre nekoliko godina. Ona je iznela teoriju (svoju ili nečiju, nebitno) da su film i televizija i dalje poprilično muški svet i da se filmovi i serije rade uglavnom iz muške perspektive. Spremno sam kontra-argumentirao da je to glupost i da su komercijalni film i televizija čist kapitalizam u kojem sve zavisi od ciljnih grupa. Dakle, ima filmskog i naročito televizijskog sadržaja koji kreiraju žene i koji je namenjen prevashodno ženama. Krenuh da navodim primere onoga što muškarci ne gledaju ako ih se na to ne natera: romantične komedije, melodrame, sapunjare, sav taj Sex and the City i derivate... I tu me je prijateljica uhvatila sa pitanjem za koje nisam bio spreman: mogu li iz glave navesti scenu u kojoj su prisutne same žene, a u kojoj one ne razgovaraju o muškarcima. Ostao sam začuđen. I pored veoma limitiranog poznavanja “ženskog” filmskog i TV sadržaja, shvatio sam da su ženski likovi uglavnom kokoši i sateliti koji ne postoje van konteksta nekog muškarca. One se vezuju za nekog muškarca, o njemu pričaju ili makar maštaju.

Možete li zamisliti da dve žene u autu razglabaju o pop-kulturi, filmskim citatima, perspektivama socijal-demokratije ili razlikama između imperijalnog i metričkog sistema? Zaboravite na to, žene jednostavno nisu dovoljno cool za to. One u najboljem slučaju egzistiraju u kontekstu filma ili serije i teško da ih takve možemo zamisliti van zapleta, u stvarnom svetu. U gorem, one vode isprazne razgovore dok čekaju princa da dođe po njih ili se bave kućom, decom i nekim izgovorom za karijeru. Zaboravite, recimo, na iskreno prijateljstvo između dve žene, toga na filmu nema. Ili se možda nešto promenilo?

Najsigurniji način da izbacite muškarca iz konteksta filma je da snimite film o samim ženama. Recimo smešten u okrženje lezbejki, to čak neće oterati mušku publiku. Bilo je toga uvek, kao što je bilo opskurnih feminističkih programskih filmova. Čak sam i ja u poslednjih 18 meseci pogledao solidnu količinu takvih filmova. Dva ponajbolja su francuski La vie d'Adele i američki indie Concussion. U nekom smislu, muška perspektiva je vidljiva u oba: prvi čak poentira na tome da se veza između dve žene suštinski ne razlikuje od heteroseksualne, potonji se bavi lezbejskom inačicom rodnih uloga (ko ide na posao, a ko ostaje kod kuće) i disbalansom koji nastaje u jednom potresu.

Life Partners nam donosi nešto kvalitativno novo i zato je bio potreban ovaj uvod “od Kulina bana”. U pitanju je film koji iskreno tretira dugotrajno žensko prijateljstvo koje se pretvorilo u neku vrstu među-zavisne (emotivne) veze. Na prvi pogled film se čini kao lezbejski, jedna od protagonistkinja je lezbejka, druga kao da je na rubu da to “otkrije” u sebi i njihovo zajedničko društvo su uglavnom lezbejke, duhovito oslikane u Jen (Sidibe) i Jenn (Dover). U slučaju ovog filma, lezbejski milje je pametan i elaboriran, ali ne sasvim potreban alibi da se muškarci isključe.

Dakle, Sasha (Meester) je lezbejka koja kao da je zapela u svojim ranim 20-im iako je na pragu 30-te. Ona radi kao sekretarica u agenciji za nekretnine i to joj deluje kao neopterećujući posao dok sanja o muzičkoj karijeri, a veći deo slobodnog vremena provodi jureći mlade, zgodne i površne ženske ili blejeći sa svojom najboljom prijateljicom. To je Paige (Jacobs), i ona je odrasliji, zreliji i odgovorniji deo dvojca. Ona ima karijeru eko-advokata i situacija se stekla da bi se mogla skrasiti kad i ako nađe partnera. Njih dve će uvek imati neki svoj “quirk”, ali na duži rok one će se razići, ne zbog seksualne orijentacije, nego zbog različitih životnih stilova, prilika i prioriteta.

U tom kontekstu, Tim (Brody), tip kojeg Paige upoznaje na internetu i sa kojim odlazi na sastanak će poslužiti samo kao katalizator raspada. Isprva, on ne izgleda kao materijal za dugoročnu vezu, oblači se kao klinac i nezdravo je opsednut sa citatima iz filmova, ali se generalno pokazuje kao dobar momak. Sashi je isprva drago da je Paige našla frajera kakvog je želela (uz modifikacije, žene obožavaju modifikacije na muškarcima), ali shvata da će je na duge staze izgubiti jer se njihovi životni putevi razilaze.

Ono čime film osvaja je izbor glumaca. Troje centralnih su veterani televizije i indie filmova i apsolutno su pravi izbor za svoje uloge. Gillian Jacobs (Community) je konačno dokazala da je spremna za glavnu filmsku ulogu i da drži pažnju, ma koliko se na njen račun još od Communitija svi živi zezali kako smara i kvari radost. Ovde je u zeznutom položaju, u sendviču između najbolje prijateljice i dečka, i Jacobsova se sa zahtevnom ulogom snalazi. Leighton Meester (Gossip Girl) ima nešto jednostavniji zadatak sa tipskim likom nestalne i neodrasle žene, tipične predstavnice svoje (moje) nesnađene generacije kojima se mladost ničim izazvano razvlači i u četvrtoj deceniji. Adam Brody (The O. C) isto ima smanjen manevarski prostor kao tipičan zbunjeni muškarac koji ne razume dinamiku ženskog prijateljstva, ali se trudi da bude pristojan i nenametljiv.

Pojedinačna glumačka ostvarenja ovde ostaju u drugom planu jer je hemija koju oni pokazuju u međusobnim odnosima fascinantna. Oni se zaista stapaju sa likovima i njihovi odnosi deluju potpuno organski. Ne samo da pretpostavljamo predistoriju između Sashe i Paige, mi osećamo dubinu njihove povezanosti, njih dve nas potpuno ubeđuju da su celoživotne prijateljice. Slično stoje stvari između Paige i Tima, nije to veza bez problema iz romantičnih komedija i sličnih devojačkih fantazija, već je najpre kompromis i spremnost na zajednički život.

Tom utisku doprinosi i veoma inteligentan scenario prepun uverljivih dijaloga i diskretnog humora, uz orijentaciju na detalje. Povremeno afektiranje likova više izgleda kao njihov manir nego kao proizvod lenjog pisanja. Režija je sigurna, iako ne spektakularna. Prema dostupnim podacima izgleda da autorski tandem Fogel – Lefkowitz sve svoje projekte rade zajedno, a za sada najveći je serija Chasing Lifei da je u pitanju trajna i prijateljska saradnja. Jedino što odstupa u realističnom odnosu likova je taj lezbejski milje u kojem se junakinje kreću koji je za nijansu previše čudan i deluje pojednostavljeno. Ni ritam filma nije perfektan, i nešto jači dinamički akcenti ne bi bili na odmet.

Life Partnersje veoma dobar film, zabavan, realističan, dubok i pun poštovanja za svoje likove. Njegovu vrednost i inovativnost možda nećete skapirati odmah u toku gledanja, ali nemojte zaboraviti uvod ove kritike. Sa svojim tretmanom ženskih likova, pa i likova uopšte, ovaj film može poslužiti kao primer za sve te silne ljubavne drame i romantične komedije kojima je hitno potrebno napuštanje klišea i reforma žanra. Iskreno, jedva čekam da vidim sledeći projekat autorskog tandema.

2014.

režija: Craig Johnson

scenario: Craig Johnson, Mark Heyman

uloge: Bill Hader, Kristen Wiig, Luke Wilson, Ty Burrell, Boyd Holbrook, Joanna Gleason

Teorija o sinhronicitetu kod blizanaca, bila ona tačna ili potpuna glupost, je jako upotrebljiva na filmu, pa se zato s vremena na vreme izrabljuje. Jedan od upadljivijih i bolje izvedenih motiva ovogodišnjeg jesenjeg hita Gone Girl je povezanost između protagoniste i njegove sestre. The Skeleton Twins započinje sa tom premisom o povezanosti, i ona je okosnica njegove radnje, ali sa šokovima i obratima Gone Girl nema nikakve veze. U pitanju je svedena drama koju će filmu naklonjeni kritičari nazvati životnom.

Naslov filma nam je prilično jasan od samog početka. Iako deset godina razdvojeni, Milo (Hader) i Maggie (Wiig) potpuno nezavisno pokušavaju samoubistvo istog dana. Ona gutajući kontracepcijske tablete (je li to uopšte moguće, zvuči izuzetno glupo?), a on režući vene. U njegovom slučaju je to očiti poziv upomoć, nekakva iskonska želja za restartom života, u njenom verovatno temeljna smorenost. Bilo kako bilo, ona ga pokupi iz bolnice u Los Angelesu i dovede kod sebe kući u rodni gradić u državi New York.

To što su blizanci, što se odlično poznaju i što su sinhronizirani ne znači da su u pitanju iste, pa čak ni slične ličnosti. Oboje imaju svoje snove, prioritete, stilove života, muke i načine borbe s njima. Milo je gay, propali glumac koji je sanjao veliku karijeru, a završio je kao konobar i turistički vodič na sat. Maggie je bila srednjoškolska zavodnica, pa se udala za generalno pristojnog tipa, ostala u rodnoj kući i zaposlila kao zubni higijeničar. Njen muž Lance (Wilson) je ljudski ekvivalent zlatnog retrivera: dobar, umiljat i veseo, ali bez elementarne sposobnosti da ukapira situaciju. Maggie razlike sa mužem rešava drevnom veštinom laganja, skrivanja i varanja. Na redu je instruktor ronjenja (Holbrook). Milo, sa druge strane, još uvek gaji romantična osećanja za Richa (Burrell), svog prvog ljubavnika i srednjoškolskog profesora engleskog (zašto uvek engleski?).

Ono što nam sledi je uobičajeni miks komedije i drame. Likovi su solidno razrađeni, iako u osnovi tipski, neobični ali na običan način (nije li tako i u životu?), a dijalog je lepo ispoliran da se prelazi čine glatkim. Komični i dramski tonovi često su prisutni u istim scenama i to ume biti simpatično. Jedna od emotivno nabijenijih i kontekstualno vrednijih scena je kada im u posetu dođe majka (Gleason), karikaturalni predstavnik “baby-boomera”, umetnica preseravanja i autor “self-help” literature koja u svojoj opsednutosti samom sobom i brbljanju o pozitivnoj energiji ne shvata koliko je sebična i loša majka. Nama kao gledaocima koji ju nepoznajemo (a i kako bismo, fiktivni je lik) ona deluje simpatično i smešno, iako znamo da se scena neće veselo završiti, ali njena deca vrlo dobro znaju s kim imaju posla i nimalo se ne zabavljaju.

Pored veštog pisanja i razrade likova, važni su glumci. Ne samo njihova sposobnost, nego i zajednička hemija. Kristen Wiig koja me je oduševila svojom izvedbom u Hateship Loveship ovde jednako fino balansira sa Maggie na taj način da je nikad ne gurne u karikaturu. Bill Hader to isto uspeva kao nešto kitnjastiji Milo. Možda se čini da je dobro napisane likove lako odigrati, ali to u ovom slučaju nije istina. Cilj je preneti taj famozni sinhronicitet blizanaca iz priče u sinhronicitet u glumi, a za to je potrebno dosta međusobne hemije. I njih dvoje je imaju, što je posebno vidljivo u onim bleskastijim scenama, poput zajedničkog drogiranja smejavcem (izgleda da nije izbačen iz zubarskih ordinacija), zajedničkog playback pevanja hita iz 80-ih i zajedničkog kostimiranja (“cross-dressing”, naravno) za Halloween. Ostatak likova je jednostavnije napisan, posebno treba pohvaliti lik Lanca i Luka Wilsona koji ga igra veoma pažljivo i sa merom.

Režija Craiga Johnsona je više nego solidna i za ovakav tip filma primerena, diskretna. Iako mu je ovo tek drugi film, pokazuje da i kao pisac i kao reditelj poznaje indie univerzum i da mu posebno dobro ide sa likovima i glumcima. The Skeleton Twins je izuzetno vešt i odmeren film i potpuno mi je jasno zašto je odlično prošao kod kritike.

Pa ipak ta sveukupna odmerenost i veština za mene padaju u vodu pred nekoliko prostih činjenica. Likovi možda jesu detaljni i možda je ugodno gledati glumce kako proždiru vešto napisane dijaloge i kako prate međusobne korake, ali priča je njanjava i tipska. Ovde čak nije primarni problem loše pogođen tempo (jer je tempo svake scene sjajan) ili nedostatak luka radnje i razvoja likova (jer su informacije o njima i njihovim pozadinama, zajedničkim i odvojenim, dozirane sjajno), koliko tipskost i predvidljivost. Gledajući ovaj film stiče se utisak da je sve pred nama već viđeno u ovoj ili onoj indie varijanti, od pokušaja samoubistva kao pokretača radnje, preko oporavka, uspona, padova, reminiscencija, do sukoba među likovima i završetka (koji ipak neću otkriti, sami ćete ga predvideti). Sve to odaje utisak da gledamo nekakav svedeni Big Chill klon (trend koji jaše indie scenom) sa dosta manje likova. The Skeleton Twins ostaje nepobitno vešto izveden film, ali kao da mu fali originalnosti u osnovi.

2014.

scenario i režija: Mike Cahill

uloge: Michael Pitt, Brit Marling, Astrid Berges-Frisbey, Steven Yeun

Podela na materijalno i duhovno (ne nužno religiozno i dogmatično, više onako neopipljivo) je jedan od najstarijih filozoskih dualiteta i predmet večitih nerešenih debata. Ono što iz te dualnosti izvire je i sukob mišljenja između nauke bazirane na strogim činjenicama, nedovršene i otvorene za unapređenje i vere, i kao koncepta (ne traženja faktografske potvrde za određeni stav) i kao religije zasnovane na nekakvim drevnim spisima. Za razliku od nauke, vera nudi konačnu mudrost. Ova dva koncepta su nepomirljiva i ostaće takva, ali će i jedan i drugi, naš odnos do njih i skepsa u znanje ili uverenje biti stalna tema umetnosti, pa i filma.

Na ovom zgodnom dualitetu i sukobu svetonazora počiva i I Origins, drugi film koji potpisuje Mike Cahill, višestruko nagrađivan za sličnu naučno-duhovnu meditaciju Another Earth (2011). Recimo da se sada dualitetu posvećuje otvoreno i u potpunosti, u centar priče postavlja jednog naučnika koji se suočava sa otkrićima koja nikako nisu kompatibilna sa njegovim faktografskim pogledom na svet i koja će dobro uzdrmati. Za razliku od Another Earth, filma koji otvara silne teme, a ne zatvara nijednu, I Origins deluje sređenije i konciznije.

Prvi problem mi za ovu kritiku stvara narativna linearnost filma i striktna podela na dva povezana dela, gde jedan nema smisla bez drugog. Ne za kvalitet filma ili njegovu procenu, nego upravo za pisanje kritike. Nemoguće je napisati konciznu kritiku bez spoilera, zato budite upozoreni. Ionako je film već neko vreme u opticaju i dosta ljudi ga je pogledalo. Ako slučajno niste, odložite ovu kritiku za kasnije i pogledajte film, vredan je toga.

Dakle, Ian (Pitt) je naučnik, mikrobiolog koji se bavi proučavanjem evolucije oka, od pojave u najprostijem obliku kod nižih organizama do savršeno kompleksnog ljudskog oka (iako sam poprilično uveren da neke druge životinjske vrste imaju kompleksnije oči od nas, što film ne pominje, ali nema veze). Preokret na poslu će mu biti kada dobije novu asistentkinju Karen (Marling) koja nije obična studentkinja koja juri potpis, nego je spremna da svog mentora intelektualno izazove. Njena ideja se sastoji u tome da je princip od prvog koraka pogrešan i da treba uključiti nulti korak: životinjsku vrstu koja nema sposobnost vida, ali ima predispozicije da ih razvije uz određeni genetski inženjering.

Njegov poslovni uspeh se poklapa sa prilično zanimljivim privatnim životom i poznanstvom sa prelepom, zanimljivom i začudnom Sofi (Berges-Frisbey). Ona je njegova sušta suprotnost: beskrajno romantično spiritualno biće koje veruje u razne bogove, inkarnacije, besmrtne duše, prošle i buduće živote. Njih dvoje su potpuno različiti, ali se, suprotno svakoj logici privlače ne samo seksualno, nego i kao ličnosti. Njihov odnos će biti brutalno prekinut kad Sofi nesrećnim slučajem pogine.

Sedam godina kasnije, Ian je cenjen i priznat naučnik, oženjen sa Karen i njih dvoje postaju roditelji malog Tobiasa. U međuvremenu je biometrija uznapredovala i Tobiasove oči bivaju skenirane i ubačene u bazu podataka odmah po rođenju. Štos je u tome što njegove oči imaju isti “pattern” kao i oči jedne druge osobe, a to se smatralo statistički nemogućim. Da stvar bude čudnija, Ian će otkriti da su njegove oči “pripadale” čoveku koji je umro na dan njegovog začeća, a mali Tobias prepoznaje pojmove vezane za pokojnikovu okolinu. Ianova radoznalost će ga uvući u novi eksperiment koji će uključivati i Sofi i njenu potencijalnu reinkarnaciju, negde na ulicama New Delhija.

Oči nisu slučajno izabrane kao tema filma i istraživanja, jer se smatraju ogledalom duše i, u konačnici, dokazom postojanja Boga ili makar nekog inteligentnog dizajna ljudskom umu nedostupnog. Naučna teza, nasuprot tome, govori da se oko nije pojavilo makar tako nego da je sastavni deo evolucije i da samo treba otkriti sve okolnosti. I pisanje naslova, iako deluje kao reklama za Apple ili kao internet žargon nije nimalo slučajno. U pitanju je jedna sasvim uspela igra rečima u kojoj se “eye” = oko i “I” = ja isto izgovaraju. Ispitujući misterije oka, Ian, hteo to ili ne, ispituje misterije duše, reinkarnacije i ljudske prirode. Teza koju film postavlja o konačnom “poolu” duša koje se onda moraju ponovo vraćati među žive i manifestacija toga na očima je standardna. Deo sa dušom je, pojednostavljeno rečeno, osnova mormonske religijske doktrine i osnova njihove fascinacije sa genealogijom. Dodatak sa očima je već deo standardnog misticizma koji postoji u sličnom obliku i na Istoku i na Zapadu.

Publiku će privući takva premisa, ali postoji veliki rizik od banalizacije. Film je ipak medij sa svojim mogućnostima i svojom ekonomikom i logikom, pa se neke kompleksne ideje moraju pojednostaviti, posebno ako se računa na širu publiku od akademskih krugova. Cahill filmu prilazi intrigantno i inteligentno, poziva i na razum i na emocije i oba stavlja u atraktivni kontrast. Scene sa Sofi koja je tek nešto više nego kliše “manic pixie dream girl” evociraju eteričnost novijih Malickovih radova i podsećaju na san, dok su scene prvo u laboratoriji, a potom i u zajedničkom životu Iana i Karen obeležene hladnijim tonovima i statičnijom kamerom. Fotografija je bez mane, bilo da se radi o hvatanju ljudskih odnosa ili lokacijskih specifičnosti New Yorka i New Delhija. Tempo filma je pogođen sjajno, nove teze se pojavljuju i razmatraju dovoljno vremena da bi se smatrale temama, bez nepotrebnog gušenja, ali i bez zanemarivanja. Perspektiva je izbalansirana i nema prejudiciranja, pa se I Origins prati od početka do kraja i ne otpisuje tek tako. Na kraju je najmanje bitno ko je u pravu – film je umetnost puta, a ne odredišta.

Što se “castinga” tiče, Brit Marling smo očekivali, ona i Cahill su prijatelji i saradnici. Ovde ima nešto manju ulogu i nije imala upliva na scenario kao u Another Earth, ali svejedno pokazuje da je jedna od najzanimljivijh američkih glumica mlađe generacije, da pažljivo bira projekte i ima potpunu kontrolu nad svojom karijerom. Michael Pitt pokazuje svoju versatilnost, a njegova interpretacija Iana je nepogrešiva. Astrid Berges-Frisbey je taktilna, emotivna i zavodljiva i uloga Sofi joj leži savršeno. Steven Yeung je više nego pristojan kao Ianov i Karenin kolega.

U konačnici, I Origins je dobar, zanimljiv i gledljiv film, pažljivo osmišljen i realizovan. Nije to film koji ostavlja bez daha, ali velike teme znalački balansira sa sudbinama svojih likova. Nešto pojednostavljenja je normalno za očekivati, kao i neka tipična filmska rešenja. Ono što osvežava je odsustvo popovanja i intelektualne onanije. I Origins je veoma fluidan i gledljiv film koji zanimljivoj temi prilazi na pravi način. Zaslužio je moju preporuku.

2014.

režija: Michaël R. Roskam

scenario: Dennis Lehane (prema svojoj priči Animal Shelter)

uloge: Tom Hardy, Noomi Rapace, James Gandolfini, Matthias Schoenaerts, John Ortiz, Elizabeth Rodriguez, Michael Aronov, Ann Dowd

Teško je započeti gledanje ovog filma bez stalnog obraćanja pažnje na činjenicu da je ovo poslednji film u kojem je James Gandolfini ostvario ulogu. Uvek pouzdani i versatilni glumac ovde je, čini se, na svom terenu u sporednoj ulozi samozatajnog drkadžije sa kriminalnom prošlošću (a i sadašnošću). Gandolfini je stekao globalnu popularnost sa serijom The Sopranos (iako je i pre bio cenjen i pouzdan glumac), ali uloga u The Drop ni u kom slučaju nije reciklaža rutine “kuća-posao-posao-kuća” mafijaškog bossa, nego nešto sasvim drugačije.

Za ovakav film ključna je atmosfera. Mesto radnje je Brooklyn, vreme sadašnje, ali to ne znači da pred sobom imamo živahnu četvrt punu hipstera, studenata i organske hrane. Ovaj deo Brooklyna je “old school”, polu-radnički, polu-kriminalni sa opskurnim neveselim barovima u kojima vise opskurni, neveseli tipovi. To je jedna od onih katoličkih četvrti u kojima možeš biti pandur ili pop ako želiš poštenu karijeru, ili šljaker ili konobar, pa da nekako egzistiraš, a ako i to propadne, kriminal, sitni ili osrednje-sitni ostaje kao opcija. Imali smo takvih filmova i ranije, od Mean Streets pa nadalje, ali čini se da su takvi “dark & gritty” krimići intonirani kao priče iz života prosto preplavili sadašnji repertoar. Na pamet mi pada God's Pocket, još jedan sličan film u kojem je jednu od poslednjih uloga ostvario još jedan prerano preminuli glumac Philip Seymour Hoffman, ali i Gone Baby Gone, pa i Mystic River.

Upravo ova poslednja naslova su ovde ključna, pošto je scenarista Dennis Lehane autor oba romana koja su pretočena u filmove. Animal Shelter je isto zamišljen kao roman sastavljen od anegdota i neproverenih glasina, ali se pisac odlučio da to ipak zapakuje u kompaktniju formu priče, pa da od nje napravi filmski scenario. Lehane je cenjen pisac u domenu pulp krimića i misterija, a imao je iskustva i sa pisanjem za televiziju (The Wire, Boardwalk Empire), a The Drop mu je prvi filmski scenario, i to moram priznati nimalo loš. Iako nije potpisan kao producent, Lehane je insistirao da se režija poveri Michaëlu R. Roskamu, belgijskom reditelju čiji je prvenac, intrigantni ruralni krimić Bullhead(2011), pokupio nominaciju za Oscara za strani film. Roskam je jedan od onih autora koji ne propušta prilike, pa je zgrabio mogućnost da radi u Hollywoodu, i to se čak čini po svojim pravilima. U The Drop on nije puki izvršilac producentske volje, više se može nazvati vizuelizatorom scenarija koji mu se svideo.

O čemu se tu radi? Protagonista i povremeni narator priče je Bob (Hardy), ćutljivi, pasivni, reklo bi se čak usporeni i tupavi šanker u baru kojeg drži “rođak Marv” (Gandolfini). Marv je nekada bio gangster u usponu, njegova pojava je mamila strahopoštovanje, ili to on samo tako priča. Uostalom, to su neka davno prošla vremena, pa je Marv samo menadžer bara koji nosi njegovo ime, Bob samo šanker u tom baru, a pravi vlasnici su čečenski mafijaši predvođeni Chovkom (Aronov) i bar im služi kao paravan i sef u koji trpaju lovu stečenu različitim kriminalnim aktivnostima. Ni gosti bara nisu ništa veseliji i uspešniji ljudi, to su uglavnom olinjali polu-kriminalni likovi koji po navici pijanče u kvartovskom baru i čak jednom godišnje tamo održavaju komemoraciju za tipa pod nadimkom Glory Days koji je jedne večeri samo izašao iz bara i nestao.

Dve stvari će biti okidač za nekoliko paralelnih linija radnje u to zimsko vreme, između Božića i Superbowla. Prva je ne baš najspretnija pljačka bara koju počine dvojica maskiranih tipova. Iako šteta nije ogromna, Čečeni prilično besno žele lovu nazad i spremni su da divljaju po kvartu dok je ne dobiju, a ni osoblju bara se ne piše dobro ukoliko lovu ne pronađu. Drugi aspekt te priče je što se Bob izlajao pred policijom, pa brbljivi detektiv Torres (Ortiz) koji sa Bobom ide u istu crkvu počinje da se petlja oko bara, vlasnika i mušterija. Druga stvar koja će pokrenuti radnju je još čudnija. Jedne noći će Bob čuti cvilež koji dopire iz kante za smeće. Ispostaviće se da je unutra izudarano štene, a da kanta pripada nepoverljivoj i povučenoj curi po imenu Nadia (Rapace). Njih dvoje će se oko šteneta i zbližiti nakon uvodnog nepoverenja, ali u priči će se pojaviti i njen bivši dečko i neodgovorni vlasnik psa, lokalni psihopata i navodni ubica momka sa nadimkom Glory Days, Deeds (Matthias Schoenaerts, glavni glumac u Roksamovom prvencu Bullhead) koji će se nameriti i na Boba i na Nadiu. Povrh svega, i Bob i Marv imaju svojih problema i ne razumeju se međusobno, a baš na dan Superbowla se očekuje isporuka velike količine novca u baru...

Iako je nemoguće zanemariti tužnu činjenicu da je Gandolfini pokojan, ovo ipak nije njegov film, ali on tu radi oni što najbolje ume: igra zanimljivu i karakternu sporednu ulogu i pruža glavnom glumcu priliku da zablista. Ovo je Hardijev film od početka do kraja, kroz gomilu hintova i minijaturnih transformacija. Poslednje godine su bile dobre za Hardija i samo spletom nesrećnih okolnosti i kalkulantstog pristupa producenata mu je izmakla nominacija za ulogu u filmu Locke. U The Drop on nastavlja sa vrhunskim nivoom svojih ostvarenja. Matthias Schoenaerts je više nego solidan kao psihopata. Malo razočaranje je Noomi Rapace, inače više nego sposobna da odigra ranjive cure (kao u Dead Man Down) koja je ovde suviše pasivizirana da bi se uopšte primetila. Slično stvari stoje i sa detektivom i njegovom nadrkanom partnerkom (Rodriguez) koji se nekako ne uklapaju u ostatak filma i deluju umetnuto. Od minijaturnih epizoda, treba istaći Ann Dowd u ulozi Marvove sestre Dottie. Ono što se, pak, svim glumcima mora priznati je savršeno skinut brooklynski akcenat, što je poseban podvig kada se uzme u obzir da je glumačka postava internacionalna, te da je samo Gandolfini u New Yorku na domaćem terenu.

I pored odličnih uloga koje su ostvarili Gandolfini i Hardy, The Drop ostaje samo solidan, ne baš poseban film. Priča je ispričana znalački i intrigantno, a spor tempo joj savršeno paše. Čak je moguće zanemariti celu tu ne baš najuverljiviju postavku oko “drop bara”, odnosno bara koji služi kao sef. Čak ni glumci koji nisu do kraja razvili svoje likove nisu odigrali loše uloge, više su neprimetni i ispod nivoa koji su Gandolfini i Hardy postavili.

Problem je u tome da The Drop ne donosi ništa novo. Te mračne krimi priče sa dna kace su sada postale standard u kinematografiji i prečesto se pojavljuju. Problem sa njima što ne mogu baš sve demonstrirati nonšalantnost i ležernost Mean Streets, ali ni grandioznost Mystic River. Jedino što ostaje takvim filmovima je kolorit, atmosfera vešto dočarana fotografijom u tamnim tonovima, ali i oni blede od prečeste upotrebe. The Drop je korektan i solidan film, ali mi se čini da se njegov izraz već potrošio. Ipak, ako je za utehu, niti je The Drop loš film, a još manje je poslednja Gandolfinijeva uloga loša.

2014.

režija: Tim Burton

scenario: Scott Alexander, Larry Karaszewski

uloge: Amy Adams, Christoph Waltz, Krysten Ritter, Jason Schwartzman, Danny Huston, Terence Stamp, Jon Polito

Tim Burton je po prvi, možda drugi ili treći put napravio film sa ozbiljnom tematikom. Po prvi put je u pitanju potpuno ozbiljan film, bez ekstravagancije po pitanju vizuelnog identiteta. Po drugi put je biopic, ali Big Eyes je mnogo više “straight” nego Ed Wood. Po treći put ima pretenzije da nam nešto poruči, a ne samo da nas zabavi, ako Planet of The Apes računamo u pokušaj ozbiljnog filma, a ne u iživljavanje i skrnavljenje originalnog romana i Schaffnerovog filma. Štos sa svim tim je što Burton izgleda nije navikao da bude ozbiljan i to se vidi.

Big Eyes je biografska drama po motivima života Margaret Keane, slikarke koja je naslikala nebrojeno portreta dece sa čudno velikim očima, mnogo pre nego što su mange bile popularne u zapadnom svetu. Jedina zanimljivost vezana za to je što je njen tadašnji, drugi po redu, muž, Walter Keane, sebi pripisao zasluge za slike, kako bi ih, navodno bolje prodao. On je smislio priču oko njih i slike su postale hit, kupovali su ih ekscentrični bogataši, industrijalci i diktatori, jednu čak ima i Tim Burton, ali kako to obično biva, istina je polako isplivavala na videlo, supružnici se svađaju, a tu su i vazda zajedljivi galeristi i kritičari...

Sve u svemu, u pitanju je standardna, biografska drama o jednoj slikarki relativno skromnog obrazovanja (neka bezvezna umetnička škola na Srednjem Zapadu) čiji je jedini pravi adut bio da je furala figure u doba kada je vladala apstrakcija. Ni njen brak sa Walterom nije ništa posebno, priča o takvim brakovima između prostodušne, sposobne žene i muškarca-muljatora smo se nagledali na filmu, televiziji i na famoznim “true crime” kanalima. Istini za volju, ni Burtonov pristup nije poseban. Dobro, možda je za njega poseban, jer film nije niti mrvicu gothic i ne liči na crtane filmove, osim Margaretinih slika, ali Big Eyes je zapravo primer štanca biografskih filmova za kraj sezone sa nagradama u vidu.

Priča o nagradama se delimično isplatila, Amy Adams je uzela Zlatni Globus za svoju interpretaciju Margaret, ali po svemu sudeći, posebno uzevši u obzir uljudnu odbijenicu na ovogodišnjim Oscrima, ta nagrada je bila nategnuta i više se može pripisati kumulaciji dobrih uloga u poslednjih nekoliko godina i visokom rejtingu koji Amy ima kod kritike. Ono što sam video nije me impresioniralo, Amy je korektna, ali ni u kom slučaju blistava, što je, realno gledano, nemoguće u tako bezukusnom filmu. Ona ovakve uloge može i da odsanja.

Njen partner Christoph Waltz kao da se trudi da dokaže da je glumac od jedne uloge. On je gotovo uvek pasivno-agresivan, ljigav, sklon prevari. I to mu ide, ume da napravi performans od toga, to mu je i donelo dva Oscara za sporedne uloge u Tarantinovim filmovima. Uloga kod Polanskog u Carnage je modifikovana verzija te pasivne agresivnosti, Waltzov lik tamo pokazuje malo sigurnosti u sebe. Već uloga kod Gilliama u The Zero Theorem je potpuno drugačija, ali izgleda da smo se rano ponadali. U Big Eyes je Waltz solidan na početku, iako ne donosi ništa novo i viđeno, ali se apsolutno ne snalazi sa ludilom, opijenošću slavom i paranojom u koju upada Walter Keane. Od one presudne scene gde plaši ženu i njenu kćer sa šibicama, pa sve do ultimativnog slikarskog obračuna na sudu (kretenska scena, ako mene pitati), Waltz je karikaturalan i klovnovski.

Prejednostavnost glavnih likova Burton pokušava da zakrpi sa plejadom glumaca u epizodnim ulogama. Terence Stamp je zastrašujući kao kritičar, Jason Schwartzman potrebno snobovski-ljigav kao galerista, Danny Huston pristojan kao trač-novinar i narator priče, a Krysten Ritter donosi svoje poznato televizijsko lice (Breaking Bad, Don't Trust the B.... in Appartment 23) za dve-tri nemaštovite scene sa predvidljivom “frenemy” razmenom dijaloga između njene DeAnn i Margaret. Jon Polito glumi taman toliko da naplati ček.

Iz ovoga što sam napisao možete zaključiti da je Big Eyes film bez ikakve vrednosti i bez konteksta. Ovo prvo je preterana izjava, mada Big Eyes opasno hoda po živcima gledalaca. A konteksta ima, makar u pokušaju. Prvi za koji ćemo se uhvatiti je socijalni kontekst kraja 50-ih godina i radikalno drugačije tumačenje rodnih uloga nego što ga imamo danas. Tada je još vladao strogi patrijarhat, nije bio običaj da se žene zapošljavaju, naročito ako su udate, a Margaretina odluka da napusti prvog muža je u to doba bila vrlo hrabra i nesvakidašnja. Međutim, duboko u sebi ona je samo htela da bude zbrinuta i zato je pala na Waltera i njegove muljarije. Taj kontekst je pojačan muzikom Dannija Elfmana, poznatog Burtonovog saradnika. Ali daleko od toga da će to ovde ličiti na originalnog Batmana, više je, logično, u stilu muzike za Desperate Housewives. Ipak, taj feminizam, iako prisutan, nije iskomuniciran na najbolji način. A ni kasnije ne vidimo promene koje su zahvatile američko društvo, kao da se Margaret povukla u balon od sapunice, što može biti tačno ako uzmemo u obzir da se pridružila Jehovinim svedocima.

Drugi kontekst, onaj vezan za njenu umetnost i prihvaćenost je vrlo nemušto dat kroz pomenute kritičare i galeriste, odnosno snobove. Burton nju gorljivo, ali neargumentirano brani bukom i besom. On je i sam polu-profesionalac u domenu filma. Završio likovnu akademiju, na filmu počeo da radi kao animator i crtač storyboarda u Disney studiju, a i svi njegovi filmovi su ili animirani ili igrani filmovi na kalup crtanih. Nije pogrešno reći da je on vizuelno zanimljiv autor, posebno u tom nekom “gothic” segmentu, ali je daleko od kompletnog, pa čak i artikuliranog autora. To se najbolje vidi na ozbiljnim temama koje nevešto izlaže.

Možda je suština problema i u toj “gothic” predstavi koju gaji o sebi. Uostalom, kao i Burtonovi filmovi, i gothic kultura je vizuelno i drugačije interesantna, ali površna. Često tu nema ni mudrosti ni iskrenosti, sve je performans i stil. Možda Burton zna da radi sa glumcima određenog spektra, a Amy Adams i Christoph Waltz to nisu. U svakom slučaju, Big Eyes je izuzetno neuspešan Burtonov eksperiment.

2014.

scenario i režija: Damien Chazelle

uloge: Miles Teller, J.K. Simmons, Paul Reiser, Melissa Benoist

Što su za velike studije nominacije i dodela Oscara, za indie priču je Sundance. Tamo je čast proći selekciju, još veća pobrati nominacije i nagrade. Većina filmova koji se tamo pojave su filmovi skromnih budžeta i bez distributera kojima tek tamo mogu da se nadaju,a najpovoljniji ishod su arthouse odeljenja velikih studija. Whiplash dolazi iz te Sundance priče, pokupio je Grand Prix žirija i nagradu publike, proglašen za otkrovenje, pokupljen i promoviran toliko da duplira budžet, a distribucija još traje i trajaće još neko vreme zbog “Oscar buzza”, pokupio je skoro listom dobre kritike i pet nominacija za ovogodišnje Oscare. Nije to mala stvar za jedan tako niskobudžetni, debitantski film na pomalo specifičnu temu akademske jazz muzike.

Film u najvećoj meri tretira odnos studenta bubnjara Andrewa (Teller) i njegovog zahtevnog mentora, dirigenta akademskog orkestra Fletchera (Simmons). Andrew je, kao i većina akademskih muzičara, sav u svom instrumentu, ima puno talenta, puno vežba, sluša snimke i posvećen je. Njegov idol je Buddy Rich, pouzdan i precizan bubnjarski majstor. Njegov privatni život kao da ne postoji, ako se izuzme druženje sa ocem – neostvarenim piscem (Reiser) i njihove zajedničke posete bioskopu gde gledaju klasike. Kad ima priliku da ostvari vezu sa dobrodušnom prodavačicom kokica u tom istom bioskopu, Nicole (Benoist), Andrew će preventivno prekinuti svaki kontakt nego da kasnije ispadne govnar i drži je u senci svojih bubnjeva i svog vežbanja. Takav je tip, prosto.

Međutim, Fletcheru ni to nije dovoljno jer je Fletcher, otvoreno govoreći, jedan običan drkadžija. Njegova motivacija u životu je da iznađe ili “napravi” novog Charlija Parkera, a po njegovom mišljenju to se dobija jedino bespoštednim tesanjem sirovih talenata i surovom disciplinom. Stoga on neće prezati ni od čega, od fizičkog i psihološkog nasilja, pa i podlih igara i nadmudrivanja jer Andrew ima “ono nešto” i treba ga pogurati, naterati da vežba dok ne prokrvari, doterati na rub samoubistva. Problem sa rubovima je što su nevidljivi, nikad ne znamo gde su i preterivanje je više nego realna mogućnost. Andrew će uspeti ili će odustati, kako to obično biva, a Fletcher će se zadovoljiti ili preći na sledeću “žrtvu”.

Pripremite se za atipičnu kritiku, blasfemičnu, zasnovanu na zdravom razumu i ličnim iskustvima, što sa akademskim muzičarima, što sa drkadžijskom pedagogijom starog kova. Chazelle je film opisao kao “Full Metal Jacket meets Black Swan”, tako da znamo šta možemo očekivati. Dodao bih i gomilu nekih sportskih i borilačkih filmova i njihovih standardnih fora i fazona, te nekoliko šokova. Čak je i višesmisleni naslov u svakom smislu primer prvoloptaške simbolike.

Za početak ću reći da Whiplash ne donosi ništa novo. Filmova o mentorstvu, posvećenosti i vežbanju / treniranju ima dosta. Teller i Simmons su dobri u svojim ulogama i izvlače šta mogu od materijala. Simmons je u tom smislu pokupio više pažnje, uključujući Zlatni Globus i nominaciju za Oscara (sa vodećim rejtingom). To i nije tako čudno, u pitanju je kvalitetan karakterni glumac, filmski epizodista, ali zato televizijska njuška i njemu odgovaraju uloge u kojima će demonstrirati autoritet ili nadrkani stav, najbolje oba. Ja bih, eto, istakao Tellera kao mladog glumca koji raste iz filma u film i kojeg treba gledati i pratiti.

Osim njih dvojice film ima još nešto pozitivnih strana. Hladni, svedeni ambijent i neprijatna atmosfera u tamnim bojama su veoma sugestivni. Statična i precizna kamera je osveženje u odnosu na predominantni “shaky-cam”. Montaža je tehnički dobra, ponekad efektna, a ponekad malo “over the top”. Upotreba muzike, uglavnom jazz standarda, je sasvim na mestu. Čak su i razrada likova i dijalozi u redu i svrsishodni ako je cilj filma da nas prodrma i ne ostavi ravnodušnima. Chazelle pokazuje punu kontrolu, što je hvale vredna osobina posebno kod mladog i neiskusnog autora, i dovoljno znanja i veštine da primeni formulu, a Whiplash je, nemojmo se zavaravati, formuličan film najbliži žanru sportske drame. Problem je što formula nije kompatibilna sa temom.

To ostavlja dve mogućnosti. Jedna je da Chazelle sa Whiplashom promašuje ceo fudbal pokušavajući da istera analogiju između akademskog muziciranja sa vojskom i profesionalnim sportom. To je relativno česta pretpostavka i pogodna za filmove. Setimo se Black Swan(muzika i balet su kompatibilni, a i sport i balet isto tako) i svih uticaja na glavnu junakinju, njenog neiskustva i nedoraslosti tako velikoj i kompleksnoj ulozi, pritisaka od strane nadređenih i od strane majke. Setimo se i Piano Teacher, tog perpetualnog izdrkavanja koje skriva duboku ličnu nesreću i neispunjenost. Problem je što Whiplash ide na totalno pojednostavljivanje i sve svodi na odnose između dvojice ljudi. Imamo samo studenta i mentora koji bi, u teoriji, morali da rade na istom zadatku maksimalnog iskorištavanja prirodnog talenta, što se postiže visokom motivacijom, posvećenošću i upornim i napornim vežbanjem.

Whiplash i njegovo furanje formule sportskog i vojničkog filma u svet muzike mogu se tumačiti iz dva ugla. Ili Chazelle nema blagog pojma o muzici i muzičkoj pedagogiji pa misli da takva izdrkavanja pale, ili je otvoreno zaziva militarizam te neke famozne “stare škole” koja je, navodno, stvarala gromade od umetnika, dok moderna pedagogija stvara mediokritete i mamine maze. Poznajući klasične muzičare i nešto jazzera, mogu reći da drkadžijski pristup gotovo nikad ne upali. Ostavimo sad šamaranje kao “wtf?” omenat ili autorsku slobodu, već je i Fletcherovo psihičko nasilje, sadizam, vređanje i aktivno dovijanje kako Andrewa povrediti i naterati da posumnja u sebe na granici psihopatije. Ljudi su odustajali i menjali profesore i za manje od toga. Akademske ustanove uglavnom pohađaju gotovo formirani ljudi, dovoljno pametni da iskoriste mehanizme sistema i zaštite se od takvog tretmana. Drkadžijski mentorski pristup u muzici ili drugoj umetnosti će možda pomoći geniju da se još više distancira i isključi, ali genije je genije pa bi i sam došao do tog zaključka. Isto tako, može biti plodan za mazohiste koji baš to traže. Štos je u tome što je genija i mazohista relativno malo. Recimo, ja sam odustao od glume zbog mnogo blažeg izdrkavanja. Možda bih još nešto naučio, možda nikad nisam bio svetski talenat, možda nikad nisam imao pravi “drive” za to, a možda nisam video adekvatnu nagradu za svoju frustraciju.

U vojsci i ratu to možda ima smisla jer se moraju usvojiti protokoli za preživljavanje i eventualnu pobedu, i oni se moraju usvojiti brzo. Opet, valja imati odmak prema tome jer se neretko dogodi apsolutno nepredviđena situacija. Sport se, opet, svodi na set jednostavnih pravila i tačno određenih veština koje treba usvojiti. Kreativnost se pojavljuje u retkim bljeskovima i na ceni je samo kad fazon uspe, ne dobijaju se poeni za pokušaje. Uostalom, sportisti i vojnici su najčešće drugačije ličnosti od muzičara, pa makar to bili samo pouzdani orkestarski muzičari, a ne virtuozi, manje su osetljivi i kod njih su poželjne drugačije osobine. Muzika nije ni umetnost ratovanja ni američki fudbal, ma šta mi o tome mislili.

Ima u Whiplashujedna znakovita scena u kojoj Fletcher objašnjava kako su dve najopasnije reči za svaku karijeru “Good job!” i kako je to razlog zašto jazz umire. To je poprilično dramatičan momenat i Chazelle nam tu otkriva sve karte. Gluposti, ako je nešto dobro, onda je dobro. Pa nije li Gershwin postao veliki tek kad je prestao da pokušava da bude Ravel? Ne upoređujemo li se sa velikanima iz prošlosti i nije li naš utisak da im nismo dorasli? Opet, čisto sumnjam da su sve velikane iz prošlosti samo i isključivo mamuzali i bičevali. Sva je prilika da Chazelle zaziva pristup “goniča robova”, onih profesora koji primenjuju isključivo nehumane metode i biće da iza toga stoji lična patologija i sumnja u sopstvenu ostvarenost. Chazelle toga može i ne mora biti svestan, ali Whiplashje potencijalno opasan film upravo zbog svoje isključivosti.

Kako god okrenemo, Whiplash je podvala. Kritika i publika je udicu progutala jer je videla nešto što deluje kao zanimljiva nova teza, a zapravo je duboko konzervativni “bullshit”, pokušaj povratka na staro, oprobano i “uvek dobro” maltretiranje ljudi. Jebeš ljudska prava i ljudsko dostojanstvo, svako ko je hijerarhijski ispod tebe je crv dok te ne pobedi tvojim oružjem. Damien Chazelle je, inače, i sam bivši bubnjar, pa je teško posumnjati da ne zna o čemu priča, kao što većina publike koja hvali ovaj film ne zna ništa o učenju i podučavanju muzike. Biće da je Whiplashsvesna manipulacija, dovoljno vešto napravljen formuličan film nastao na zameni teza. Usuđujem se reći da je uvredljiv, čak na ličnom nivou, za nekoga ko u kući ima akademskog muzičara i muzičkog pedagoga. Voleo bih da čujem šta će o filmu reći profesionalni muzičari i njihovi profesori.

2014.

scenario i režija: Joel Potrykus

uloge: Joshua Burge, Joel Potrykus, Teri Ann Nelson

Joel Potrykus je jedan od intrigantnijih dolazećih autora. Nesputan filmskom industrijom i kalkulantstvom, on se hvata tema koje opisuju sadašnjost hrabro i direktno kao malo koji američki autor. Festivali su to prepoznali, pa je njegov dugometražni prvenac Ape pokupio neke nagrade, među kojima i nagradu za debitantsko ostvarenje u Locarnu, a Buzzardje imao premijeru na SXSW festivalu i uspešnu turneju na kojoj je pokupio više nego pozitivne kritike.

Buzzard dolazi kao treći deo životinjske trilogije. Prvi je bio kratki film Coyote o vukodlaku-narkomanu. Usledio je Ape o propalom komičaru. Buzzard se bavi neambicioznim korporativnim mastiljarom i sitnim prevarantom. U sva tri glavnu ulogu igra Joshua Burge, sva tri su smeštena u neveselo okruženje Grand Rapidsa (rodni grad Paula Schradera i jedan od onih gradova u kojima je kriza permanentno stanje stvari) i sva tri se bave ne samo marginom, nego ekstremnom marginom, marginom margine, reklo bi se. Usuđujem se reći da Potrykus baca jedno sasvim novo svetlo na celu tu priču o 99 %, Occupy pokretu i sličnim nuspojavama kapitalizma. Kod njega nema romantizacije, aktivizma, socijalne demagogije. Naprotiv, imamo sliku koja je crna kao dno bunara, iskrena i odvratna.

Buzzard počinje kao mračniji i uvrnutiji Office Space. Marty Jackitansky (Burge) je službenik sa dna hijerarhije u hipotekarnoj banci. Uglavnom bleji okolo, zajebava kolege i izbegava posao, više se trudeći da izvede neku od sitnih prevara. U prvoj sceni ga vidimo kako zatvara račun da bi ga ponovo otvorio i pokupio 50 dolara bonusa. Vidimo ga kako na račun firme naručuje kancelarijski materijal, pa ga vraća na reklamaciju i skuplja sitnu kintu. Kad nije na poslu i ne vara nikog, Marty se fura na horor filmove, ekstremni metal i junk food. Zaista izgleda kao karikatura naslovnog lešinara, odbojan je, to ne krije i u tome uživa.

Pokretač radnje je jedna njegova shema sa čekovima. U pitanju su čekovi sa sitnim povratom novca koji nisu stigli na adresu. Martijev zadatak je da pogleda u imeniku i pronađe ljude, ali on je smislio da ih falsifikuje i unovči. Ono što on ne zna, a to je da u firmi prate takve stvari. Kad shvati da je u problemu, pakuje se i sklanja prvo kod kolege (Potrykus), a zatim se skriva u Detroitu kao da ga u najmanju ruku juri FBI, a ne polu-zainteresovani menadžeri u banci. Ipak je u pitanju poprilično bedna suma.

Detroit je simbol fenomena urbanog propadanja, i to sa dobrim razlogom. Grad koji je nekada bio centar američke auto-industrije i brojao 4 miliona stanovnika na širem području je spao na oko milion ljudi, uglavnom sirotinje koja nije uspela da pobegne, i gomilu derutnih zdanja. Ono što primećujemo je da nema neke posebne razlike između Detroita kao simbola i Grand Rapidsa, kao i to da se margina toliko proširila da ima svoju marginu.

Marty nije beskućnik, nije ni na samom dnu, ali svejedno postupa kao očajnik. Njegovo nezadovoljstvo je duboko, ali nije usmereno. Čak su i njegovi anti-kapitalistički stavovi polovični i iznuđeni, on ih demonstrira tek kad ostane bez prevarantskih opcija. Joshua Burge tu ulogu igra odlično i u sećanje priziva što monstrume, što psihopate sa velikog ekrana. Dinamika između njega i Potrykusa (igrao je u većini svojih filmova) u ulozi njegovog kolege koji je jednako nezadovoljan, ali nema hrabrosti da iskoči iz sistema je genijalna i odiše fatalnim retrom. Obratite pažnju na njihove životne prostore, postere, dekoraciju, modu, konzole... Sve oko njih bi savršeno izgledalo u nekom postapokaliptičnom filmu, kao artefakt boljih vremena koja se neće vartiti.

Buzzard je sasvim uspešno finale trilogije i film koji svojom “no budget” estetikom savršeno oslikava duh sadašnjeg vremena, besnog, napunjenog angstom, ali bez ikakvog sistema, okvira i cilja. Anarhija koju vidimo i u spoljnom svetu i u umu protagoniste je zastrašujuća. Potrykus se pokazao kao autor vredan paćenja, a ne samo festivalska senzacija i nadam se da ćemo imati opet prilike da ga gledamo u svom elementu, bez eventualne cenzure i nepotrebnih konvencija.

2014.

režija: Matthew Warchus

scenario: Stephen Beresford

uloge: Ben Schnetzer, George MacKay, Andrew Scott, Faye Marsay, Dominic West, Paddy Considine, Jessica Gunning, Imelda Staunton, Bill Nighy

Evo scene s početka: jutro je na dan parade, posle noći instantnog gay spetljavanja. Jedan momak je već ustao, upalio televizor i gleda Margaret Thatcher kako se s osmehom aligatora sprema da presudi rudarima. Drugi momak ispaljuje standardne “lajne” da će ipak ostaviti telefonski broj i sve u tom stilu, ali priča u prazno. Njegovom sada već bivšem partneru se u glavi porodila revolucionarna misao koja će malo promeniti perspektivu britanskog društva o raznim pokretima i udruženjima i njihovoj međusobnoj saradnji.

Zezalački, kakav je uostalom i ton celog filma, namerno tako osmišljen kako bismo lakše progutali tipsku, a opet važnu istorijsku lekciju, reditelj Matthew Warchus, uglavnom čovek teatra sa samo jednim ranijim, neuspešnim pokušajem na filmu pre 15-ak godina, Pride predstavlja kao romantičnu komediju između dve grupe ljudi. Umesto Hugh Granta i Meg Ryan, naši akteri su klika veselih gayeva i lezbejki sa jedne strane i mali rudarski sindikat iz južnog Walesa sa druge i film prati njihovo neočekivano, a opet logično udruživanje protiv zajedničkog neprijatelja koji im diše za vratom: vlade i policije.

Za našu perspektivu pobrinuće se Joe (MacKay), novi momak na gay sceni, još uvek “u ormaru”, dvadesetogodišnjak, student gastronomije i talentovani fotograf koji se eto tako, kao slučajno, pojavio na paradi. Vođa jedne manje grupice ljudi Mark (Schnetzer), onaj sa idejom, pokušava da profura “gayevi podržavaju rudare” priču i ta priča se prima. Joe to vidi kao “kec na deset”, jer njemu u životu više treba borba za pravu stvar i bolji svet nego isprazno paradiranje. Grupu sačinjava još nekoliko ljudi, pre svega stariji propali glumac Jonathan (West), njegov zabrinuti dečko Gethin (Scott), rodom iz Walesa. kao i brbljiva lezbejka Steph (Marsay). Oni će tražiti rudarsku organizaciju kojoj će donirati novac, ali sve organizacije će se snebivati kad saznaju od koga pomoć dolazi. Radnička klasa tradicionalno nije prijateljski nastrojena prema “perverznjacima”, kao što ni uglavnom malograđanski gay pokreti nisu baš oduševljeni nesofisticiranim radnicima.

Sve dok Mark i društvo nekako ne iskopaju rudarsku zajednicu u Walesu i pomalo naivnog predstavnika sindikata po imenu Dai (Considine). On će se uredno zahvaliti, čak javno u gay klubu i uspostaviti saradnju. Mnogo veći rizik je planirana uzvratna poseta gay škvadrice velškom rudarskom selu, situacija je u najmanju ruku napeta, incidenti su mogući, ali raspoloženi domaćini i Daijeve kolege sekretar Cliff (Nighy), preduzetna Hefina (Staunton) i inteligentna i nepopustljiva Sian (Gunning) će nekako učiniti da se situacija relaksira i da se formira dugoročni i trajni savez među grupama.

Dalje sve ide po svojoj formuli, naši junaci moraju očuvati zajedništvo, prijateljstvo i kameraderiju, a svaki od njih će dobiti poneki manji pod-zaplet ili makar po nekoliko vrlo pamtljivih, duhovitih replika. Ton je zezatorski i relaksiran, obiluje humorom, ali ovo nije komedija, barem ne prvenstveno. Cilj je preneti poruku kroz pitak film i taj cilj je ostvaren. Likovi su zanimljivi, ma kako tipski bili, gluma odlična, scenario dovoljno vešto napisan, iako ga je pisao debitant i režija je standardna, školska i neprimetna. Uostalom, Britanci znaju da naprave ovakve filmove, nenametljive, komunikativne i na veliku temu. Setite se TheFull Monty, pa ćete tačno znati na šta mislim.

Pride je efikasan i efektan film koji radi paralelno na nekoliko frontova i koji baca malo više svetla na zanimljive i pomalo zaboravljene događaje od pre 30-ak godina. Opet, sve izneseno u filmu uzmite sa zadrškom. Imena likova i mesta možda jesu prava, ali se jasno vidi da je to malko naštimano. Njihova motivacija deluje iskreno, neki aspekti događaja su prenebregnuti, zanemareni, ublaženi ili pojačani. Recimo, odbijajući da prikaže slom štrajka rudara i brutalnu pobedu političara, Pride dosta gubi na urgentnosti i verodostojnosti. Sa druge strane, potpuno je jasna odluka da se zanemari komunističko opredeljenje Marka i klike, ali i rudara i sindikalaca. Film igra i u Americi, a glorifikacija komunizma nije nešto što će film prodati na američkom, pa čak ni na britanskom tržištu. Samim tim, izbegnut je širi politički kontekst i pitanje nesnađenosti tadašnje britanske levice, što je zanimljivo i uporedivo sa današnjim razvojem događaja u Evropi i akutnom krizom identiteta na levoj strani spektra.

Pa ipak Pride, čak i pogrešno ili romantizirano shvaćen, može biti dobar primer za nekoliko stvari. Recimo, kako se snima humorističan film na aktuelnu tematiku, kakav se humor upotrebljava, šta je od očekivanog humora standard, a šta baljezganje i lenjo pisanje, kada poticati, a kada ograničiti sentimentalnost i nostalgiju, kako ne preterati sa muzikom iz 80-ih i još ponešto. A za gledaoce koji nisu filmaši Pride je pripremio jednu, pomalo naivnu i uopštenu, ali zapravo iskrenu lekciju: ako se borimo za nešto, sami ne možemo skoro ništa, a ako smo solidarni, možda nešto i postignemo. Ovo možda je ključna reč. Kada je neko uveren u ispravnost svojeg dela, onda je svaki korak pobeda za sebe.

2014.

scenario i režija: Ruben Östlund

uloge: Johannes Bah Kuhnke, Lisa Loven Kongsli, Vincent Wettergren, Clara Wettergren, Kristofer Hivju, Fanni Metelius, Karyn Myrenberg, Brady Corbet, Johannes Moustos

Na letovanje smo se svi već navikli kao na nekakav standard. Jebiga, ide se na more. Ko je nasledio kuću ili vikendicu, ide tamo gde se to nalazi, u suprotnom ima jeftinih aranžmana u pred-sezoni i post-sezoni. Verovatno ne poznajem nekog ko nije iskusio makar Prčanj, Paraliju, Burgas ili Kušadasi u neko čudno vreme. Jer na more se, jebiga, ide, tamo se upoznaju ženske / frajeri, pije pivo i ližu sladoledi, klinci tamo uče da plivaju, a odrasli makar na tih bednih sedam dana zaborave muke svog života i šljake za parsto eura po dvanaest sati dnevno kod gazde-dripca.

Zimovanje je već druga priča. Čak i u zemlji opsednutoj skijanjem poput Slovenije najčešće ne možete srediti skijanje preko sindikata, škole ili društva penzionera, kao što možete srediti neke Njivice u maju ili septembru. Odlazak na skijanje ne podrazumeva samo hotel / apartman i lončinu sarme, tu su i skije i žičare i ski-pass, kafa i čaj na stazi po triput većim cenama i slične zanimacije, da ne pričamo o školi skijanja za početnike, decu ili odrasle. Budimo iskreni, to sve lagano miriše na snobizam, ma koliko imalo svojih poklonika. Zlobnici bi rekli da je tu snobizam i foliranje čak važniji od želje za rekreacijom i promenom okoline.

E, sad, kao što se na more u idealnom slučaju ide na neku egzotičnu destinaciju gde su plaže peščane, more tirkizno i čisto, a delfini na izvol'te, tako se na idealno skijanje ide na Alpe. I upravo tu, u jednom “fancy” hotelu u francuskim Alpima je Ruben Östlund smestio svoj najnoviji socijalno-psihološki eksperiment koji u centru ima jednu švedsku, dobrostojeću četvoročlanu familiju. Ništa tu nije slučajno, a Force Majeure, originalnog naziva Turist, je jedan detaljno osmišljen film, na momente zajebantski, na momente hladan i precizan i među najboljima u Evropi i svetu ove (hm, prošle) godine, ovenčan nagradom u selekciji Un certain regard u Cannesu.

Film je podeljen u pet činova i prati petodnevni odmor narečene švedske familije koju sačinjavaju otac-biznismen Tomas (Kuhnke), majka-domaćica Ebba (Kongsli), te dvoje dece u uzrastu osnovne škole. Skandinavski milje nije slučajno ili prigodno izabran, već Östlund jako dobro koristi stereotip o Skandinavcima kao jednostavnim ljudima koji imaju sreće da su u proseku bogatiji od ostatka sveta, koji su možda zbog toga srećni, a zbog nečeg drugog depresivni. Prvog dana familija može da iskusi plodove svoje sreće: roditelji su zajedno i sa klincima, svi skupa se slikaju na planini za porodični album i fiks nostalgije u budućnosti. Hotel je lep i luksuzan (ali ne razmetljiv, nego onako diskretno buržoaski), na lepom je mestu visoko u planinama i puca predivan pogled.

Taj pogled će pokrenuti lavinu događaja. Drugog dana, familija posle skijanja ruča na hotelskoj terasi i gleda navodno kontrolisanu lavinu koja je jedan od turističkih fenomena. Isprva ljudi to slikaju, ne vidi se baš svaki dan, pa kad su već platili... Ebba, međutim, ima rezerve. Možda to nije baš tako pod kontrolom, vidi kako se sneg podiže, ništa se ne vidi. Tomas je uverava da je sve pod kontrolom, da niko nije blesav da bez upozorenja ugrožava elitne turiste. I tako nekoliko puta, dok se zaista ne učini da se lavina otrgla kontroli i da nadire prema terasi gde rulju najednom hvata panika. U toj panici Ebba grabi i štiti decu, kao prava majka, a Tomas uzima svoj iPhone i štiti svoje dupe. Srećom, na terasu je palo samo malo prašine i u toj lavini nema povređenih, što se ne može reći za unutrašnju, emotivnu lavinu koja će uslediti u odnosu između Tomasa i Ebbe.

To će sve biti produbljeno kada se u priču uključi i norverški par, razvedeni sredovečni Matts (Hivju) i njegova dosta mlađa devojka Fanni (Metelius). Suština spora oko Tomasovog postupka nije je li on postupio neodgovorno, što svakako jeste, mada to ne priznaje, nego je li postupio kao muškarac. Ma šta mi mislili, vrlo malo filmova se bavi muškarcima i njihovim položajem u društvu, pre svega teretom očekivanja. Od muškarca se očekuje i da bude hrabar i da bude sposoban i da se brine za svoje najbliže i da ih zaštiti. Muškarci su, međutim, dosta često ne samo sebični, nego i zatvoreni u svoje balone od sapunice, radeći socijalno prihvatljive svinjske stvari u cilju te famozne zarade. Čovek koji je od života naučen da grabi napred i čuva svoje dupe neće model ponašanja promeniti kad su u pitanju njegovi najbliži, a ne kolege i poslovni partneri. Prisnost i bliskost među ljudima izgleda da opada kako klasni status raste. Tomas je instinktivno doneo sebičnu odluku, kao što je Ebba instinktivno donela majčinsku. Ona je postupila socijalno prihvatljivo, on nije i sa tim će morati da živi ostatak života ili barem ostatak godišnjeg odmora. Matts drži stranu Tomasu, Fanni pa Ebbi. To nije samo sukob između polova, to je i sukob između pogleda na svet.

U intervjuima Östlund govori da je ideju za film dobio na osnovu jednog incidenta koji je određeni švedski par doživeo u Latinskoj Americi. Došlo je do pucnjave i pater familias se nije poneo kao čovek, nego pobegao kao pizdun. Sve se završilo i bilo hitro pospremljeno pod tepih, dok njegova gospođa ne bi popila čašu-dve vina previše, pa počela da se vraća na taj incident i brblja pred prijateljima o pizdunskom postupku svog muža. Östlund je intenzivno proučavao i video-klipove snimljene u sličnim kriznim situacijama i shvatio da nije to tek tako i slučajno, te da se muškarci dosta često ne ponašaju viteški, čak ni zaštitnički, pa ni kao zrela socijalna bića.

Östlund je inteligentan autor koji pored inspiracije jako dobro poznaje jezik filma i rad starih i nešto novijih majstora. Primetićemo tu i malo Bergmana i Bunuela, a ponajviše Hanekea u tom seciranju buržoaskog načina života i plašenju buržoazije naizgled banalnim situacijama. Daleko od toga da će se naša familija ovde izvući samo sa sjebanim odmorom, više od toga je u igri. Östlund će ih provesti kroz još nekoliko stresnih situacija (tempo koji bi se mogao označiti kao “talky” na početku se prilično ubrzava prema kraju), bez nade za iskupljenje. Obratite pažnju na muziku, baš na Vivaldija i baš na to njegovo famozno leto, obratite pažnju kada se to pojavljuje i zašto. Harmonika umesto gudačkog kvarteta je jako simpatičan detalj koji savršeno simulira i grandioznost i jednostavnost.

Zanimljivo, ovo je već drugi značajan evropski film smešten u skijaški resort u poslednje dve godine. Dok je švajcarski kandidat za Oscara od pre dve godine Sister bio više socijalno naravnan i govorio o onim nevidljivim elementima koji bogatunima omogućavaju ugodno skijanje, Force Majeure se više bavi krhkošću celog tog buržoaskog sistema ugodnosti. Iako se na prvi pogled tako čini, nije ovo samo individualna studija slučaja, Force Majeure nudi širu, sveobuhvatnu sliku ljudske prirode. Kad smo već kod toga i kod one lavine koja je pokrenula onu drugu, nama zanimljiviju unutrašnju lavinu, jeste li primetili koliko smo bolji u obuzdavanju i kontroli prirode koja nas okružuje, a koliko smo nesposobni da išta učinimo po pitanju naše, ljudske prirode.

2014.

režija: Morten Tyldum

scenario: Graham Moore (po knjizi Andrewa Hodgesa)

uloge: Benedict Cumberbatch, Keira Knightley, Matthew Goode, Allen Leech, Matthew Beard, James Northcote, Rory Kinnear, Charles Dance, Mark Strong

Recept je jednostavan da ne može biti jednostavniji. Izaberite znamenitu, ali ne opštepoznatu ličnost o kojoj je napisano nekoliko knjiga i snimljeno nekoliko opskurnijih dokumentarnih i igranih filmova. Gledajte da je ta ličnost u zanimljiva vremena bila na zanimljivim mestima, Drugi svetski rat je idealna kulisa, a pozicija može biti i vojnik i logoraš i špijun i šta sve ne. Ubacite stvarne ili izmišljene kontroverze. Napišite scenario na osnovu neke od knjiga, ali dijaloge razradite toliko da ima dovoljno “catchy” linija koje se mogu nabiti u trailer. Nađite reditelja u usponu, spremnog za prvi veliki internacionalni uspeh u karijeri. Nađite glumce. Glavni neka bude glumac u usponu koji ima svoj pozamašni fan club, nema veze i ako je glumac od jedne uloge, pogotovo ako je ta jedna uloga apsolutno kompatibilna sa materijalom koji mu nudite. Napunite postavu sa relativno poznatim imenima, ne moraju svi imati status zvezde, ali neka bude bar jedno-dvoje sa tim statusom. Snimite film i posvetite se promociji. Publika će navaliti u dvorane, uslediće i nominacije i nagrade.

The Imitation Game je upravo takav jedan standardan, formuličan film snimljen i tempiran za sezonu nagrada, nešto što se može nazvati Oscar konfekcijom. Nije to nužno loše, daleko od toga, takvi filmovi moraju zadovoljiti određene standarde kvaliteta, ali im originalnost najčešće nije jača strana. Ono što The Imitation Game drži iznad vode je to što kroz većinu filma reditelj Morten Tyldum (jedan od vrhunaca skandinavskog trilera Headhunters) uspeva da pronađe pravi ton i na pravi način oneobiči priču koju svi znamo.

U pitanju je biografija Alana Turinga, genijalnog matematičara koji je razbio čuvenu Enigmu i doneo prevagu saveznicima u Drugom svetskom ratu. Priča je poznata, Nemci su napravili mašinu za šifriranje poruka koja je imala 159 triliona mogućih ključeva koji su se svakodnevno menjali, a saveznici nisu ni u kom slučaju mogli da pogode šifru i svoje saznanje prenesu u sledeći dan. Za razliku od “pešačkog” pristupa sa prisluškivanjem i kombinatorikom sa papirom i olovkom kako bi se makar neke od poruka dekodirale, Turing se problema latio sistemski, tako što se upustio u konstrukciju mašine koja će moći da provali “master” šifru i dekodira poruke u realnom vremnu, onako kako pristižu. Turingova mašina je, prema nekim procenama, skratila vreme rata za dve godine, omogućila razne pobede, uključujući i Normandiju, a kasnije je poslužila kao osnova za izum i dalji razvoj digitalnih kompjutera.

Film, međutim, počinje nekoliko godina posle rata, kada je već izbio Hladni rat. U Turingovu kuću u Manchesteru je provaljeno, ali Turing (Cumberbatch) ne želi istragu niti bilo kakvo uznemiravanje. Sve je to vrlo sumnjivo, pa inspektor (Kinnear) i njegov nadređeni pomisle prvu logičnu stvar: da je Turing, usamljenik kakav već je, profesor na Cambridgeu gde je već otkrivena “Crvena ćelija”, zapravo sovjetski špijun. Turing zapravo krije neke druge stvari, kao to da je za vreme rata radio za tek osnovani MI6 i da je homoseksualac, što je u to doba bilo jako ilegalno i moglo je da dovede do par godina ćorke i hemijske kastracije...

Nadalje nam film daje Turingovu perspektivu na ratne godine, od poziva 1939. godine da se priključi šifrantskom odeljenju, preko sukoba sa nadređenim oficirom Dennistonom (Dance) do rada pod stalnim pritiskom sa tek nekoliko saradnika. Oni su Hugh Alexander (Goode), John Caincross (Leech), Peter Hilton (Beard) i Jack Good (Northcote). Autističan i arogantan kakav je, prototip geeka, pa još i skriveni homoseksualac koji je naučen da se drži za sebe i čuva, Turing nije naročito popularan među saradnicima, a preokret će se dogoditi kada se mlada matematičarka Joan Clark (Knightley) pridruži uglavnom muškoj ekipi. U njoj će Turning naći najbolju prijateljicu i svoju vezu sa spoljnim svetom i njena pomoć će mu biti dragocena.

Uporedo sa ratnim događanjima i radom na konstrukciji mašine za dekripciju i na razbijanju Enigme, film nas vodi još dalje u prošlost kad je Turing bio nedruželjubivi, nepopularni školarac, maltretiran od ostatka dečaka u internatu. U to vreme je razvio izuzetne matematičke sposobnosti, ali za njegovu ljubav prema šiframa i zagonetkama zaslužan je njegov jedini prijatelj i prvi “crush” Christopher. Događaji iz tog perioda će ga obeležiti do kraja života.

Određeni kritičarski krugovi su se žalili kako u The Imitation Gamepatnja zarad brutalnog tretmana homoseksualnosti nije zastupljena dovoljno. Ja, međutim, imam drugi problem: taj privatni aspekt Turingove ličnosti deluje kao da je nakalemljen na ono što bi trebalo biti osnovna nit priče, dekodiranje Enigme. The Imitation Game se zbog toga čini kao da su u pitanju dva nalepljena filma, a ne jedan fokusiran. Zapravo, dok prati dešavanja oko Enigme, film je savršeno fokusiran i relativno napet. Ta “trilerska” napetost se održava i kasnije i prerasta špijunsko-moralnu dilemu na tragu Le Carréa. Tyldum koristi sve dostupne trikove kako bi poznatu priču održao napetom. Međutim, kada dođe do pitanja seksualne orijentacije, The Imitation Game počinje previše ličiti na more drugih filmova za “podizanje svesti”.

Rezultat u sezoni nagrada je zadovoljavajući. Budžet je utrostručen, a bioskopski vek mu je praktično tek na početku. Iako nije osvojio važnije nagrade, nominacije pršte na sve strane, pet za Zlatne Globuse i čak osam za Oscare. Treba uzeti u obzir da film uglavnom pokriva “britansku kvotu”, da Akademija iz nekog razloga voli Keiru Knightley, koja ovde nije loša, ali ni zadivljujuća, te da je Cumberbatch izuzetno popularan kod publike. On je ovde solidan, ali vidljivo je da je još uvek na tragu Sherlocka i da mu je pristup isti. Ne smeta to mnogo za tumačenje takvog lika, i Turing je izgubljen u socijalnim situacijama, inteligentan i arogantan na van, a fragilan iznutra. Problem je što je takvo izvođenje monotono, na momente karikaturalno nespretno i daje za misliti je li Cumberbatch zaista “one-trick pony” koji može da odigra samo autiste.

Sve u svemu, znajući koji su favoriti za Oscare, ne bi čudilo da The Imitation Game bude jedan od većih gubitnika sa nekoliko utešnih nagrada ili možda čak nijednom. Opet, ni to ne bi bio loš uspeh s obzirom na to da je u pitanju jedan sasvim običan, konfekcijski i šablonski film. Bila priča o scenariju koji se vukao po ladicama i završio na popisu “The Black List” istinita ili ne, The Imitation Game zaista ne donosi ništa kapitalno novo, tako da su mu i nominacije same po sebi dovoljna nagrada. U pitanju je solidan film, ništa više od toga.

2014.

režija: Bennett Miller

scenario: E. Max Frye, Dan Futterman

uloge: Steve Carell, Channing Tatum, Mark Ruffalo, Sienna Miller, Vanessa Redgrave

Kada se govori o velikim američkim autorima današnjice, Bennett Miller se retko spomene, što je ne samo šteta, već i ozbiljna greška. Iako mu je Foxcatcher tek treći igrani film (u karijeri ima i jedan dokumentarac), Miller ima izgrađen, a opet prilagodljiv stil i prepoznatljiv spektar tema kojim se bavi. On je, ne bez razloga, jedan od favorita kritike i festivalskih žirija. Na sebe je skrenuo pažnju maestralnim igranim prvencem Capote (2005) sa Philipom Seymourom Hoffmanom u naslovnoj ulozi za koju je i dobio Oscara, a film je skupio još 4 nominacije. Usledio je Moneyball (2011), inteligentna sportska drama prepoznata od strane Akademije sa 6 nominacija, ali nijednim kipićem na kraju. Foxcatcherov skor je stao na 5 nominacija u važnijim kategorijama (osim šminke) i, začudo, izostankom nominacije za najbolji film.

Iako je utisak neposredno nakon gledanja filma čudan i difuzan, pa se čini da je i pored vrhunskog scenarija, maestralne glume i režije Foxcatcher nekako nekompletan film, u pitanju je ozbiljan previd Akademije. Foxcatcher je film sa odloženim dejstvom, slojevit film koji zahteva razmišljanje, kopanje, tumačenje i svakako je jedan od najboljih američkih filmova ove godine, možda već u najavi potcenjeni klasik. Teme koje Foxcatcher dotiče su fundamentalne, tempo je polagan, izraz sveden, bez veštački ubačene drame i cilj je postići dubinu, pre nego širinu. Kao i sam film, tako su i pojedinačna ostvarenja veoma studiozna.

Scenario polazi od postulata doku-drame. U pitanju je relativno poznat i već debatiran slučaj koji je pre skoro 20 godina uzdrmao Ameriku. Ekscentrični bogataš i vlasnik rvačkog kluba Foxcatcher John E. du Pont je ustrelio trenera u svom klubu, bivšeg olimpijskog i svetskog šampiona Davea Schultza. Suđeno mu je za ubistvo na mah, branio se neuračunljivošću, i osuđen je na najviše 30 godina boravka u zatvorskoj bolnici. Da je u pitanju bio neko drugi, a ne naslednik najveće američke hemijske korporacije sa dobrim vezama u vojsci, ubistvo bi se drugačije tretiralo i kazna bi bila oštrija. Ubistvom i suđenjem se film ne bavi, ali se temeljno bavi okolnostima koje su do njega dovele, a u centru pažnje stoje du Pont (Carell), Dave Schultz (Ruffalo) i njegov mlađi brat Mark (Tatum), takođe olimpijski i svetski šampion u rvanju.

Nakon uvodne montaže starih fotografija koje prikazuju žanr-scene iz ranijeg života stare bogataške familije, što će na značenju pridobiti tek kasnije, upoznajemo se s dvojicom braće rvača. Mark je u naponu snage, ali ima nesreću da se sportom koji nije naročito popularan i finansijski podržan. Mark zato ima tezgu da smorenim osnovcima drži motivacione govore za po 20 dolara, a kad to ne radi i ne trenira, živi u sumornom samačkom stanu i hrani se “TV-večerama”. Dave je, čini se, malo bolje prošao u životu. Za razliku od svog brata koji, budimo realni, nije baš najbistriji, Dave je komunikativan i uspeo je ostvariti solidne pozicije u nacionalnom savezu, ima trenersku karijeru, ženu (Miller) i dvoje dece, reklo bi se skroman, ali dostojanstven život. Odnos među braćom nije idiličan, primer je to klasične među-zavisnosti (roditelji razvedeni, njih dvojica su se stalno selili i odrasli upućeni jedan na drugog), a Mark ima utisak da će večno ostati u senci svog starijeg brata jer nema sredstava da se od njega odvoji.

Tu na scenu stupa John du Pont, ekscentrični bogataš, ornitolog, filatelista, filantrop, entuzijasta za istoriju, naoružanje, sport i borbu u raznim oblicima, te naravno samoproklamovani američki patriota. Rvanje je jedna od njegovih najnovijih opsesija (čist, tradicionalni vid borbe) i ima želje i sredstava da osnuje klub sa svom potrebnom infrastrukturom kako bi podržao američki nacionalni tim na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama. Naravno, i taj poduhvat je samo jedan u nizu kako bi on dobio poštovanje od svoje autoritarne majke (Redgrave), tipične žene iz visokog društva kojoj nisu jasni ti banalni sportovi.

On će braći uputiti identičnu ponudu da pređu u njegov klub kao treneri, Dave će odbiti kako bi svojoj deci pružio stabilnost, a Mark će oberučke prihvatiti. Isprva se to čini kao prava odluka, umesto derutnog stana, Mark sad živi u gostinskoj kući, trenira u najboljim uslovima i ima svu podršku ovog sveta od strane svog bogatog donatora i novog prijatelja. Za uzvrat mora samo da nabuba nekoliko govora zahvalnosti i da mu tu i tamo učini poneku sitnu uslugu, da ga zove nekim izmišljenim nadimkom i da sluša njegove monologe.

Već u samoj Johnovoj pojavi je jasno da nešto ne štima, da on nije samo ekscentrični bogataš sa previše love koju bi podelio nekoj organizaciji za dišpet majci, već je njegova patologija dosta dublja. On je navikao da ga ljudi gledaju sa poštovanjem i da im on nameće svoju volju. I to mu prolazi zato što je bogataš, pa će mu rvački tim ili kolekcionari vojne memorabilije ili klijenti iz vojske ukazivati poštovanje za izvesnu svotu novca, iako je jasno da ga na ulici niko ne bi ni pogledao. John to zna i to ga tišti, a svoj slabašan karakter pokušava da maskira megalomanskim planovima i postupcima. Patologija ide dotle da bi od hteo da poseduje ljude kao što njegova majka poseduje konje, a ni njegova opsesija rvanjem nije nevina i bez neke, ostavlja se sumnja da se iza svega krije potisnuta homoseksualnost.

Kada Mark shvati u šta se upleo i da umesto sa stabilnim bratom ima sličan među-zavisni odnos sa potpunim ludakom, pokušaće iz toga pre da se isključi (pićem, drogom, hranom, zanemarivanjem sporta) nego da se izvuče. Kada Dave dođe upomoć kako bi kako-tako držao situaciju pod kontrolom i pomogao Marku, stvari će sve brže izmicati kontroli, i Dave će, kao jedini razuman, morati da balansira između sve luđeg Johna i sve tvrdoglavijeg i autodestruktivnijeg Marka. Tragedija može da počne.

Za vas koji ste do ovde premotavali, izvinjavam se na spoilerima, ali priča je poznata, potkrepljena činjenicama i sigurno je bila predmet nekoliko dokumentaraca ili makar “true crime” emisija. Uostalom, poenta filma nije ni u priči koliko je u svim detaljima koji tu priču prate. Počevši od stava i hoda dvojice braće, njihovog međusobnog odnosa koji je spoj bratske ljubavi i rivalstva, njihovog razočaranje onim što su, kao olimpijski i svetski šampioni postigli u životu, pa do tragedije na kraju. Iako sve gledamo iz Markove perspektive, John je nekako centralni subjekt proučavanja. Kako on izgleda, kako se drži, kako se oblači, čime se dokazuje, čime se ponosi, šta govori, kako i zašto to govori, zašto ga prate kamere, zašto stalno gleda svoje kasete. On želi da bude veliki i upamćen, a jednostavno nije iz tog materijala. Odnos sa majkom i potisnuta homoseksualnost su već klasični psihoanalitički motivi (oni koji me prate znaju šta mislim o verodostojnosti psiho-analize), meni je mnogo zanimljivija njegova klasna, ekonomska i socijalna komponenta, njegov balon u oblacima u kojima živi.

Trojica glumaca su fenomenalni u ulogama koje im nimalo nisu tipične. Steve Carell, inače sjajan komičar, ovde je skriven iza neprepoznatljive maske, ogromnog “francuskog” nosa i pogurenog stava. U drugom filmu bi takav lik delovao karikaturalno, ali Carell ga igra uverljivo i neštedimice u svoj odvratnosti. Mark Ruffalo obično igra gradske pametnjakoviće, ali ovde briljira kao jednostavan, pristojan i ponosit čovek spreman da se nađe i pomogne i pored svog umora i svoje nesreće. Obojica su dobili nominacije, ali meni je još veće iznenađenje Channing Tatum. O njegovoj glumi nisam imao naročito visoko mišljenje, kao ni o njegovom izboru uloga. Naprosto, on je glumac za akcije i ćorave komedije, uloge su mu nezahtevne, likovi tipski i kartonski, a uspeh je postigao uglavnom zbog toga što je privlačan mlađoj ženskoj publici. Ovde je po prvi put, posle možda nekih ranih uloga u indie filmovima, pokazao da je ipak glumac. Trik je vrlo jednostavan, svog klasičnog ekstrovertnog idiota koji se aktivno glupira je nekako pretvorio u introvertnog, nesrećnog, sjebanog i samodestruktivnog. I uspelo mu je, pa mu ovom prilikom javno aplaudiram u svojoj kritici.

Režija je savršena, od uvodne scene, hladne fotografije, distance između kamere i likova do vrlo svedene upotrebe muzike (klasični klavir) i zapravo vrlo malo dijaloga. Foxcatcher ide više na atmosferu, razvoj likova i njihovih odnosa kroz postupke, bez previše objašnjavanja i crtanja. Dodatne dramatike nema, čak ni u scenama rvanja koje su produžene, često iz neposredne blizine, mučne i iscrpljujuće. Jedino mesto gde se taj pristup napušta je jedna atipično urnebesna scena sa ekspresnim skidanjem kilograma na sobnom biciklu.

Foxcatcherje inteligentan, slojevit i zahtevan film. Prvi utisak može biti čak i negativan, ali pamtite da ste pod jakim dojmom negativne atmosfere koju film širi. Miller se kroz film polako i studiozno ne bavi samo pričom o ekscentričnom bogatašu i dvojici braće, već gađa u centar onoga što već duže vreme ne valja sa Amerikom i američkim vrednostima. Apsolutna preporuka.

2014.

režija: Ira Sachs

scenario: Ira Sachs, Mauricio Zacharias

uloge: John Lithgow, Alfred Molina, Marisa Tomei, Darren Burrows, Charlie Tahan, Chayenne Jackson, Manny Perez, Eric Tabach

Ljubav je čudna i to je nešto što važi za filmove Ire Sachsa, bilo da su njegovi junaci straight ili gay parovi. Ljubav je generalno čudna, sama po sebi, jer se događa retko i gotovo nikad nije u skladu sa našim fantazijama koje su formirali jalovi pesnici i mediokritetski filmovi i serije. Ljubav jednostavno nije idealna. Opet, ljubav je čudna uglavnom na predvidljive načine. Sredovečni par će pod ljubavlju podrazumevati kompromis za kompromisom, lagano podjebavanje i prebacivanje. Tinejdžer o ljubavi (ako to nije ljubav prema skejtu) neće znati ništa, jer kako tinejdžer može znati nešto o ljubavi. On će se i najblaže fascinacije plašiti kao da je video monstruma. Zapravo, u novom filmu Ire Sachsa koji se upravo zove Ljubav je čudna, najmanje je čudna ljubav centralnog gay para (neki bi rekli, osim što je u pitanju gay par, to je samo po sebi čudna pojava). Ne, ona je iskrena, pouzdana i proverena kroz 39 godina zajedničkog života. Mnogo su čudnije okolnosti u kojima se taj par obreo...

Oni su Ben (Lithgow), penzioner i slikar – amater, i George (Molina), učitelj muzike. Nakon 39 godina veze odlučili su da se venčaju. Sve u životu im je sređeno i čini se da ih čeka lepa starost. Čudne okolnosti se razvijaju kada George ostane bez posla u katoličkoj školi (gay, deklarisan, pa se još venčao, pa još kači slike na facebook – stvar je forme, ne suštine). On i Ben stoga moraju da prodaju stan koji su tek nedavno otkupili i da nađu novo, jeftinije mesto za život. Pošto se radnja filma dešava u New Yorku (a gde bi drugde), taj poduhvat će biti dugotrajan i naporan. U međuvremenu, njih dvojica moraju naći nužni smeštaj.

Jedna jedina njihova prijateljica ima sobu viška, ali to je par sati udaljeno od grada, pa ne dolazi u obzir. Ben i George su gradski momci, ne voze i ne mogu da se zamisle van gradskog okruženja. Sve čime se bave i zanimaju nalazi se u gradu. Zato će morati da se razdvoje na neko vreme. George će se preseliti sprat niže na kauč kod para gay policajaca (Jackson i Perez) i sa izrazom tihe jeze na licu će trpeti njihove konstantne žurke koje variraju od D&D seansi do atmosfere gay diskoteke. George je čovek koji veče vidi kao priliku da sluša Chopina i čita neku dobru knjigu, pa mu promena u načinu života nikako neće pasati.

On je još i dobro prešao u poređenju s Benom. Ovaj mora u Brooklyn u stan kod svog zaposlenog, nikad prisutnog nećaka (Burrows) i njegove žene, spisateljice u pokušaju (Tomei), a sobu mora da deli sa njihovim sinom-tinejdžerom (Tahan). Previše ljudi pod jednim krovom je samo po sebi cirkus, ali stavite se u poziciju klinca: delite sobu sa ćaćinim gay ujakom koji razvlači slikarsku opremu svuda po stanu, spava u najčudnije vreme i slika ofrlje urbane pejzaže New Yorka, a klinac ste i niko vas ne razume...

Iako se premisa čini bolesno poznatom (Ozuov Tokyo Story, recimo), upravo ta zajebancija sa nekretninama me je privukla filmu. Znam da mene i moju ženu tek čekaju cirkusi na tom planu, svi ti porezi, ugovori, krediti, kurci-palci... Očekivao sam, dakle, duhovitu dramediju o rešavanju stambenog pitanja. Umesto toga sam dobio na polju narativa generički, ali perceptivan indie filmčić o normalnim ljudima u situacijama koje nisu predvideli, film o onim sitnim i krupnim problemima koji nam ne padaju na pamet dok nam ne padnu na glavu.

Ovo nije striktno gay film i vrlo malo se referira na specifičnosti tog načina života. Okidač za priču je, istini za volju, to da je George izgubio posao zbog svoje orijentacije (zapravo, više zbog kršenja kodeksa institucije za koju je radio), ali ljudi gube posao i ako su straight, čak i u dobrim vremenima, da ne pominjemo krizna. Film se bavi situacijom u kojoj su se našli, kompromisima koje moraju istrpeti dok se stvari ne srede, bilo da je reč o ludim žurkama ili o ludoj kući. Dosta čudniji, ali i perceptivniji aspekt je familijarna dinamika u kući Benovog nećaka. Oca uglavnom nema, a kad je tu napadno je zabrinut za ponašanje svog sina koji se ponaša kao zdrav tinejdžer, hoće mir i privatnost, dobar je u školi i ima jednog prijatelja. Otac će se, tipično, obrušiti na majku da se zaštitnički odnosi prema malom kad on skrivi neku sitnu glupost. Majka će se obrušiti na oca da se zaštitnički odnosi prema svom ujaku. Sve to govori da nešto ne štima između njih dvoje, Ben i klinac su najmanji problem.

John Lithgow i Alferd Molina su odlični glumci i pred sobom imaju dobro napisane, detaljne likove, pa su i njihova ostvarenja odlična. Zaista ih možemo doživeti kao stariji par. Za njih dvojicu, a i za film, posebno je ključna jedna scena u kojoj oni pretresaju istorijat gay pokreta u New Yorku, usput pretresajući i svoju vezu. Marisa Tomei i Darren Burrows sasvim uverljivo igraju svoje likove, sredovečni par današnjeg vremena, nagrižen nestrpljenjem i nefleksibilnošću, kojem je najmanje odstupanje od plana i zamisli ravno smaku sveta. Charlie Tahan je solidno uverljiv kao tinejdžer.

Pa opet, nisam doživeo ni dubinu ni mudrost, pa ni neku naročitu originalnost u ovom filmu. Moguće da je to zbog režije koja se toliko oslanja na indie klišeje, sa sve newyorškom paletom boja i izborom generalnog okruženja, možda zbog nečeg drugog. Ira Sachs kao da je imao blagu ideju šta bi i kako bi, zato i, čini se, imamo nekoliko iskrenih pogleda u stanje današnjeg sveta, ali kao da tu ideju nije razradio do kraja. Love Is Strange je solidan film, ali ne i toliko dobar koliko kritičari pišu hvalospeve. U pitanju je jedan u moru indie filmova.

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2014.

režija: Ava DuVernay

scenario: Paul Webb

uloge: David Oyelowo, Carmen Ejogo, Oprah Winfrey, Tom Wilkinson, Giovanni Ribisi, André Holland, Ruben Santiago-Hudson, Colman Domingo, Omar J. Dorsey, Tessa Thompson, Common, Lorraine Toussaint, Niecy Nash, Wendell Price, Stan Houston, Tim Roth, Cuba Gooding Jr, Alessandro Nivola, Tara Ochs, Martin Sheen, Dylan Baker

Još se nisu slegli utisci sa dodele Zlatnih Globusa, a eto nama objave nominacija za Oscare, novih iznenađenja i kontroverzi. Jedan od filmova o kojima se najviše priča kao o gubitnicima već u fazi nominacija je svakako Selma, biografski film o Martinu Lutheru Kingu koji prati njegov rad u okviru pokreta za građanska prava Afroamerikanaca 1964/5. godine, od primanja Nobelove nagrade do konačnog izglasavanja povelje o građanskim pravima koje je ukinulo manipulacije sa registracijom glasača na američkom Jugu. Film se unekoliko fokusira na zapletene odnose između Kinga (fantastični David Oyelowo) i tadašnjeg američkog predsednika Lyndona B. Johnsona (Wilkinson) koji su označeni za istorijski upitne, ali to je samo zgodno objašnjenje i deo kontroverzi koje su isplivale na površinu.

Naime, Selmaje, tvrde određeni krugovi, afroamerički, feministički, ultra-liberalni i blogerski uglavnom, “pokradena” glede nominacija, od očekivane pune šake spala knjiga na dva slova: najbolji film i najbolju pesmu Glory (Common i John Legend). Rasprave i argumentacije poprimaju neprijatne tonove, pa se pretresa demografska slika članova Akademije, preko 90 % njih su belci, preko 70 % muškarci, među scenaristima i rediteljima nema ni žena ni Afroamerikanaca, među glumcima i glumicama nema Afroamerikanaca, i u tome pobornici teze o krađi nalaze razlog za loš plasman Selme. Sad, gde ima dima zna biti i vatre, posebno ako se uzmu u obzir najnoviji događaji (rasistički incidenti) u Americi, ali koji su argumenti tih ljudi na prošlogodišnji trijumf, skoro pa apsolutni, filma 12 Years a Slave? Njega je nagradila ista ta Akademija, u gotovo istom sastavu i tada im nije smetao istorijski i biografski film o Afroamerikancu koji je proveo 12 godina u ropstvu, niti im je još godinu dana ranije smetalo izvrtanje činjenica u filmu Django Unchained. Istina, različiti krugovi su se bunili zbog trenda da ropstvo postaje novi holokaust (siguran magnet za nagrade), a određeni afroamerički krugovi su bili nezadovoljni time da je 12 Years a Slave tipičan film koji gađa belačku krivicu i grižu savesti, te zato neiskren.

Biće da se razlozi skrivaju negde drugde. Selma je imala kasnu premijeru novembra na AFI festu, film je pušten u nekoliko dvorana na Božić, a tek januara je zaigrao po američkim bioskopima. Kruže glasine da je iz nekog razloga, distributer je jako štedeo sa “screenerima” za kritičare i uvaženu gospodu iz Akademije, što se njima nije naročito svidelo, pa otud loš rezultat na Globusima i katastrofalan na nominacijama za Oscare. Drugi razlog se može tražiti i u nepisanom pravilu da Akademija neće godinu za godinom davati nagrade sličnim filmovima. Treći bi bio isto politički: bilo je tu i drugih veličina i sujeta kojih se moralo zadovoljiti nominacijama, pa su britanski glumac David Oyelowo i nadolazeća autorica, inače bivša PR službenica Ava DuVernay u tom deljenju karata potegli loše.

Ako ću govoriti po viđenom i po osećaju, oboje su nominacije itekako zaslužili samo na osnovu ostvarenja. Selma je znalački režiran film koji drži napetost i pravilno cilja u emocije gledaoca, bio on istorijska manipulacija ili ne. David Oyelowo je, vrlo verovatno, odigrao jednu od najboljih, najuverljivijih i najupečatljivijih uloga godine. Treba pohvaliti i scenario debitanta Paula Webba. Sa druge strane, gomilanje afroameričkih glumačkih i ne-glumačkih zvezda (Oprah Winfrey, Niecy Nash, Common) u sporednim i epizodnim ulogama stvara nepotreban šum, ali je razumljivo ako se uzme u obzir važna tema i osetljiv društveno-politički trenutak. Konačni rezultat je da, slučajno ili ne, istupaju beli glumci: Tom Wilkinson kao vrlo kompleksni real-političar Lyndon Johnson, Tim Roth u ulozi rasističkog guvernera Alabame i Stan Houston kao brutalni lokalni šerif u Selmi.

Inače, Selmanije film bez mane. Prvo, nadovezuje se na modu biografskih filmova koji problematiziraju samo jedan događaj u najčešće interesantnim životima svojih subjekata. Postavlja se pitanje je li baš organizacija marša od Selme do Montgomerija ono što nam prvo padne na pamet kada se spomene Martin Luther King i pokret za građanska prava. Recimo da je i to legitimna faza i legitimna tema za film, ali za kvalitetno praćenje od nas kao gledalaca zahteva detaljno poznavanje istorijskih okolnosti. U konačnici, Selma je film koji će biti zanimljiviji Amerikancima, i to ne svima: pre svega obrazovanijem sloju i onima koji su na neki način povezani sa pokretom. Nama s ove strane Atlantika ne bi bilo loše da pre gledanja filma sakupimo određene informacije po pitanju istorijskih događaja i konteksta, biće lakše za praćenje.

Selma nije uvek ugodno filmsko iskustvo, ali je efektan i potreban film koji nas podseća koliko je ljudsko društvo napredovalo i koliko još mora napredovati. Ava DuVernay ne štedi ni nas (ima nekoliko baš brutalnih scena podvučenih već tipičnim “shaky-camom” radi dokumentarističkog efekta), a ni svoje likove, posebno Kinga koji je predstavljen kao kompleksna ličnost sa velikom vrlinom mudrosti i nekoliko mana. Ovo nije njegova hagiografija i David Oyelowo je to odlično shvatio, pa ne poseže za očitom imitacijom, nego više za identifikacijom. Selma je i film o iscrpljujućim pregovorima, kompromisima, strategiji i taktici, suštinskim pitanjima, pa i ljudskosti. Iako možemo sumnjati u taktiziranje od strane autora i producenata sa jedne strane i raznih udruženja koja dele nagrade sa druge, činjenica je da je Selma kvalitetan film.

2014.

režija: Stiles White

scenario: Stiles White, Juliet Snowden

uloge: Olivia Cooke, Ana Coto, Daren Kagasoff, Bianca Santos, Douglas Smith, Shelley Hennig

Radeći ovo što radim, izbacujući po jednu filmsku kritiku dnevno, ponekad se nađem u teškim problemima. Recimo, neki film može biti ujedno loš ili naporan za gledanje. Ponekad oba istovremeno. A najgora je situacija kada je loš i naporan na jedan takav način da nemam pojma šta bih napisao. Etika mi nalaže da se potrudim i napišem tih svojih minimalno 400 reči da vi, dragi čitaoci, ne steknete utisak da sam nešto odradio onako bedno i preko kurca. (Opa, evo već četvrtine teksta, mazel tov!)

Naslov filma je posebna priča. Ouija je, kao što verovatno znate, društvena igra, “board game” koja se tiče zazivanja duhova. Ima neke mistike u tome, igra datira iz viktorijanskog doba i poigrava se sa maštom igrača. Princip je jednostavan, postavi se tabla sa poljima “da” i “ne”, alfabetom i brojevima, igrači, najčešće deca, drže ruke na nekakvom vodiču ili skazaljci, a duh kojeg su “prizvali” navodno upravlja njihovim pokretima. Dobro, klinci to vuku kako već hoće i izmišljaju horor priče, kao uz logorsku vatru, pa je to zabavno igrati. I sama igra je poslužila kao inspiracija za nekoliko takvih priča.

Bazična pravila su jednostavna: igra se u grupi, niko se ne sme sa Ouijom igrati sam, tabla se ne sme izgubiti ili zaturiti niti upotrebljavati na groblju. Žrtva i pokretač radnje, Debbie (Hennig) je sva pravila prekršila, pred kraj svog mladog života se čudno ponašala i umrla na čudan način (obesila se o novogodišnje lampione, jedini dobar štos u filmu), što su nadležni proglasili za samoubistvo. Njena ekipa, predvođena najboljom prijateljicom Laine (Cooke) i njenom antipatičnom mlađom sestrom (Coto) reši da pomoću Ouije prizove njen duh i ispita uzroke smrti. Umesto toga, oni prizovu neke zle duhove, pa se nađu u neposrednoj životnoj opasnosti i njihova očajnička borba može da počne.

Sve smo to već videli, uglavnom. Likovi su bezlični i nerazrađeni, toliko da samo Laine i njena sestra Sarah nekako istupaju, ostali služe da manje ili više nastradaju tokom filma. Svaki obrat i svako otkriće možete predvideti čak i film nepažljivo gledate. Zapravo, ovakav film ste već gledali. Efekti su tipski i nabacani, nemaštoviti i “in your face” glasni. Znam da oko Halloweena svašta prolazi ako ima etiketu “horor”, pa je tako i Ouija došla do svoje publike.

Najzanimljiviji detalj filma je naslov i jedna sintagma na odjavnoj špici. Ona glasi “zasnovana na društvenoj igri”. Pitam se kako to. Dobro, gledao sam Jumanji kad sam bio klinac koji je zaista bio zasnovan na društvenoj igri, čak je i imitirao jednu partiju sa malo oživotvorenim efektima i Robinom Williamsom u kostimu britanskog istraživača. Nešto kasnije sam slučajno pogledao i filmovanu verziju Clueda i ostao neimpresioniran. Ono što me zanima je: jesu li poneki ratni filmovi ili filmovi koji se vrte oko partije paintballa zasnovani na društvenoj igri Stratego / Capture the Flag i jesu li sportski filmovi zasnovani na sportskim igrama. Jeste li negde videli natpis “zasnovano na sportu, košarci”? Bilo bi debilno, zar ne? Dodatni zez je što je Ouija u ovom filmu samo rekvizit, trik, tipski pokretač radnje.

Ouija je, dakle, jedan takav film o kojem je teško nešto suvislo napisati. Reč je o filmu koji je loš na toliko nivoa, formuličan, neoriginalan i predvidljiv, sa toliko puta viđenom pričom, nikakvom razradom i likovima tankim kao papir. Stiles White i Juliet Snowden imaju nekakvu reputaciju kao scenaristi nekoliko horora i misterija, ali ovo kao da su pisali na silu. Ne pomaže ni to što je White debitant u ulozi reditelja. To je jedan od onih filmova koje možete slobodno gledati usput dok radite nešto drugo, nećete imati utisak da ste nešto propustili. Neka vas veliki finansijski uspeh u jesenjoj sezoni i poneka usamljena dobra kritika ne zavaraju, ovaj film se zaista ne isplati gledati. Ouija je dokaz da je horor kao žanr u poslednje vreme u dubokoj krizi ideja i originalnosti.

tekst originalno objavljen na fak.hr

2014.

scenario i režija: Mark Raso

uloge: Gethin Anthony, Frederikke Dahl Hansen, Sebastian Armesto, Olivia Grant

Kada se autor-debitant zaleti u velike ili tabu teme, to verovatno znači da je ili pretenciozni mali govnar koji misli da je nakon završene fancy škole, nekoliko kratkih filmova i nagrada koje drugari dodeljuju jedni drugima on popio svu pamet sveta pa će nas prosvetliti, ili da pred sobom imamo hrabrog i beskompromisnog autora u nastanku koji zaista ima inspiracije i želi komunicirati. Copenhagen je ostvarenje od ove druge vrste, beskompromisan, hrabar, začudan i veoma vešto izveden. Mark Raso je inteligentan i odmeren autor koji zna iskoristiti prelepe vizuale, nadarene glumce, opskurnu meditativnu post-rock muziku i intrigantnu priču, ali je isto tako sposoban citirati i ugledati se na proverene majstore umesto da po svaku cenu otkriva toplu vodu.

Copenhagenje začudan film kojem se može prići sa nekoliko strana. Počeo bih od fluidne priče, nadam se bez prevelikih spoilera jer film ima nekoliko naglih, a istovremeno veoma promišljenih otkrića. William (Anthony) je jedan od onih američkih šupačkih turista koje možete sresti po evropskim metropolama, onih što su neretko spektakularno pijani, glasni kao navijači u javnom prevozu, samo gledaju da povale nešto i generalno su veoma neugodno društvo. Copenhagen nije za njega grad kao svaki drugi kroz koji prođe, opali par slika i par lakih žena, nego predviđena finalna destinacija puta za koju ga vežu genetske činjenice. Njegov otac je upravo tu rođen i tu je verovatno sva familija koju ima, počevši od dede. Otac je, naravno, mrtav, a i pre toga je bio slično koristan u Williamovom životu, jedna nevesela prilika koja je napustila svog sina. Sva je prilika da je i deda bio slična šupčina, pa William nema cilj da se s njim upozna i izmiri koliko da potvrdi svoje sumnje. Sva je prilika da će dobiti i više nego što je tražio.

E, sad, on je na taj svoj eurotrip pošao sa prijateljem Jeremijem (Armesto) u nadi da će njih dvojica raditi one stvari koje obično rade pijani američki turisti u paru. Jeremy je, međutim, imao druge planove, pa je na put poveo i svoju devojku Jennifer (Grant) sa kojom se William baš i ne gotivi, što mu nekako dođe i logično. Ona je uobražena guska, a on je kompletni kreten. Nakon jedne svađe, oni se raskantavaju, par odlazi u London da se nabrzinu venča, a William ostaje sam, bar za neko vreme.

To jest, dok u njegov život ne uđe Effi (Hansen). Njihov prvi susret je pomalo čudna varijanta “meet cute” momenta, ona polije kafom pismo njegovog oca namenjenog dedi, jedini trag koji on ima u svojoj potrazi. On ima kretensku reakciju, ali njih dvoje nekako to prebrode i Effi postaje njegov partner u potrazi. Ona je inteligentna, zaintrigirana, zaigrana, a opet sposobna da zrelo razmišlja i čini se da ima sve vreme ovog sveta na raspolaganju. Nedugo po upoznavanju, u Williamu se javljaju emocije za mladu devojku, ali izgleda da za njih nije spreman. Posebno kad sazna da Effi ima samo 14 godina.

Da, dobro ste pročitali, 14. To u prevodu znači da će Copenhagenkoji je do tada išao kursom Linklaterovog kultnog filma Before Sunrise, uz nešto mračniju, nadrkaniju i ciničniju perspektivu (ipak je u pitanju sadašnje vreme kada je svaka nedužnost nepovratno izgubljena) skrenuti na jedan sasvim drugi. Na pamet mi padaju najbolji Egoyanovi radovi. Mark Raso je Kanađanin i potpuno je očito da je odrastao diveći se Exotici.

Ne treba posebno spominjati da je privlačnost prema tinejdžerkama škakljiva tema, osim ako i sami niste tinejdžer. Namerno izbegavam termin pedofilija, iako se u filmu distikntivno čuje, jer ima konotacije zločina. U Copenhagenu Raso veoma vešto izbegava dve najočitije zamke kada je tako škakljiva tema u pitanju. Nema jeftine moralizacije i popovanja i nema šoka radi šoka. Likovi su iznenađeni razvojem događaja, iako je taj razvoj motivacijski opravdan i čine sve kako bi se nekako nosili sa tim. Raso ih tretira hrabro i iskreno, onako kako je Nabokov uspeo u knjizi, a Kubrick pokušao u filmu Lolita dok ga studio nije iskasapio, ili još bolje, kao Egoyan u Exotici. Njihova međusobna privlačnost je opasna. William je svestan konotacija, ali Effi je stalo do njega i njemu do nje, što je za njega potpuno novi osećaj. Njoj je on potreban iz njoj veoma dobro znanih razloga. On se protiv privlačnosti na neki način bori, ona je potiče.

Istina, konotacije su izuzetno neprijatne, ali ono što vidimo na ekranu nije. Naprotiv, Copenhagen deluje gorko-slatko, setno, romantično, poetično. Od njihovih međusobnih igrica i vožnji kroz grad na biciklu do turističkih lokacija prikazanih u drugom, čudnijem svetlu i manje glamuroznih lokacija. Talentovani direktor fotografije Alan Poon to veoma vešto snima iz pomalo nepravilnih uglova, a Raso poseže za meditativnom montažom. Sam grad nije filmski heroj, ali nije ni obična kartonska kulisa. Copenhagen je nešto kao sugestija za raspoloženje.

Neke od scena su apsolutno ingeniozne. Jedna od njih je u muzeju u kojoj Effi stoji pored antičke statue. Druga je u karaoke baru. Treća je slikanje spomenika Maloj sireni u potpunom mraku. Ne želim kvariti ugođaj, ali svaka od njih govori za sebe i prethodi svojevrsnom skretanju i promeni raspoloženja. Raso nas uljuljka, pa nas protrese sa nekoliko veštih trikova.

Detaljnost likova je fascinantna, njihove motivacije su pogođene savršeno. William počinje kao takva budala da je jasno da će uskoro morati na put iskupljenja, ma koliko se on tome opirao. Kako saznajemo njegovu predistoriju, tako razvijamo razumevanje, iako ne opravdanje za njegove postupke. Gethin Anthony ga igra do kraja iskreno, bez namigivanja, foliranja i pokušaja da nam se ipak svidi. Glumci su često skloni takvim kalkulacijama, ali Anthony u svoj lik potpuno ulazi i ima potpunu kontrolu u usponima i padovima. Frederikke Dahl Hansen je otkrovenje filma. Neke druge glumice bi se uhvatile “manic pixie dream girl” šablona iako lik nije tako zamišljen, ali mlada danska glumica (imala je 19 godina kada je film sniman, tako da budite bez brige) pokazuje zavidnu zrelost da primeni drugačiji, iskreniji i ogoljeniji pristup. Ona se za ovu ulogu nije štedela i moguće je da pred sobom imamo veliku glumicu (i lepoticu) u nastajanju.

Po ovome što pišem, ispada da je Copenhagen među najboljim filmovima godine. Rekao bih da nije toliko dobar i da više igra na kartu trenutnog utiska i manipulacije sa raspoloženjem nego na to da bude kompletno filmsko iskustvo. Vidi se plan i promišljenost u detaljima i oni se u velikoj meri uklapaju, ali se ne mogu oteti dojmu da je film pomalo sam sebi svrha i da ne ide nikuda posebno, da nema višu ideju pred sobom. Svejedno, u pitanju je intrigantan film koji vas neće ostaviti ravnodušnim. Vredan gledanja.

2013.

scenario i režija: Alejandro Jodorowsky

uloge: Jeremias Herskovits, Brontis Jodorowsky, Pamela Flores, Alejandro Jodorowsky, Bastian Bodenhöfer, Adan Jodorowsky, Axel Jodorowsky

Alejandro Jodorowsky je ime koje ne treba posebno predtavljati. Iako je snimio šačicu filmova u svojoj skoro 50 godina dugoj karijeri, većina tih filmova ima status kultnih klasika. Ono što je posebno zanimljivo, kada se govori o Jodorowskom, govori se i o filmovima koje on nije snimio, prvo o Dune, pa o nastavku El Topa. Činilo nam se da se nakon Santa Sangre (1989) i neuspešnog izleta u komercijalne vode u ulozi reditelja u najam, The Rainbow Thief (1990), kojeg se kasnije i odrekao, Jodorowsky povukao iz sveta filma, da se posvetio stripu, pisanju i duhovnoj potrazi, a da na filmske događaje ide samo kad treba da primi neku nagradu za životno delo. Istina je da je Jodorowsky planirao povratak još od 90-ih, da je pokušao da privuče producente i investitore za nastavak El Topa, sada pod radnim nazivom Abel Cain, i za filozofski gangsterski film King Shot. U tu svrhu je kontaktirao sa Davidom Lynchem i uzdao se u to da privuče ne samo glumačke zvezde, povezivao se s Marilynom Mansonom i Johnnijem Deppom ali uzalud.

Sredstva za projekat / projekte su došla drugim putem, preko Michela Seydouxa, velikog prijatelja i poslovnog partnera tokom zlatnih 70-ih sa kojim je planiran i Dune. Sredstava za mega-projekat je zmanjkao, tako da na istom mestu nismo mogli videti Salvadora Dalija, Pink Floyd, Moebiusa i Gigera, ali su se Seydoux i Jodorowsky razišli kao prijatelji i opet našli na dva projekta. Prvi je dokumentarni film Franka Pavicha Jodorowsky's Dune, a drugi igrani film prema motivima autobiografske proze i poezije Alejandra Jodorowskog pod nazivom The Dance of Reality. Film je snimljen u rodnom mu Čileu (prvi u karijeri, Jodorowsky je snimao u Evropi i Meksiku) i može se reći da ne odstupa od onog što znamo o Jodorowskom.

Stari šaman započinje film traktatom o novcu, kojeg treba deliti kao Isusovo učenje, a ne zadržavati ga za sebe. To možda malo oslikava njegove levičarske stavove, a malo više ipak iscrpljujuće bitke sa finansijerima i producentima, i sa filmom nema ama nikakve veze, a film osim toga nema otvorenih krajeva i nepovezanih slika, scena ili epizoda. Autobiografsku crtu filma treba uzeti sa zrnom sumnje, ipak je u pitanju Jodorowsky i njegova realnost je pomešana sa snom, nepouzdanim sećanjima, simbolikom raznih religija i magija i potrebom da spoji sve u jedno i napravi amalgam, ma koliko sastavni elementi delovali nespojivo ili besmisleno sami za sebe.

U pitanju je, dakle, priča o odrastanju u čileanskom gradiću Tocopilli gde dečak Alejandro živi sa svojim roditeljima. Alejandro je neobičan, povučen i androgin. U dečačkoj dobi ga igra Jeremias Herskovits, ali se i sam Alejandro Jodorowsky pojavljuje i kao narator i kao neka vrsta intervencije na ekranu, glas iz budućnosti koji upravlja dečakom u odsudnim trenucima. Njegovo odrastanje je tužno i naporno. Ostali dečaci ga isključuju, zezaju i maltretiraju zbog imigrantskog, pa još i jevrejskog porekla (ima jedna scena u kojoj oni u ruci drže banane, a on, jadan, gljivu, simbolika jasna i banalna, ali delotvorna). Ni kod kuće nije bolje, otac Jaime (igra ga Alejandrov sin Brontis, Jodorowsky voli da radi u okviru familije) je preki tiranin opčinjen Staljinom koji jednako strasno mrzi čileanskog dikatatora generala Ibaneza. On je rešen da od sina napravi stoičkog ratnika, a ne plačipičku i u svrhu toga ga stavlja na iskušenja. Sa druge strane jednačine stoji majka Sara (Flores), krupna žena koja živi u svetu fantazije i oglašava se operskim arijama.

Prvi deo filma se bavi familijarnom i lokalnom dinamikom, pitanjima razuma, vere, izdržljivosti, identiteta, hrabrosti i prijateljstva. Izgleda, naravno, kao festival bizarnosti u kojem žena koja govori u arijama nije najbizarnija pojava. Ima tu i bogalja i kepeca i cirkusa i beskućnika i stvarnih i lažnih komunista i relikvija prošlih vremena. Za razliku od prethodnih filmova gde je čudaštvo i šokove potencirao, podvlačio ih seksom i nasiljem, Jodorowsky im sada pristupa lagodno i opušteno, kao da kaže da je to njegov san, njegovo sećanje i njegova realnost, pa nema šta da sakriva i maskira.

Drugi deo filma se bavi fizičkim i spiritualnim pohodom njegovog oca (u engleskom jeziku postoji divna reč “quest” koja bi ovde odgovarala) u pokušaju atentata na predsednika Ibaneza, te kasnijim fizičkim i duhovnim propadanjem nakon neuspeha, menjanjem ideologija i religija, te konačnom spoznajom. Sličnost između Jaimea, Staljina i Ibaneza (vidimo ga stalno na plakatima) je očita i znakovita za kasnije. Dok je otac na životnoj misiji, dečak odrasta sa majkom koja ga na drugi, nežniji način uči kako da se oslobodi straha i uklopi. Film se završava sa scenom dečaka na brodu koji odlazi iz rodnog grada, ostavljajući za sobom prikaze, utvare, kosture, celokupnu svoju prošlost.

Spoj dve celine i funkcioniše i ne funkcioniše. Odnosno, kod nekog drugog ne bi funkcionisao, ali Jodorowsky sam piše svoja pravila, pa mu i to prolazi. On ovlaš prelazi preko brojnih tema, od odrastanja i roditeljske ljubavi (ili odsustva iste) do identiteta, politike i velikih istina. Ovlaš je tu ključna reč, jer se autor ne zamara dubinom, iako dobro znamo o čemu sve vreme govori i šta ima za cilj. Vizuali su fantastično atraktivni i podsećaju nas da je sve što vidimo njegova interpretacija i njegov san.

Još jedan od dokaza koliko je ovo uspešan film je i spoznaja da nijedna činjenica u filmu nije tačna u smislu čiste faktografije. Jodorowsky falsifikuje godinu svog rođenja, predsednički mandat, (ne)postojanje svoje sestre, čak i odnose sa svojim roditeljima, da ne govorimo o njihovim postupcima. To se otkrije kada se malo prokopa da se raščiste neke nedoumice, ali dok gledamo film takve stvari nam uglavnom neće pasti na pamet.

Jodorowsky se vratio čistom nadrealizmu i snimio film po svojoj volji i za sebe. Nema potrebe da nam drži predavanja iz filozofije i religije, da nas privlači šokom, već jednostavno, direktno i beskompromisno izlaže spoj sna i jave. Ovo je njegov Amarcord, nasilniji, seksualniji i ako je moguće nadrealniji od Fellinijevog, a primećuju se i uticaji od Buňuela do Marquesa. Ta 2013. je očito bila dobra godina za Jodorowskog, imao je dvostruku premijeru u Cannesu, dokumentarca o sebi i svom neostvarenom projektu koji bi bio ultimativni SF film, i svog prvog igranog filma nakon više od 20 godina pauze. Sva je prilika da stari šaman još nije rekao sve što je imao, a šuška se i o skorom snimanju filma Abel Cain. La danza de la realidad može poslužiti kao dokaz da veliki autor ima još uvek dosta duha, snage i volje.

2014.

scenario i režija: Ned Benson

uloge: Jessica Chastain, James McAvoy, Viola Davis, Bill Hader, Nina Arianda, William Hurt, Isabelle Huppert, Ciaran Hinds, Jess Weixler

Nedu Bensonu, debitantu u svetu dugometražnog film, diplomcu sa nekoliko kratkih filmova iza sebe, mora se priznati hrabrost i sposobnost da izvede jedan kompleksan i zahtevan projekat. The Disappearance of Eleanor Rigby je originalno film zamišljen u dva toma koji se bavi raspadom jedne veze iz muške i ženske perspektive. Benson je pritom privukao neka značajna imena: Jessica Chastain je glumica koja je dokazala da se s njom mora ozbiljno računati, James McAvoy je glumac u usponu, Viola Davis je u poslednjih nekoliko godina postala veoma zvučno ime, povratak Williama Hurta na ekrane je osveženje, a Isabelle Huppert važi za jednu od najboljih svetskih glumica trenutno.

Dva završena filma sa istim likovima nazvani prigodno Him i Hersu imali premijeru u Torontu prošle godine, pobrali oduševljene kritike i privukli pažnju famozne braće Weinstein, što se pokazalo kao mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, ime Weinsteinovih se vezuje za ozbiljne nagrade i kampanje, kao i za širu distribuciju, ali Weinsteinovi znaju biti zahtevni pregovarači koji neretko naknadno skraćuju i premontiravaju filmove kako bi izvukli najbolji finansijski rezultat, često na štetu interne logike i kontinuiteta filma. Benson je dobio zadatak da od dva filma napravi jedan, pod nazivom Them, za širu distribuciju, inače premijerno prikazan ove godine u Cannesu, a da će dva originalna dela nakon toga doći do probrane arthouse publike.

Rezultat svega toga je da se skraćena, premontirana verzija već pojavila na kućnim formatima, dok druge sve nisu, a kada će – ne znamo. Tako da, pošto nisam bio u Torontu 2013, kao ni u probranim američkim arthouse dvoranama ove jeseni, ostajem uskraćen za punu verziju filma do daljnjeg, pa će ova kritika možda biti manjkava. Naprosto, znam da postoji nešto više od onoga što sam video, ali mogu samo da nagađam šta je to. Ali poprilično sam siguran da se svašta izgubilo u kraćenju, posebno one suptilne razlike između likova od filma do filma koje je Jessica Chastain potencirala u intervjuima.

Themje, rekao bih, konvencionalna ljubavna priča koja koketira sa melodramom i tragedijom, kao i sa nekakvom životnom dramom. Eleanor (Chastain) i Connor (McAvoy) upoznajemo kao par na sastanku, jedan od onih parova koji ima običaj da iz fazona pobegne iz restorana i ne plati račun. Nakon te simpatične i vesele scene, odlazimo nekoliko godina u budućnost, gde će Eleanor skočiti s mosta i – preživeti, ali se nakon izlaska iz bolnice neće javiti sada već mužu Connoru, nego će se preseliti kod svojih oca profesora (Hurt) i majke depresivne bivše umetnice (Huppert). Jedina veza između Eleanor i čuvene najtužnije pesme The Beatles po kojoj je dobila ime je zgodna činjenica da su roditelji bili fanovi i da otac nosi pravo prezime. Nestanak iz naslova koji će vas možda odvesti na krivu stranu misterije i trilera zapravo nije nestanak, koliko potez krhke, ali ipak razmažene mlade bogatašice. U centru svega stoji tragedija (koju ne bih otkrivao), a Eleanor nije sposobna da se s njom nosi, tako da je ovaj film zapravo pre svega film o žalovanju i žalosti.

Dok Eleanor nastavlja da se traži u životu i vraća se na magistarske ili doktorske studije kod cinične očeve koleginice (Davis) koja će joj u neku ruku promeniti život, Connor ima istu tragediju na svojim plećima, ali i dva realna problema. Prvi je taj što njegov bar / restoran nikako da dođe do faze isplativosti, pa zbog toga mora da sluša svog oca (Hinds), a drugi je da je Eleanor jednog dana samo išetala iz stana i nestala, a da on nema pojma gde je otišla.

Film će ići napred i nazad, njih dvoje će se sretati, pratiti i razilaziti, svađati i miriti, tajna će se otkriti, ali to neće biti ono hollywoodsko otkriće koje će objasniti ceo film, a i druge stvari će isplivati na površinu na način da će možda ponuditi neke odgovore, ali zato otvoriti još pitanja i tema za razmišljanje. Čini se, ipak, da je Benson hteo da napravi pristojan ljubavni film u dva sata, on bi to i napravio odmah, a ne bi ga slagao iz dva filma. Ono što se ovde nepobitno gubi je razlika u perspektivama dvoje likova, film jedva da funkcioniše kao celina i dosta varira od scene do scene. Neke od njih se čine kao da su klišei koji su tu samo radi popunjavanja minutaže. Naravno, neke druge su odlične, zasnovane na sjajnim glumačkim ostvarenjima i intrigantnoj kameri koja podvlači opštu liričnost filma.

Kada smo kod glumaca, svi do jednog su perfektni u svojim ulogama i čini se pod potpunom rediteljskom kontrolom. Jessica Chastain je apsolutno savršena u svojoj ulozi, a to je uloga koju svaka dobra glumica sanja. Ona mora pokazati versatilnost i gomilu različitih emocija i u tome uspeva. James McAvoy je vrlo dobar kao njen partner i ovde uspeva da ostvari jednu prizemljenu, utemeljenu i realističnu ulogu. Ostatak glumačkog ansambla je više nego profesionalno dobar, verzirani epizodisti briljiraju u svakoj od tih svojih nekoliko scena.

Themnije loš film, ali jasno je kao dan da mu nešto fali da bi bio za apsolutnu preporuku. Ovo je “samo” solidan, na momente dobar ljubavni film i moram priznati da mi je žao što sam ga odgledao pre Him i Her. I dalje ne znam kada že The Disappearance of Eleanor Rigby biti dostupan u integralnoj verziji sa dva toma, i mogu samo željno čekati. Retko imamo priliku da vidimo tako ambiciozno debitantsko ostvarenje.

2014.

scenario i režija: Kim Ki-duk

uloge: Seo Young-ju, Jo Jae-hyeon, Lee Eun-woo

Hajdemo od naslova. Moebius je pojam iz geometrije i označava neprekinuto, a zaokruženo telo poput trake. Simbol je dosta jednostavan: kuda god pošao, vraćaš se na početak. Drugo, ovo je film Kim Ki-duka, šampiona čudaštva u ionako dosta čudačkoj korejskoj kinematografiji. Kim je čest gost na festivalima, cenjen od kritike i određenog dela publike, autor koji ima svoj stil ali nije potpuno rigidan, više naravnan na etikete art i šokantnih filmova nego na žanr i konvencije. To ne treba da čudi pošto je studirao u Parizu ranih 90-ih, dakle generacijski je i školski blizak sa novim ekstremistima, a tematski i stilski i sa drugim transgresivnim autorima.

Moebiusje za sada poslednja i možda konačna radikalizacija Kimovog stila. U pitanju je modernizovani, u korejsku srednju klasu izmešteni mit o Edipu. Počinje sa scenom jutarnje “idile”. Otac poslovnjak (Jo) vežba svoj golf zamah, sin (Seo) se sprema za školu, jedino majka (Lee) deluje malo čudno i mamurno za običnu domaćicu. I evo već prvog šoka: zvoni telefon, a otac i majka se oko njega potuku i to onako totalno, ne štedeći se. Sin sve to nemo posmatra. Otac se javlja na telefon, vozi sina u školu i odlazi da se nađe sa ljubavnicom (opet Lee, postaće jasno zašto kasnije). Na povratku iz škole sin zatiče oca i ljubavnicu u seksualnom činu u autu, majka sve to posmatra sa distance. Kasnije ona kamenom razbija izlog na ljubavničinoj radnji, a kod kuće izvlači nož ispod Buddhine statue i napada oca u nameri da ga kastrira. Otac je na sve spreman, išutira je, ali se majka okreće sinu koji je ionako seksualno opterećen kao i svi klinci u tim godinama. Odseca mu penis i trpa ga u usta. Dok otac vozi sina u bolnicu, majka nestaje iz kuće i iz priče tokom celog središnjeg dela filma.

Niste odustali? Idemo dalje. Sin bez penisa je žrtva podsmeha i maltretiranja svake vrste, pa na silu odgovara ili povlačenjem ili još većom silom. Prvo je na meti svojih školskih kolega, zatim i na meti ulične bande, zajedno sa kojom “siluje” očevu ljubavnicu prema kojoj je, logično, razvio opsesiju. Sin na kraju dopada kratkotrajnog zatvora, a otac za to vreme pretražuje internet u potrazi za dvema stvarima: transplantacijom penisa (jer šteta da mali pati zbog njegovih grešaka) i mogućnošću muškog orgazma bez upotrebe penisa (moguće je, ali zahteva jak i relativno trajan bol). Klinac izlazi iz zatvora i nastavlja seksualno istraživanje koje postaje sve ekstremnije i ekstremnije, a pravi pičvajz počinje kada se majka vrati kući.

Šta god ja napisao i kako god prepričao, to jednostavno nije to. Moebiusje film koji treba pogledati ako imate jak stomak i zanimanje za čudne, nasilne i seksualno izvitoperene filmove koji pomeraju granice. Priča se da je originalna verzija, pre cenzure (pao je u dve od sedam kategorija na korejskom testu pristojnosti), bila potpuno eksplicitna. Ova koja je došla u distribuciju je premontirana tako da se penisi, odsečeni ili ne, i njihovi okrvavljeni koreni barem ne vide, dok je i seks uglavnom “soft core”. Ono što brine su implikacije. Ipak, iako priča staru priču (donekle) i svakako prenosi staru poruku, Moebius je mnogo čvršći i smisleniji od recimo Only God Forgives koji ima eksplicitnije scene ali i manje konteksta.

Kim se, radi maksimalnog efekta, služi jednim od svojih proverenih trikova – u filmu nema dijaloga. Nije to oponašanje nemog filma kao u The Artist ili Blancanieves, niti za odsustvo dijaloga postoji opravdanje kao u ukrajinskom The Tribe. Likovi u Moebiusu jednostavno ne govore, ali ispuštaju zvuke seksualnog uživanja, bola ili oba, ciče, vrište, stenju, plaču... Za tako nešto Kimu su potrebni posebni glumci i on ih nalazi. Jo je njegov uhodani partner, Seo ima status wunderkinda, a posebno treba pohvaliti Leejevu i njene zastrašujuće transformacije.

Povukao bih jednu “grčku” paralelu: Moebius se pojavio u slično vreme kao i Miss Violence i oba filma su na svoj način “grčka”, Moebius zbog mitologije i primene iste u psihoanalitičkim teorijama ličnosti, Miss Violence zbog realnosti grčke krize i oba su smeštena u okvir disfunkcionalne familije (u kojoj na kraju sve ostaje). Razlika je, i pored taktike dodavanja šoka na šok u tome da Miss Violence ide u širinu i dobija i socijalnu i antropološku dimenziju, dok Moebiusudara na isto mesto, svaki put sve dublje i dublje. Valjda je i to legitimno, ali ostaje sumnja da je u pitanju šok radi šoka, provokacija i umetničarenje, te da ispod svog tog stila Kim nema baš mnogo da kaže. Razlika je i u mogućnostima tumačenja, dok je Miss Violence isključivo crn, Moebius je film u kojem je moguće naći nadu, barem kad ugledamo religioznog prolaznika sa baterijskom lampom.

Iskreno, voleo bih da vidim unormaljenijeg Kima koji poseže za konvencionalnijim izražajnim sredstvima. Moebius je tehnički dosta muljav film, ali od šoka to uglavnom nećemo primetiti. Kamera iz ruke je toliko drmusava i čini se uvek na krivom mestu da se tu može spočitati čak i amaterizam. To su sve nebitne stvari, Moebiusće naći svoju publiku. Uskoro ćemo, nadam se, imati priliku da vidimo kako se plodan i cenjen autor poput Kima snalazi sa konvencionalnijim, socijalnim temama. Prošle godine je izašao One on One, i nadam se da će mi uskoro pasti šaka. Ako sam već pregurao Moebiusa i pored odlaganja, teško će me nešto drugo iznenaditi.

2013.

scenario i režija: Lucia Puenzo (prema motivima svog romana Wakolda)

uloge: Alex Brendemühl, Florencia Bado, Natalia Oreiro, Diego Peretti, Elena Roger

Ima nekoliko stvari na koje sam slab kada je reč o filmovima. Recimo, imam opsesiju da pogledam svaki argentinski triler koji pobudi malo internacionalne pažnje. Još uvek lovim priliku da ponovo pogledam Ashes of Paradise (1997), već neko vreme se oštrim da obnovim znanje na temu Nine Queens (2000), a The Secret in Their Eyes (2009) mislim da sam pogledao barem pet puta, što na DVD-u, što na televiziji. Sa Wakoldom sam imao peh da sam propustio film na festivalskoj turneji, pa posle toga kuburio sa verzijama i prevodima (kombinacija španskog i nemačkog jezika ipak zahteva titlove) i baš kad sam bio spreman da odustanem, film se niotkuda pojavio na televiziji, pa sam se osećao kao da sam dobio na lutriji.

Priča mi je bila veoma poznata još iz perioda festivalske turneje. Nemački doktor (Brendemühl) se uvali familiji sa troje dece na putu prema nemačkoj koloniji u podnožju planina gde je majka Eva (Oreiro) nasledila pansion u kojem je odrasla. Ona je odrasla sa nemačkom kulturom i išla u nemačku školu, pa joj je društvo nemačkog doktora i savršenog džentlmena sasvim prijatno. Ni otac Enzo (Peretti), zauzet traženjem samog sebe u životu (hobi su mu porculanske lutke), ne primećuje ništa sumnjivo u vezi sa doktorom, posebno kad mu on finansijski i idejno pomogne u poslu. Ništa se ne menja čak ni kad ovaj razvije ne baš uobičajen interes za njihovu kćerku Lilith (Bado) koja ima 12 godina, ali je dosta sitnija od svojih vršnjaka. Doktor se, naime, ponudi da je tretira hormonom rasta i između njih dvoje se razvije nekakav odnos na granici nedozvoljenog. Iz nekog razloga, Lilith mu je profesionalno zanimljiva, a ona je njim fascinirana. Doktorov interes za familiju još više raste kada sazna da je Eva trudna i očekuje blizance.

Zvuči poznato? Da, u pitanju je priča koja pokriva nekoliko meseci u životu Josefa Mengelea, legendarnog monstruma iz Auswitza koji se “proslavio” okrutnim eksperimentima na ljudima, posebno deci, i još posebnije blizancima. Mengele je u legendu ušao tek posle rata, u Auswitz je stigao tek 1943, a pre toga je bio lekar na frontu. Sva je prilika da nije bio ni ideolog svojih eksperimenata, da čak i nije bio najluđi u moru ludih naučnika, pa onda ne čudi da su nove nemačke vlasti, Amerikanci i Izraelci za njega saznali toliko naknadno da je on već godinama mirno živeo u Južnoj Americi. Tek nakon hvatanja Eichmana, Mengele je ušao u fokus raznih institucija, ali je umro (poginuo?) kao nominalno slobodan čovek koji je, eto, zamenio nekoliko setova dokumenata i država.

Izvorna knjiga i film vešto prepliću stvarnost i fikciju. Do pred kraj filma, Mengele se ne spominje po imenu, ali nam je vrlo jasno o kome se radi čak i bez čitanja sinopsisa. Njegov pseudonim Helmut Gregor je stvaran, neko vreme ga je zaista upotrebljavao, iako je preferirao da koristi svoje ime. Čak je i Nora Eldoc, fotografkinja koja će priču o dobrom doktoru i “clueless” familiji okrenuti u smeru špijunskog trilera, stvarna ličnost, štaviše, stvarna agentica Mosada. Ostali likovi, uključujući i familiju i Lilith su fiktivni, kao i cela priča, pošto nema nikakvih dokaza da je Mengele boravio u Patagoniji i upražnjavao medicinske eksperimente.

Problem sa filmom je što pokušava da se služi istim sredstvima i simbolima kao i knjiga. To ne treba da čudi, pošto je autorica oba ista osoba, ali je svakako otežavajuća okolnost. Lucia Puenzo je to već izvela sa svoja dva prethodna filma XXY (2007) i The Fish Child (2009), ali Wakolda zahteva drugačiju, filmskiju i suptilniju obradu. Autorica uspeva da sjajno postavi atmosferu neznanja i lova u mutnom, da u to ubaci i poneko razmišljanje o koketiranju raznih argentinskih režima sa odbeglim nacističkim zločincima, kao i da nas pomalo uvede u svet brojnih i često izolovanih argentinskih Nemaca. Sve to radi fino i sa dobrom merom, pa Wakolda, iako na momente providna, nikad ne postaje istorijska lekcija “ex cathedra”. Za pohvalu je i njen rad sa glumcima, posebno sa debitantkinjom Florenciom Bado koja pogađa sve prave tonove. Imajući u vidu prethodnu karijeru Puenzove, to ne treba da čudi, pošto njeni filmovi i romani po pravilu u fokusu imaju tinejdžerke u raznim fazama seksualnog buđenja.

Problemi se kriju negde drugde. Wakolda ostaje negde na putu između drame i trilera, i to ne funkcioniše najbolje, barem u triler komponenti. Osnovni problem je tu što se štedelo na vremenu za razvoj priče, pa je svaka misterija ubijena. Znali mi pozadinu priče ili ne, kada se određeni tragovi tako “telefoniraju”, ona se može završiti na jedan od dva načina, pa misterija nikako da nas uhvati. Utisak dodatno pojačava i prvoloptaška simbolika koja verovatno dobro izgleda u knjizi, posebno u nekoj lakšoj i neobaveznijoj literaturi, ali na filmu upada u oči i pokazuje ili rediteljsku “tešku ruku” ili besramnu zaljubljenost u sopstveni tekst iz romana.

Kada se sve uzme u obzir, Wakolda je samo solidan film koji pokazuje potencijal da bude bolji. Oseća se da fali još nekoliko minuta priče, oseća se nekonzistentnost i ambicija koja nije potpuno realizovana, iako je tu bilo i sasvim solidnih ideja. Šteta, jer sam, kao pasionirani ljubitelj argentinske kinematografije, a posebno trilera, očekivao ipak nešto više. Ovo je jedan od onih filmova koje valja pogledati kao kuriozitet kada na njih naletite, ali nije vredan opsežne potrage.

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2014.

režija: Clint Eastwood

scenario: Jason Hall (prema knjizi Chrisa Kylea, Jima DeFelicea i Scotta McEwena)

uloge: Bradley Cooper, Sienna Miller

U svom prošlom tekstu za Monitor sam se posvetio jednom od filmova od kojih se dosta očekivalo u sezoni nagrada, a koji su loše do očajno prošli u sezoni nagrada. Dotični film, Selma, doživeo je neuspeh delom zbog traljave kampanje svojih producenata, delom zbog zasićenosti Akademije rasnom tematikom, a delom i zbog relativne anonimnosti autorske ekipe. Pa ipak, kao i svugde, pominju se priče o “levima” i “desnima”, a kao krunski argument se uzima izuzetno uspešna kampanja filma American Sniper, koji je, kao i Selma, svoj život započeo na AFI Festu, ali je pridobio znatno više naklonosti Akademije i strukovnih udruženja.

Recimo da je razlog prost: tema je još uvek sveža i relativno kontroverzna, a producenti su podelili screenere na vreme, snoseći rizik da će ih se i video-pirati nekako dočepati. To se i dogodilo, ali bez većeg uticaja na “box office” uspeh American Snipera: budžet filma je praktično utrostručen za sedam dana prikazivanja u Americi, što govori i o ukusu američke publike, ali i o nivou tamošnje kino-kulture, kao i o besmislu tlapnji protiv piraterije. Jedini pravi problem sa ovim filmom, iz mog kritičarskog ugla, je to da baš i nije naročito dobar.

Priznajem, imao sam relativno visoka očekivanja jer je za mene Clint Eastwood čovek koji uliva poverenje. On je svačiji omiljeni konzervativac još odavno, ali više nego išta odaje utisak pristojnog, ispravnog i dobrog čoveka. On je onaj mitski deda ili ujak koji će nas učiti da volimo svoju zemlju, ali da ne mrzimo nikoga i da čuvamo svoje, ali ne otimamo tuđe. Već dugo vremena stari, dobri Clint nije snimio film na temu o kojoj već nije postojao javni i istorijski konsenzus, a čak i kad je snimao ratne ili političke filmove, igrao je na sigurno, bio odmeren i puštao je i drugu, pobeđenu stranu da dođe do reči i argumenata. American Sniper se činio kao idealna prilika da Clint kaže neku svoju na temu zvanično završenog, ali ipak nedovršenog rata u Iraku.

Eh, činio se... Kada malo bolje pregledamo činjenice vezane za produkciju filma, shvatićemo da Clint Eastwood nije imao mnogo prava na interpretaciju. Njegova je režija, ali ništa više od toga. Bradley Cooper je producent, na njega je izvorna autobiografska knjiga ostavila jak dojam, on je zbirao sredstva i ekipu, on je kontaktirao sa studijima. Čak nije “bacao farove” na glavnu ulogu, a nje se prihvatio tek kada ju je Chris Pratt odbio. Clint Eastwood je dobio poziv da režira tek kada su ga odbili Cooperov prijatelj David O. Russell zbog pretrpanog rasporeda i Steven Spielberg zbog nemogućnosti slobodne interpretacije teksta. Eastwood se prihvatio zadatka i odradio ga je kako je mogao u zadatim okvirima, stručno i donekle efektno kad su u pitanju ratne i akcione scene, ali nekako nedorečeno kada su u pitanju unutrašnja drama glavnog junaka i njegovi odnosi sa svetom oko sebe.

Kao što verovatno znate, izvorna knjiga je autobiografija Chrisa Kylea (ostala dvojica autora su zapravo više bili lektori nego pisci), najsmrtonosnijeg američkog snajperiste sa “rekordom” od 160 potvrđenih pogodaka od prijavljenih 255. Film se knjige veoma rigidno drži i svog junaka prati kroz četiri “ture” u Iraku. Osim toga, film pokriva scenu ili dve iz junakovog detinjstva, rodeo-kaubojske mladosti, tokom razvoja patriotskih osećanja, vojne obuke, ženidbe i kasnijih odsustava iz vojske koja je provodio sa svojom familijom. Chris Kyle se, kao i veliki broj profesionalnih vojnika na tako odgovornim mestima, borio sa post-traumatskim stresom i dugo se lečio, da bi se na koncu aktivirao u organizaciji za pomoć veteranima i poginuo od ruke veterana kojem je pomagao. Ispraćen je kao heroj na stadionu u Arlingtonu.

Upravo ta rigidna struktura iz knjige je najveći problem u filmu. Film je toliko fokusiran na protagonistu, da niko drugi ne dolazi do izražaja. Njegovi ratni drugovi će izleteti iz fokusa ili poginuti u kratkom roku. Slično važi i za nadređene oficire, pa i za njegovog rođenog brata: u jednom trenutku ga vidimo u uniformi i čini se da će reći nešto važno, ali se ta linija priče ne razvija. Njegovu ženu (Miller) viđamo više iz prostog razloga što ga čeka kod kuće i prisutna tokom sva tri odsustva i pri kraju filma, ali ni njen lik nije razrađen.

Bradley Cooper je solidan glumac i najčešće ništa više od toga i za dobre uloge potrebna mu je čvršća rediteljska ruka. Ovde se potrudio glede fizičke transformacije (proteini i teretana su se pobrinuli za uverljiv izgled vojnog specijalca), ali njegov lik je napisan tako da pokazuje tek nekoliko karakteristika: mrakobesni patriotizam, odsustvo moralne dileme glede ispravnosti postupka, vojničku spremnost i lošu komunikaciju sa svetom oko sebe. Sve smo već videli u ratnim dramama, i traumu u ratu i traumu povratka kući i nerazumevanje sa “normalnim” svetom koji nije pretrpeo ratne strahote, pa American Sniper ne donosi ništa kapitalno novo. Razlog za to je u lošem, pravolinijskom scenariju i u lošoj izvornoj literaturi. Rekao bih čak i u ličnosti glavnog autora. Chris Kyle je nepatvorena agresivna seljačina koja ni za čim ne žali i koja konstantno udara u patriotske gusle, te stoga i nema potencijala da bude ozbiljan dramski filmski lik. A kakav je domet glavnog lika, takav je i domet ovog filma.

U stvari, American Sniper je polovna, istrošena i zatupljena verzija The Hurt Locker, osvajača nekoliko Oscara pre pet godina, filma koji nas je odveo na panoramsku turu iračkim ratnim haosom iz perspektive profesionalca i “adrenalin junkie”-ja. Neutralnost glavnog junaka i njegova sudbina na kraju filma su rezonirale autorskim stavom o ratu i osećajem nekakve urgentnosti. Bilo je to pre pet godina i američka vojska se još nije bila izvukla iz iračkog pakla. U American Sniper Eastwoodova autorska neutralnost deluje neiskreno i hinjeno, kao pokušaj neutralizacije i upodobljavanje desničarskih stavova jedne nepatvorene voline.

Na kraju krajeva, American Sniper ipak nije negledljiv, pa čak ni loš film. Vešto je režiran, prožet napetim scenama borbe i drži pažnju. Ali nije ni naročito dobar i dubokouman, i što je najčudnije u kontekstu nadolazećih Oscara, ni po kom kriteriju ne upada u tip filmova koji odnose nagrade i samo su mu dobra kampanja i puno lobiranja mogli pomoći da se nađe tu gde je sad: sa šest nominacija za Oscare. American Sniper više podseća na one filmove koji uveseljavaju publiku nezainteresovanu za Oscare u zimskoj sezoni. Prošle godine je najveći januarski hit bio jedan slično patriotski film Lone Survivor. American Sniper je možda malo bolji film od njega, ali je i dalje u najboljem slučaju osrednji.

Latest Images