Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 6 | 7 | (Page 8) | 9 | 10 | .... | 66 | newer

    0 0
  • 02/23/15--00:00: Cake

  • tekst originalno objavljen na monitor.hr

    2014.
    režija: Daniel Barnz
    scenario: Patrick Tobin
    uloge: Jennifer Aniston, Adriana Barraza, Anna Kendrick, Sam Worthington, William H. Macy, Felicity Huffman

    Jennifer Aniston smo znali po seriji Friends, pa onda kao glumicu u masi romantičnih komedija, i još kao devojku Brada Pitta. Međutim, još na vrhuncu svoje slave ona je imala nekoliko pokušaja da ostvari dramsku, ili hajdemo reći ne totalno rom-com ulogu u nekakvim indie filmovima. Ruku na srce, nije to bilo loše ili neprimereno, što se najbolje vidi u Office Spaceu, gde Jennifer koristi svoju standardnu personu “devojke iz kraja” sa nešto malo smisla za “witty” humor u materijalu koji je komedija, ali niti je romantična niti vređa inteligenciju gledalaca, nego ih tera na makar minimalno razmišljanje o određenim apsurdima i paradoksima modernog života. Bilo kako bilo, Jennifer se snašla sa svojim ulogama, ali nekako nije uspela da se “re-brandira” kao ozbiljna glumica. Kritičari to nisu baš pušili i samo su je tapšali po ramenu za dobar pokušaj, a publika je htela svoju staru “american sweetheart”.
    Problem sa slatkicama je prost i jednosmeran protok vremena. Slatkica od 40 godina deluje čudno, a Jenniferina persona se nije razvila u ionako u Hollywoodu retku zverku žene s integritetom, pa su je zasipali ponudama za uloge komično-perverznih žena u nepristojnim komedijama poput Horrible Bosses i We're The Millers. Kako ipak nije odustajala od svoje indie karijere, naša slatkica je rešila da sama izabere materijal, producira film i sebi nameni glavnu ulogu. Problemi sa time su što je materijal tipična indie konfekcija, scenario je sve vreme na ivici raspada, na kraju se čak i raspadne, a režija je toliko pešačka da ga ne može održiti kompaktnim. U konačnici, Jennifer Aniston je možda ostvarila svoju najbolju ulogu, svakako najdramskiju u karijeri, ali Cake nije baš tako dobar film kao što bi to njegova producentica želela.
     
    Jasno, u pitanju je klasična pred-oscarovska konfekcija i trik koji su Jennifer i kreativni tim primeli je toliko star da svima izlazi na nos: takozvani “makeunder”, suprotno od “makeovera”. Dakle, uzmi glamuroznu glumicu i deglamuriziraj je. Skini joj šminku, nabij podočnjake, zajebi farbu za kosu i obuci je u odeću iz diskonta. Učini je da izgleda depresivno i da se drži depresivno. Daj razlog za to: neka to bude nekakva fizička bolest ili još bolje povreda. Nabij par plastičnih ožiljaka. Učini je ograničeno pokretnom, na granici invalidnosti. Možda za to dobije Oscara, a nominacija joj ne gine. Takvi trikovi su već provaljeni, a u prilog Jennifer ne ide ni to što se Marion Cotillard takođe “deglamurizirala” i to u mnogo boljem filmu eminentnih art-filmaša (Deux jours, une nuitje meni jedan od najboljih filmova godine), a Julianne Moore se “razbolela” u Still Alice, pritom je njen verovatni ovogodišnji Oscar proizvod kumulacije dobrih uloga u različitim filmovima poslednjih godina (ima je posvuda).
    Pa da vidimo šta nam se desilo sa Jennifer, odnosno njenim likom Claire. Ona je jedna depresivna i cinična žena koja se oporavlja od povrede. Ide na grupnu terapiju (kod Felicity Huffman) i tamo se ponaša kao popriličan “troll” i kontraš. U prvoj sceni se razgovara onim sentimentalnim tonom o samoubistvu koleginice iz grupe, Nine, koja je skočila s mosta. Claire jedina o tome ima poprilično sablažnjujući stav za tu grupu cendravih ljudi i ne boji se da ga iskaže, pa dobija “nogu” sa terapije, što joj ne predstavlja veliki problem. Na fizikalnoj terapiji ošljari i njena terapeutkinja je sklona da je potera kod drugog nesrećnika. Ništa zato, Claire se leči daljim zabijanjem u depresiju i kljukanjem tabletama protiv bolova, na recept ili ne. Muž ju je napustio nemogavši da izađe na kraj s njom, tako da Claire živi praktično sama.
    Njeno jedino društvo je njena meksička kućna pomoćnica i negovateljica Silvana (Barraza), žena čeličnih živaca i nesebične dobrote. Claire je toga jako dobro svesna i čini se od početka da je u svoj svojoj sebičnoj depresiji, kuknjavi i opsednutošću svojim bolovima, ipak malo blaža prema Silvani nego što bi bila prema drugima. Ima jedna izuzetno moćna scena pri sredini filma u kojoj njih dve idu u Meksiko po lekove, gde Claire pokazuje svoju nesebičnost i lojalnost svojoj jedinoj prijateljici.
     
    Okidač za radnju je opsesija koju Claire razvija prema Nini i njenom samoubistvu nakon što je prvo u snovima, onda i na javi proganja njen duh (Kendrick). Opsesija ide dotle da će Claire insistirati da upozna Nininog muža Roya (Worthington) i njihovog klinca. Iako se ne razvijaju romantična i seksualna osećanja između njih, oni postaju neki surogat familije, podrška jedni drugima. Međutim, hoće li to biti dovoljno za Claire?
    Prvo što upada u oči je zaista maestralno ostvarenje Jennifer Aniston i dokaz da je ona sasvim sposobna za dramsku ulogu i da to ne isključuje makar duhovitu stranu njene persone. Ovde je njen humor u mračnim tonovima sarkazma i to savršeno paše. Iako su ožiljci, bolest i deglamurizacija svojevrsni standardi koji nam se penju na glavu, snaga njene izvedbe nije samo u tome. Snaga je u ukočenosti pokreta i umornom pogledu. Iznad svega, tu je prisutna glumačka hrabrost. Jennifer Aniston ne dodaje šećera na Claire i ne opravdava je, njen pristup je bez zadrške, bez ostatka, bez namigivanja publici sa slabijom percepcijom. Uzmi ili ostavi.
    Kada je pristup takav, nije teško uspostaviti hemiju sa ostalim glumcima i Jennifer tu apsolutno rastura. Njene scene sa Samom Worthingtonom i Adrianom Barrazom su pravo uživanje za gledati, energične, uverljive, emotivne, na granici bravure. To važi i za Jennifer Aniston i za njene partnere podjednako. Scene sa preplašenom i zbunjenom Felicity Huffman takođe upadaju u tu kategoriju, ima ih nešto manje, ali su svejedno upečatljive.
     
    Problem nastaje u scenama sa Annom Kendrick i stvar je u tipskoj priči i tipskim scenarističkim i rediteljskim rešenjima. Duh je stari štos i uglavnom je štaka za onog koga proganja. Anna Kendrick je dobra, štaviše odlična, potpuno u skladu sa svojom personom lagano iritantne osobe koju inače fura, ali slaba je to uteha kad je koncept loš i nedorađen. William H. Macy je isto pogrešan izbor, ne zato što je slab u sceni (jednoj!) u kojoj se pojavljuje, koliko zbog toga što je tu scenu jednako dobro mogao uraditi bilo koji glumac. On je preveliko ime u inače skromnom filmu da ga ne bismo videli još makar jednom.
    Problem koji potapa film je skriven u trećem činu i zapravo su u pitanju dva problema. Prvi je nikad do kraja uverljiv pod-zaplet koji uključuje naslovnu tortu koji potpuno ruši relativno nesentimentalni pristup u filmu do tada. Drugi je relativno tipično “otkrovenje”, odnosno otkrivanje pozadine Clairine fizičke bolesti i depresije u vidu najotrcanijeg, najljigavijeg i najpatetičnijeg rešenja koje postoji u svetu filma. Takvo otkriće ne može predstavljati iznenađenje, toliko smo filmova pogledali na tu temu.
    Ponekad dobri, raspoloženi, uigrani, pa čak i dobro vođeni glumci ne mogu spasiti loš materijal, čak i kad izvuku najbolje iz njega. Svaka čast Jennifer Aniston i ostalima na vrhunskim ulogama koje će moći pokazati bilo kom velikom autoru, dali su sve od sebe, ne može im se ništa zameriti. E, sad, šta raditi kad materijal nije vredan toga, pa ni film kao celina ne može biti dobar? Cake svakako ima svoje momente, ima tu materijala i za uživanje i za divljenje, ali to su samo bljeskovi u crnoj noći i ne traju dovoljno dugo da film na kraju ne bi bio samo indie-konfekcija i to poprilično ljigava i sentimentalna.

    0 0
  • 02/24/15--00:00: The Boy Next Door

  • 2015.
    režija: Rob Cohen
    scenario: Barbara Curry
    uloge: Jennifer Lopez, Ryan Guzman, Ian Nelson, John Corbett, Kristin Chenoveth

    Ako se pitate šta se dogodilo sa Jennifer Lopez, reći ću vam jednostavno: godine. Njen “jack of all arts, master of none” pristup je prolazio sasvim solidno nešto vremena, ali kako kaže američka poslovica: ne možeš varati sve ljude sve vreme. Ova glumica-pevačica je snimala konvencionalne, komercijalne i konfekcijske albume i igrala u istim takvim filmovima. To je očito bilo dovoljno za inicijalnu kapislu slave, pa se to perpetuiralo dokle god je moglo. U jednom trenutku Jennifer je nestala iz naše kolektivne svesti, nije bilo relevantnih filmova, nije bilo spotova na MTV-u i sličnim televizijama, nije bilo ni ogromnih koncerata ni pisanija po tabloidima.
    Nisam siguran da joj je prihvatanje uloga u ovakvim filmovima najbolji karijerni put. Rob Cohen je možda ime kojeg će se poneko od nas setiti u svojstvu producenta i reditelja od kraja 80-ih do negde početka novog milenijuma, imao je on nešto poznatih i popularnih filmova u karijeri, ali i to je bila konfekcija, pa je Cohen na svakom planu bio i ostao druga liga, možda pouzdani štancer, ali ništa više od toga. Ako ćemo o scenaristkinji, ona je debitant i ako je verovati štampi, bila je visoko pozicionirana pravnica, što nije nikakav garant za film ovog tipa, a ni ostatali glumci ni u kom slučaju nisu ni blizu prve hollywoodske lige.
    U idealnim okolnostima, The Boy Next Door bi možda bio prolazna, već viđena i lagano trashy zabava. Ali već od same premise je jasno da se radi o komadu nepatvorenog filmskog smeća kojim se zatrpava zimski repertoar. Premisa je bizarna, negde između erotskih fantazija i melodramatične panike, a izvedba loša toliko da boli. Problem u tome je što ovo nije namerni i svesni trash, čak ni onako iskreno smešno sranje od filma, nego imamo jedan besmislen i dosadan uradak.
    Ovo je jedan od onih filmova gde se žene bude sa elaboriranom šminkom na faci, a muškarci sa savršenim “wake up” frizurama. Claire (Lopez) je samohrana majka sina tinejdžera Kevina (Nelson) i profesorica klasične literature u sinovljevoj gimnaziji. Pre nekoliko meseci je isterala muža (Corbett) koji ju je varao sa sekretaricom i jedina moralna podrška joj je njena šefica (Chenoveth), žena plitkog uma i jednostavnih interesa.
    Stvari se menjaju kada u njen život uđe Noah (Guzman), prvo kao sused i Kevinov drugar koji zna da popravi auto i očisti odvod od lišća, usput je uvek tu da ga zaštiti od siledžija na skejtovima, a što citira klasike, pre svega Homerovu Ilijadu... Ma svaka bi ga majka poželela za zeta. Noah je, dakle, nešto stariji, a zbog tužne priče nije završio srednju školu, pa sada ide sa nekoliko godina mlađom mularijom (kao da nije čuo za večernju školu ili tako nešto). Štos je u tome što on na Claire gleda kao na MILF-aču, a ne kao na majku svog druga, a Claire će u trnutku slabosti završiti u njegovom zagrljaju. Nesrećna žena će to opravdati kao grešku, ali se Noah toliko nesrećno zaljubio da se pretvorio u manijaka.
    Znamo kako dalje ide, pa samo da kažem šta mi sve tu ide na živce. Prvo je konstantno iritantno drmusanje kamere. Apeliram na zdrav razum hollywoodskih filmadžija da odjebu više sa tim, ne stvara napetost nego iritaciju. Drugo je činjenica da se likovi ponašaju kao kompletni ludaci i glupaci, kao tipovi koji nikad nisu pogledali ovakav film sa manijacima, a bilo ih je onoliko. Ne samo to, nego je i Ryan Guzman sa svojih vidljivih 27 godina prestar za svoju ulogu momka od možda dvadeset. Mislim, kada se već ide u trash, zašto nije proćelav i nema pivski stomak? Motivacija likova je nikakva, čak ni kada se uzmu u obzir seksualne aluzije i psihoanaliza za seljake (prvo što će Noah popraviti biće Clairina vrata na garaži, iliti po seljački “uteram ti, uteram ti kola u garažu). Sve to izgleda kao kliše, pa kad dođe do poslednjeg obračuna, on se čini dug kao gladna godina, a ceo film traje 80-ak minuta u verziji koju sam ja pogledao, navodno postoji i duža, eksplicitnija.
    Učinite sebi uslugu i preskočite ovo. Setite se da je posao filmskog kritičara krvav. Mi moramo gledati i ovakve filmove da biste vi mogli izabrati bolje. Ne bih bio u koži odboru koji dodeljuje Razzie nagrade, The Boy Next Door im kuca na vrata...

    0 0
  • 02/25/15--00:00: Jesabelle

  • 2014.
    režija: Kevin Greutert
    scenario: Robert Ben Garant
    uloge: Sarah Snook, Mark Webber, Joelle Carter, David Andrews, Amber Stevens

    Dva su razloga zašto sam se prihvatio ćoravog posla gledanja još jednog u moru horora sastavljenog isključivo od recikliranih rezervnih delova poput Jesabelle. Prvi je “southern gothic” atmosfera, okruženje Louisiane (doduše, snimano je nešto severnije i istočnije, ali svejedno je to Jug), močvare, akacije i prostrane, zapuštene, zlokobne kuće. Drugi je glumačka postava predvođena Sarom Snook (kupila me je za sva vremena ulogom u filmu Predestination) i Markom Webberom, versatilnim i pouzdanim, na momente čak i izuzetno kreativnim glumcem koji fura indie/art priču koliko i žanr. Moj njuh po tom pitanju je bio dobar, Jesabellese dosta vozi na tu “southern gothic” atmosferu, a ni glumci nisu razočarali. Problem je drugde, ne samo u reciklaži, nego i u temeljnoj nesposobnosti autora da pogode pravi ton, čak i kada je on jedini logičan izbor.
    Naslovna junakinja (Snook) odmah na početku filma ostaje bez svega što je mogla smatrati svojim životom, njen dečko gine u saobraćajnoj nesreći, ona gubi dete i ostaje vezana za invalidska kolica. Nemajući gde, vraća se u rodnu kuću na osami kod svog hladnog, ćutljivog i otuđenog oca (Andrews). Majke se ne seća, ona je umrla dok je Jesabelle bila beba, ali svejedno dobija njenu sobu u prizemlju kuće iz, je li, tehničkih razloga. Majka je navodno umrla od posledica tumora na mozgu, ali to, naravno, nije cela priča, pa će naša junakinja otkriti štek video-kaseta koje je njena majka snimala u poslednjih nekoliko meseci svog života. Isprva su one u relativno veselom i sentimentalnom tonu, kasnije skreću u mračnjaštvo objašnjivo fizičkom bolešću, da bi na koncu potpuno zabludele u misticizam, sektaštvo, voodoo i misteriju. Uporedo sa tim, Jesabelle otkriva da se u kući skrivaju dva “prisustva”, odnosno duha. I oni nisu nimalo prijateljski raspoloženi.
    Scenografija i sama ta kuća su najjači aduti filma, ma koliko to bio standardni horor motiv, ovde to izgleda više nego dobro. Čak je nekako moguće progutati i sav taj VHS trip koji je prisutan još negde o japanskog Ringa, a u poslednje vreme se nemilice troši. Duhovi kao takvi nisu ništa novo, služe za “jump scare” momente koji su nekako i očekivani iz iskustva sa horor filmovima, ali su pristojni, ni manje, ni više. Problemi počinju sa popriličnim režijskim promašajem da kapitalizira na prostoj činjenici da je Jesabelle nepokretna. Film naprosto nije ni dovoljno strašan, ni dovoljno snažan da nam ukaže na njenu ranjivost i izloženost, da nas pogodi u emocije i utera nam nesvesni strah. Istini za volju, Sarah Snook je dobra, ne toliko u scenama u kojima se od nje očekuje tipična “scream queen” uloga, koliko u scenama gde ima prostora za emotivnu reakciju, kao što su to trenuci u kojima gleda majčine kasete ili kada pokušava da izgradi emocionalni odnos sa ocem čija tišina ne sluti na dobro.
    Drugi problem je sa standardnom horor premisom “očekujte neočekivano”, gde to neočekivano usled iskustava očekivanja postaje ne samo očekivano koliko standardno. Gledalac sa iskustvom će sve predvideti ne na vreme, nego pre vremena, na početku filma. Portret voodoo kulture i afroameričke zajednice je toliko plitak da graniči sa rasističkim, oni su skoro bezimeni i bezizražajni, pa služe kao nekakvi bauci. Jesabellino istraživanje je takođe nešto što smo dosta puta videli i prolazi kroz svaki zamislivi suspense/horor kliše. U najnezahvalnijoj poziciji je tu Mark Webber čiji je lik, inače Jesabellin bivši dečko, samo štaka glavnoj junakinji u invalidskim kolicima. Čini se da on nema previše ličnosti, a ima previše vremena da bi se upuštao u njene misterije i istrage. Sa takvim likom čuda nisu moguća.
    Zapravo, kada pogledamo autorski dvojac, znali smo da čuda nisu moguća. Robert Ben Garant je potpisao scenario za brojne komedije, od kojih se izdvajaju serijal Night at the Museum i TV serija i filmovi Reno 911. Sa hororom je imao dodirnih tačaka u horor-komediji Hell Baby (2013), ali teško da je to ozbiljna referenca. Reditelj Kevin Greutert je bivši montažer, zapažen na Sawserijalu, a poslednja dva nastavka je i režirao. Jesabelle je možda njihov limit, možda čak i ispod limita, jedan relativno gledljiv, ali dosadan hororčić koji je u svojim najboljim trenucima tek prosečan. Sarah Snook malo popravlja statistiku, ali sa ovakvim materijalom njene mogućnosti su ograničene.

    0 0
  • 02/26/15--00:00: Wild Card

  • 2015.
    režija: Simon West
    scenario: William Goldman (prema svom romanu Heat)
    uloge: Jason Statham, Michael Angarano, Dominik Garcia-Lorido, Hope Davis, Milo Ventimiglia, Max Casella, Stanley Tucci, Jason Alexander, Sofia Vergara, Anne Heche


    O Jasonu Stathamu sam već pisao, kao i o njegovom problematičnom pozicioniranju: on nije samo šibadžija kao Chuck Norris, Steven Seagal i ostali kraljevi video-produkcije i novog vala bugarskog akcionog filma, on je i glumac. Ali nije baš pravi, versatilni glumac sa rasponom od komedije do drame i nazad. On je akcioni glumac koji govori sa britanskim akcentom, pa automatski dobija poene za duhovitost. Uglavnom ga gledamo, tako smo bar navikli, kako mlati loše momke, sastavlja ih sa zemljom, uništava flašama i pepeljarama u maniru engleskog fudbalskog huligana. Ono što do sada filmaši nisu kod njega provalili je to da je Statham izuzetno sposoban, čak sjajan kad mu se da dijalog, a ne samo “one-lineri”. To je jedino Guy Ritchie znao, ali je tajnu čuvao za sebe, dajući Stathamu uloge duhovitih britanskih gangstera.
    Po tretmanu glavnog glumca, Wild Cardse ne razlikuje puno, na nama je da se prepustimo i uživamo gledajući Stathama u varijaciji na temu noir-detektiva (zapravo je neka vrsta telohranitelja) u ozbiljnim problemima koji čini usluge prijateljima za sitnu lovu, dok sanja krupnu koja će mu kupiti penziju na jahti. To, naravno, ne znači da se Statham neće tući, naprotiv, i tu će koristiti veoma priručna sredstava, od onih klasičnih za kafansku tuču do sofisticiranih, poput kuhinjskog pribora kojim će nalomiti petoricu naoružanih ili poput kreditne kartice. Ipak ćemo najviše uživati gledajući ga kako sa lakoćom rešava “small talk”, sa damom u nevolji, svojim nazovi-šefom, klincem koji mu plaća da ga nauči kako biti hrabar, mafijaškim legendama, razmetnim sinovima, vegaskom šljakerijom, krupijeima, kurvama i konobaricama. On je legenda, sa jedne strane vitez i zaštitnik slabijih (čak pomaže sredovečnom, debelom i proćelavom Maxu Caselli da smuva Sofiju Vergaru), dok je, sa druge strane, patetični patološki kockar i večiti gubitnik.
    O priči neću trošiti previše reči, u pitanju je veoma standardna, rutinska varijanta koja uključuje opasne momke, gangstere, lepe žene, osvetu, akciju, snove i kockanje u Las Vegasu. Ako ništa drugo, pratljiva je, iako film ima problema sa nalaženjem pravog tempa negde na sredini. Verovatno će vam se sve u kompletu učiniti previše poznatim. Prvo, moram reći da je u pitanju remake, doduše nepotpisani, filma Heat(1986) sa Burtom Reynoldsom. Izvorni roman i scenario za oba filma je napisao isti čovek, William Goldman, dvostruki “oscarovac” (u ona srećnija vremena za Butch Cassidy and the Sundance Kid i All the President’s Men).
    On je majstor i to dobro zna: od početka do kraja je dosledan “pulpu” koji je prisutan u romanu i od tog nekog arhetipskog pristupa ne odstupa. Dijalozi su rapidni, sočni, pomalo kriptični, stripovski, noirovski, da nije modernog blještavila i modernih automobila, Wild Card bi čak ličio na “period piece”, pohvalu zaboravljenom junaštvu. Pouzdani reditelj Simon West (Con Air, Lara Croft: Tomb Raider, The Expendables 2) čini sve što može da održi duh i atmosferu predloška i za to na raspolaganju ima vrlo raspoloženog Stathama, ali i čitavu plejadu kvalitetnih glumaca u epizodnim ulogama. Istina je da ovo nije film bez mane i da pati od standardnih boljki, da tempo pada u sredini pre svega zbog nesrećnog i preambicioznog žanrovskog spoja akcije, noira i egzistencijalne drame. West onda poseže za oprobanom formulom i film privodi kraju kombinacijom akcije i trilerske napetosti, što je sasvim dovoljno da sačuva dobar utisak.
    Ovo je film koji ste sigurno pogledali, verovatno ne samo jednom, nego više puta pod različitim imenima. Ovo je film sa manama i ograničenjima. Ovo je film koji ćete verovatno zaboraviti sekunde kad izađete iz dvorane ili ugasite plejer. Ali Wild Cardće vas barem držati zabavljene i zadovoljne u tih 90 minuta koliko traje i to će činiti svojim “pulp” šarmom. I to treba ponekad ceniti, jer ne mogu svi filmovi biti remek-dela.

    0 0
  • 02/27/15--00:00: Into the Woods

  • 2014.
    režija: Rob Marshall
    scenario: James Lapine (prema mjuziklu Stephena Sondheima)
    uloge: Anna Kendrick, Daniel Huttlestone, James Corden, Emily Blunt, Lilla Crawford, Meryl Streep, Johnny Depp, Chris Pine, Billy Magnussen, Mackenzie Mauzy, Tracey Ullman, Lucy Punch, Tammy Blanchard, Christine Baranski

    Odmah da kažem, nisam neki fan mjuzikala na filmu. U teatru još i nekako, sve ide uživo (barem oko glume i plesa, a često i pevanje i orkestar) i taj stepen sinhronizacije i izvežbanosti u najmanju ruku zahteva određenu dozu poštovanja. Dodajmo na to da često mjuzikli nisu baš onako bedasti i blesavi kao što se to nama čini, nego da se povremeno kroz svu tu farsu provlači i prilično ozbiljna subverzija.
    E, sad, Into the Woods je mjuzikl, i to od one sprdačke i subverzivne vrste koji na piku ima klasične bajke koje spaja zajedno u jednu “hyperlink” priču, preispituje ih i izvrće. Je li Pepeljuga originalna odbegla nevesta? Je li Jack Ubica Džinova dobar ili loš momak pošto je on upao u džinov svet i ukrao mu zlatno jaje, a ne džin u njegov? Šta ako je Crvenkapa tražila nevolju svojom pohlepom i lakomislenošću? Međutim, sa druge strane, ovo je Disneyeva adaptacija uz obavezni PG rejting, znači zabava za celu porodicu, tako da tu ne može biti ništa od eksplicitnosti, britke farse i subverzije. Pa dobro, skoro ništa. Još ako se uzme u obzir da je za režiju angažiran zanatski potkovan, ali ni u kom slučaju hrabar autor koji pomera granice, Rob Marshall (Chicago), već u startu slutim tlaku i buduću nepovoljnu kritiku.
     
    No, prevario sam se. Into the Woods je zabavan i ne samo zabavan komadić hollywoodske konfekcije. Izabrana je kompetentna glumačka postava sačinjena od velikih imena i mladih talenata. “Mash-up” bajki i njihovih motiva u mitskoj šumi koja povezuje svetove je izveden znalački. Čak ni izvedba nije takva da se radi na pacifikaciji, pojednostavljivanju i zaglupljivanju inače intrigantnih i provokativnih tema.
    Prolog nas upoznaje sa željama naših junaka. Pepeljuga (Kendrick) po svaku cenu želi na trodnevni (jer “tronoćni” zvuči izuzetno glupo) bal kod princa, ali joj maćeha i njene dve kćeri mrse konce. Jack (Huttlestone) je priglupi klinac koji samo želi da provodi vreme sa svojom jedinom prijateljicom, belom kravom, dok se njegova majka (Ullman) bori za preživljavanje. Crvenkapa (Crawford) je siromašna devojčica koja mora da ide kod bake u šumu, a hobi joj je “shoplifting” u lokalnoj pekari. A pekar (Corden) i njegova žena (Blunt) nikako ne mogu dobiti dete, što je, ispostaviće se, posledica kletve koju je veštica (Streep) bacila na pekarovu familiju zbog nedela njegovog oca.
    Dobra vest je da se kletva može poništiti. Ako veštica ponovo postane mlada, pekar će postati otac. Za ritual su potrebne sledeće stvari: krava bela kao mleko, ogrtač crven kao krv, kosa žuta poput kukuruza i cipelica od čistog zlata. Pekar i žena imaju tri dana i tri noći da pribave predmete i neka im je sa srećom. Možemo pretpostaviti kuda to dalje ide i šta će se izdešavati od “once upon a time” do “happilly ever after”. S tim da je poslednja stavka ovde pod lupom i pod upitnikom, jer život nosi srećne i nesrećne trenutke, izazove i iskušenja.
    S tim u vezi značajne su dve blatantne istine pred kraj filma. Prvu kaže Pepeljugin princ (Pine), inače serijski zavodnik, da je on odgajan da bude šarmantan, odnosno očaravajući, a ne iskren, što je primenjivo ne samo na okrunjene glave, pa ni političare i biznis-lidere, nego je šarm kvalitet koji je presudan za razne životne situacije. Drugu bolnu istinu će nam saopštiti veštica u svom poslednjem songu, objašnjavajući protagonistima da “nisu ni dobri, ni loši, nego fini, a ona nije ni dobra, ni fina, nego u pravu”, tako temeljno razarajući bajkovite arhetipe kojima nas kljukaju od najranijeg detinjstva.
     
    Kad smo već kod “highlighta” filma, izdvojio bih još dva. Prvi je Johnny Depp u ulozi vuka, obučen da izgleda kao Burtonova fantazija i njegova nimalo suptilna pedofilska pesmica koju peva Crvenkapi u šumi. Drugi je duet dvojice prinčeva, Pepeljuginog kome nevesta beži iz noći u noć i drugog (Magnussen), čija je princeza (Mauzy) zatvorena u kuli bez vrata gde se on mora pentrati uz njenu kosu. Njihov duet, poprilično radikalna stvar u mjuziklu navodno za decu, zove se Agony i svodi se na kuknjavu dva odrasla muškarca ko više pati. Zamenite njih dvojicu sa dvojicom pijanih zgubidana u kafani i eto vam životne situacije.
    Svojevrsni “highlight” je i Meryl Streep. Meni je fascinantno da njoj apsolutno sve čega se dohvati ide od ruke. Do pre nekoliko godina se nije petljala u mjuzikle, kao što se nije petljala u uloge jednodimenzionalnih, ali veoma upečatljivih negativaca kao u crtanim filmovima. Ovde spaja i jedno i drugo, apsolutno je sjajna i zaslužila je nominaciju za Oscara, iako mislim da je deplasirano dodeljivati joj nominacije iz godine u godinu.
    Into the Woods nije film bez mane. Prva, veoma bitna za ovakav tip filma, su efekti koji zaista nisu na vrhunskom nivou. Druga je prosta činjenica da preširoka ciljna grupa nije nikad optimalno rešenje, film ostaje prekompleksan, možda i pretraumatičan za decu, a opet nedovoljno provokativan i subverzivan za odraslu i zahtevniju publiku. Treća zamerka je stvar prirpovedačke i rediteljske tehnike i odnosi se na tempo filma, od hektike na početku do kraja koji se razvlači i nikako da dođe. Filmu zaista ne bi škodilo kada bi bio 15-ak minuta kraći. Ali, i pored toga je Into the Woods za mene pozitivno iznenađenje.

    0 0


    2013.
    scenario i režija: Sebastien Pilote
    uloge: Gabriel Arcand, Gilles Renaud, Lucie Laurier, Sophie Desmarais, Johanne-Marie Tremblay, Dominique Leduc

    Kruži priča da je hollywoodski studijski sistem razvio takvu selekciju da studiji zapošljavaju tipove koji vrše prvi krug selekcije ideja i scenarija za dalje filmove na osnovu jedne jedine, proširene ili jednostavne složene rečenice. To im je zanimanje, da pročitaju tu jednu rečenicu, pa onda jedne predloge bacaju na gomilu za smeće, a druge šalju dalje na doradu, da bi neko sledeći sličnu procenu doneo na osnovu pasusa, pa strane teksta, pa sinopsisa. Za pretpostaviti je da onda postoje majstori – profesionalci koji su u stanju da filmsku priču svedu na jednu razumljivu rečenicu. Načelno se mogu složiti da je prednost nekog filma ili projekta ako se taj može opisati jednom rečenicom, ali šta ćemo sa filmovima koji se mogu opisati samo tako, gde nema potrebe za daljom razradom i daljim objašnjenjem. Le demantelement je takav film. Njegova rečenica glasi: Deda prodaje farmu. I to je to. Dva sata filma u jednoj rečenici.
    Naravno, ovo izgleda malo karikaturalno i sprdački s moje strane, i naravno da tu ima i drugih elemenata, posebno nekoliko važnih i pametnih ideja, ali moj utisak je da sam gledao demonstraciju kako se prodaje farma u realnom vremenu. I da sam se smorio kao zmaj. Iako je ideja možda dobra i važna, pravolinijski tretman likova i priče, nikakva razrada ideja i odsustvo bilo kakve dinamike od ovog filma čini iznimno neprijatno iskustvo.
    Naš junak je Gaby (Arcand), stariji gospodin koji živi sam na udaljenoj farmi ovaca. Njegova farma je najlepša u kraju. On je vredan i sve stoički podnosti. Povremeno ga odilaze susedi i prijatelji, njegov veseli računovođa (Renaud) je čak i najbliži s njim, a i jedan seoski momčić dolazi povremeno da mu pomaže sa dnevnim poslovima. Gaby je razveden, ima tome nešto vremena, žena ga je napustila i prešla u varoš. Otišle su i njegove kćeri, obe u Montreal, nekih 6 sati vožnje daleko, jedna se dobro udala, druga se bavi glumom. U suštini, ta farma nikog zapravo ne zanima.
    Priča počinje kada starija kćerka Marie (Laurier) dođe u posetu i obznani da se razvodi, ali da su i ona i budući bivši muž u dugovima, pa joj hitno treba novac kako bi otkupila kuću u kojoj živi. Njena ideja je da Gaby digne kredit, pa će ga ona polako otplaćivati, a da farmu da pod hipoteku. Gaby zna da je to nemoguća misija, da i on ima svoje kredite za farmu i da je jedini izlaz da proda sve, i farmu i kuću i ovce i mašine, da zatvori svoje kredite, a da od ostatka novca pomogne Marie. To bi, naravno, zančilo da će on pod stare dane otići u garsonjeru i da će morati da nađe posao da radi za nekoga, iako je navikao da radi za sebe.
    Dve su značajne ideje tu natuknute, ali nisu ni izbliza razrađene i realizovanje. Nije da se ne daju iščitati i da je to neki naročiti napor, ali svejedno je iritantna ne samo nonšalantnost nego i nedostatak dubine i utisak da autora to nimalo ne zanima. Prva ideja je već poznata teza o surovosti globalnog kapitalizma (oličenog, je li, u bankama) prema običnom, malom farmeru (iako Gaby nije ni mali ni neusmeren farmer) i ona se ogleda u činjenici da njegov celoživotni rad, jednom kad zatvori sve kredite, ne vredi pišljiva boba. Druga ideja je već manje rabljena, a to je tema pogrešnog, čak patološkog shvatanja roditeljstva kao dužnosti u kojoj roditelj nema prava da kaže “Ne!” čak ni na hirove svoje dece, niti da postavi svoje uslove. U suprotnom, Gaby ne bi morao u depresivnu garsonjeru i u potragu za poslom, nego bi, ako već sve svoje daje, tražio doživotno izdržavanje od svoje rasipne, bahate i “posh” kćeri, sobu u kući koju je on platio svojim novcem, hranu, pivo, kablovsku televiziju. Spoj te dve ideje se može tumačiti kao moderna inkarnacija Balzaca i njegovog romana Le pere Goriot.
    Gabriel Arcane je apsolutno sjajan u svojoj “low-key” ulozi, demonstrira stoicizam u situaciji koja ga je snašla, prostodušnost, jednostavnost i dobru volju da pomogne kćerima, ali i odlučnost da ne dozvoli nikom da mu soli pamet ili da se grebe. Rešen je da farmu proda i to objašnjava ličnim razlozima koliko i potrebom da pomogne Marie. U jednom možda iskrenom monologu kaže da je celog sebe uložio u tu farmu i da je ona jedini činilac njegovog identiteta, što on nikako ne želi. Sad, ostaje nejasno da li je to samo njegova racionalizacija situacije ili on to stvarno oseća kao identitetski problem.
    Na tom, kao i na svakom drugom planu, autor Sebastien Pilote ne čini dovoljno da nas uključi, emocionalno ili racionalno, čak ni na nivou elementarnog prolaznog razgovora, kao da ga nije briga. Jedini emotivni trenutak koji sam doživeo je njegov odnos sa psom, ali svestan sam toga da je i to jedan veliki i potrošeni kliše koji me je pogodio isključivo zbog analogije sa mojim psom. I pored toga, Le demantelement je pokupio uglavnom dobre kritike. Možda je razlog za to Piloteov prvenac, nešto urbanija socijalna priča Le vendeur koja se isto bavi starenjem i propadanjem biznisa. Ali meni je Le demantelement i dalje slab film.

    0 0
  • 03/01/15--00:00: Little Accidents
  • 2014.
    scenario i režija: Sara Colangelo
    uloge: Jacob Lofland, Boyd Holbrook, Elizabeth Banks, Josh Lucas, Chloe Sevigny

    Rudari su heroji industrijskog društva i o tome nema rasprave. Oni obavljaju težak i rizičan posao i početak su u lancu proizvodnje. Kada se desi rudarska nesreća, cela šira zajednica je pogođena time. Ko krade od rudara i ko pokušava da sreže svoje troškove tako što će njih izložiti još većem riziku, nečovek je. Ali, kako stvari stoje u post-industrijskom kapitalizmu i u balkanskom pretkapitalističkom burazerizmu, malo ko mari za to, diktat profita i diktat rođačkih, kriminalnih i političkih veza malo mari za ljudskost i dovodi do diktata borbe za goli život.
    Little Accidents, vizuelno upečatljiv film snimljen na lokacijama pravog rudarskog gradića u američkoj nedođiji i film sa impozantnim “settingom” i plemenitom idejom, prati lančanu reakciju malih nesreća koje su posledica jedne relativno velike u kojoj je poginulo 10 rudara verovatno zbog menadžerskog nemara. U kolo tih posledica uhvaćene su najdirektnije tri familije sa različitih početnih pozicija.
    Amos (Holbrook) je jedini preživeli u toj nesreći i zbog nje je ostao invalid nesposoban za rad i u fizičkom smislu i u smislu psihičke traume koju je preživeo. Na njega se vrši dvostruki pritisak. Familije poginulih rudara ga pritiskaju da otkrijeumešanost uprave rudnika u nesreću, što bi njima omogućilo pozamašnu novčanu odštetu. Sa druge strane, pritiska ga i uprava, ali i sami rudari koji nisu bili uključeni u tu nesreću da to ne čini, jer će to finansijski iscrpeti rudnik, jedino industrijsko postrojenje oko grada, koji će se zatvoriti, pa će svi završiti na ulici.
    Sa druge strane je Owen (Lofland), čiji je otac poginuo u toj istoj nesreći. Njegova majka (Sevigny) ga zasipa skupim igračkama od novca od odštete ili osiguranja, ali čini se da mu ne posvećuje stvarnu pažnju nego brine neke svoje brige. Owen zbog toga oseća želju da pripada negde, pa pokušava da se ubaci u društvo obesnih lokalnih momaka. Kada sukob sa jednim od njih, sinom lokalnog menadžera, T.J.-em završi loše po potonjeg, Owen sakriva telo i preuzima breme krivice i tišine na sebe, ali i na svog slaboumnog mlađeg brata koji je svedočio incidentu.
    T.J. ima uticajnog oca (Lucas), menadžera čija je prevashodna krivica za nesreću u rudniku, kao i majku Diane (Banks) u kojoj nestanak sina budi cikluse depresije. Ni situacija sa mužem pod suspenzijom (dok se situacija ne ispita) nije idealna, pa tako Diane skreće u nekoliko neprimerenih shema. Prvo, ubica njenog sina (to znamo mi, ali ne ona) pokušava da opere svoju savest pomažući njoj, a onda ona uspostavi vezu, kasnije i aferu, sa Amosom koja započinje na grupnom iščitavanju Biblije kao nekakvoj terapiji. Da li ona čini to iz romantičnih razloga, iz slabosti i potrebe za utehom, ili je njeno zavođenje proračunato, ostaje nam da se pitamo.
    Rekoh već, film je tehnički maestralan, koliko jedan mali indie, prvenac autorice nagrađivanih kratkih filmova, može da bude. Analogna fotografija Rachel Morrison (Fruitvale Station) na 35mm traci je impresivna, a izbor lokacija za svaku pohvalu. Odlična je i gluma, kao i izbor glumaca. Boyd Holbrook ima veoma izraženo prisustvo na ekranu i sposobnost da nas veže za sebe. Amosa igra sa puno takta i ne klizi u patetiku. Elizabeth Banks je potpuno van manira svojih tipičnih romantičnih komedija i pokazuje spremnost da raste kao dramska glumica. Mladi Jacob Lofland (Mud) pokazuje da će izrasti u sjajnog glumca, sposoban je da izazove empatiju, nema potrebe za šmiranjem, foliranjem i lakim poenima. Čak se i motivi autorice čine plemenitim i pristup iskrenim, u teoriji na tragu The Sweet Hereafter Atoma Egoyana.
    Problemi nastaju kada se teorija pretoči u praksu. Umesto iskrene emocije, ovde uglavnom imamo dosadnjikavu melodramu sa likovima koji imaju potencijala, ali im fali razrade, pre svega u pisanju. U teoriji, ovo bi morao biti film koji nas pogađa duboko, ali nam je u praksi relativno malo stalo za sve njih. Tako da umesto Egoyana i njegovog štiha, ovde imamo štih dramuljina sa Hallmark kanala, gde se socijalnom pričom pokušava dati legitimitet ljigavštini. I to je nedopustivo sa iskustvom gledanja Winter's Bone i sličnih, socijalno potentnih filmova. Možda je problem u pokušaju “hyperlinka” koji je Sara Colangelo nekako zaplela, ali nije uspela ni da ga održi ni da ga rasplete, pa LittleAccidents ostaje film sa puno potencijala koji ne ispunjava očekivanja, što je šteta.

    0 0

    2013.
    režija: Alexey German
    scenario: Alexey German, Svetlana Karmalita (po istoimenom romanu Arkadiya i Borisa Strugatskog)
    uloge: Leonid Yarmolnik, Aleksandr Ilin, Yuriy Tsurilo, Aleksandr Chutko, Natalya Moteva

    Hard to Be a God je poprilično jedinstven i k tome izuzetno neprijatan, čak gadan film, jedan od onih posle kojih ćete dobiti jaku želju da se odmah istuširate. Možda će vam se poneki element učiniti poznatim, možda ćete pronaći poneki odjek italijanskog neorealizma i crnog vala, Tarkovskog, Bergmana, kao i poneki element modernog visceralnog filma ili okultnog “midnight flicka”, ali svejedno ovde nemamo posla sa delom koje se može negde, bilo gde svrstati. Hard to Be a God je veoma specifičan.
    Kao uostalom i njegova predistorija produkcije. Kao i njegov autor. Alexey German je jedan od onih filmskih velikana koji će nam retko pasti na um kada se o velikanima povede rasprava. Možda ćemo ga se setiti kao autora koji je snimio srazmerno malo filmova u svojoj 45 godina dugoj karijeri, ukupno 6 naslova. Nije to bilo bez razloga, sovjetska, a kasnije i ruska, kinematografija je bila dovoljno velika i moćna da bi u njoj jedan autor Germanovog formata prosperirao, ali ovaj beskompromisni umetnik nije znao, umeo i voleo da radi po direktivama jednog represivnog i rigidnog sistema kakav je bio sovjetski. Već od svog drugog filma, Trial on the Road (1971), jednog originalnog, iskrenog, čak i subverzivnog ratnog filma, German je bio u konfliktu sa državnim vlastima, što se nastavilo i sa sledeća dva, još jednim ratnim - Twenty Days Without War (1977) i jednim koji se bavio vremenom staljinističkih čistki - My Friend Ivan Lapshin (1985). German se vraćao u prošlost i sa svojim sledećim filmom Khrustalyov, My Car (1998), smeštenim u 50-te godine.
    Hard to Be a God, SF roman braće Strugatski (po jednom drugom njihovom romanu  je Tarkovski snimio Stalkera), bio je Germanov celoživotni projekat. Želeo je da napravi ekranizaciju još kao svršeni student, ali za to nije imao ni sredstava ni podrške. Imajući u vidu dalji razvoj karijere, bilo je jasno da to neće ići tako jednostavno ni kasnije. Vest iz 2000. godine da se konačno prihvatio rada na ekranizaciji je podgrevala očekivanja, ali prekid produkcije 2006. nije izazvao veći šok. Materijal je na koncu snimljen, a German je preminuo za vreme post-produkcije. Rad na filmu je dovršio njegov sin.
    Roman je tipičan predstavnik tzv. “hard SF-a”, podvučen elaboriranom filozofijom, referentan prema istoriji, tumačenju društvenih uloga, kulturi i religiji. Radnja se dešava u budućnosti, na udaljenoj planeti nalik Zemlji, sa sličnim klimatskim uslovima, florom i faunom, pa čak i sa ljudskom civilizacijom koja za Zemljom kasni 800 godina i prolazi kroz period nalik na Srednji vek. Sa Zemlje je stigla ekspedicija od 30 naučnika koji imaju za cilj da pomognu tamošnjem društvu da se razvije, ali ne smeju direktno uticati, bilo modernom tehnologijom, bilo nasiljem. Roman prati jednog od njih, Antona, koji živi pod imenom Don Rumata kao plemić kraljevske (s tim i božanske) krvi. On pokušava da zaštiti napredne slojeve, intelektualce, naučnike, umetnike i vešte zanatlije u nepovoljnim vremenima zatucane klerikalne i izrazito nasilne strahovlade Don Rebe. Rezultat je anti-intelektualno, mračno društvo.
    Roman nažalost nisam čitao, a o njemu znam da se većinom odvija u unutrašnjem svetu, mislima i sećanjima svog protagoniste. Ispostavlja se, međutim, da roman ipak ima dosta više narativne strukture od filma, i to filma koji traje bezmalo 3 sata, snimljenog na traci i u crno-beloj varijanti koja samo pojačava neprijatni utisak mračnog Srednjeg veka, blata, prljavštine, bolesti, govana i gadosti u kojem žive naš junak i ostali. Ta atmosfera i razlika između modernog života i srednjevekovnog je na filmu čak i potencirana, dovedena do apsurdnih granica. Moram reći da sam se začudio kada sam otkrio da u romanu stvari stoje drugačije, da ima kakve-takve radnje, pa čak i da je atmosfera manje otrovna.
    Sve to je na filmu izuzetno efektno i neprijatnost koju osećamo je više nesvesna nego svesna. Vidimo društvo nasilnika, ludaka i idiota, vidimo Don Rumatu (Yarmolnik) kako se sa svim tim nosi, kako se menja, kako to ludilo i njega hvata i proždire. Yarmolnik je apsolutno savršen u svojoj ulozi, ostali ga prate pazeći da svoje karikaturalne likove okrenu više na tragediju i gadost nego na eksploataciju i komediju. Za posebnu pohvalu su duge kadar-sekvence, gde je kamera vođena relativno sigurnom rukom i u kojima se često ruši “četvrti zid”, gde stalno poneki detalj uleće u kadar i stvara iluziju da smo tamo, na licu mesta, ne mnogo različitu od 3D-a.
    Atmosfera služi kao sjajna podloga da autor izloži ideje, kako iz knjige, tako i svoje, vezane za svoje stvaralačko iskustvo. Kao i protagonista, i on je žrtva represije, a samo je želeo da se iskreno bavi svojim poslom. Film je prepun dualiteta, slobode nasuprot tiraniji, religiji kao sredstvu manipulacije nasuprot iskrenoj veri (nije beznačajno da je Don Rumata nekakav bog tamo), razumu i civilizaciji nasuprot divljaštvu. Asocijacije nisu samo uperene na Srednji vek kao mračni istorijski period, nego i na sovjetski komunizam u teoriji i praksi, na nekoliko mesta se pominju “sivi”, obični (neuki) ljudi, i “crni”, sveštenstvo kao udarna pesnica Don Rebe, jasna aluzija na klasu “partijaca” u Sovjetskom Savezu.
    Sve je to izrazito mudro i elokventno rečeno, ali tu se skriva jedan ne tako mali problem. Film traje skoro 3 sata, a nema nekog opravdanja za to, jer gotovo da nema radnje. Nakon uvodnih nekoliko minuta u kojima slušamo naratora iz off-a (uključivaće se on tu i tamo) i narednih nekoliko scena koje nam izlažu kontekst sveta u koji nas film vodi. Nadalje se ništa kapitalno ne događa, osim što ponegde izleti natuknica neke teme, atmosfera nam je poznata, radnja je toliko usporena kao da je nema. Pitanje svih pitanja je koliko to možemo podneti i hoće li nam to nešto značiti osim inicijalnog šoka, hoćemo li ga moći prevaladati, da stanemo i promislimo o svemu što smo videli i čuli.
    Opet, ima li smisla skraćivati ga i ubrzavati na neki način, uvoditi ga u komercijalnije okvire? Nije li njegova snaga upravo u toj odvratnosti i mučnosti? Nije li to utisak koji želimo dobiti? Nije li i trajanje deo toga? Nije li suština u nepromenjenom i nepromenjivom stanju? U svakom slučaju, Hard to Be a God je jedan jedinstven film, namerno takav kakav je, apsolutno vredan našeg poštovanja. A da li je vredan pažnje i obaveznog gledanja, procenite sami. Ne postoji univerzalni okvir kojim možemo proceniti ovako zahtevne i retke filmove.

    0 0
  • 03/03/15--00:00: Colt 45
  • režija: Fabrice Du Welz
    scenario: Fabrice Du Welz, Fathi Beddiar
    uloge: Ymanol Perset, Joey Star, Gerard Lanvin, Simon Abkarian, Alice Taglioni

    Fabrice Du Welz ni u kom slučaju nije nepoznato ime u svetu filma, pogotovo onog žanrovskog. Sa svojim drugim filmom, hororom Calvaire (2004) koji na inovativan način varira standarde ruralnog horora gde se nesrećni putnik-namernik zaglavi sa poludivljim meštanima, privukao je pažnju svetske publike i kritike. Usledio je Vinyan (2008), film snimljen na Tajlandu sa nešto poznatijim glumcima gde su vešto prožeti elementi horora, trilera i porodične drame u okruženju tsunamija. Prošla godina je bila izuzetno plodna za belgijskog filmaša, triler-drama Alleluia je startala poduži festivalski ciklus (koji još uvek traje) na danima filmske režije u Cannesu, a akcioni Colt 45, smešten i snimljen u Francuskoj, je zamišljen pre svega kao pulp film koji je imao bioskopsku distribuciju samo u Francuskoj, ponegde je izašao direktno na video-formatima, a usput gostuje na žanrovskim festivalima. Na Festu je prikazan u konkurenciji Thrills and Kills. Belgijski filmaš očekuje proboj na američko tržište sledeće godine sa filmom Message from the King, takođe trilerom, za koji je okupio ekipu prilično zvučnih imena za jednog stranca bez velike studijske podrške.
    Nego, da se vratimo Coltu 45. U pitanju je akcioni triler, u maniru starih, dobrih francuskih krimića (Melville mi pada na pamet), jedan od onih “meat and potatoes” filmova koji će svima biti gledljivi, čak i simpatični, ali u velikoj meri nepamtljivi. Sve je tu na mestu, ritam je jak, glumci uverljivi, zaplet dovoljno intrigantan (sukob među raznim policijskim frakcijama u čijem se centru nalazi mladi naivac), a opet dovoljno jednostavan, čak linearan, da bude pratljiv. Čak su i obrati predvidljivi sa distance, varijacije na standardnu temu krimića su minimalne, ali ni to ne smeta jer od ovakvih filmova očekujemo čistu zabavu i to ćemo i dobiti.
    Naš naivac u centru priče je Vincent Miles (Perset), pripadnik francuske policije, oružar i instruktor u streljani. Njegovi hobiji uključuju takmičenje iz taktičkog gađanja (zamislite biatlon bez skija u kojem mete nisu statične nego iskaču) i dizajniranje specijalno eksplozivnih metaka, što je savršeno legitimno dok se takva municija ne nađe u opticaju. Vincent ima policijsko poreklo (pokojni otac, naravno), donekle kapira sukobe među različitim policijskim odeljenjima i sujetama svoje dvojice mentora (Lanvin, Abkarian), pa se uglavnom drži sa strane kako bi ostao dobar sa svima.
    Njegovi problemi počinju kad pobedi na takmičenju iz gađanja i pritom obori rekord, što privlači pažnju američke, možda čak i globalne “black-ops” organizacije koja obavlja tajne poslove za države širom sveta. Vincent je tip čoveka kojeg takav sirenski zov ne privlači jer je lik koji voli dobru pucačinu, ali u streljani i na poligonu i nikako ga ne zanima ubijanje ljudi. Njegov život će postati jako komplikovan kada u njega uđe Milo (Starr), navodno policajac iz odeljenja za narkotike čija je taktička sprema mnogo veća nego kod običnog pandura. Njihovo prijateljsko nadgornjavanje uskoro postaje veoma rizično kad Milo baci oko na municiju koju je Vincent dizajnirao. Još kad se počnu dešavati pljačke banaka čiji počinioci koriste specijalnu municiju i pokazuju policijske i vojničke taktičke veštine, jasno nam je da Vincent neće tek tako moći da nastavi sa mirnim i povučenim životom.
    Ono što sledi je pomenuta akcija visokog intenziteta i napona i veoma stabilna krimi-priča. Du Welzu se mora odati priznanje za odlično doziranje ritma, tempa i klišea kroz koje film prolazi. Imamo i jedno obavezno-neobavezno spetljavanje, makar sa koleginicom (Taglioni), i makar ona služila samo da pogine. Colt 45 ne pokazuje nikakvu sentimentalnost, brutalan je i krvav, ali ne toliko groteskno, pre u smislu da potencira “dark & gritty” atmosferu dodatno pojačanu kišurinom i neuglednim pariskim predgrađima. Glede ritma, Du Welz se pokazuje u majstorskom svetlu, tačno znajući kada da pojača, a kada da uspori i predahne, tako da Colt 45 predstavlja 85 minuta prave zabave.
    Ako ne želite žanrovsku formulu i očekujete nešto novo što pomera granice trilera, slobodno zaobiđite Colt 45. Ovo je film napravljen za zabavu koji prosto pleni svojom jednostavnošću, nepretencioznošću, autorskom i glumačkom veštinom. A ni soundtrack koji pumpa napetost nije za bacanje. Apsolutna preporuka za večernju relaksaciju, bilo u mraku kino-dvorane, bilo uz poneko pivce pored televizora.

    0 0
  • 03/04/15--00:00: The Fool / Durak
  • 2014.
    scenario i režija: Yuri Bykov
    uloge: Artem Bystrov, Aleksandr Korshunov, Olga Samoshina, Darya Moroz, Maksim Pinsker, Natalya Surkova

    Yuri Bykov je svakako interesantan autor pre svega zbog svog “one man company” pristupa. U prethodnom filmu Mayor se dohvatio čak 5 “uloga”, pored scenarija i režije, pojavljuje se kao drugopotpisani glumac, montažer i kompozitor. Za potrebe filma Durak je svoj angažman sveo na “samo” 4, nije se hvatao glume. Nekako je jasno i zašto, Durak je dosta produkcijski i narativno kompleksniji od prethodnika, a hvata se donekle slične teme, sizifovske i “levijatanske” borbe poštenog čoveka protiv korumpiranog, rigidnog i nasilnog sistema. Ovde u centru pažnje nemamo policiju, nego politiku koja je spremna da iz sebičnih razloga žrtvuje jednog malog čoveka i još nekoliko stotina malih ljudi.
    Naš mali čovek je Dima (Bystrov), pošteni i vredni vodoinstalater i student druge godine građevine koji živi u nagužvanom stanu sa roditeljima (Korshunov, Samoshina), ženom (Moroz) i sinom. Zajedno sa ocem skoro svake večeri tera mlade huligane koji se okupljaju na klupi ispred zgrade, a njihov “provod” se nastavlja najčešće popravljanjem klupe koju su huligani razvalili. I Dima i otac su poštenjačine i večiti gubitnici u svim sistemima: dok su drugi krali makar materijal za kuću, oni su samo odmahivali glavom. Njihove žene ih zbog toga gledaju više sa prezirom nego sa divljenjem, ali ni one nisu tu da bi preuzele inicijativu, tako da su svi oni poprilično zaglavljeni u blatu.
    Jedne ne tako obične večeri Dima dobije poziv da odmeni svog nikad treznog šefa i proveri napuklu cev u jednoj zgradi u siromašnom radničkom bloku u jednom neimenovanom ruskom gradu. Naš junak neće shvatiti koliko se zeznuo, posebno kad otkrije razmere kvara. Cev tu nije problem, zapravo zid je napukao i sa spoljne i sa unutrašnje strane, tako da se zgrada može svaki čas srušiti. Ne pretvarajući se da je to nečiji drugi posao, Dima reši da alarmira nadležne. I tu počinju njegovi neviđeni problemi jer nije svestan u šta je dirnuo.
    Gradom, naime, vlada korupcionaška hobotnica nominalno predvođena gradonačelnicom (Surkova), ali ona u međuzavisnim odnosima uključuje celu gradsku upravu, nadležne službe, razne inspekcije i gro gradskog preduzimačkog biznisa. Jasno, to je samo prvi nivo, nakon toga sledi gubernija, pa Moskva. Go figure. Ni Dimin izbor vremena nije baš najsrećniji (postoji li uopšte dobro vreme za loše vesti), pošto gradonačelnica slavi svoj 50. rođendan.
    Ako ćemo njihovom logikom, stanovnici zgrade u pitanju (čiji su remonti lažirani kako bi se pobrala lova) su uglavnom narkomani, kurve, huligani, pijanci, jednom rečju šljam i ko im jebe mater. Opet, sa druge strane, tu na snagu stupa zakon velikih brojeva: 8 poginulih je neprijatna vest, 800 se već nikako ne može sakriti pod tepih. Iznalaženje interventnog rešenja za njih zahteva naprednu kombinatoriku, a pitanje je koliko ispumpani i propali grad ima manevarskog prostora kada niko nije spreman da se odrekne komfora zaradi ljudskosti.
    Nema sumnje, Bykov nam nudi jednu važnu i urgentnu priču koja će se možda zapadnim gledaocima činiti namerno apsurdnom, preteranom i neuverljivom, ali mi navikli na balkanske standarde i burazerizam kao društveno uređenje se tu možemo sjajno pronaći. Bykov je vešt u preplitanju simbola, tako da priča sa klupom nije tek puko otvaranje radnje, kao što to nije ni prva scena sa situacijom nasilja u jednom od stanova u zgradi. Pravu vrednost će te dve scene dobiti u brutalnom krešendu na kraju balade, odnosno filma. Posveta preminulom reditelju Alekseju Balabanovu na odjavnoj špici je čvrsto ukotvljena: borba usamljenog jahača (a Dima je mešavina western junaka i recimo Erin Brokovich u odsustvu boljeg primera) protiv sistema, bilo nomenklature, bilo nepisanih pravila, nema smisla - mase ne žele biti spasene, a zemlja Rusija je svetska prestonica večitog statusa quo. Vlasti, religije i ideologije dolaze i prolaze, ali principi vladanja i života ostaju isti.
    Svoju kritiku za Bykovljev prethodni film Mayor završio sam sa nadom da će Bykov otkloniti početničke greške u pisanju, pre svega u domenu konzistentnosti i da neće kliziti u banalnu moralizaciju koja je sama sebi svrha. Čini se da me Bykov nije poslušao. Durak je još ambiciozniji film od prethodnika i svaka mu čast na tome, ali kao reditelj, i, što je važnije, kao scenarista, Bykov nije spreman za detaljan rad na sebi i promenu paradigme. Durak je pametna, mudra, iskrena i potrebna priča koja svakako ostavlja jak utisak, ali izvedba je opet problematična, puna tipskih i, što je najgore, loših rešenja.
    Mayor je barem uspeo da istera pola filma bez moralizacije. Problem je nastao u ničim izazvanom pronalaženju moralnog kompasa kod protagoniste. Ovde su moralni kompasi postojani, ali moralizacija je prisutna gotovo od samog početka, a od sredine filma i žurke kod gradonačelnice postaje neizdrživa. Ako nekako i preguramo tu žurku prepunu opštih mesta, pijanstva, kiča, dekadencije, nasuprot siromaštvu koje vlada gradom, sledeća predugačka scena sastanka će nas dotući svojim elokvetnim i sočnim, ali pseudo-pametnim monolozima, dijalozima i pičkaranjima između političara međusobno i svakog od njih ponaosob sa Dimom. Tako preterana, scena čak i u domenu glume ima odjek teatra i to gde mu mesto nije, pa još i na potpuno krivi, prvoloptaški način.
    Bykov tu u punoj meri pokazuje jednu nezgodnu osobinu koju tako često viđamo u yu i post-yu kinematografiji: jako voli da govori kroz likove. Donekle je normalno da govori kroz Dimu, on je i protagonista i prisutan u skoro svim scenama i služi kao nekakva moralna vertikala celog filma. Bykov, međutim, baš u toj spornoj sceni govori kroz sve prisutne likove kada se oni obračunavaju jedni sa drugima. Možda je to zgodan postupak za pozicioniranje, ali njegova proizvoljnost i lenjost ostavljaju gorak ukus popovanja. Da je samo ta jedna scena problematična, Durak bi bio bolji film, ali Bykov sa svojim manirom počinje i ranije i tera ga i kasnije, najviše u scenama sa Diminom familijom, gde čas govori kroz Dimu, čas kroz oca, čas kroz majku, čas kroz ženu. Autor tu možda postiže svoj cilj, postavlja se kao autoritet i mudruje sa visine, ali, iako je potpuno u pravu, to nije nešto što naročito cenim na filmu.
    Banalnost na stranu, Durak nije loš film, kao što ni Bykov nije slab autor. On svakako iz filma u film demonstrira nemali talenat da pronađe dobru priču, da kroz montažu i režiju održi napetost, samo mu nedostaje suptilnosti na kojoj mora da poradi. Glede soundtracka je to već uspeo, a videćemo hoće li to postići i na drugim nivoima. On je autor sa kojim ćemo se susretati i čiju karijeru i razvoj vredi pratiti.

    0 0
  • 03/05/15--00:00: Inferno
  • 2014.
    scenario i režija: Vinko Moderndorfer
    uloge: Marko Mandić, Medea Novak, Renato Jenček, Jernej Strugman, Jana Zupančič, Sebastian Cavazza

    U Sloveniji je na snazi jedan čudan trend. Domaće filmove uglavnom niko živi ne gleda, a svi ih pljuju. Naslepo. Po inerciji. Ili iz kompleksa niže vrednosti. Nije to bez neke, sa izuzetkom par autora i njihovih uradaka, film u Sloveniji je bio sinonim za bespotrebno težinjanje, sa minimum dijaloga i drvenom glumom. Malo živosti i relevantnosti su unosili Boštjan Hladnik, Karpo Godina i Živojin Pavlović u svom ljubljanskom periodu, ali njih će kao argument potegnuti poznavaoci, a ne obični gledaoci. Gledaocima je pojam dobrog domaćeg filma jedan stari crno-beli “feelgood” filmčić (Vesna) i jedan takođe stari dečiji filmčić (Kekec).
    Čini se da je publika u Sloveniji u velikoj meri prespavala Košaka, Kozolea, Cvitkoviča, Bičeka, nebitno kakve nagrade oni pobirali i koliko domaća kinematografija bila u trendu sa savremenom evropskom. Naravno, koliko tako mala može biti. Naberšnik je tu nešto bolje prošao sa svoja dva nostalgična filma u maniru stari(ji)h jugoslovenskih. O fenomenu Gremo mi po svoje koji je dobio i nastavak i pornografski twist ne bih ulazio u detalje, u pitanju je jedan od onih repertoarskih filmova za mase.
    Pitamo se gde je tu Inferno, novi, treći film Vinka Moderndorfera, autora poprilično zapaženih filmova Landscape no. 2 i Suburbs? Mislim, autor je realtivno cenjen, ali više kao pozorišni nego filmski autor (tu se više praksirao), a za glavnu ulogu je izabrao internacionalnog glumca (ne baš zvezdu, ali na putu da to postane u kinematografiji na nemačkom jeziku) Marka Mandića. Odgovor bi bio: na samom dnu, uprkos visokim očekivanjima. Inferno potvrđuje tezu većinske publike u Sloveniji da domaći film ne valja. Uzalud tu nešto trućamo mi, relativno sveži doseljenici koji smo pogledali svaki slovenski film koji nam je pao šaka, bezveze ubeđujemo publiku da nije sve domaće automatski škart, kada je Moderndorfer tu da nas svojim delom uveri u suprotno.
    U pitanju je socijalna priča, recimo. Zapravo, Inferno je samo jedan loše upakovan politički pamflet zasnovan na zastarelim idejama, kako političkim, tako i filmskim, sa papirnatim likovima za koje se ne možemo vezati, nikakvim razvojem i jeftinim šokovima, pa zbog toga postiže kontra-efekat. Konačni rezultat je katastrofa i polomija na svim planovima.
    Glavni lik je Mare (Mandić), otpušteni fabrički radnik. Upoznajemo ga već na društvenom dnu, u stanu u kojem je isečena struja, a upravo nestaje i poslednja zaliha plina za rešo. Recimo da je već u paklu nezaposlenosti, ali barem ima ženu, Sonju (Novak) i dvoje dece, i pride još nešto prijatelja među svojim kolegama. Jasno je da će stanje ići samo na gore, ali pitanje je dokle. Pa, do dna, do devetog kruga pakla.
    Problem sa njim i svim takvim likovima je dvodimenzionalnost koja nas nikada ne može ubediti. Ono što reditelj postavlja kao integritet glavnog lika je zapravo samo ponos izrastao iz tvrdoglavosti i preke naravi. A kada je glavni lik skica, šta možemo očekivati od ostalih? Oni su, pogađate, još tanji i jednodimenzionalniji, tendenciozno napisani i ustrojeni da predstavljaju svoju klasu. Svi radnici i siromasi su dobrog srca, ali zaneseni, bezrazložno optimistični i na kraju beskrajno tupavi. Svi vlasnici, bogataši i dobrostojeći su ili kriminalci ili makar muljatori, a neki od njih i otvorene psihopate. Ona malobrojna srednja klasa je predstavljena kroz kukavne činovnike, a potpisna osobina je sebičnost. Svi su groteskni i preterani, što ne bi bio problem kada bi to imalo poentu i kada bi se uklapalo sa realizmom na kojem Moderndorfer insistira pre svega na vizuelnom planu (Ljubljana pod snegom, neugledni delovi grada, sveopšta surovost i one silne ničim izazvane “security” kamere).
    Moderndorferu je stalo do popovanja i naricanja za davno prošlim komunističkim vremenima. Njegova ideološka pozicija je čvrsta i možda ispravna, ali je potkrepljena praznim floskulama i verovatno jednako sebičnim razlozima. Argumenti su mu banalni, način na koji ih nama podastire jednako. Sve to je izuzetno zadrto, pešački i neozbiljno.
    Da je samo do toga, Inferno bi bio samo loš i bezvezan film. Profesorski i kenjatorski dosadan. Dodajmo na to brojne šokove, vratolomne saobraćajne udese, sve baksuze koji teraju protagonistu, samozapaljivanje, mokraću na pantalonama, spermu u ustima, lomljenje ruku, pa previjanje u kafani kod šankerice, lažne gipseve, sipanje alkohola čoveku u grlo, prodavanje bubrega... Inferno tu dobija jednu posebnu dimenziju lošosti i postaje mučan iz samih pogrešnih razloga. Zapravo, ne znam kako takav grozan film može pomoći u (pravednoj) borbi radničke klase ako je samo parada muke i gadosti.
    Da se odmah razumemo, nemam ništa protiv filmova sa političkom profilacijom i socijalnih filmova. Ono što mi smeta je popovanje, nepoštovanje ljudske inteligencije, diletantizam i prvoloptaštvo. Inferno ne poštuje svoje likove, svoje glumce i svoje gledaoce. To je film koji od svih pravi nakaze i zato je nakazan. Ako vam je do socijalne priče i filma o  osobi koja se bori sa nezaposlenošću, pogledajte Deux jours, une nuit od braće Dardenne (sjajan je film), a Inferno preskočite i otpišite kao prvoloptaško đubre.

    0 0
  • 03/06/15--00:00: Travelator
  • 2014.
    scenario i režija: Dušan Milić
    uloge: Nikola Rakočević, Khetanya Henderson, Boris Isaković, Branka Šelić, Goran Šušljik, Slavko Labović

    Priznajem, naivan sam ponekad. Recimo, verujem da je žanrovski film u Srbiji, a i drugde moguć. Realno, koliko to teško može biti? Potrebno je nešto teorijske osnove, puno gledanja dobrih i loših filmova, poznavanje konteksta radi prenošenja (najčešće) američke žanrovske matrice u drugu sredinu. Ostalo su pokušaji i pogreške, sitnije i krupnije, one koje se otklanjaju u hodu ili one koje će od nekih filmova načiniti one poslovične prve mačiće. Vremenom sve dolazi na svoje.
    Naivan sam ponekad i kada se digne neki “hype” oko određenog filma, naročito kada ne dolazi od poslušne kritike na nivou PR oglasa. Nemam razloga ni da verujem masovnosti nečega, ali kada se “hype” digne na internetu, u krugovima ljudi koji dele zajednička interesovanja za film, onda su očekivanja visoka. Svakako, naivno je za očekivati da će neki srpski (hrvatski, slovenski, whatever) film pomeriti granice i napraviti čudo u lokalnim, a svakako ne u globalnim okvirima. Nema za to ni novca ni infrastrukture, još manje nekog sistema. Moguće je onda da se kriterijum spušta, da se uvode dvostruka merila i da se to brani nekakvim glupačkim patriotizmom ili kolegijalnošću koja se ispoljava kroz izlive javnog međusobnog tapšanja po ramenu. Travelator je predstavljao nadu da se stvari kreću u dobrom smeru, prema konzistentnom i zaokruženom žanrovskom filmu, možda punom mana, ali svejedno dovoljno čvrstom.
    Kada govorimo o Travelatoru, bitno je,dakle, da li govorimo o fenomenu ili o filmu. Travelator je svakako svojevrsni fenomen, iz prostog razloga što prvi, ili barem među prvima, stupa na novo tlo, na tlo upeglanog, sugestivnog, vizuelno impresivnog žanrovskog filma sa nekoliko izvanrednih akcionih sekvenci. Nije mala i zanemarljiva činjenica da je ovo jedan od retkih filmova sa ovih prostora koji je snimljen na lokacijama u Americi. Dakle, kao fenomen, Travelator je svakako dobra vest za srpsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće. Na entuzijazam, na gerilu, na štap i kanap, ali ipak moguće. Kada ga, međutim, pogledamo kao konačni proizvod, kao film u celini, Travelator ne stoji tako dobro. Naprotiv, raspada se, što zbog podgrejanih očekivanja, što zbog činjenice da fakat dobra ideja koju film ima ne biva obrađena, dorađena i prezentirana na zadovoljavajući način. Ako se izuzme vizuelna komponenta, Travelator ne nudi mnogo toga.
    Priča nam je poznata još odavno, već nekoliko godina se Travelator najavljivao. Naš anti-junak je Slovenac (Rakočević), momak koji je odrastao u sumornom kolektivnom centru za izbeglice. Zbog tog svog sumornog života, on smisao pronalazi u kompjuterskim igricama, pucačinama dakako. Činjenica da je brz i spretan na virtuelnom obaraču, kao i da mu ne treba viza za Ameriku ga čini idealnim kandidatom za misiju da za potrebe jednog mafijaškog klana likvidira odmetnutog mafijaša (Isaković) koji se u Las Vegasu sprema da svedoči protiv svojih bivših kolega. Cela ta veza između igrica i pucanja u žive ljude je nategnuta do nivoa moralne panike, ali hajdemo reći da može biti filmski zanimljiva.
    Problem nastaje na drugom planu. Iz nekog razloga ta motivacija autoru nije dovoljna pa ubacuje još jednu, naturalistički intoniranu, ali jednako šablonsku. U pitanju je majka (Šelić), tužna žena i religiozni fanatik, obolela od raka kojoj je hitno potreban novac za novi ciklus terapije. Autor taj šablon koristi da pojača socijalnu dimenziju priče i u početku to ima efekta. Na taj način se dobija na izraženijem kontrastu između blještavog i luksuznog Las Vegasa i sivog i sumornog Beograda i to u početku radi svoj posao, ali će doći na naplatu kasnije.
    Nakon efektne uvodne scene iz igrice (moram da pohvalim činjenicu da je posebno napravljena za potrebe filma) koja će, naravno, poslužiti kao simbolički “punchline” na kraju, te izlaganja situacije u Beogradu (siromaštvo, polu-kriminalni milje, depresija) i Las Vegasu (šarenilo i konfuzija), jasno nam je da ćemo imati zbrku. Ali sa tom bujicom ideja zbrka je nekako i očekivana. Na svim planovima se u Travelatoru pojavljuju razne stvari koje je gotovo nemoguće spojiti. Ima tu i pronicljivih detalja, kao što je ponašanje mafijaša i dvojice policajaca koje on vrlo lako potkupi, tako tipično za Srbe u svetu kada misle da ih niko ne sluša i ne razume, ili Slovenčevo držanje i stav, njegov lakonski govor kada nije u poznatom društvu i poznatoj situaciji. Ima tu i elemenata art-trilera, taj “style over substance” pristup i igranje na psihološki efekat podseća na Refnov film Drive. Varijanta sa izlomljenom horonologijom je u principu u redu, Milić nas baca u različita raspoloženja, ali priča ostaje pratljiva.
    Na planu simbola stvari ne stoje tako dobro, a Milić demonstrira izuzetno “tešku ruku”. Tu je i taj naslovni travelator, jedan glupavi izum, ona ravna pokretna traka koju često viđamo na aerodromima na koju stanemo kad nam nije do hodanja. Njegovo značenje, podvučeno čestom upotrebom pokretnih stepenica, je jasno: našeg junaka život nosi napred, a on nema nikakvu kontrolu nad tim. Pa i te igrice i virtuelna stvarnost nasuprot stvarnom životu filmski ima smisla. I taj “flashy” Vegas na prvu loptu, hoteli, kurve, striptizete, imitatori Elvisa i Michaela Jacksona, kockarnice, igraonice i šta sve ne. Problemi nastaju kada se pojave Beli Anđeo i manični ulični i televizijski proroci, a sve odlazi dovraga kad nagomilani simboli uz bolno nerazrađenu ljubavnu priču sa crnom plesačicom Weronikom (Henderson) preuzmu primat nad celim filmom i njegovom radnjom. Ostavljam mogućnost da to možda nije bila Milićeva zamisao i da bi to mogao biti nus-efekat gerilskog snimanja i vrlo ograničenog materijala koji je tu zapravo snimljen. Milić onda kreće u ponavljanje, u što maničniji tempo i u konačnici u otvoreni “hammering”, kao da time pokušava da popuni minutažu. U konačnici, Travelator pada na mestu na kome niko nikada ne bi očekivao od žanrovskog filma, pa još filma sa toliko različitih motiva: obiluje praznim hodom i postaje razvučen, naporan, čak i dosadan.
    Istini za volju, na tehničkom i glumačkom planu sve ide kao podmazano. Nikola Rakočević se ispraksirao za “teenage angst” uloge i ovde je očekivano sjajan. Jedini rizik za njega je prost protok vremena: već ima preko 30 godina i pitanje je koliko će dugo moći da isfurava takve uloge i koliko će autori biti spremni da ga prešaltaju na nešto drugo, a koliko će to on moći da iznese. Boris Isaković je sasvim u redu kao mafijaš, potencira iritantnost i to ovde savršeno odgovara zadatku. Khetanya Henderson je sasvim pristojna u svojoj maloj i tipskoj ulozi fatalne plesačice.
    Sa tehničke strane, Travelator je impresivan film. Rad sa kamerom, često sa opcijom za snimanje na foto-aparatu, Petra Popovića je zaista impresivan. Montaža je dinamična i efektna, mada ponekad suviše hektična. Muzika pogađa osećaje, ponekad ih i najavljuje, ume biti preglasna, ali je potpuno u skladu sa filmom i pojedinim scenama. Travelator stoga izgleda kao vrlo dobar “showcase” kako film može izgledati uprkos ograničenim sredstvima.
    Ali sve je to uzalud kada realno ima “mesa” za 30 ili 45 minuta akcionog trilera. Razvlačenje samo po sebi ne mora biti problem ako se izvede vešto i glatko, ali to ovde nije slučaj. Čini se da od obilja ideja autor nijednu nije razvio do kraja, iz ovih ili onih razloga. Dušan Milić je do sada potpisao dva izuzetno populistička filma, Jagodu u supermarketu i Guču i oba su bila nekompletna i falična. Sa Travelatorom je imao šansu da po prvi put napravi kompletan žanrovski film. Umesto toga, kao da mu je bilo značajnije igranje sa art-formom i “nabijanje” po dosta jednostavnoj simbolici, pa će ovaj film ostati upamćen kao još jedna propuštena šansa i još jedno iznevereno očekivanje.

    0 0

    2014.
    scenario i režija: David Oelhoffen (prema kratkoj priči Gost Alberta Camusa)
    uloge: Viggo Mortensen, Reda Kateb

    “Ovo nije western, ovo je njegov rođak”, reče autor David Oelhoffen pred projekciju svog novog filma, svojevrsnog festivalskog hita Far from Men. Usput je dodao da je u pitanju film o bratstvu, ali ne onakvom kakvo viđamo po filmovima, nego o jednom veoma specifičnom bratstvu. Sa drugom tvrdnjom bih se složio u većoj meri, bratstvo i zajedništvo ljudi bez izrazitih pripadnosti, svojevrsnih otpadnika (ne svojim zaslugama) svakako je centralna tema filma, kao i izvorne Camusove kratke priče. Sa tvrdnjom o westernu se ne bih složio, ovo je zaista western malo drugačijeg, usporenijeg ritma prilagođen drugačijoj kulturi. Ne samo da koristi žanrovske matrice u gotovo svim detaljima, od “settinga” pustinje i planina do vrlo jasnih posveta klasicima žanra, nego mu je takva i mehanika, čak i tipologija likova.
    Glavni adut filma na festivalskom ciklusu i u mogućoj (pre svega) arthouse distribuciji je njegov glavni glumac, fenomenalni Viggo Mortensen. Ovde je njegova “screen” persona i reputacija iskorištena do maksimuma. Njegov lik je učitelj, pacifista, veruje u važnost znanja i pismenosti, ali mu se na licu vidi da je prošao svašta i da je sposoban da se pobrine za sebe i za druge. Mortensen, nekada hollywoodski “headliner” je nakon svog najvećeg komercijalnog uspeha rešio da gradi karijeru u drugom pravcu, pa uglavnom bira art filmove, snima u Evropi i Latinskoj Americi na najrazličitijim jezicima. Nakon danskog, engleskog i španskog, sada je ubeležio i francuski i arapski.
    Njegov učitelj Daru živi svoj život u usamljenoj školi stisnutoj među brdima, gde lokalnu arapsku pastirsku decu uči pismenosti na francuskom jeziku, istoriji i geografiji. Na njegov mentalni sklop ne utiče previše ni to što je upravo izbila pobuna Alžirskog Nacionalnog Fronta i što se sprema iscrpljujuća i očajnička borba između francuske vojske i kolonista sa jedne strane i lokalnog arapskog stanovništva sa druge. Njegov jednostavni život će postati složeniji kada mu patrolirajući žandarm poveri zadatak da zatvorenika dopremi do najbližeg grada, gde će ovaj imati suđenje za ubistvo rođaka.
    Učitelj će to, naravno, odbiti iz uverenja: nije njegovo da čoveka odvede u smrt. Ali kada zatvorenik po imenu Mohamed (Kateb) ne pokaže želju za bežanjem iako je potpuno slobodan da to učini, i kad Daru shvati da nesrećnog čoveka možda čeka i gora sudbina od ruke njegovog plemena, nekako će se prihvatiti zadatka. Mohamedova priča je izuzetno kompleksna, u moralnoj dilemi da li da nastavi obavezu krvne osvete i svojoj mlađoj braći natovari bedu na vrat, on se odlučuje da sam okonča svoje i tuđe patnje tako što će poginuti od ruke stranaca. Učitelju koji veruje u svetost ljudskog života ta odluka nije baš prihvatljiva, ali odlazak na put će svakako biti bolja opcija nego čekanje smrti, bilo od ruku osvetoljubivih pripadnika plemena, bilo od francuskih kolonista kojima je uvek potrebno žrtveno jagnje.
    Kontekst ratnih sukoba se nikako ne može zanemariti, i dvojica putnika-namernika će to itekako osetiti na svojoj koži, nalećući što na arapske teroriste ili borce za slobodu (stvar perspektive), što na nimalo strpljivu francusku vojsku. Obojici je to ultimativno iskušenje: Mohameda proganjaju u jedni i drugi, svako iz svojih razloga, a Daru u sukobu nije baš opredeljen. Delom je razlog za to njegova nacionalna i klasna nepripadnost nijednoj od zaraćenih strana. Iako je, uslovno rečeno, francuske kulture i lojalan građanin, on je ipak stranac, potomak siromašnih španskih imigranata. To, međutim, ne znači da ga Arapi neće percipirati kao Francuza, kolonistu i neprijatelja.
    Normalno je da će se dvojica ljudi, u principu samih na ovom svetu, zbližiti. I to se dešava na putovanju, u dosta sporom tempu, ali to ne znači da je film ijednog trenutka dosadan. Umesto nizanja događaja i obrata, imamo duo-dramu koja se dešava u nesvakidašnjem pejzažu planinskog masiva Atlas i njegovog pustinjskog podnožja koji je fantastično uhvaćen kamerom Guillauma Deffontainesa. To ne znači da nema izliva akcije i pre svega napetosti, posebno u susretu sa naoružanim grupama. Naprosto, film nas drži čvrsto i ne pušta iz zagrljaja atmosfere urgentnosti.
    Da je Mortensen sjajan i studiozan glumac, to znamo i imamo prilike da se uverimo iz filma u film. Njegovi likovi zrače integritetom. David Oelhoffen ga ovde sjajno koristi. U odličnom izdanju je i Reda Kateb (Zero Dark Thirty, Un Prophete) kao Mohamed, na nekako svedeniji i više “low key” način, što se zapravo i traži od njegovog lika, priprostog čobanina. Sjajno su uverljivi i brojni epizodisti, počevši sa Nicolasom Giraudom, protagonistom u Oelhoffenovom prethodnom filmu Nos retrouvailles / In Your Wake, pa do brojnih manje poznatih francuskih i alžirskih glumaca.
    Osim glavnog glumca, veliki marketinški plus su i Nick Cave i Warren Ellis koji potpisuju filmsku muziku. Ona je zanimljiva, pre svega zanimljivo snimljena i potpuno u skladu sa ritmom i atmosferom filma. Međutim, u svoj svojoj ambientalnosti, teško je tu prepoznati potpis dvojice poznatih autora.
    Loin des hommes je veoma dobar film, pametno zamišljen, pametno posložen i usmeren na to da provocira razmišljanje. Izvorni materijal se prepoznaje u autorskom stavu, osim možda na kraju koji odstupa od Camusovog pesimizma i apsurdizma. Film vrlo pametno koristi geografiju i žanrovske odrednice, ne klizi u eksploataciju i reciklažu, a rasprava na temu western ili ne će još neko vreme biti aktuelna. U svakom slučaju, ovaj retko kompletan i zaokružen film je svakako vredan vaše pažnje.


    0 0

    2014.
    scenario i režija: François Ozon (prema romanu Ruth Rendell)
    uloge: Romain Duris, Anaïs Demoustier, Raphaël Personnaz, Isild Le Besco

    Treću godinu za redom François Ozon izbacuje po jedan film u terminu letnjih ili jesenjih festivala, i treću godinu za redom njegov film dobijamo na Festu. Pitanje koje se postavljalo nakon dva izuzetno dobra, promišljena, simpatična i pronicljiva filma bilo je hoće li Ozonov treći film zaredom biti na nivou prethodnika ili makar samo dobar. Odgovor je nedvosmisleno pozitivan iako sa Une nouvelle amie Ozon ne donosi ništa kapitalno novo.
    U pitanju je adaptacija romana, čemu je Ozon sklon makar povremeno. Ovog puta na tapetu je misterija Ruth Rendell koju francuski reditelj izvrće i okreće kako bi napravio svoj tipičan zanimljiv film. Standardne su teme kojih se Ozon dotiče, buržoaski milje, studija karaktera njegovih protagonista, njihovog pre svega seksualnog ponašanja, ali i stavova. Standardan je i njegov način obrade, lagan kao perce i lagodan, zabavan i duhovit, u skladu sa izvornim materijalom i pravilima žanra.
    Ruth Rendell je već bila predmet ekranizacija, nje su se, između ostalih, hvatali Chabrol (The Bridesmaid, La Ceremonie) i Almodovar (Live Flesh). Kao i prethodnici, Ozon sjajno shvata poentu žanra misterije, njegovu povezanost kako sa ljubavnom, tako i sa kriminalističkom tematikom. Ozon je majstor napetosti i to pokazuje, koristeći probrane trikove. Prepoznaćemo Hitchcocka, De Palmu i još neke uticaje, gledaćemo film sa interesovanjem iako znamo da nam i Ruth Rendell i François Ozon prodaju foru i to čine vraški dobro. Jedino što je relativna novina je hajmo reći centralno pitanje filma i osnova njegove škakljivosti i provokacije, a to je pitanje polnog identiteta.
    Film počinje jednom od onih scena koju samo maestro može da istera bez ikakve frke. Vidimo ženu iz čudno posloženih kadrova iz blizine, rutinu šminkanja, oblačenja u venčanicu i ostalog uređivanja. Sve to prati muzika, Svadbeni marš. Negde primećujemo da ona ništa ne radi sama, shvatamo da leži, i to u kovčegu. Mlada žena, lepa, a mrtva. Sledi montažna sekvenca od nekoliko minuta u kojem nam naratorka, za Ozona atipično pouzdana, Claire (Demoustier), izlaže istorijat prijateljstva sa Laurom (Le Besco), pokojnicom iz prethodne scene. Dve cure su se zaklele krvlju da će biti tu jedna za drugu, do smrti i kasnije. Claire drži govor na Laurinoj sahrani i obavezuje se da će paziti na njenog muža Davida (Duris) i kćer Lucie.
    I sama u depresiji, ona reši da ih poseti jednog dana. U Davidovoj kući prvo sa leđa ugleda nepoznatu ženu, ali na njeno iznenađenje, to nije žena, nego David obučen u žensku, k tome Laurinu odeću. Njegovo objašnjenje je jednostavno: mala je navikla na majku, njen izgled i miris, a on čini šta je u njegovoj moći. Maska je previše elaborirana za tako jednostavnu stvar, pa je i Claire i nama jasno da je David haj’mo reći nestandardan tip.
    Claire se nalazi u nezgodnoj situaciji i ne zna kako bi postupila. Šta reći mužu, površnom radoholičaru Gillesu (Personnaz), šta Laurinim roditeljima i praktički Davidovim sponzorima, buržujima, konzervativcima i katolicima? Kako bi se ona sama postavila? Njih dvoje će ubrzo postati prijateljice, što zbog uspomene na Lauru, što zbog međusobne potrebe za (ženskim) prijateljstvom, a David neće samo u kući nositi odeću, već će Claire za njega izmisliti identitet Virginije. To će voditi od jedne do druge čudne, neobične, ponekad i opasne situacije, jer njihove maske kad-tad moraju pasti. A David će otkriti jedan sasvim novi svet kao Virginia i taj svet mu se sviđa, ali pitanje je može li ga, sam ili sa Claire isfurati do kraja.
    Neki komentatori su najavili ovaj film kao dragocen za dalje proučavanje teorije identiteta i identitetskih pitanja, i to stoji. Međutim, ovo je pre svega Ozonov film, a on ne filozofira i ne tupi, pa situaciju koristi kako bi se iz blizine bavio pričom i zabavom. Daleko od toga da ovo nije film sa kontekstom i pod-tekstom. I naravno, opet je u centru relativno dokona buržoazija čija zabava može biti itekako rizična i perverzna. U Dans la maison smo imali voajerizam i fantazije, u Jeune et jolie prostituciju iz čiste zabave i sticanja iskustva, a ovde je to transvestitizam, transrodnost i homoseksualnost. Zanimljivo, David nema nikakve pretenzije prema muškarcima, već isključivo prema ženama. Sve to podseća na stand-up rutinu Eddieja Izzarda Dressed To Kill, i njegove teorije o muškim lezbejkama. Zvuči blesavo i blentavo, Ozon to i ne krije, zabavljajući se i zabavljajući nas, ali zašto takva vratolomna kombinacija ne bi bila moguća kad neke druge već jesu.

    Ono na šta Ozon obraća pažnju su tempo, napet od trenutka otkrića nadalje, vizuali i muzika. Kadrovi su tako precizno složeni, gotovo voajerski i sjajno nam oslikavaju svet u kojima se naši junaci kreću. Raskošna orkestracija stalno dodaje na napetosti, pojavljuje se na pravim mestima i vrlo je direktna. Njegova režija je savršeno precizna i zaista izvlači sve što se može izvući iz izvornog materijala i pride učitava još par stvari.
    Glumci su takođe izvrsni. Anaïs Demoustier (Bird People) je perfektna u ulozi Claire koja je stalno u nebranom grožđu i kojoj su potrebni prvo Laurini, pa onda Davidovi / Virginijini problemi kako se ne bi bavila svojima, bilo da je to površan odnos sa mužem ili besmisao buržoaskog života. Romain Duris je apsolutno briljantan u dvostrukoj, čak višestrukoj ulozi čoveka / žene u identitetskom problemu. Teško je pogoditi prave proporcije normalnosti i čudaštva, a Duris to svakako uspeva.
    Une nouvelle amie je jedan inteligentno koncipiran i urađen film, ali je u suštini blesav i čisto zabavan. Nema tu popovanja, nema čak ni nekih mračnih dubina ljudske psihe. Neki drugi autor bi od ovog materijala napravio ili neku tešku i polu-razumljivu studiju, ili bi koristio minutažu da popuje ili da šokira široku publiku. Ozon je, nasuprot tome, veoma uglađen i raspoložen za elaboriranu šalu u kojoj odapinje strelice podsmeha i pogađa prave mete. Mozgolomke u filmu jesu uvrnute i verovatno moguće samo za uzak sloj ljudi, ali svejedno retko zabavne. Une nouvelle amie je film za svaku preporuku.

    0 0
  • 03/09/15--01:00: ‘71
  • tekst originalno objavljen na monitor.hr
    2014.
    režija: Yann Demange
    scenario: Gregory Burke
    uloge: Jack O’Connell, Sam Reid, Richard Dormer, Paul Anderson, Sean Harris, Killian Scott, Charlie Murphy, David Wilmot, Barry Keoghan

    Naslov je godina. Mesto radnje je Belfast, Severna Irska u kojem besni ulični rat između protestanata i katolika, lojalista i separatista, Britanaca i Iraca. Imali smo to već na filmu, čak i previše puta da bi nabrajali sve naslove. Jasno, globalna kultura je dominantno anglosaksonska, zabole njih baš za neko tamo Sarajevo i neku tamo Gazu. Period “nemira”, kako glasi eufemizam za sukob žešćeg ili slabijeg intenziteta koji je trajao od kraja 60-ih do kraja 90-ih godina prošlog stoleća, ovekovečen je na filmu u naslovima kao što su In the Name of the Father (1993), Bloody Sunday (2002), donekle i Hunger (2008) i to su sve kvalitetni, sada već kultni filmovi. Sa druge strane, bilo je tu i svakakvih zapilavanja, političkih pamfleta i ostrašćenih tumačenja poput Patriot Games (1992) za primer zanatski pristojnog iako politički spornog filma, ali šta ćete, svaki rat ima svoje navijače. Uostalom, nema tome ni 20 godina kako su se naočigled sveta puškarali Srbi, Hrvati i Bošnjaci, da se ne podsećamo bez preke potrebe.
    U našim krajevima ratni filmovi se najčešće rade sa agendom (nacionalnom, dakako), a procenjuju se prema tome “čiji” je autor i “za koga on to radi”. Ne daj bože da se tu pojavi neki objektivni (ili manje objektivni) stranac i da on tu nešto soli pamet. Kod nas rat nikad nije gotov, makar kao bojno polje u kafanskim raspravama. Britanci nemaju tih problema, kod njih mir znači mir, barem do sledeće tačke sukoba, a ne smeta im ni da im neko sa strane tumači rat. Yann Demange je tu relativno neutralan, rođen u Francuskoj, školovan u Britaniji, zanat pekao na televiziji. Stoga je ‘71 statusno neutralan, ne-navijački, objektivan i vredan film, ne samo kao (fiktivni) prilog istorijskom pamćenju i kulturi sećanja, nego i na čisto filmskom, produkcijskom i umetničkom planu.
    ‘71 je urbani ratni film koji sjajno prožima elemente raznih žanrova, trilera istrage i potere, akcionog filma i drame. Kod takvih uličnih i građanskih ratova od presudnog značaja su poznanstva i poveznice na ličnom nivou, ništa nije crno-belo, ne postoji jasna linija razgraničenja, tu su “naši”, tamo “njihovi”, svi imaju svoje uniforme, pa udri dok neko tu ne poklekne. Sukob u Severnoj Irskoj je, između ostalog, i nepregledna mreža ličnih iskustava, kontakata i sudbina.
    U takav kompleksni pejzaž je ubačen i naš protagonista, Gary (O’Connell), mladi britanski vojnik. Upoznajemo ga kao nesnađenog momka na obuci, vojska mu je verovatno izlaz iz siromaštva, a nakon obuke očekuje misiju u Nemačkoj, međutim vojska ima druge planove za njega. Njegova jedinica je poslata u Belfast kao ispomoć lokalnim vojnim i policijskim snagama u sve zaoštrenijem sukobu. Nema tog “briefinga” koji će mu objasniti situaciju na terenu, u gradu koji prvi put vidi, pa će Gary ubrzo upasti u nevolje.
    Njegova jedinica je dobila zadatak da štiti policiju prilikom racije u katoličkom delu grada. Policija, brutalna kakva je, ubrzo budi bes kod lokalaca, masa se okuplja na ulici i dolazi do koškanja sa organima reda u kojem Gary i jedan kolega dobijaju batine. Vojska se povlači bez njih dvojice, kolega ubrzo biva ubijen od strane radikalnijeg krila IRA-e, a Gary beži u nepoznatom pravcu, sklanjajući se od naoružane grupice irskih boraca. Film će ga dalje pratiti preko noći, tokom bežanja i skrivanja kod nekih protestanata i nekih katolika, dok ga traže i radikali i britanska vojska i policija.
    Iako je Gary nedvosmisleni protagonista i ima ga u većini scena, film nije fokusiran samo i isključivo na njega. ‘71 nam nudi kompleksni ratni pejzaž, vojnu hijerarhiju, policijske manipulacije i sukobe između radikalnijih i umerenijih stuja i IRA-i. Ne želim kvariti ugođaj, pa ću samo reći da je mreža likova koje film zahvata, kako u vojnim i policijskim redovima, tako i među sukobljenim građanima, ćelijama IRA-e i Ulsterskih Unionista vrlo šarolika. Ima tu i civila koji samo žele nekako preživeti.
    Ovo je jedan izuzetno kompleksan i realističan film koji jednostavno radi na svim nivoima. Imamo možda tipisku eliptičnu Garijevu pozadinsku priču koja uključuje njegovog mlađeg brata. Imamo akcione scene bežanja i jurnjave snimljene u maničnom tempu, sa sve obaveznim “shaky-cam” pristupom koji je ovde potkrepljen i ne iritira gledaoca. Triler-priča je zanimljiva i zapetljana taman koliko treba i savršeno drži pažnju. Kako ide prema raspletu, vidljivi su nekoliko filmski klišei, ali se film pre toga već nametnuo kao jedno originalno, iskreno i potrebno delo, tako da ni oni ne smetaju previše. Demange i scenarista Gregory Burke uspevaju da nas vežu za ekran i da nam pokrenu emocije, reditelj sjajnim osećajem za ritam i dinamičke akcente, a scenarista veoma nijansirano napisanim likovima.
    Jedan od razloga zašto je ‘71 tako uspešan film su i njegovi glumci. Jack O’Connell je zvezda koja se uzdiže i za njega Hollywood, čini se, ima velike planove. On se polako specijalizira za uloge momaka u problemu, počevši od zatvorske drame Starred Up, preko ratnog spektakla Angeline Jolie Unbroken, gde je O’Connell daleko bolji od samog filma, do ‘71. Pred njim je svetla budućnost. Ostatak ekipe ga sjajno prati, Sam Reid kao vojni poručnik, Richard Dormer kao razočarani civil koji ipak nije izgubio ljudskost, Killian Scott kao manični vođa jedne radikalne grupe, David Wilmot kao jedan od onih članova IRA-e koji ne bi želeli veći haos od onog koji već imaju i posebno Barry Keoghan kao momak tek nešto mlađi od Garija, inače pristojan i kulturan, ali sa željom da se dokaže među irskim radikalima.
    Znam, puno je razloga za skepsu kad je u pitanju ovakav film. Prvo, sa ratnom tematikom nismo imali sreće u poslednje vreme jer se filmovi dosta često svode ili na propagandu ili na bezumno rokanje. Drugo, IRA i nemiri u Belfastu nam se čine kao daleka, a opet previše obrabljena tema u kinematografiji. Ipak, ‘71 je toliko dobar i inteligentan film da svakako zaslužuje sve pohvalne kritike koje skuplja i svojom promišljenošću, iskrenošću i neutralnošću doprinosi filmskoj umetnosti. Svakako vredan pažnje.

    0 0
  • 03/10/15--02:00: Pasolini

  • 2014.
    režija: Abel Ferrara
    scenario: Maurizio Braucci, Abel Ferrara, Nicola Tranquillino
    uloge: Willem Dafoe, Riccardo Scamarcio, Ninetto Davoli, Damiano Tamilla, Adriana Asti, Maria de Medeiros, Giada Colagrande

    Zvuči tako sjajno: jedan zanimljiv i provokativan filmski autor pravi film o drugom, još kontroverznijem, zanimljivijem i provokativnijem. Čak je i glumac sjajno pogođen, Willem Dafoe, čovek sposoban da odigra Hrista i Antihrista, donekle čak fizički sličan italijanskom genijalcu, pesniku, piscu, novinaru, autoru i agitatoru. Problem je u tome što će Pasolini kao film značiti samo fanovima jednog ili obojice autora, ako i njima.
    Slično kao u Ferrarinom prethodnom filmu, Welcome to New York, ovde opet imamo hroniku jedne afere i kontroverze. Međutim, za razliku od prethodnog filma, koji se na svoj način i iz komorne perspektive bavi celokupnim tokom te afere, Pasolini tretira samo poslednji dan u životu (i radu, jer Pier Paolo Pasolini nije odmarao) filmskog velikana, od dnevnih obaveza nakon povratka s puta do fatalne noći. Pasolinijeva smrt je već bila predmet filmova, ali ti filmovi nisu bacili nikakvo novo svetlo, tako da je taj događaj ostao nerazjašnjena misterija i poligon za različite teorije.
    Problem je u tome što nam Ferrara donosi jedno difuzno, nekoherentno iskustvo. U početku ređa događaje, redovne obaveze iz Pasolinijevog radnog dana. Reditelj se upravo vratio s puta, daje završne naputke za montažu svog poslednjeg filma Salo, daje intervju novinaru La Stampe i odgovara mu na pitanje da li se povukao iz politike. Ako je verovati filmu (oprostite, nisam istraživao italijanske novinske napise iz 1975), Pasolini će tu dati skoro pa proročko viđenje budućeg sveta grabljenja, otimanja i uništenja. Nepotrebno je posebno isticati, ali i prošli i trenutni svetovi su bili slično surovi, uostalom, pogledajte bilo koji Pasolinijev film ili pročitajte bilo koji njegov roman, esej, tekst.
    Upravo će Pasolinijevo pisanje, i to pismo Albertu Moraviji o svom novom književnom delu (kombinacija romana, poezije, intimnih pisama i eseja), ponuditi izlaz iz dnevne rutine. Ferrara će ubaciti surealne slike, svoju viziju ekranizacije Pasolinijevog poslednjeg, nedovršenog romana koji je zamišljen kao svojevrsni “magnum opus”. Casting je tu više nego zanimljiv: Pasolinijev prijatelj i saradnik Ninetto Davoli igra Epifanija, vodiča kroz Sodomu, Gomoru i Utopiju, a Riccardo Scarmarcio igra mladog Ninetta Davolija. Ti surealni momenti su sami za sebe zanimljivi, ali u celini sa ostatkom filma odaju utisak pretencioznosti.
    I tu dolazimo do fatalne noći: Pasolini u potrazi za užitkom, eksploatacijske slike rimske “low-life” gay scene, skupljanje mladića-kurve, tretman u restoranu, razgovor, noć na plaži. Originalna Ferrarina ideja bila je da samo ubistvo tretira iz više perspektiva, nalik na Rashomon, ali je iz nejasnih razloga to nije realizovao. Umesto toga imamo nasilan, neprijatan, užasan zločin iz mržnje. Nejasan i konfuzan, ničim izazvan, osim prisustvom dvojice muškaraca u automobilu na plaži.
    Od početka do kraja, Pasolini izgleda kao nezavršnen, a pretenciozan film. “Work in progress” na silu izbačen za festivale. Pogrešan je i konfuzan pristup od početka do kraja, od dnevnih aktivnosti, preko mešanja sa nadrealizmom, do ubistva. Pogrešan je pristup što se tiče jezika, italijanski i engleski se mešaju bez nekog smisla. Čini se da se Ferrara odlučio za besmisleni srednji put u kombinaciji sa italijanskim glumcima i anglofonim Dafoom. Zapravo, Pasolini je film koji je teško posmatrati kao kompletno delo. Utisak je nedovršen, polovičan, arbitraran.

    0 0

    2014.
    scenario i režija: Veronika Franz, Severin Fiala
    uloge: Elias Schwarz, Lukas Schwarz, Sussanne Wuest

    Pičenje po festivalima se čini kao zabavan hobi sa određenim benefitima, poput gledanja filmova pre ostatka publike i to je sasvim zadovoljavajuće iskustvo za nekoga ko se filmom i kritikom ne bavi intenzivno. Opet, za nekoga ko na festivale ide kako bi obavio neki posao, oni umeju biti stresna, tipična poslovna situacija u kojoj je organizacija vrlina. Treba proceniti relevantnost filmova, šta pogledati odmah, šta može ostati za kasnije, pametno iskoristiti sistem (neki furaju besplatne karte, neki novinarske projekcije, neki kombinaciju), i pre svega izbeći konflikte u rasporedu. Ponekad se opako zeznem, pa žrtvujem objektivno bolje filmove zaradi slabijih. Bilo iz organizacionih razloga, bilo zbog solidne, bilo zbog loše procene. I onda mi je najveća radost kada dobijem priliku za popravni ispit.
    Tako sam propustio ovaj film na LIFFE-u u Ljubljani, gde je i pobedio, a ulovio sam ga na Festu, tek kada sam ukapirao šta sam propustio. Nije da ga nisam hteo pogledati, ali činilo mi se da art-horor iz produkcije Urlicha Seidla (koji je na oba festivala bio prisutan i sa svojim dokumentarcem In The Basement koji se bavi tajnama koje Austrijanci čuvaju u podrumu - preporuka naslepo!) koji potpisuju njegova supruga Veronika Franz i njen saradnik bez značajne biografije, Severin Fiala, film koji je imao premijeru u Veneciji može biti pretenciozno izdrkavanje. Generalno, postoji nekoliko tipova publike, a zarad konverzacije uzmimo samo art i žanr. Kada se žanrovski film pojavi na festivalu koju pokriva uglavnom art program, pojavljuju se rezerve da to može biti svojevrsni snoberaj i šlihtanje.
    Kako sam samo pogrešio! Goodnight Mommy je jedan kvalitetan horor, više jeziv nego strašan, klinički precizan, relevantan, inteligentan, jedan od retkih filmova da mu stvarno stoje obe etikete, i art i horor, a da pritom nije ni pretenciozan, ni “style over substance”, niti je preterano i usiljeno šokantan. Ovo je film za horor sladokusce i filmske sladokusce generalno. To, naravno, nije značilo da publika na jednom revijalnom festivalu poput Festa nije došla potpuno neobaveštena šta joj se sprema, pa je i iskustvo projekcije nadopunjavalo utisak o filmu: neki su negodovali, coktali, bili na granici vriska, izlazili iz sale i uopšte imali emotivne reakcije. Ni termin u nedelju popodne nije baš najsrećnije odabran.
    Ono što od početka imamo je sistem referenci, na uspavanke, dečije igre, razne tipove horora i srodnih pod-žanrova i ostale “creepy” stvari. Film počinje sa televizijskim ili filmsko-žurnalskim snimkom iz 50-ih na kojem lepa teta i gomila dečice u seoskim nošnjama pevaju uspavanku. Kontekst tipično austrijski, atmosferično od početka. Sledeća scena nam prikazuje dvojicu blizanaca (Schwarzovi) od nekih desetak godina kako se igraju u prirodi, trče kroz kukuruze, skaču po očvrslom blatu, jurcaju po šumi, kupaju u jezercetu.
    Onda upoznajemo i njihovu mamu (Wuest), žensku zgodnog tela čije je lice zavijeno u zavoje nakon operacije, verovatno plastične, rekonstruktivne. I vidimo da se mama ponaša malo čudno, razgovara samo sa jednim bratom, samo njemu sprema hranu i samo s njim se igra. Vidimo i da je ona neverovatno hladna i osorna prema klincima, da je na ivici živaca i da ih čak i fizički kažnjava, zaključava u sobe i slično. To nije samo tipična germanska uštogljenost, već graniči sa opasnom patologijom. Istini za volju, ni klinci nisu baš naročito poslušni, čak ni normalni, a njihovi postupci prema majci nisu ni tipičan dečiji bunt niti nevine pakosti, već sve liči na otvoreni sukob koji samo eskalira.
    Autori veoma pažljivo grade atmosferu. Moderna, luksuzna kuća čistih formi nalazi se u nedođiji na ivici šume. Prvo susedno selo je prazno usred bela dana. Kroz veći deo filma, gledamo samo njih troje i njihov “power play”. Ostali likovi postoje i pojavljuje se s vremena na vreme, obave nešto i nestanu. Pokreti kamere su klinički precizni, sve deluje preko svake mere hladno, bez emocija, patološki. To ne znači da će nam sve što vidimo biti automatski jasno, biće tu i raznih tripova, fantazija, deluzija, sjajno uklopljenih i prikladno snimljenih.
    Drugi adut ovog filma je veoma pažljivo složena misterija. Ispočetka se čini da majka zlostavlja klince i da ih ne tretira jednako, tako da je sasvim moguće da je ona u ovoj priči psihopata. Klinci imaju teoriju da je ona zamenjena drugom osobom, i ma koliko to bila tipična dečija fantazija, autori nam diskretno daju “hintove” da je to možda u ovom slučaju tačno ili da je njena ličnost makar izmenjena do neprepoznatljivosti. Međutim, kad se situacija filma preokrene i kad klinci postanu mučitelji (sa sve maskama koje asociraju na Funny Games, još jedan neprijatni austrijski film majstora Michaela Hanekea), nismo baš sigurni kome je tu za verovati.
    Istini za volju, film će neznatno pasti na kraju, misterija će se skoro kompletno otkriti, obrat je sasvim dobar, ali se rasplet čini suviše zgodnim i tipskim. I pored toga, Goodnight Mommy je sjajan film, hladan kao led, sjajno atmosferičan i beskrajno jeziv. Ovo je jedan od retkih filmova koji me je zaista iznenadio, provocirao da mislim, koji se ne oslanja na tipske trikove i koji poštuje inteligenciju svoga gledaoca. Usuđujem se reći da me je čak i solidno uplašio, iako sam matora konjina sa predugim stažom gledanja horora da bi me zaista plašili. Ovo je film o kojem želim da pričam sa ljudima, uživo, satima, da analiziram i analiziram. Ovo je vrhunski film koji pomera granice tripa, teskobe i užasa. Apsolutna preporuka za probranu publiku.

    0 0


    2013.
    scenario i režija: Helene Cattet, Bruno Forzani
    uloge: Klaus Tange, Ursula Bedena, Jean-Michel Vovk

    Kritičari obično počinju kritiku ovog filma sa guranjem u giallo nišu. Giallo je italijanski žanr koji je uticao na američke slashere i koji kroz miks horora, misterije, trilera, noira, fantazije i fantastike priča o ubistvima, misterijama, čudnim pojavama, seksu, fantazijama i perverziji. Pravi primer za ovakve filmove je rad Daria Argenta, a odjeci gialla prisutni su posvuda, pa recimo i u Sin City franšizi. Recimo da se, nekako već, The Strange Colour of Your Body’s Tears može ugurati u giallo u najširem smislu pojma, kao uostalom i prethodni film dvojca Cattet-Forzani, Amer (2009), ali to vas neće naročito dobro pripremiti na ono što sledi.
    Dan (Tange) se vraća kući sa poslovnog puta i otkriva da su vrata njegovog stana u art-nouveau zgradi punoj vitraža i mozaika zaključana iznutra. Kada provali vrata, otkrije da njegove žene Edwige (Bedena) nema u stanu. Kako se nije prethodno najavila da ide nekamo i kako njeno odsustvo traje duže od “skočila sam po cigarete/vino/povrće za supu” vremena, Dan njen nestanak prijavi policiji. Kako ni detektiv (Vovk) nije baš od pomoći i pokazuje simptome pregorelosti i PTSP-a, te priča nepovezane priče kao primere za svoje teorije, već vidno iznervirani Dan počinje svoju potragu u zgradi i oko nje. A tamo se dešavaju veoma čudne stvari, žive veoma čudni ljudi i Dan sluša njihove priče i upada u trip za tripom.
    Trip je prava reč kojom se može opisati ovaj stominutni film. Nijedan kadar nije duži od nekoliko sekundi, kadrovi su sečeni oštro, uglovi su čudni, boje zasićene i invazivne, slika se podvaja. Sve je praćeno jednako naglom i oštrom, veoma glasnom muzikom, džinglovima i metalnim i drugim kratkim zvučnim efektima. Ima tu i pregršt nasilja, veoma stilizovanog, ali takođe uznemirujućeg. Ono što nedostaje je koherentnost i konciznost. Nedostaje narativne strukture u bilo kom obliku.
    Samim tim nedostaje i smisla. Ovo je film o kojem je teško steći utisak, o kojem se stiče gomila difuznih, međusobno kontradiktornih utisaka. Ovo je film koji je dušu dao za analizu kadar po kadar, scenu po scenu, deo po deo, film koji se gleda grupno i o kojem se razgovara i svađa, argumentira za ovo ili za ono. Ovo je film koji je nemoguće odmeriti, proceniti i oceniti. Nezahvalno je čak i donositi bilo kakav sud.
    Ovo je vizuelno atraktivan trip i vožnja i to morate znati pre nego što uđete u mrak dvorane ili pustite film na kućnom formatu (posle bioskopskog iskustva, ovo se čini kao bedna varijanta). Ovo nije film za one kojima smeta naglost. Odustanite od traženja smisla, zavalite se i pustite da vas vozi. Posle projekcije ćete ujedno biti i mrtvi drogirani i potpuno straight.

    0 0
  • 03/13/15--01:00: Body / Cialo

  • 2014.
    režija: Malgorzata Szumowska
    scenario: Michal Englert, Malgorzata Szumowska
    uloge: Janusz Gajos, Maja Ostaszewska, Justyna Suwala

    Body je dokaz da se nova politika Festa kreće u dobrom smeru umesto dosadašnje po kojoj je ovaj nekada relevantni “festival festivala” postao distributerska igračka i ostava u koju se odlažu skupo plaćeni filmovi iz “Oscar-sezone” koji se ne mogu prodati u redovnom repertoaru u zemlji u kojoj je bioskopska kultura skoro potpuno uništena. Film nam dolazi direktno iz Berlina, gde je ovenčan Srebrnim Medvedom za režiju, što znači da ima pedigre. Njegova autorica Malgorzata Szumowska je relativno veliko ime savremenog poljskog i evropskog filma (radila je, a i radiće i u Francuskoj), pa i relativno bitno festivalsko ime, ali nije opštepoznata i sveprisutna, što je dobra stvar kako za prekaljenu, tako i za nešto “zeleniju” i entuzijastičniju publiku.
    Sam naslov i reklama složena za festivalsku publiku može da nas navede na krivi trag. Body je svakako film o telu i odnosu do sopstvenog tela, ali je više od toga odnos do duha i duhovnosti, ne nužno (zapravo, ne uopšte) religioznog tipa. Priča je ispričana praktično sa tri lika, arhetipa (nikako stereotipa), uz nekoliko upečatljivih epizodista, i vrti se oko stresne situacije gubitka voljene osobe. Oni su otac, kćerka i terapeutkinja.
    Prvo upoznajemo oca (Gajos), udovca i istražitelja na mestu zločina u njegovom radnom okruženju. Njegov svetonazor je potpuno u skladu sa njegovim poslom. On je distanciran, otuđen i ciničan, hladno racionalan, van svih duhovnih tokova toliko da čak ne slavi nikakve praznike. Njegov odnos prema telu je nemaran, njegova standardna dijeta su alkohol, kafa i “junk food”. Njegova kćerka (Suwala) je anoreksičarka, ne hrani se uglavnom ničim, što pojede - povrati. U skladu sa prehranom, njen mentalni sklop se kreće od klinačkog angsta do nihilizma, a jedina definicija je prezir prema ocu. Ona je, takođe, granični slučaj između bolničkog i ambulatnog lečenja, pa tu na scenu stupa terapeutkinja (Ostaszewska), “pan-duhovna” sredovečna žena (ako postoji termin, super, a ako ne - onda sam ga upravo izmislio) koja živi u stanu sa velikim psom i fura se na svaki mogući “new age” od “primal screama”, psiho-drame i “act-outa”, preko religije bliske budizmu (ili tome kako mali Perica vidi budizam), do spiritualizma, duhova i seansi. Naravno, i ona je ranjena i nekompletna osoba, otkrićemo i zašto, i to nam neće biti veliki šok.
    Situacija je postavljena, a Szumowska i njen ko-scenarista Michal Englert (inače proslavljeni direktor fotografije, što je čudna kombinacija ako ne uključuje i režiju tu negde pored) pričaju svoju priču na jedan pomalo predvidljiv, ali svejedno simpatičan i svež način. Prvo što upada u oči, još od genijalne uvodne scene, je poveća doza crnog humora. Tip visi obešen sa drveta, ekipa istražitelja reže konopac i tip pada u statičnom kadru odozgo. Sledeći kadar je total, statičan. Tip leži na zemlji, a istražitelji raspravljaju da li da ga svlače tu na licu mesta ili u mrtvačnici i koliko će to prokleto smrdeti. Tip dolazi k sebi i sa sve konopcem oko vrata ležerno ustaje i izlazi iz kadra. Rizik posla, valjda su se i čudnije stvari dešavale.
    Humor se nastavlja i dalje, ponekad je crn i ciničan, ponekad vedriji, ali je uvek na mestu, nikad neumesan, ma koliko bio provokativan. Treba imati na umu da uglavnom ne izaziva glasan smeh (mada ima par izliva), nego gledaoca suočenog sa ozbiljnom i kompleksnom temom drži između smeška i tihog hihotanja. Treba imati na umu da ovakav humor često dolazi u paketu sa klišeima i očekivanim stvarima i da se, onako veselo, sa dozom zajebancije hvata apsolutno svih tema, telesnih i duhovnih, i usput prolazi kroz niz simpatično kretenskih scena koje prosto morate videti. Tako nas neće šokirati ni cinično-konzervativni doktor, ni nabrijane anoreksičarke, ni činjenica da je terapeutkinja i navodni medijum stoprocentni šarlatan, kao ni njena striptiz-scena u bapskim gaćama.
    Međutim, upravo ta scena nas dovodi do potencijalnih problemčića vezanih za ovaj, inače prilično dobar film. Pitanje je pre svega ekonomike u pisanju scenarija: ako ne znaš šta ćeš sa određenom scenom, situacijom, pod-zapletom ili čime god - zašto to uopšte stavljati u film. Film nudi opciju za ljubavnu priču, aferu ili makar produženi flert između oca i terapeutkinje, s time potencijalno otvara novo “bojno polje”, ali tu opciju ne iskorištava. Ima tu još kadrova, scena, pa i likova viška, neki od njih verovatno služe za “show off”, ali svejedno predstavljaju prazan hod negde pri sredini filma. Utešno je to što prazni hodovi kratko traju i ne kvare generalni utisak o filmu. Moguće objašnjenje za to je prosta matematika - film nekako treba razdužiti na format od 90 minuta, jer je sve ispod toga nedovoljno ozbiljno za jedan Berlin.
    I pored toga, Body je film koji valja pogledati i za koji se nadam da će doći na bioskopski repertoar ili makar na druge festivale i revije u regionu. Valja ga pogledati zbog sposobnih glumaca i simpatično-budalastih likova, zbog humornog tretmana inače poprilično turobnih tema, zbog fenomenalne poljske fotografije i više nego solidne režije. A pre svega zbog tog humanog “feel-good” učinka. Preporuka kao kuća.

    0 0



    2014.
    režija: Andrey Konchalovsky
    scenario: Andrey Konchalovsky, Elena Kiseleva
    uloge: Alexey Tryapitsyn, Irina Eromolova, Timur Bondarenko

    Konchhalovsky je faca, jedan od retkih autora koji su podjednako uspešno stvarali i u Rusiji i u Americi za vreme Hladnog rata, a i posle. Bio je kolega i saradnik sa Tarkovskim u ranoj karijeri. Bio je prebeg, “ex-pat”, ali je savršeno kapirao pravila igre u Hollywoodu, bilo u sferi drame (Maria’s Lovers, The Inner Circle), bilo u sferi žanrovskog filma (Runnaway Train, Tango & Cash), što mnogim autorima sa evropskim senzibilitetom nije uspevalo. Mnogi su pokušali, pa odustali. Mnogi su se spotakli negde usput, a bili su suviše tvrdoglavi da se vrate u svoje sredine, pa su se na koncu sveli na nebitne i prevaziđene autore. Samo malobrojnima je uspelo da ostanu koliko i kako žele i da im vrata u principu ostanu otvorena. Jedan od tih malobrojnih je Konchalovsky, koji se 90-ih vratio u Rusiju, ali povremeno radi na američkim i globalnim projektima, od televizije, preko zajedničkih varijanti poznatih autora (Lumiere et companie), čak do 3D varijante Nuttcrackera.
    Njegov najnoviji igrani film (hm, uslovno rečeno) je The Postman’s White Nights, “slice of life” priča koja iz perspektive poštara u udaljenom selu govori o svakodnevnom životu u toj nedođiji i bespuću gde je poštar koji motornim čamcem donosi i poštu i svakodnevne potrepštine jedina prava veza sa svetom. Zanimljivo, većina glumaca su lokalci i naturščici koji igraju sami sebe, počevši od naslovnog poštara, tako da film deluje kao napisani, skriptirani dokumentarac. Dobro, to je stari štos i može se varirati na milion načina i utisak može biti dobar. Nažalost, kod Konchalovskog nije slučaj, i iz ovog filma se jako dobro vide njegove godine, rudimentarne ideje i gotovo nikakva želja za nadgradnjom iste.
    Imamo, dakle Alexeya, odnosno poštara i njegov samotni život. Pored njega imamo meštane, donekle frikove i ridikule, ali najčešće jednostavne, priproste ljude. U se, na se i poda se. A onda se u priči pojavljuje njegova školska drugarica Irina (Eromolova), sada samohrana majka. I njen sin Tima (Bondarenko) pride. Alexey će pogrešno protumačiti njene signale, pa će zameniti ljubaznost i usamljenost za neka romantična osećanja, pa će se baciti na osvajanje. A to će ići preko druženja sa klincem koji celu situaciju dodatno podgreva, bilo zato što mu fali očinska figura, bilo zato što mu fali ortak za pecanje, a Alexey je idealni kandidat za oba. Sve to se dešava u opustelom selu, za čijim srećnijim vremenima poštar oseća nostalgiju. Kasnije u toku filma se razvija još jedna linija priče, nalik na kakvu neorealističku varijantu, a okidač za nju je krađa motora na Alekseyevom čamcu koja ga efektivno ostavlja bez osnovnog sredstva za rad, ali i bez funkcije i bez identiteta.
    Priča sa klincem je jednostavno slatka, ma koliko puta bila viđena na filmu. To uvek pali. Sa druge strane, ljubavna priča koja bi morala biti okosnica radnje, previše je vremena potrošeno na nju, ostaje nerazvijena, razvodnjena, predvidljiva i mlitava. Priča oko motora ima nešto potencijala, ali je utisak da Konchalovskog to nije zanimalo više nego kao izgovor da kroz poštarova potucanja po gradu sagledamo kontrast modernog sveta i sredine koja je zaglavila u nekim davno prošlim vremenima.
    Ono što Konchalovskog najviše zanima su kadrovi. Oni su dugi, statični, sa fiksiranom kamerom, što je jednom ili dva puta efikasna metafora za vreme koje je stalo na obali jezera, ali postaju iritantni nakon pet minuta. Daleko od toga da sam fan drmusanja i hektike kada je kamera u pitanju, ali poneki švenk ili vožnja zaista ne bi bili na odmet, ali Konchalovsky ima druge planove. Na svoje kadrove on je najponosniji, toliko da oni žderu ostatak filma ili nam skreću pažnju da autor baš i nije imao materijala ili da ga nije zanimalo kako će ga posložiti u nešto što bi mogao i, uzevši u obzir reputaciju, morao biti dobar film. Ono čemu Konchalovsky u svom ponosu pribegava je besomučno ponavljanje istih kadrova. Neki od njih su dobri i pamtljivi, oni koji slikaju prirodu i oni na čamcu u toku vožnje (ima to neki “herzogovski” štih), a jedan je posebno iritantan u svom besmislu i najčešće se ponavlja, negde pet puta ako se ne varam. Taj kadar sa nogama i papučama mi je ubio volju za gledanjem filma.
    The Postman’s White Nightsje svakako film sa minimalnim autorskim ambicijama. Ne govori ništa novo i neviđeno i ne ubeđuje nas da je to istina. Nemojte, međutim, zameniti neambicioznost sa nepretencioznošću, jer je na tom planu The Postman’s White Nightsveoma podmukao film koji pokušava da uhvati na foru “vidite me kako sam ja, veliki autor, nepretenciozan i intiman”. Negde je taj blef upalio - Konchalovsky je nagrađen Srebrnim Lavom u Veneciji za režiju. Autor za svoj film kaže da je to njegovo iskreno viđenje života i ljudi u tom udaljenom, nedostupnom i zabitom mestu. Moj problem sa tim je što mu nisam poverovao.




older | 1 | .... | 6 | 7 | (Page 8) | 9 | 10 | .... | 66 | newer