Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 51 | 52 | (Page 53) | 54 | 55 | .... | 66 | newer

    0 0

    kritika objavljena na DOP-u
    Čuda se događaju. Recimo da Claire Denis, poznata po teškim, mračnim i pesimističnim filmovima, snimi romantičnu komediju. I da ta romantična komedija ne bude naročito smešna, pa čak ni romantična onako kako mi to shvatamo, pa da opet to bude jedan izuzetan film, inteligentan, iskren i nesvakidašnji. I, na koncu, da hrvatski prevodioci uspeju da slobodno prevedu naslov (u originalu je to Un beau soleil interieur, iliti Lijepo i sunčano unutra), a da to prenosi duh filma i zvuči poetično, a ne generički ili pritupasto (film igra pod naslovom Umjereno oblačno sa sunčanim razdobljima). Uostalom, nije li i ljubav kao takva čudo, jedno apsurdno, često neprijatno razarajuće čudo?


    Naša junakinja je sredovečna slikarka Isabelle (igra ju fantastična Juliette Binoche), sveže razvedena žena u potrazi za ljubavlju. Upoznajemo je u krevetu sa tadašnjim frajerom, bankarom Vincentom (glumac i reditelj Xavier Beauvois) koji činjenicu da nije baš neki macan pokušava da maskira uzdizanjem sebe i vređanjem svih u okolini, od konobara u ekskluzivnom kafeu pa do same Isabelle. Jasno, ona je kao ljudsko biće nekoliko nivoa iznad njega, ali, kasnije će priznati prijateljici, morala je probati jednom sa pravim gadom.
    Njen “problem” je, dakle, to što nije glupača, već žena sa integritetom, a to nije ono što muškarci u principu žele, ma šta pričali. Ona nije tip koji se smeška i zaljubljeno trepće u društvu egomaničnih budala i to će njenu potragu za gospodinom Savršenim otežati ili čak osujetiti za sva vremena. Biće tu i glumac (Nicolas Duvauchelle) koji se nećka i po celu noć naklapa o tome kako ne voli puno da priča i da neće ostaviti svoju ženu, pa onda i bivši muž (Laurent Grevill) koji foliranjem fingira da se promenio da bi prvom zgodnom prilikom nastupio sa pozicije moći, pa kolega koji joj se nabacuje (Bruno Podalydes), na kraju i elegantni novi veliki igrač u poslu sa umetninama Marc (Alex Descas) koji, pošteno, ne želi da samo tako uleti u vezu...

    Naravno, Claire Denis i ko-scenaristkinja joj Christine Angot su suviše pametne žene da bi svu krivicu svaljivale isključivo na muškarce. Ne, Isabelle će takođe jednom pasti kao žrtva svoje krive procene i klasnog snobizma, pa će ostaviti misterioznog, ćutljivog Sylvaina (Paul Blain) zato što njeno društvo misli da on nije za nju. Isto tako, možda će u poslednjoj sceni biti suviše gorda, pa pustiti sveže rastavljenog šarlatana-vidovnjaka (legendarni Gerard Depardieu kojeg upoznajemo u sceni ranije kako prekida vezu sa neimenovanom ženom koju igra Valeria Bruni Tedeschi) da joj laska i hrani ego, iako joj se isti nedvosmisleno nabacuje.

    Jasno, kada je reč o ljubavi i pogledu u ljubav (Denis i Angotsu scenario počele kao labavu adaptaciju best-sellera A Lover’s Discourse: Fragments filozofa Rolanda Barthesa) teško je reći postoji li cilj ili je sve jedno dugo putovanje i istraživanje. U tom smislu, radnja filma je predvidljiva i generalnu sliku uglavnom nebitna: Isabelle traži, a pitanje je hoće li naći, hoće li se prevariti i razočarati kasnije i postoji li onaj jedan pravi ili je u pitanju večita igra kompromisa (na koje ona nije spremna). Dakle, stvar je puta, a ne cilja.
    Ono što je za percepciju filma važno nije samo gluma Juliette Binoche prisutne u skoro svakoj sceni filma, koja maestralno upravlja svojim likom i ima dovoljno prostora i slobode da zablista, već i cela konstrukcija koju gradi Claire Denis, pa i njen stav koji se na taj način ocrtava. Film sačinjavaju skoro isključivo razgovori, ali oni nisu dosadni. Replike dijaloga balansiraju između vrhunskog teatra i “mumblecore” pokreta u nekoj njegovoj ranijoj inkarnaciji i sve ponekad ode u pomalo mračnom pravcu, ali to ne ubija raspoloženje.

    U svom postupku Claire Denis se pomalo oslanja na Woody Allena: Isabelle u nekim detaljima, poput prezira prema prirodi, podseća na Allenov lik s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog stoleća, soundtrack okrenut ka jazzu sa povremenim solo deonicama gitare i električnog klavira je isto pogled u tom pravcu, samo što francuska autorica sebi daje malo više oduška kada je u pitanju ironija. Onaj jedan momenat kada se uz prve taktove standarda At Last pojavljuje misteriozni nosonja skoro da parodira romantične komedije američkog porekla.

    Un beau soleil interieur razbija rutinu romantične komedije je pored ozbiljnosti tona (koja nije do sada neviđena u filmovima tog žanra) i potpuno ženska perspektiva. Upitaćete se kako to kada je rom-com percipiran kao ženski žanr. Štos je u tome što se producentske kuće po pravilu fokusiraju na parove iz finansijskih razloga i kalkuliraju da ni pod razno ne izgube publiku time što će film biti možda preoštar prema nekim određenim demografskim grupama. Ovde te računice nema, reč je o iskrenom pogledu na ljubav i fantaziju o životu udvoje koji čak i ne mora biti samo ženski.


    0 0
  • 08/10/17--00:00: Split
  • 2016.
    scenario i režija: M. Night Shyamalan
    uloge: James McAvoy, Anya Taylor-Joy, Betty Buckley, Haley Lu Richardson, Jessica Sula

    Otvoreno rečeno, M. Night Shyamalan me nikada nije “kupio”. The Sixth Sense me je smorio, mada je obrat na kraju postao standard za filmove tog žanra. Dalje ga nisam pratio, što slučajno (iz lenjosti), što namerno. Čak sam i od Wayward Pines, te inačice Twin Peaks za malo sporije kapirajuće odustao negde oko četvrte epizode, jakoj glumačkoj ekipi uprkos. The Visitme je, priznajem, ugodno iznenadio, Shyamalan je pokazao da zna sa malim budžetima i da svoje loše pisanje ne prenosi nužno na režiju gde, kad zatreba, zna biti itekako precizan.

    U teoriji, Split je film koji bi mi bio zanimljiv: psihološki triler o manijaku (McAvoy) sa podeljenom (hm, bolje rasparčanom) ličnošću koji otima tri cure i drži ih zaključane u podrumu. One, naravno, moraju pobeći pre nego što na scenu stupi najgora i najgroznija od njih, šarmantno nazvana Zver. U međuvremenu, manijakova psihijatrica puna strpljenja i razumevanja (Buckley), pokušava da otkrije šta se zapravo dešava i zašto je jedna od ličnosti alarmira, da bi je druga odjebavala, a da pritom ne povredi pacijenta koji joj je dragocen za istraživanje.

    U praksi, međutim, Split je drek od filma iz milion i jednog razloga. Čak i kad ostavimo po strani bogus-psihologiju na kojoj je cela priča zasnovana (23 ličnosti u jednoj osobi bi bio rekord, a 24. mislim da nikako nije moguća, pogotovo u formi kakvog deformiranog monstruma), već sama činjenica da se od tolikog broja upoznajemo samo sa kakvih 8 komada, i to u većini slučajeva izuzetno površno, a karakterizacija najdalje dobacuje do karikature, vrišti koliko je Split pretenciozni lažnjak. I to, naravno, u nezavidnu poziciju stavlja glavnog glumca, inače vrlo dobrog McAvoya koji bi u idealnim okolnostima ovom ulogom napravio glumački “masterclass”, ali je sprečen ograničenošću tih ličnosti.

    Druga stvar, nije nas naročito briga za žrtve, dve su glupe kao noć (Richardson, Sula) i zaslužuju da poginu, a treća (Taylor-Joy) je potencijalni psiho vrlo mutne prošlosti (ukorenjene u neprijatnim stvarima poput porodične tragedije i pedofilije, u čemu se delom poklapa i sa našim manijakom) kojom nas Shyamalan vuče za nos, ne da bi je do kraja ispitao, zaokružio i time razvio lik koji daje znakove života. Treće, čini se da nas on zajebava i sa tom zverkom, otkako je uvede u priču pa do finala očekujemo nešto ne znam kako jako, a dobijemo gotovo ništa – McAvoya koji skakuće sa sjajem u očima jače izraženim žilama po telu.

    Jasno, Shyamalan pokušava da se igra Hitchcocka via rani de Palma, ali mu to ne uspeva. Prvo, u odnosu na velikog majstora nema ni blizu dovoljno znanja, a ne uspeva ni da bude provokativan i “stylish” kao de Palma, pa nije ni čudo da je Split u popriličnoj meri “dry-humping”. Međutim, problem svih problema je što tu zapravo ima materijala za jednu epizodu televizijske serije u rasponu od Twilight Zone preko Tales from the Crypt, pa do Law and Order: Special Victims Unit ili Criminal Minds.


    Što se filma tiče, skoro sve što vidimo u Split (a da nije kompletni “gimmick”), već smo u boljem izdanju videli u 10 Cloverfield Lane: i otmicu, i ograničeni prostor za kretanje, i motivaciju zlikovca za postupke, pa čak i obrat kojeg u 10 Cloverfield Lane makar ima, kakav god bio. Ovde je obrat to da obrata nema, možda je to nekakav meta-štos na Shyamalanovu karijeru, ali nimalo ne koristi filmu, naročito u situaciji u kojoj strpljivi gledalac poput mene već posle pola sata počinje da “hvata zjala”.

    0 0
  • 08/11/17--00:00: John Wick Chapter 2
  • 2017.
    režija: Chad Stahelski
    scenario: Derek Kolstad
    uloge: Keanu Reeves, Riccardo Scamarcio, Ian McShane, Common, Ruby Rose, Claudia Gerini, Lance Reddick, John Leguizamo, Laurence Fishburne, Peter Stormare, Franco Nero, Peter Serafinowitz

    Originalni John Wick od pre tri godine je u svojoj tupavosti bio osvežavajući. Tupav scenario sa još tupavijim dijalozima? Nema veze. Loš glavni glumac? Tim bolje. Negativac predobar za svoju ulogu? Ma neka. Štos je bio u akciji, mlaćenju, pucanju, klanju, ubijanju 120 ljudi za 100 minuta filma, ali i u stripovski oslikanom svetu kojim se te ubice i mafijaši kreću. U dukatima kojima se plaćaju usluge. U naručivanju “čistača” koji simulira rezervaciju večere. U hotelu koji ubicama služi kao utočište u kojem je zabranjeno ubijanje. Bio je to zabavan film i ništa više od toga.


    Problem sa nastavcima, naročito sa drugim u serijalu, je to što oni predstavljaju prelazno razdoblje između “single” zaokruženog filma i trilogije ili franšize bez završetka u planu. To podrazumeva određena pravila i smernice, fora “još istog, samo jače” više ne pali. Međutim, malo je filmova poput drugog Kumakoji će istovremeno biti i nastavak i “prequel” ili drugog The Raid koji umesto jednostavne “beat ‘em up” akcijade skreće u pravcu gangsterske epopeje sa mnogo koreografiranog šibanja. John Wick Chapter 2 ipak ne pomera planine toliko, već se kompromisno kreće pomalo u svim pravcima, onako kako to čine korektni, a ne impozantni nastavci.
    Sa jedne strane, sam lik Johna Wicka se produbljuje malo, ali ne suviše, da ne bi izgubio na svojoj enigmatičnosti, a da bi, opet, dobio jednu crtu stoičke melanholije atipične za akcione filmove, koja ipak nije totalno “hoće kaki, neće kaki” varijanta. John će ovog puta imati više interakcije sa više likova iz tog sveta, što nas dovodi do sledeće stavke: priče.

    Prvi film je mogao da preživi od tučnjave do tučnjave, ali ovde ipak moramo znati koga to John mlati i zašto. Film počinje poveznicom sa prvim delom i objašnjenjem ruskog mafijaša (Stormare) kako John Wick, čovek koji je ubio trojicu običnom olovkom, dolazi da ih poubija jer drže njegov auto. Zašto ne pošalju još ljudi? Bilo bi besmisleno. Zašto mu ne vrate auto? John je već ubio mafijaševog glupog nećaka, pravila su pravila, nekada je pošteno biti glup. Nakon te uvodne pasaže prava priča počinje: John dobija token od do-šefa italijanske mafije (Scamarcio) da zvekne njegovu sestru (Gerini), šeficu, kako bi ovaj zauzeo njeno mesto za “velikim stolom”. John odbije, iako se to ne odbija, pravila su pravila, pa mu spale kuću. Pa prihvati. Pa odradi. Pa gad stavi cifru za njegovu glavu. Pa ga jure plaćene ubice. Pa krene da se sveti, sve dok ne napravi nešto što ne sme, opet, pa to otvori prostor za treći nastavak u kojem će ga juriti plaćene ubice iz celog sveta.

    Što nas opet dovodi do još jedne stvari koju nastavci rade: produbljivanje našeg znanja o svetu. Derek Kolstad možda i nije neki scenarista koji će napisati neke briljantne dijaloge, ali to je ovde više nego svrsishodno, jer likovi govore u svom nekom žargonu, znaju se od ranije, i nema preteranog i nepotrebnog objašnjavanja. Umesto toga, videćemo sve te “bits and pieces” čudaštva koje nas je fasciniralo u prvom delu, a ovde je nadograđeno. Recimo, hotel Continental je internacionalna franšiza, a rimskim upravlja Franco Nero, oružje se kupuje kod somalijera (sečiva su za dezert), a ubistva se naručuju i kazne se određuju preko informacionog sistema sastavljenog od telefonske centrale od pre rata, tubica za poruke kao u Gilliamovom Brazilu i kompjutera iz ranih 80-ih. Ti fazoni ne služe ničemu, osim za malo smeha, ali neka ih.
    Nastavak, međutim, ima par nedostataka. Prvo, umesto dva reditelja kao u prvom delu imamo jednog i to, ispostaviće se, onog lošijeg. David Leitch, kolega iz kaskaderskih dana koji mu je pomagao u originalnom filmu dobio je angažman za Atomic Blonde i, sudeći po kritikama, reč je o jednom izuzetno “stylish” i pronicljivom akcionom filmu, pa je Stahelski ostao sam za kormilom. Chapter 2, dakle, izgleda pristojno i pratljiv je, premda predugo traje, ali nema one svežine iz prvog dela.

    Drugi problem je “casting” koji je u prvom delu bio jači. Lako za Keanu Reevesa, on je uvek isti, čak i kada se reditelji otvoreno zajebavaju s njim, poput Refna u The Neon Demon. Negativci su nekako bledunjavi, Common deluje smoreno, a Riccardo Scamarcio je zarobljen sa slabim likom. Zavodnica je prilično zaboravljivo iskustvo koje ima trenutni efekat, ako i to. Gluvonema atentatorka je “stunt” i ništa više. U suštini najbolje epizode se ponavljaju iz prvog dela, Lance Reddick kao recepcionar, Ian McShane kao menadžer, John Leguizamo kao mehaničar... Franco Nero je zanimljiv dodatak, dok je Laurence Fishburne kao mudri klošar-špijun-ubica očita aluzija na Morpheusa i The Matrix.

    U konačnici, John Wick Chapter 2 je umereno zabavan, u velikoj meri iskalkuliran i u suštini običan nastavak filma koji je bio osvežavajući, ako ne i senzacionalan. Budžeti rastu, ambicije isto tako. Razvodnjavanje se skoro podrazumeva u Hollywoodu. Jedno gledanje je ok, opetovano uživanje... nisam siguran.

    0 0
  • 08/12/17--00:00: The Eyes of My Mother
  • 2016.
    scenario i režija: Nicolas Pesce
    uloge: Kika Magalhaes, Olivia Bond, Diana Agostini, Paul Nazak, Will Brill, Clara Wong, Flora Diaz, Joey Curtis-Green

    Problem sa današnjim hororima je što pokušavaju da nas očaraju, zgranu, zgroze ili preplaše vrlo očekivanim setom trikova i štoseva. Tako imamo krvoliptanje, bogus psihologiju koja ne rezonira sa stvarnim svetom, creva i govna u crevima i to na kraju po pravilu nije strašno niti je, jednom kada usvojimo vizuelno-stilske trikove, naročito očaravajuće. Kriknuće neki: “ali sve to treba domisliti, pomisli na implikacije!” U redu, drugovi, ali da bi bilo implikacija, one se moraju iz nečega izvući i, takođe, ne biti uvek standardne. Hororu treba, dakle, malo pameti i malo iskrenosti i to upravo dobija sa The Eyes of My Mother, prelepim košmarom koji potpisuje debitant Nicolas Pesce.

    Svet u kojem se film odvaja se može opisati pojmom “American Gothic”, predeo je ruralan i retko naseljen, a vreme radnje se može shvatiti slobodno u okvirima od nekih 50-ih do danas. Sve to je usnimljeno digitalnom kamerom u crno-beloj tehnici mekih kontrasta (dominiraju nijanse sive) na širokom formatu, propraćeno vrlo oštrim dizajnom zvuka u kojem se čuje i potezanje noža i zarivanje istog u meso i vlažna krpa na podu i fado muzika u pozadini. Pesce obilato koristi statične kadrove sa metodično odabranom perspektivom, ostavljajući većinu akcije implicitnom, van ekrana, ali nas suočavajući sa njenim posledicama.

    A pošto je sve zapakovano u kompaktan format od 75 minuta i besprekorno logički povezano bez otkrivanja previše detalja i nepotrebnog objašnjavanja, ovo je film koji će vas uznemiriti, o kojem ćete misliti i razgovarati, ako imate stomak da ga svarite. Pomislite na “torture porn” u svetu negde između Antonionija i Jarmuscha. Pomislite na komornu art varijantu ruralnog horora iz 70-ih. Ili možda na “origins story” serijskog ubice iz psihološke perspektive pola (i roda) i empirijskih uslova izolacije.

    Kroz tri poglavlja nazvana “Majka”, “Otac” i “Porodica”, mi pratimo atipičan razvoj naše junakinje Francisce i to kako su je traume i izolacija oblikovale. Nju u detinjstvu igra Olivia Bond, a kasnije kao devojku i mladu ženu Kika Magalhaes. Franciscin život na farmi sa majkom (Agostini), Portugalkom i lekarkom koja je sa kliničkom preciznošću uči anatomiji i pomaže joj da shvati prirodnost smrti i distanciranim ocem (Nazak) naglo je prekinut dolaskom serijskog ubice koji na prvu loptu deluje kao putujući prodavac Biblije koji se nekako umulja u kuću, tamo potegne pištolj i ubije majku dok je otac odsutan. Otac uzima stvar u svoje ruke, sahranjuje majku u šumi, a počinioca okuje u ambaru. U čudnom sledu događaja, Francisca ga tretira kao kućnog ljubimca ili makar domaću životinju i kao model na kojem će vežbati svoja hirurška znanja.

    Možete pretpostaviti u kakvu osobu ona odrasta, naročito kad joj u neodređenom trenutku umre otac i kada se ona posle izvesnog vremena oprosti od njegovog tela. Kakve emocije gaji. Kako ih iskazuje. Kako komunicira sa svetom. Pokušaj koji vidimo u filmu je potresan u svojoj nespretnosti i usled njega će nam biti žao naše protagonistkinje. Ona takođe želi stvari koje mi smatramo normalnim i prirodnim, ali štos je u tome kako misli do njih doći.


    Vođene autorovom do detalja razrađenom vizijom, obe glumice je utelovljuju kao osobu, u čemu leži ključ strave koju osećamo. Stalo nam je do nje. Ona nije neka poremećena ludača, odnosno nije samo to, i nikako nije “loše seme”, već inteligentna i emotivna osoba koju su oblikovala iskustva, ne samo traume, već i ona pozitivna. Pesce je jako dobro znao šta tu radi i kolike rizike preuzima gurajući svoju viziju do kraja. Glupo je samo reći “isplatilo mu se”, The Eyes of My Mother su delo velikog filmskog autora u nastajanju i verovatno prva uspešna filmska verzija “murder” balade, autohtonog američkog pesničkog i muzičkog žanra.

    0 0

    Can a city be the star of the film? I mean, why not, we have seen first two Linklater’sBefore films, two Julie Delpy’sLinklater rip-offs, a precious indie pearl called Copenhagenand a number of others, compilations of shorts included. And that goes only for the fiction films, without mentioning hundreds of documentaries. But outside the title, a city was never properly credited as the star. Until now, that it is. In Stockholm, My Love, the first fiction feature foray by a renowned British documentarian Mark Cousins, finally puts the capital of Sweden in the opening credits, alongside the singer Neneh Cherry in her first film role.

    She stars as Alva, a woman dodging her work for a day, walking around the city and narrating a story about the city and her relationship to it in a somewhat "malickian" voice-over, shifting her talk from the audience to her dead father and later to another dead man which is connected to her and her psychological trauma in the past. We see her melancholy right from the start on Cherry’s de-glamourised face in close-ups and we assume it has something to do with her father’s passing. But the national trauma of Olof Palme’s murder serves as a trigger to her own, an old man called Gunnar whom she hit and killed with her car a year earlier. Is she looking for redemption from some form of higher being? Is she trying just to live with herself and the guilt or just picking up the pieces of her shattered life by relying on the one thing left that she loves, her native city?

    It is for her to know and for us to try to realize in this short “city symphony” not much unlike Cousins’ work in general and especially the documentaries shot in Belfast, Albania and Sardinia. The label “fiction” is highly questionable here, since the style is the one of the documentary with lots of historic buildings and squares, usually empty, and the feeling is the one of a novel, an elegant, introspective, reflexive, lyrical novel. It all blends fine and works well, much thanks to the city itself and its grayish weather helping the mood a lot.

    Neneh Cherry as an actress is a nice surprise, even though her acting tasks are not tougher than ones she is used to for her video clips, aside narration. She definitely has some screen presence here. Stockholm-born and raised and fluent in Swedish, she propels the film into another realm when she switches from English to her mother tongue.


    The very ending, in which we hear her song while watching the more beautiful and optimistic vistas of the city and surroundings, this time with people around, could also serve as a meditative music video. Soundtrack plays a great part here, and it is not all done by Cherry. (That would add a couple of other labels to the film, like conceptual album or music video.) Cousins also uses the music of Benny Andersson (from ABBA) and the classical composer Franz Berwald, which goes great with the cinematography done by Cousins himself and Christopher Doyle that highlights love for the city and cities in general and the interconnection between the distance and the intimacy. Even if you have never visited Stockholm, you will find it a place you can fall in love with nevertheless.

    0 0

    kritika originalno objavljena na Monitoru:
    2017.
    scenario i režija: Luc Besson (prema stripu Valerian and Laureline Pierrea Christina i Jean-Claudea Mezieresa)
    uloge: Dane DeHaan, Cara Delevingne, Clive Owen, Sam Spruell, Rihanna, Ethan Hawke, Herbie Hancock

    Luc Besson je renesansna ličnost zabavnog, akcijom nabijenog B filma. On je veliki boss Europacorpa, firme koja na evropskom tlu baštini tradiciju klasičnog i obnovljenog Hollywooda. On je producent po nekoliko naslova godišnje. On je scenarista i kreator likova, iako zapravo ne zna da piše. On je reditelj vrlo haotičnih i neujednačenih filmova koji iskreno preslikavaju haos u njegovoj glavi i odaju počast njegovim filmskim i uopšte kulturnim uzorima. Istini za volju, vrhunac svoje autorske karijere je imao 80-ih i 90-ih godina, i to kakav, ali makar ne očekuje od sebe da ponovi The Big Blue, La femme Nikita i Leon: The Professional.


    Čini se da stvari ipak malo drugačije stoje sa The Fifth Element, možda ne najboljim, ali svakako najosebujnijim i najšarenijim Bessonovim filmom do nedavno. U tom kontekstu, Valerian and the City of Thousand Planets radi kao svojevrsni “update” za uslove današnje industrijski napravljene filmske zabave. Dakle, unapređena kompjuterska grafika. Dakle, 3D. Dakle, veliki ekrani. Osnovne stvari su tu: haos, šarenilo, reference, vrlo tanka i pratljiva, premda ne naročito logična priča koja uglavnom služi da spoji razne manje ili više nadahnute akcijske sekvence u jedan popcorn film.
    Ali ovde nije reč o Bessonovom tipičnom štancu, već o projektu na kojem je u većoj ili manjoj meri radio od svoje desete godine kada je po prvi put pročitao strip Valerian and Laureline. Uostalom, ko je pratio stripovsku i filmsku scenu, primetio je uticaj Christina i Mezieresa i uopšte francuske škole stripa na produkcijski dizajn The Fifth Element. Valerian će možda postati franšiza u budućnosti (ovisno o uspehu na svetskim blagajnama, posebno u Evropi i Kini, naročito kada se u obzir uzme budžet od preko 200 miliona eura) i stoga se razvodniti, ali za sada ga treba posmatrati kao film u kojem je Besson dao celog sebe, sa svim svojim prednostima i nedostacima.

    Radnja filma je vrlo bazična. Valerian (DeHaan) i Laureline (Delevingne) su dvojac kosmičkih federalnih agenata na naizgled jednostavnoj misiji da pokupe poslednji primerak životinjske vrste i uhapse krijumčara koja će otkriti zaveru i zataškavanje od strane vojnog zapovednika Aruna Filitta (Firth), pa se bezmalo pretvoriti u misiju spasavanja univerzuma ili makar jedne njegove miroljubive rase koja je pala žrtvom ratova drugih humanoida. Valerian je sposoban operativac, ali je, naravno, anarhoidan i serijski zavodnik, te stoga sklon incidentima, naročito pošto je bacio oko na Laureline. Ona je, pak, organiziranija i sklonija igranju po pravilima, ali je svejedno izuzetno lojalna svom partneru, pa je na nama da otkrijemo hoće li se do kraja filma između njih razviti i ljubavna priča.
    Ono što sledi je zapravo akcija u elaboriranim, dizajniranim i koreografiranim scenama, te panoramska turneja kroz šarenilo celog univerzuma iz stripa i iz Bessonove glave. Par stvari je tu na izuzetno visokom nivou. Dizajn bića, vodenih, gasovitih, humanoidnih, drugačijih, divljih, pitomih, civiliziranih, primitivnih. Dizajn lokacija. Uvrnute ideje i filigranski detalji, poput androgino-avatarastih vanzemaljaca koji se umivaju biserima. Sarkazam upućen filmskoj industriji u jednoj od ranih scena smeštenih na virtuelnom bazaru gde junaci moraju na sebi imati naočare i rukavice da se kroz isti kretali. Reference na Star Wars, Star Treck i opskurne filmove poput Stalloneovog Paradise Alley. Sitna i krupna ludila, poput situacije u kojoj Laureline, tražeći Valeriana, stavlja meduzu na glavu da bi u jednoj od sledećih scena bila upecana od strane divljaka (leptir je poslužio kao mamac) i posluživala večeru ili bila poslužena kao večera na njihovom dvoru.

    Jedna od najboljih, ako ne i najbolja sekvenca u filmu u sebi sadrži Ethana Hawkea kao makroa sa kaubojskim šeširom na glavi (teško opisivo blesav prizor) i Rihannu kao striptizetu koja menja oblike, citira klasičnu dramu i poeziju i lamentira nad životom u ilegalnoj emigraciji. Iako je u pitanju cameo-ulogica, fakat je da muzička zvezda ima potencijala da bude zvezda i na velikom platnu.

    Sa nekim drugim stvarima, Valerian and The City of Thousand Planetsne stoji tako dobro. Ne samo da je priča tanka, nego je na najvišem nivou predvidljiva toliko da nema apsolutno nikakve napetosti. Čak je i anti-kolonijalna izjava odrađena sa pola mozga, kao prepisana iz Avatara, u suštini tek prazna tlapnja.
    Problemi se daju iščitati i iz naslova. Valerian je preslabo definiran, generički lik, a Dane DeHaan je pogrešan izbor za akcijskog junaka jer više nego išta deluje kao prerasli klinac, ne šmeker, ne zavodnik, ne mangup, ne baraba. Uz Bessonov scenario sa potpisno lošim dijalozima, to se još dodatno vidi. Nije isto kada ti takvo šta izgovori Bruce Willis i prerasli klinac: u prvoj varijanti to može proći kao stilska izjava, u drugoj je samo glupo. Istini za volju, Besson je po pravilu bolje stajao sa heroinama nego sa herojima, ali ovde ni to nije slučaj, jer ni Laureline ni Cara Delevingne nemaju dovoljno prostora da se razviju kao lik, odnosno glumica, s tim da glumica ne dobiva ni adekvatno vođenje. Sa takvim likovima, nije ni čudo da ljubavna priča deluje kao ofrlje odrađen dodatak.

    Konačno, i taj grad tisuću planeta, zamišljen kao svemirsko-operetsko-futuristički pandan Parizu s prelaza prošlih vekova, New Yorku s poslednjeg prelaza, Londonu ili Berlinu danas, ta fokalna tačka civilizacija, rasa, kultura, tehnologije i nauke, ne uspeva da u Bessonovoj viziji preraste ono što zapravo je od uvodne scene: prerasla svemirska stanica na koju su svi živi kačili svoje delove. Mesto zapravo nema duha, nema ništa što ga drži skupa i promovira u prestonicu civiliziranog svemira. Naravno, osim detaljčića koji nam plene pažnju svojim šarenilom i okreću nam fokus od problematične priče i još problematičnijeg scenarija.

    Naravno, od letnjeg hita teško da možemo očekivati nekakav vrhunac filmske umetnosti, pa bi možda bilo dobro ignorirati sve te silne nedorečenosti i nelogičnosti i posvetiti se onome što u Valerianuvalja. Dizajn, šarenilo, akcija i humor su ponekad sasvim dovoljni.  

    0 0
  • 08/15/17--00:00: Catfight
  • 2016.
    scenario i režija: Onur Tukel
    uloge: Sandra Oh, Anne Heche, Alicia Silverstone, Amy Hill, Myra Lucretia Taylor, Ariel Kavoussi, Damian Young

    Kada se dvoje ljudi pošiba, onako u fer uslovima, jedan na jedan, istog pola, sličnih godina i građe, to valja pogledati. Razdvajati je rizično ako nisi nekakav rmpalija od dva metra koji izaziva strahopoštovanje, miriti je najčešće besmisleno, navijati drkadžijski. Ali pogledati, to je znak poštovanja prema trudu i emociji koji te osobe ulažu u svoju aktivnost. Naročito ako su u pitanju obrazovani, kultivisani ljudi kojima fizičko nasilje ne priliči. I naročito ako su to žene kojima rodne uloge propisuju potpuno drugačije rešavanje sukoba. To već postaje bizarno, čak nadrealno, što nas dovodi na teritoriju filma Catfight u režiji Onura Tukela.


    Jasno, tuča, odnosno tuče na ekranu nisu same sebi cilj. Do prve, od ukupno tri koliko ih ima (sve su briljantno koreografirane i još bolje odglumljene) ćemo sačekati skoro trećinu filma i usput se upoznati sa našim anti-junakinjama i svetom u kojem žive. Prvo što vidimo, a što će se ponavljati kroz film je večernji talk show u kojem voditelj ispaljuje semi-smešne političke komentare, da bi onda pozvao entitet zvani “fart machine”, tipa u gaćama koji bi glasno i jasno prdnuo, na opšte oduševljenje publike u studiju i ispred malih ekrana. Taj svet je nalik našem, ali u bliskoj distopičnoj budućnosti Trumpovog mandata u kojem je eskalirao “rat protiv terorizma” i ljudi su sve neosetljiviji i odvratniji jedni prema drugima.
    Jedna od tih odvratnih osoba je Veronica (Oh), žena ratnog profitera, odnosno građevinskog preduzimača (Young) koji mlati lovu obnavljajući srušene gradove. Njena rivalka je ne baš popularna i neviđeno besna slikarka Ashley (Heche) koju izdržava njena, čini se, dosta prijatnija, strpljivija i normalnija devojka Lisa (Silverstone). Njih dve se znaju sa koledža i čini se da se nikad nisu baš naročito volele, što je eskaliralo u ubilačku mržnju prilikom njihovog susreta na jednom prijemu na kojem Lisa i Ashley rade cattering, a Veronica i njen muž su gosti.

    Izbija tuča između njih dve, Veronica završava u komi na dve godine i budi se u za sebe nepoznatom svetu: muž je poginuo u nesreći, sin u ratu, a ona je ostala bez krova nad glavom i prebite kinte zbog bolničkih računa, pa završava na kauču kod svoje nekadašnje kućne pomoćnice Donne (Taylor). Kriveći Ashley za sve, Veronica kreće da joj se osveti, što rezultira revanš-mečem u kojem (SPOILER) Ashley, tada priznata i cenjena umetnica, završava u komi na dve godine, gubi Lisu, svoj status i novac, pa završava na kauču kod Sally (Kavoussi), svoje asistentkinje koju je na pravdi boga kinjila. Logično sprema se majstorica... (KRAJ SPOILERA)

    Precizno podeljen u tri čina, film ispituje distopijski svet na pola puta između A Clockwork Orange i Idiocracy koji jako liči na naš. Tuče između njih dve su tu čak sekundarna stvar, premda atraktivna za gledanje, kao i psihološka podloga spirale mržnje koju dve glumice sjajno dočaravaju. Jasno, one predstavljaju dva sveta koja se predstavljaju kao suprotstavljeni, ali jedan drugom sličniji nego što je to moguće zamisliti. Odnosno, loša osoba može dolaziti iz bilo koje klase, a njena unutarnja gadost će se samo možda (veliko “možda”) drugačije ispoljavati.
    Ono čime se Onur Tukel, poznat kao autor provokativnih, niskobudžetnih filmova, zapravo zanima je nivo do kojeg je ta gadost prodrla u društvo, u koje se sve sfere uplela i koje je forme poprimila. U filmu skoro da i nema nijedne pristojne osobe, a na tapetu su i zdravstveni sistem i pseudo-hippie alternativci i svet visoke umetnosti i militantne pasivno-agresivne majke (Alicia Silverstone nije u stanju primiti nijedan poklon za bebu koju očekuje bez komentara kako su poliester, kineske igračke i wi-fi signali opasni), a u jednoj sceni se čak adresiraju i ličnosti iz američke visoke politike čija imena Veronicina luda tetka (Hill) dodeljuje drveću. (Punchline je tu briljantan.)

    Ono u čemu Tukel uspeva, protiv svih šansi, je da na film prenese logiku koja bi bolje radila u kraćim formatima, televizijskim ili internetskim humorističkim serijama. Napraviti satiru više i nije tako teško, zna se kako se to radi, ali kako prodati “running joke”, e, to je već umetnost! Jasno, nije svaki štos u filmu potpuno uspeo, ali Catfight je svejedno pravi mali dragulj.  

    0 0
  • 08/16/17--00:00: Shot Caller
  • kritika originalno objavljena na DOP-u:
    Sva je prilika da je potreba američkog filma za muževnim germanskim tipovima, u poslednje vreme Skandinavcima, neutaživa. Dobra vest je da se cela ta stvar razvila i izašla iz okvira B produkcije i klasičnih hollywoodskih modela i da se uklopila u kompleksnije indie i arthouse modele. Mads Mikkelsen je već jedan od najtraženijih i najcenjenijih glumaca globalno, a uskoro bi mu se u tom statusu mogao pridružiti i još jedan Danac, Nikolaj Coster-Waldau koji je već stekao globalnu prepoznatljivost ulogom u televizijskoj seriji Game of Thrones. A miks zatvorske drame i krimi-trilera Shot Caller bi mogao poslužiti kao “showcase” njegovog talenta koji bi se mogao dobro utržiti: “strong and silent” tip, ali sa mozgom, emocijama i osećajem za ljudskost.

    Zapravo, moguće je da su upravo Coster-Waldau i popularnost Game of Thrones u našim krajevima i jedini razlozi zašto je Shot Caller koji je u matičnoj Americi već odavno zaglavio na video-tržištu kod nas došao u redovnu kino-distribuciju, makar da popuni rupu i pruži iluziju alternative u poslovnično nezahvalnom letnjem terminu u kojem prolaze samo “blockbusteri”. Koliko to ima smisla – videćemo, premda je format od dva sata ipak ugodniji kada se gleda iz fotelje i kod kuće, ako film nije remek-delo, naravno. Shot Caller to nije, zapravo je neujednačen u svojim komponentama, ali je gledljiv.


    Tu imamo dve priče. U jednoj robijaš nadimka Money (Nikolaj Coster-Waldau) izlazi iz zatvora, pokušava da obriše ženu (Lake Bell) i sina iz svog života i da proda veću količinu oružja meksičkom kartelu, zajedno sa okorelim kriminalcem nadimka Shotgun (Jon Bernthal) i mladim veteranom iračkog rata Howiejem (vrlo dobri Emory Cohen) pre nego što ih sve skupa pohvataju agenti ATF-a i “nosati” nadzornici uslovne slobode predvođeni Kutcherom (Omari Hardwick). Money je u zatvoru bio član naci-bande, vernost ne prestaje na slobodi i ovo je zapravo njihov posao.
    Druga priča prati Jacoba, berzanskog posrednika sa savršenim životom, ženom, detetom i kućom u predgrađu i njegovu transformaciju u okorelog kriminalca u zatvorskom okruženju, gde je dospeo zbog saobraćajne nesreće koju je pijan skrivio i u kojoj je poginuo jedan njegov prijatelj. Poenta scenariste i reditelja Rica Romana Waugha je jasna: zatvorski sistem, takav kakav je, neće “popraviti” prestupnika niti mu pružiti drugu šansu za pošten život, nego će ga samo porinuti dalje na putu kriminala.

    Triler-priča zapravo štima u potpunosti i sasvim fino je isprepletana sa onom zatvorskom. Prvi razlog za to je nastudirani žargon kojim kriminalci međusobno govore i koji je očito produkt Waughove dugotrajne opsesije zatvorskom tematikom i krimi-miljeom. On je za potrebe svojih filmova (uz ovaj treba “overiti” i jedan od njegovih ranijih, Felon iz 2008. godine, kao i Snitch iz 2013) volontirao kao socijalni radnik i zapazio besmisao surovog sistema koji samo perpetuira kriminal.

    Drugi razlog je Nikolaj Coster-Waldau i njegova kao stena čvrsta gluma. On uspeva da nas uveri i u to da je okoreli kriminalac, ali i da je inteligentan strateg, a da se ispod te grube površine ipak krije dobar i etičan čovek. Ostatak ansambla mu uglavnom sekundira i servisira ga, ali je svejedno zanimljivo posmatrati Lake Bell, inače glumicu koju vezujemo za indie komedije, u jednoj potpuno dramskoj ulozi, Emoryja Cohena kako raste iz uloge u ulogu i jednu od otkačenijih minijaturica Jeffreya Donovana (serija Burn Notice) koji igra jednog od podružnih šefova naci-bande.
    Problem sa filmom je očiti kompozit od zatvorskog sveta koji on stvara i koji često ne poštuje niti najelementarniju logiku stvari. Tako “pod istim krovom” imamo The Shawshank Redemption (pošten čovek postaje kriminalac) na način Un prophete (ta transformacija je izuzetno prljava, naporna i brutalna) u okruženju bandi nalik na American History X prepunom osebujnih likova u stilu Prison Break, uz socijalnu težinu Starred Up. Waugh uspeva da sve to nekako izblenda i prekrije stilom koji simulira autentičnost, ali ćemo se, ako film gledamo pozorno, često zapitati kako i zašto se situacija razvija baš na taj način.

    Recimo, po logici stvari, sistem neće “lovana” koji je skrivio prometnu nesreću zbuksati sa okorelim ubicama u stvarno zajebani zatvor, već će ga, recimo, poslati na korektivnu farmu sa mešetarima, korumpiranim doktorima i sličnom ekipom. A ni banda ga, ako joj već tako “padne s neba”, neće tesati u nasilnika, već će ga štititi kao resurs i pogurati u računovodstvo, pranje novca ili trgovinu čime već.

    Waugh to, naravno, radi zbog šoka i potencijalne gledalačke fascinacije potpunom transformacijom, ali to je jedan od slabije utemeljenih klišea. Ali, ako ste raspoloženi za zatvorski triler koji se lako prati, taj manjak logike vam neće smetati toliko. A kao reklama za moguće buduće angažmane Nikolaja Coster-Waldaua, Shot Callersasvim solidno ispunjava zadatak.

    0 0
  • 08/17/17--00:00: Mean Dreams
  • 2016.
    režija: Nathan Morlando
    scenario: Kevin Coughlin, Ryan Grassby
    uloge: Josh Wiggins, Sophie Nelisse, Bill Paxton, Colm Feore, Joe Cobden, Vicky Papavs

    Još jedan od karakternih glumaca koji su nas napustili nedavno je i Bill Paxton. On je bio jedno od onih diskretno poznatih imena sa diskretno poznatom njuškom, a u svoje likove je ulazio spremno i iz sve snage, uzdižući ih iz zaborava i popravljajući utisak o svakom pojedinačnom filmu. Scena, dve, tri, njemu je to bilo dovoljno. Osim pilično užasnog The Circle, Mean Dreamsće biti njegov testamentarni film.

    U pitanju je jedna velika posveta Malickovom remek-delu Badlands, prelepo uslikana u ruralnim delovima kanadske provincije Ontario koja “glumi” neodređeni ruralni američki kraj (možda sa nijansom južnjačkog šmeka u akcentima glumaca), dok radnja filma prati dvoje zaljubljenih tinejdžera u begu od nasilja u kući, odnosno depresije i siromaštva. Upoznajemo ih kada se i oni upoznaju, Jonas (Wiggins) je momak sa lokalne farme koji je čak prestao da ide u školu, Casey (Nelisse) je nova cura na selu koja je tu došla sa svojim ocem, novim šerifom (Paxton). Oboje imaju po 15 godina i mogli bi biti par ili makar drugari, ali...

    Tatica ne samo da je autoritaran i posesivan kada je u pitanju njegova kćer, nego je i preke naravi, nasilan prema njoj, a uz to je i izuzetno korumpiran predstavnik zakona koji u tome ima pomoć i svog šefa (Feore). Jonas mu polu-slučajno ukrade skoro milion dolara i on i Casey moraju da beže i da se skrivaju, samo je pitanje koliko će dugo moći...

    Film prolazi kroz sve ključne tačke dva pod-žanra, “coming of age” drame i “backwoods noira”, dajući ih u prilično tipskom obliku i spajajući ih na prilično tipski način. To možda nije loše kada bi se scenaristi potrudili da, osim stvaranja sveta i odnosa među likovima, ispričaju i neku razrađeniju priču od najbazičnije. Oni, međutim, nemaju iskustva i u potpunosti igraju na sigurno. Ali kada su u pitanju dijalozi – tu se precenjuju, pa ćete imati prilike čuti poprilične pseudo-mudre debilane iz usta likova. Na sreću, reditelj Morlando kojem je ovo drugi film ima nešto talenta za režiju, pa loš scenario uspeva da ispegla stvaranjem atmosfere kroz vizuelni ugođaj, za šta bi se morao zahvaliti više nego sposobnom direktoru fotografije Steveu Cosensu.


    Stvar spasavaju i glumci. Dvoje mladih su više nego solidni u svojim ulogama i slažu se jedno s drugim. Josh Wiggins ima potencijala, a Sophie Nelisse je odrastala na filmu i od dečijih uloga prešla na tinejdžerske. Nju svakako treba pratiti dalje. Pa ipak, ako ćemo Mean Dreams po nekome pamtiti, onda će to biti Bill Paxton kao jedan od retko zastrašujućih negativaca. Zaista će nam faliti.

    0 0
  • 08/18/17--00:00: A Cure for Wellness
  • 2016.
    režija: Gore Verbinski
    scenario: Justin Haythe, Gore Verbinski
    uloge: Dane DeHaan, Mia Goth, Jason Isaacs, Harry Groener, Celia Imrie, Adrian Schiller, Ivo Nandi

    Čini se da je Gore Verbinski (“mastermind” iza franšize Pirates of the Caribbian i američkih “vanilla” prerada japanskog Ringuserijala) potrošio apsolutno sve kredite u Hollywoodu kada je njegov The Lone Ranger poginuo na bioskopskim blagajnama, pa je sad prinuđen da se vrati niskobudžetnim korenima i snima internacionalne koprodukcije bez velikih zvezda. Ono “apsolutno” shvatite vrlo relativno, jer u slučaju A Cure for Wellnesstaj “mizerni” budžet iznosi 40 miliona dolara. Velikih zvezda, doduše, nema, premda su i Dane DeHaan i Mia Goth potencijalno vruća roba u bližoj budućnosti, a sve je otišlo na vizualije i efekte.


    Da se ne foliramo, horor-misterija A Cure for Wellness zaista izgleda impozantno kada je reč o vizualima. Recimo da bi se paralele mogle povući sa gothic klasicima, evropskim i američkim. Ipak je radnja situirana u “ukleti zamak” u Švici (snimano ipak u Nemačkoj) koji figurira kao bogataško lečilište i u sebi sadrži negativca koji traga za večitom mladošću. Bogata tekstura kadrova i scena je upotpunjena vrlo dobrom muzikom, što doprinosi stvaranju izuzetne, divne i jezive atmosfere kojom dominiraju detalji poput ljudskih tela u vodi, smežuranih leševa u staklenim buradima i više jegulja nego što ćete videti u svim recentnim hororima skupa. Zamislite nešto kao Sorrentinov film Youth u kojem je nešto nalik na Shutter Island okrenuto na horor sa posvetama Seidlu, von Trieru i Kubricku.
    Ali, avaj, problem je u tome što sav taj stil potpuno nepotkrepljen ikakvom supstancom u vidu jezgrovite i svrhovite priče. Zapravo, sve se toliko vuče i vuče, pa nam ono što nam je prijalo, to jest koncentrirana atmosfera u polaganom tempu, postaje naporno negde na polovini filma koji traje dva i po sata. Misterija celog tog mesta je lagano providna, kao i njene usputne pod-misterije i sve se može rasplesti na samo jedan način nakon što prođe kroz sve standarde uklete bolnice u kojoj ludi doktori drže pacijente dok isti ne polude i ne požele da ostanu doveka. Čak je i završni obračun anti-klimaks.

    Što se priče tiče, naj junak Lockhart (DeHaan) je zaposlenik srednjeg menadžmenta u firmi na Wall Streetu i zapravo potrčko velikim gazdama koji ga šalju da pokupi najvećeg gazdu Penbrooka (Groener) koji se povukao u narečeno lečilište sa namerom da tamo ostane. Penbrook je, naime, potreban jer se protiv firme sprema sudski proces za muljažu i, ako se on ne pojavi, cela firma odlazi na doboš. Naizgled jednostavan zadatak pretvara se u izrazito kompleksan kada se otkrije da to nije neka obična fancy banja, već krajnje sumnjiva ustanova sa još mutnijom prošlošću koja uključuje opsesije čistotom vode i krvi, incest, tlačenje kmetova i pobunu, te da će nesrećni Lockhart tamo protiv svoje volje, a nakon saobraćajne nesreće (jedne od najbolje snimljenih ikada), biti zadržan kao pacijent.
    Pitanje svih pitanja je ko je tu lud, ko zbunjen i šta oni rade međusobno, a odgovor se potencijalno krije u jedinoj pacijentici mlađoj od 100 godina. Ona se zove Hannah, igra je mršava i tužna Mia Goth (Nymphomaniac vol. 2) i, Lockhart oseća, nekako je povezana sa doktorom (Jason Isaacs koji pokušava da dostigne standarde starih majstora, kako Frankensteina, tako i uglađenih nacista, bezuspešno) koji upravlja celom tom institucijom. Ako je za utehu, Verbinski je barem dobro izabrao glumce, DeHaan može da prođe kao mladi Leonardo DiCaprio, samo još zbunjeniji, Mia Goth je sinonim za tihu patnju, uz želju za otporom i neznanje kako bi isti izvela, a ostatak ansambla ionako služi ili da “otvara” njih dvoje ili da se što je moguće bolje utopi u scenografiju.

    Iza svega toga, naravno, stoji kritika savremenog kapitalizma, jer danas je ionako sve kritika savremenog kapitalizma i individualizma. Jasno, Lockhartove gazde su tu pravi “bad guys” jer oni predstavljaju ambiciju za grabež, bez Boga i hijerarhije, kako to kaže ludi doktor koji se protiv tog sveta navodno bori. Kako se bori? Hijerarhijom, brijama na plemstvo, zdravstvenim fašizmom, čistom vodom, živom vodom, Meher-babom, pizdom materinom. U tom konfliktu hladne sadašnjosti i feudalne fantazije, Verbinski ne zna kojem bi se privoleo carstvu, pa veći deo vremena balansira između obe, zbunjen kao njegov junak. Ironija u svemu tome je što je on nakupio 40 miliona dolara i sve spucao u ono najpojavnije da bi se protiv tog zlog kapitalizma borio, makar dok mu ponovo ne postane miljenik... Uostalom, nije li sve povezano i vrlo fluidno po pitanju značenja u ovom našem dekonstruktivistički obojenom svetu? Mislim, kapitalizam, wellness i ostalo...  

    0 0

    2017.
    scenario i režija: Macon Blair
    uloge: Melanie Lynskey, Elijah Wood, Gary Anthony Williams, Macon Blair, Devon Graye, Jane Levy, David Yow, Christine Woods, Robert Longstreet

    Naslov je simptomatičan: ne razumemo ono što je naš svet postao i ne osećamo se dobro u svojoj koži. Ispostavilo se da je sve ono čemu su nas učili u smislu ljudskosti, etike ili makar najobičnije pristojnosti samo gomila gluposti koje nemaju veze sa onim kako stvaran svet oko nas funkcioniše. Po nekoj analogiji, i I Don’t Feel Home at This World Anymore pripada nekom drugom svetu filma, onom od pre 20-ak godina, i tada bi bio omanja kino-senzacija. U današnje vreme, tu je samo premijera na Sundance festivalu uz nagradu žirija u domaćoj igranoj konkurenciji i distribucija kroz Netflix.


    Naslov se pre svega odnosi na našu junakinju, usamljenu medicinsku sestru Ruth (Lynskey) koju život nekako preskače. Magarac sa kolicima se ugura ispred nje u redu u samoposluzi, drugi magarac uporno turira svoj pick-up ispred nje u gužvi dok mu prljav dim izlazi iz auspuha, treći (Macon Blair u cameo-ulozi) joj ispriča kraj knjige koju čita bez ikakvog pitanja i razloga. Kod kuće tek ima šta da vidi: neko joj je upao unutra, uzeo laptop i nasleđenu srebrninu. Policijski inspektor (Williams) joj ne daje puno nade, ali joj zato natrljava nos – sama je kriva što nije zaključala.
    Ispostavlja se da jedini tip koji nije seronja u njenom životu onaj na koga nikada ne bi posumnjala: suludi komšija Tony (Wood), tip koji nosi jednu majicu, sluša preglasnu muziku, fura se na borilačke veštine, a ima telo pileta, i čiji se veliki pas redovno userava po njenom travnjaku. Naprotiv, on je jedini koji će joj pomoći u njenoj amaterskoj detektivskoj potrazi ne samo za ukradenim stvarima, već i za počiniteljima (bandom razbojnika i narkomana koje igraju Devon Graye, Jane Levy i David Yow).

    Njih dvoje, međutim, više tragaju za poštenjem, pristojnošću i čovečnošću, ali zapravo nisu ni svesni koliko je njihova misija istovremeno osuđena na neuspeh i čak opasna. Ironija u svemu tome je što će i oni putem morati da postanu seronje, jer je svet prosto tako ustrojen. Isto tako, malo ljudskosti i ljubaznosti će naći tamo gde najmanje očekuju, od pripite “trofejne žene” (Woods) kojoj će se lažno predstaviti kao murija, a ona će im ponuditi kapućino, malo unutarnje boli i tračeva o svojoj familiji. U lekciji koju će im održati njen muž, ljigavi advokat (Longstreet), pak, biće sadržana suština onoga protiv čega se oni bore. Ali to neće biti samo borba za princip, već i za život.

    To, međutim, otvara jedan problem u filmu, zapravo jedini. Prve dve trećine su vrlo pronicljiva, ćaknuta i zabavna krimi-komedija koja svoje korene vuče ponajviše od braće Coen. Ne samo da Tony figurira kao mršava, jednako izgubljena varijacija na temu Waltera iz filma The Big Lebowski (a i potraga je jednako bizarna kao u tom filmu, čak su i razbojnici na tragu čuvenih nihilista), već je i Ruth ženska varijanta njihovih nesnađenih junaka a la Billy Bob Thornton u The Man Who Wasn’t There.
    Kroz to zezanje Macon Blair krajnje ozbiljno ispoljava svoj stav o trenutnom stanju stvari, što radi posao sve dok film u poslednjoj trećini ne skrene u pravcu žanra, trilera, čija su pravila ipak ponešto rigidnija, pa završnica filma nema onako sumanutu energiju niti očekivanu težinu. Blair takav kliše (u suštini, ceo prosede filma je u solidnoj meri klišeiziran) pokušava da osveži štosevima koje je pokupio kao glumac dok je slušao druge reditelje, pre svega Jeremyja Saulniera u čijim se filmovima Murder Party i Blue Ruin i proslavio (ima i manju ulogu u trenutno najrecentnijem Green Room). To je sve i dalje zabavno za gledanje, ali ne puno više od toga.

    Resurs koji I Don’t Feel at Home at This World Anymore koristi do kraja su glumci. Elijah Wood se u principu odlično snalazi u čudačkim ulogama, a Tony je jedan od detaljnijih i bolje odrađenih čudaka u njegovoj kolekciji. Melanie Lynskey, glumica koja je skrenula pažnju na sebe istovremeno kad i Kate Winslet (u filmu Heavenly Creatures), retko kad je dobijala priliku da na filmu igra više od epizode. Mumblecore pokret i uloge kod Joea Swanberga su je održale u fokusu indie publike, a uz malo sreće, nakon ovog filma će dobiti još koju priliku na velikom ekranu. Kao i obično, ona je sjajna, a lik Ruth joj daje više nego dovoljno materijala, bilo u smislu dijaloga ili u smislu emocije i raspoloženja, da zablista punim sjajem. Uloge koje igraju njih dvoje su podvučene plejadom vrlo raspoloženih epizodista.

    Macon Blair je, dakle, savršeno iskoristio svoje glumačko iskustvo tako što je postao reditelj koji razume glumce, zna sa njima i omogućava im maksimum. Takođe, reč je o filmskom autoru koji je u stanju učiti, napredovati, promišljati i kojem je stalo do svojih projekata. I Don’t Feel at Home at This World Anymore je iznimno dobro debitantsko ostvarenje, ali dobra vest je da od Blaira možemo očekivati još puno toga u budućnosti.  

    0 0


    Some say the best way to get to know some country is travellingits roads. The same goes with cities and streets, preferably by walking, but driving or being driven also helps. And here we are on the territory of cabbies and their stories and anecdotes: Stephan Komandarev’sDirections examines Sofia and Bulgarian society in general through the series of kinda-sorta connected short stories from the taxi rides.

    The first one starts as a family piece, a nervous, stressed small entrepreneur father drives his daughter to school, giving orders and instructions to his workers over the phone, then turns into socially aware farce when the girl goes out and high school-age prostitute gets in, just to end as a tragedy when that cabbie-entrepreneur is confronted with the banker who tries to squeeze him for bribe. “We make the laws for us, not for you”, the banker says and sets the mood of the film: a country completing the transition to capitalism, corruption, erosion of the values, gaping class divide, the whole nine yards. That story, the only one set and shot in daytime, will be just some news over the radio in the others, with citizens commenting and sympathizing with the taxi driver taking the justice in his own hands.

    In the ones that follow, we will see a medley of short stories. A surgeon goes to work in his Sofia hospital for the last time before moving to Germany, opening the subject of leaving “the country of optimists (because all the pessimists and realists have already left)”. A melancholic young driver saves a philosophy teacher in debt from suicide. A lawyer gets in trouble for exposing his driver as a cheater. And so on, and so on.

    “Cab stories” are not that new in cinema. Let us just remember Jarmusch’s modern classic Night on Earth and the stories happening around the same time in big cities from Los Angeles to Helsinki. It was a bit uneven, as all “short story collections” are, but it was well done, cool and soulful. The problem with Directions is not that it is uneven, it is, and its stories vary in length and mood, but the fact that Jarmusch’s Earth is reduced to one very particular city with its particular problems that are staple diet of East European cinema.


    Komandarev’s film has its moments, there is some ingenuity and gentleness and definitely there is some heart and even humour. But how far can you go hitting all the same tones of corruption, capitalism, crime, class, especially in the form of short. With a more thorough selection of the material that would or would not get in the final version, better character development and focus on more personal, quieter moments and universal topics, Directions would be a better film. But the spotlight on the socio-political context makes it more of a statement.

    0 0

    kritika originalno objavljena na Monitoru:

    2017.
    Režija: Zoran Marković
    Scenario: Aleksandar Radunović
    Uloge: Nikola Pejaković, Nebojša Glogovac, Stefan Bundalo, Veselin Gajović, Goran Vujović, Zoran Marković, Aleksandar Radunović, Izudin Bajrović, Zoran Kesić


    Ako se o nečemu ne može govoriti u apsolutima, to je humor. Humor zavisi od konteksta i isključivo od konteksta. Svaka država, regija, grad i kvart imaju svoje specifične štoseve koji van tog okvira znaju biti teško prevodivi. Zato je komediju koja će istovremeno biti komunikativna sa vanjskim svetom, a opet obojena lokalnim koloritom izuzetno teško napisati, pa onda i režirati.

    Opet, u relativno širokom kontekstu bivše nam države smejali smo se nekim istim stvarima od Vardara do Triglava. Zapravo, iste su se stvari vrtele na televiziji. Uvozne, najčešće britanske serije kao što su Mućke, Alo Alo i Monty Python odgojile su generacije i generacije ljudi i zapravo ih još uvek odgajaju. Što se domaćih proizvoda tiče, od „light“ varijanti poput Pozorišta u kući do malo specifičnijih, uvrnutijih i zahtevnijh stvari kao što je Top-lista nadrealista, to nisu bile puke kopije zapadnih matrica, već su svoj kultni status zasluženo osvojili.
    I zapravo, najgora stvar kod raspada države i rata koji je usledio bio je prekid komunikacije i sužavanje konteksta, pa su mnoge knjige, muzika, filmovi i serije ostali zarobljeni u jednoj, dve ili tri od novonastalih država. Teško da je neko u Beogradu uspeo upratiti Pervana ili Malnarov Nightmare Stage, kao što do Zagreba nisu dobacili novosadski Foliranti ili crnogorski show The Books of Knjige. A to je šteta, posebno kada je o The Books of Knjige reč jer se tu radi o vrlo neobičnom apsurdističkom humoru koji je univerzalno razumljiv, odnosno nerazumljiv, zapakiranom u kratke, ali potentne skečeve. Da ne kvarim užitak, potražite ih na internetu, dostupni su besplatno.
    Iskreno, moram priznati da sam bio skeptičan kada sam čuo da snimaju film. Dobro, na „štap i kanap“ produkciju i nedostatak sredstava smo navikli u ovom delu sveta, kao na iscrpljujuće dugi period produkcije, ali to ovde nije centralni problem. Suština stvari je da humor kratke forme najčešće nije moguće preneti na duže formate. Ako ne zapne u priči i scenariju, zapeće u režiji i ritmu jer je logika potpuno drugačija. I to se, na moju veliku žalost, dogodilo sa Slučajevima pravde.
    Što je zapravo šteta, jer početak filma puno obećava: robijaš Labrador (Pejaković) izlazi iz zatvora sa čvrstom željom da se osveti prepotentnom inspektoru Mačeku koji ga je strpao iza rešetaka i preoteo mu ženu. Ni Maček ni njegov tupi pomoćnik Rajko nisu baš „čisti u glavi“, ali su često jedini na koje šef može da se osloni, posebno u trenutku kada opasni šverceri uvode nove tablete na tržište narkotika, kada se događaju misteriozna ubistva i bizarni slučajevi spaljivanja ruku kod policajaca. Kako će se sve to rasplesti?
    Problem je u tome što, jednom kada nas autorski dvojac Marković-Radunović upozna sa likovima, okruženjem i pričom, kao da ne zna kuda dalje. Jasno, priča je samo vezivno tkivo između humornih momenata, ali ritam je tu zapravo problematičan i film kao da se raspada nakon pola sata i potrošenih ponajboljih štoseva. Ne znači da štoseva neće biti i dalje u toku radnje i da oni neće biti smešni tu i tamo, ali dolazi i do ponavljanja i do promene u stilu humora koji od finog i intelektualnog apsurda polako klizi u provokativni i nepristojni „gross-out“ seksualne tematike sa ne tako zabavnim mizoginim tendencijama i u „slapstick“ radi „slapsticka“.
    Možda je to filmičnija varijanta humora i svakako otvara prostor za zabavne cameo-uloge poznatih faca kao što su Nebojša Glogovac i srpski komičar Zoran Kesić (politički „talk-show“ 24 minuta) i možda donekle razigrava postavu sastavljenu uglavnom od standardnih aktera iz serije skečeva ovog puta pojačanu za briljantnog Nikolu Pejakovića, ali to nisu The Books of Knjige u svom punom sjaju. U pokušaju da ostanu isti, a drugačiji (što je hrabra odluka), Slučajevi pravde često žrtvuju svoj The Books of Knjige identitet, a ne uspevaju da ga pokriju novim, filmskim.
    Ostavljam mogućnost da kritika „greši“ i da će publika biti zadovoljna viđenim, film je tek imao internacionalnu premijeru u Sarajevu i na početku je festivalskog ciklusa. Ko zna, možda budemo imali i nastavak. Mada, ostajem u uverenju da su originalni skečevi kvalitetniji i reprezentativniji za ono što The Books of Knjigejesu.  

    0 0
  • 08/22/17--00:00: Always Shine
  • 2016.
    režija: Sophia Takal
    scenario: Lawrence Michael Levine
    uloge: Mackenzie Davis, Caitlin FitzGerald, Lawrence Michael Levine, Khan Baykal, Alexander Koch, Michael Lowry, Colleen Camp

    Dobre devojke igraju po pravilima, znaju kada da ućute, kada da se smeškaju, šta da prihvate i po koju cenu. To će ih u životu održati u sigurnoj zoni proseka ili ih popeti malo iznad toga. Loše devojke igraju po svojim pravilima i ubeđene su da ih tuđa pravila sputavaju u usponu do nesuđenih visina. Tek nekima polazi za rukom da se vinu tako visoko, ostale će pre ili kasnije naleteti na zid od prepreke i neće moći da ga zaobiđu, preskoče, premoste ili razvale jer je taj zid njihov stav. Always Shine je psihološki triler o dve takve devojke, jednoj “dobroj” i jednoj “lošoj”.


    Obe su glumice i jedna drugu smatraju najboljom prijateljicom, iako su im profili ličnosti i karijerne pozicije u kojima se nalaze skoro potpuno suprotne. Beth (FitzGerald) upoznajemo na audiciji, prvo je vidimo kako plače izgovarajući potencijalno uznemirujući tekst, u krupnom planu i sa belom pozadinom. Kada se u njen monolog uključe muškarci iz pozadine koje ne vidimo i krenu joj objašnjavati o čemu se tu radi, mi shvatamo gde smo. U pitanju je audicija za pritupasti horor-film sa puno golotinje, a Beth je skoro pretplaćena na takve uloge. Mislim, daj šta daš, ipak glumi i plaćena je za to, skoro da je uspela u životu, što će pasivno-agresivno nabiti na nos svom dečku (Baykal).
    Annu (Davis) isto upoznajemo kako urla na majstora u auto-servisu u krupnom kadru njenog ekspresivnog lica i opet sa belom pozadinom. To izgleda kao audicija ili isečak iz realističke socijalne drame, ali onda otkrijemo da je to zaista svađa između mlade žene na rubu živaca i finansija i majstora koji joj bez njenog znanja popravio kvar kojeg nije bilo u predračunu i orobio je za 300 dolara. Anna je glumica, bolja od Beth, ali vrlo teška osoba za saradnju što njenu karijeru drži na nivou neplaćenih uloga u kratkim eksperimentalnim filmovima u pauzi između konobarskih smena.

    Njih dve će, kao najbolje prijateljice koje se nisu dugo videle, otići zajedno na vikend u gotovo mitski Big Sur (gde je jedno vreme Kerouac živeo i pisao), čisto da se podruže i ispričaju, ali će sve njihove razlike isplivati na videlo, što će eskalirati sukobom sa nepredviđenim posledicama. Za to su, svaka na svoj način, krive obe, Anna zna delovati kao zastrašujuća ludača, a Beth je sve vreme diskretno sabotira u svakom njenom pokušaju, bilo da se radi o barenju frajera, o prosleđivanju portfolija svojoj agentici ili o ulozi u pomenutom kratkom filmu kod zajedničkog poznanika Matta (Koch).

    Ono što u početku izgleda kao “mumblecore” drama u kojoj dve žene reprezentiraju različite životne stavove i kao glumice raspravljaju i padaju žrtvom stanja stvari u industriji (svaka na svoj način i jedna više od druge, valja primetiti), vrlo brzo počinje da ima vrlo mračne pod-tonove. I pre nego što do otvorenog sukoba dođe, on je nagovešten naglim rezovima, flash-forward momentima i paralelnom montažom nejasne vremenske linije. Odnos između prijateljica je dodatno naglašen atraktivnim, a opet brutalnim slikama prirode, nepreglednih šuma, strmih litica i valova koji se razbijaju o stene.
    Always Shine je izuzetno atmosferičan film koji se ne boji otvorenih citata drugih autora, od Bergmanove Persone i Lynchovog Mulholland Drive, odakle izvire poenta zapleta, pa sve do De Palminog klasičnog opusa, a da pritom nikad ne deluje kao kopija. Mumblecore je tu samo početna stanica, što je i logično, imajući u vidu glumački i autorski “background” Sophie Takal, ali nemojte se prevariti, ovo je izuzetno stiliziran film i više nego dobar primer neobičenja naizgled poznatih motiva.

    Za to pre svega treba zahvaliti dvema glavnim glumicama koje detaljno i sa osećajem portretiraju dobro napisane protagonistkinje. Mackenzie Davis baš na ovom filmu može napraviti karijeru jer njena Anna ide mnogo dalje u dubinu od standarda neuspešne glumice. Njeno ludilo je zastrašujuće, ali dozirano, skriveno, a opet vidljivo. Sa druge strane Caitlin FitzGerald sjajno kanalizira pasivnu agresivnost prisutnu kod Beth, njeno ljubomorno čuvanje pozicije koja čak i nije ugrožena i generalno nezadovoljstvo životom (sasvim moguće perpetualno) koje se pokazuje u stavu “kuvane noge”, koji može biti i iskren, ali i odglumljen.

    Always Shine, uprkos naslovu, neće popraviti vaše raspoloženje. Naprotiv, reč je o nečemu izuzetno uznemirujućem, ali magnetičnom. Intrigantnog sadržaja, sjajno odglumljen, stiliziran i tehnički upeglan, ovaj film itekako zaslužuje vašu pažnju.

    0 0
  • 08/23/17--00:00: Godspeed / Yi lun shun fen
  • kritika originalno objavljena na DOP-u:

    Tajvanski „art house“ žanrovski film doživljava renesansu u poslednje vreme i jedan od njenih simbola je i Mong-Hong Chung, direktor fotografije i reditelj koji stoji iza uspešnih festivalskih filmova poput Parking (2008), The Fourth Portrait (2010) i Soul(2013). Njegov najnoviji film Godspeed (2016), premijerno prikazan prošle godine u Torontu i koji je nakon dugačke svetske festivalske turneje konačno „dolijao“ u programu Kinoskop na Sarajevo Film Festivalu, teško je opisati žanrovski, tematski, stilski i bilo kako drugačije nego kao začudno filmsko delo u kojem se, ako vas pogodi, uživa bez ostatka.

    Priča je prilično jednostavna: mafijaški potrčko koji ne zna baš za koga radi uleće u lagano raskantani taksi kod vozača koji je čudno pričljiv i srdačan, pa njih dvojica, što usled svojih odluka, što sticajem čudnih okolnosti uleću u nepredviđene situacije. Premisa je takođe i relativno standarda, prosto zaziva žanrovsku obradu kroz spoj filma ceste, gangsterskog trilera i crne komedije, ali ovde imamo i puno egzistencijalne drame u dijalozima između dvojice nesrećnika, kao i vrlo nepredvidljive obrate i krive tragove na koje nas Chung sve vreme navodi.
    Pomislite na gangstere koji u maniru klasičnog Tarantina (koji je ovaj pak preuzeo iz azijske, pre svega hongkonške kinematografije) raspravljaju o udobnom sedenju, najlonu na kauču i opsesiji da se stvari što duže vremena očuvaju novima, nasuprot tome da ostare, razviju karakter i prirastu nam srcu. Pomislite na gangsterskog dogalvnika (Leon Dai) koji nije sposoban samo da kreativno muči svoje protivnike ili da istrpi nenormalnu količinu batina, već je velemajstor strateškog razmišljanja filozofski distanciran od nasilja u kojem ne uživa. Ili na taksistu (poznati hongkonški komičar Michael Hui), nesrećnog imigranta koji nije uspeo u životu i izgubio je svaku nadu da će mu se to ikada dogoditi, koji je istovremeno spreman slatkorečivo varati svog klijenta i oprostiti mu dug kada sranje zadesi obojicu i deliti iskrene životne mudrosti i upadati na sahranu ne bi li se ogrebao za hranu. Ili dilersku „mazgu“ (Na-Dou Lin, takođe komičar) koja svoj posao nesvesno obavlja slušajući bizarna šefova naređenja preko telefona i pridržavajući ih se strogo uz dozu snalažljivosti.
    Istini za volju, ritam je pomalo čudan, reklo bi se čak nehajno usporen do krajnjih granica, a sled događaja je meandrirajući i deluje skoro slučajno, iako se iza toga nesumnjivo skriva namera, što se najbolje vidi kod prvog skretanja od gangsteraja ka filmu ceste i zameni onoga kojeg percipiramo kao glavnog lika. To ne samo da ne smeta, nego ima i svojih čari, naročito sa glumcima koji igraju kontra svojih uobičajenih tipova i to čine odlično se zabavljajući. Svaku pohvalu zaslužuje i često fascinantno lepa, meditativna fotografija koju potpisuje sam Chung pod svojim standardnim pseudonimom Nagao Nakashima, kao i „soundtrack“ koji spaja tradicije azijske i zapadnjačke filmske muzike.
    Sad, koliko god film „skakao“ sa skokovima u tempu, izbrusima akcije i nasilja i generalno neočekivanim stvarima, toliko je ponekad teško „spustiti se“ u one trenutke kada se prazni hod pretvara ili u crnu komediju ili u egzistencijalnu dramu. U tim među-momentima, Godspeedje pomalo naporan film koji treba i valja izdržati jer je nagrada koju nam pruža dovoljno velika. Iako se veći deo filma odvija po auto-cestama i magistralama, pomislite na vožnju kroz prirodu: truckavo, lepo, uzbudljivo. Sretan put!

    0 0
  • 08/24/17--00:00: Sex Doll
  • 2016.
    scenario i režija: Sylvie Verheyde
    uloge: Hafsia Herzy, Ash Stymest, Karole Rocher, Ira Max, Lindsay Karamoh

    Ako vas ne privuče sam naslov, onda će to učiniti sadržaj sumiran u jednu rečenicu. Elitna prostitutka se spetljava sa misterioznim frajerom koji bi hteo da je izvuče iz kandži njene brutalne “madamme” i kurveraja kao takvog. Tu ćete se zajebati kao što sam se ja zajebao, jer čak i kad zanemarimo mogućnost popovanja i moralizacije i zaplet koji nekako liči na jeftine erotske trilere 90-ih, ipak možemo očekivati nešto uzbuđenja, nešto psihologije, nešto nasilja i nešto vrućeg karanja. Teška greška!

    Čini se da je autorica Sylvie Verheyde išla na realističniji ugođaj predstavljajući elitnu prostituciju kao nešto dosadno u rangu korporativnog kancelarijskog posla. Nije to bez neke, naša naslovna junakinja imena Virginie (Herzy) je Francuskinja u Londonu koja se za masne pare nalazi sa bogatim gazdama i ispunjava im želje koje se uglavnom svode na loš, mlitav seks. Ona to obavlja kao posao, bez emocija, i tu je analogija sa korporativnim poslom potpuno na mestu: dođeš ujutro, slušaš matore seronje ceo dan i uveče dođeš kući iscrpljen.

    Frajer koga upoznaje, Rupert (maneken Ash Stymest u prvoj filmskoj ulozi), deluje kao idealna avantura i razbibriga da posredi nisu dve stvari. Prvo, “madamme” Raphäelle (Rocher) ne dozvoljava svojim zaposlenicama romantične ispade. I drugo, Rupert se zaista, zaista fura na spasavanje prostitutki od teškog života. Samo što u slučaju Virginie, on baš i nema od čega da je spasi: nije na ulici da je maltretiraju makroi i šljam, Raphäelle vodi računa o njoj i sigurnosti na poslu koji se odvija uglavnom u ugodnom okruženju skupih večera, ekskluzivnih prijema, viletina i hotelskih soba sa udobnim krevetima i sva je prilika da joj je to jedina karijerna opcija jer ne dobijamo utisak da je ona obrazovana, pametna, nadarena ili sklona upornom radu.


    Sve u svemu, obećanje ludom radovanje, ništa od karanja, ništa od napetosti, ništa ni od romanse, pa se Sex Doll može smatrati jednim anti-filmom, jer je istovremeno film o seksu bez seksa, triler bez napetosti i romansa bez romantike. Čak nas nije ni briga za likove koliko su plošni, a ni o fenomenu elitne prostitucije nećemo saznati ništa novo. Sylvie Verheyde nas samo draži mračnim i ozbiljnim tonovima, ali tu zapravo nema ama baš ničega zanimljivog, potresnog, intrigantnog. Sex Doll izgleda kao ekranizacija novinskog feljtona, ali loše napisanog i za nezahtevnu publiku, pre onog iz neke tamo Glorije nego iz New York Timesa.

    0 0
  • 08/25/17--00:00: Hostages
  • 2017.
    režija: Rezo Gigineishvili
    scenario: Rezo Gigineishvili, Lasha Bugadze
    uloge: Irakli Krivikadze, Tina Dalakishvili, Avtandil Makharadze, Merab Ninidze, Darejan Kharshiladze, Giga Datiashvili, Vakho Chachanidze, Iliko Sukhishvili, Nadezhda Mikhalkova

    “Da ne mislite možda da ćemo preplivati do Turske”, pita gruzijski mladić sovjetskog vojnika na plaži u Batumiju, nudeći ga uvoznim, američkim cigaretama. Vojnik odgovara kako je on tu da sluša naređenja i rastera ljude sa plaže čim se spusti mrak, kupanje onda nije dozvoljeno iz sigurnosnih razloga, ali će cigaretu svakako uzeti. Mladić koji zeza vojnika deo je “reakcionarne mladeži” koja puši švercane cigarete, sluša zapadnjačku muziku i želi da okusi zapadnjačku slobodu tako što će pobeći daleko od sovjetske paranoje 80-ih godina u vreme dok je socijalistički sistem na izdisaju, a oni koji ga vode o tome još nemaju pojma.

    Nemaju pojma ni dotični gruzijski mladići i devojke da će vreme uskoro učiniti svoje, pa će se zato odlučiti na ekstremne poteze, otmicu aviona za koju će kao paravan iskoristiti venčanje i svadbeno putovanje Nike (Krivikadze) i Ane (Dalakishvili). Njihov problem je što su oni svi do jednog obrazovani ljudi iz finijih porodica, a ne teroristi, pa nemaju ni taktičkog ni tehničkog znanja da nešto takvo izvedu kako treba. Otmica aviona, inače stvarni događaj po kojem je snimljen film, pretvara se u haos i katastrofu sa ljudskim žrtvama.

    Njihova nespretnost, bilo u planiranju akcije sa sve svadbom kao srceparajućim paravanom, bilo u njenom izvođenu je dirljiva. Iako ekstremnost njihovog postupka nije opravdana u potpunosti, to ih čini u suštini pristojnim ljudskim bićima dovedenih na rub i čini ih više taocima (sistema) nego klasičnim kriminalcima, otmičarima, teroristima. I upravo su te dve duže sekvence, ona na svadbi i ona turbulentna, nepregledna, krvava i napeta u avionu apsolutni emotivni vrhunci filma.

    Rezo Gigineishvili čija se karijera uglavnom sastojala od ruskih limunadastih romantičnih komedijica se ovde dosta oslanja na svoje raspoložene glumce, mlađe i starije, kao i na sjajno promišljenu fotografiju Vladislava Opleyantsa poznatog po svom radu na prošlogodišnjem canneskom naslovu (M)učenik. Ovde nema one sreće i radosti kakvu obično vezujemo za mladost, pa kakvu god, odnosno ima je veoma malo i traje kratko kao oduševljenje novom pločom, dok dominiraju tamni tonovi, melanholija i poprilično precizan osećaj kako bi se sve to moglo završiti, pošto su dotični omladinci još od početka filma na listi sumnjivaca koje KGB posmatra iz prikrajka.

    Jedini pravi problem ovog inače vrlo dobrog filma je nekako standardan za gruzijske filmove koji nose oznaku festivalskih. U pitanju je preterano objašnjavanje onoga što bi trebalo biti jasno još ne početku i ono postaje skoro nesnosno na kraju. Pitanje koje se ponavlja kroz ceo film, šta je te mlade ljude toliko mučilo da su se odlučili na nešto tako strašno (vlastima su životi nevino stradalih ljudi sekundarni, dok je izdaja zemlje ono što ih izjeda) kada su u tom sistemu imali i više od drugih. Znamo, njihovi roditelji su bili ugledni članovi društva, bilo zato što su u sistem verovali ili su mu se samo prilagodili, a oni su bili studenti na umetničkim akademijama, glumci, slikari, lekari...


    Ali, budimo objektivni, ne pokreće li baš sve promene u društvu upravo nekakva kvazi-buržoazija i inteligencija i ne žele li slobodu ljudi koji su u stanju zamisliti slobodu ili su je čak i osetili, a ne oni koji za nju ne znaju niti su ikada znali? Malo suptilnosti i neko promućurnije centralno pitanje bi od ovog inače prilično dobrog filma napravili još bolji.

    0 0
  • 08/26/17--00:00: A Ghost Story
  • 2017.
    scenario i režija: David Lowery
    uloge: Casey Affleck, Rooney Mara, Liz Franke, Will Oldham, Kesha Sebert, David Lowery

    Nekima će ovo biti najbolji film godine, možda i nekoliko godina unazad. Drugi će se, pak, upitati na šta su to trošili svoje dragoceno vreme. Jedna stvar je sasvim jasna: A Ghost Story je iznimno čudan film, definitivno najčudniji sa ovogodišnjeg festivalskog ciklusa, i kao takav nije za svakoga niti će svakom upornom gledaocu pružiti nagradu. Na ovaj način pokušavam da se ogradim i da kažem da mi jedno gledanje u nezgodnom festivalskom terminu (pretponoćna projekcija) možda nije dovoljno da bih ga u potpunosti prigrlio i da ću možda biti u stanju napisati nešto pametnije nakon još jednog gledanja, ako do njega dođe. Dotle – difuzni utisci.


    Kako volim da na film dođem sa što manje predznanja onog statističkog tipa ili napaljen trailerom (koji i inače služi samo da napali i neretko razočara), ono što me je privuklo je jedna potpuno trivijalna informacija: Casey Affleck igra duha, onog sa plahtom preko glave kao u nekoj dečijoj predstavici, i kroz veći deo filma skoro bez reči pazi na svoju udovicu koju igra Rooney Mara. Oboje su vrlo sposobni glumci da sa vrlo malo inputa naprave sjajne uloge, i ovo je u teoriji glumački film, ali možemo li se zadovoljiti jednom ucveljenom ženom i jednim skoro pa nepomičnim čaršavom koji nemo bdije nad njom? Odnosno, koliko je moguće igrati osobu u večitoj sadašnjosti patnje, a naročito sa dodatnim hendikepom u vidu odsustva teksta i mimike, samo stavom. Dobro, barem je “ulaz” duha u film briljantan, negde na 20-ak minuta, u dugom neprekinutom kadru u mrtvačnici, nema laži, nema prevare, zaista je to Casey Affleck.
    Prvo što će odbiti ljude je spor ritam, toliko spor da imamo naturalistički potresnu scenu u kojoj Rooney Mara, bezimena do kraja filma, onako mršava proždire pitu dok ne ode da povrati. Jasno, ovo nije priča o duhovima za pored logorske vatre, o ukletim kućama, uhođenju ili, sa pozitivne strane, o spiritualnom prisustvu koje vodi nekoga kroz dalji život, ovo je film o žalovanju, i to ne jednostranom, kao kad preživeli žali za pokojnikom, nego obostranom, kad pokojnik zatlačen između svetova žali za životom. Te ideje na kojima je zasnovana prva polovina filma nisu naročito nove, poznate su nam iz više izvora, ali reditelj Lowery uspeva da nam ih prenese na prilično unikatan način, koristeći oštre rezove umesto pretapanja.

    Druga stvar koja će nas začuditi i dovesti na rub izdržljivosti je cela druga polovina filma obeležena vrlo liberalnim tumačenjem vremena. Jednom kad se udovica pomeri sa mrtve tačke i odseli (nikada nije volela tu kuću na nekadašnjem ranču u ruralnom Texasu, što je i bio predmet spora između nje i pokojnika dok je isti još bio živ i klepao jedva slušljivu muziku), duh će ostati vezan za mesto i pratiti nove stanare u toj kući. Radnja odatle ide i u prošlost, u doba pionira i kauboja, ali i u budućnost, posmatrajući propadanje kuće i izgradnju novog objekta na tom mestu, a ugođaj postaje na tragu savremenih Malickovih filmova (The Tree of Life i napred) sa sve temama koje ovog teksaškog sineastu preokupiraju: prolaznost vremena, spiritualni svetovi, kreacija i destrukcija, sile prirode, religija itd.
    Od Davida Loweryja možemo očekivati spor tempo i meandriranje u priči, on je svoju karijeru gradio kao montažer na izrazito arthouse filmovima tipa Primer Shanea Carrutha. Film koji je režirao, Ain’t Them Bodies Saints, jedan spori, melanholični neo-western / backwoods noir meandirarujeće priče i strašne atmosfere, jedan je od onih koji su me ostavili bez daha. Slučajno ili ne, u njemu su isto Casey Affleck i Rooney Mara igrali nekako prokleti i ukleti par. Razlika je u tome što je tada Lowery imao priču ili priče koje je hteo da ispriča, a ovde kao da pušta da mu misli slobodno lete unaokolo u depresivnom raspoloženju.

    Ako pitate za negradu gledaocu, ima je. Jedna od njih je izuzetno poetična fotografija na formatu 4:3 sa zaobljenim rubovima, kako u kakvoj staroj priči o duhovima u tamnim i mutnim bojama melanholije. Takvu fotografiju “soundtrack” kojim dominiraju tužni gudači čak i za nijansu previše ističe. Druga stvar je gluma, jer se i Casey Affleck i Rooney Mara trude da prevaziđu sami sebe na ono malo prostora koliko imaju, a mi možemo vrlo jasno videti njihove emocije, čak i kad su, kao u Affleckovom slučaju, skrivene pod plahtom. Treća stvar je originalnost celog filma – ovako nešto definitivno niste gledali do sada i to morate priznati čak i ako mislite da je nebuloza.

    U konačnici, još uvek nisam siguran koliko je to nešto novo baš toliko dobro. A Ghost Story je pažljivo urađen film, do poslednjeg detalja. Namerno je takav kakav je. Zahtevan, čudan, možda kontemplativan. Pojedina rešenja prolaze kao gotovo genijalna, dok se iz nečeg drugog može iščitati pretencioznost. I dalje mislim da zahteva barem još jedno gledanje...

    0 0

    originally published on Cineuropa

    Life itself can be stranger than fiction and that is the reason why documentaries can be as interesting as fiction features, if they are done properly, that is. Sometimes it is a matter of topic; sometimes it’s all about the protagonist. A polished narrative and visual style don’t hurt either. Guidance Through the Black Hole [+], a film by Aleksandar Nikolić and Zlatko Pranjić world-premiering in Sarajevo Film Festival’s Documentary Competition, has it all: the protagonist, the plot twists and lots of style, heart and soul. Further festival exposure is expected, especially in the former Yugoslavian region.
    The issue of “immigrant blues” might seem to be used and re-used in cinema, but in the case of the man nicknamed Sule, a Bosnian immigrant and one of the last true bohemians of London’s Portobello Road, it seems completely fresh. An interesting person, a poet, a painter, a serial procrastinator, a compulsive gambler and an alcoholic who is his own worst enemy. He never quite adjusted to life in London, the sole destroyer of his marriage, homeless for several years and with one single dream: to see his hometown of Banja Luka again. He will get his chance at redemption with an offer to exhibit his work in the Embassy of Bosnia and Herzegovina in London. His only task is to finish the four remaining paintings from the titular cycle.
    In a genuine, no-nonsense style, Sule narrates his life achievements, slip-ups and his attitude and opinions on the mistakes that he has made: friendship, fatherhood, religion, art and personal development. He is what he is, he honestly wants to make things better and he gets so close. But can he really change? As a highly individual character, Sule makes his story both distinctive and universal. Guidance Through the Black Hole is not just a film about migration, integration, the lack of it and nostalgia. Neither it is just an exploration of creative processes and making art. It is about life as a whole. 
    First-timer Zlatko Pranjić and the more experienced Aleksandar Nikolić - known for his work as a cinematographer, editor, writer and director on another well-known documentary The Serbian Lawyer - felt comfortable with their protagonist and knew what to do with the material he provided them. Filmed almost completely in black and white, the film underlines the moodiness of its main character and contrasts it. One sequence in vivid colour near the end shows the sweetness of success on the horizon. The sound design, consisting mainly of background noises cut with sharp beats accenting the tense scenes, is also interesting and so is the soundtrack, which varies from Serbian alternative rockers Goribor to melancholic Bosnian folk music (“sevdah”) standards.

    0 0
  • 08/28/17--00:00: Loveless / Neljubov
  • kritika originalno objavljena na Monitoru
    2017.
    režija: Andrej Zvjagincev
    scenario: Andrej Zvjagincev, Oleg Negin
    uloge: Aleksej Rozin, Marjana Spivak, Marina Vasiljeva, Andris Keiss, Matvej Novikov, Aleksej Fatejev

    Andrej Zvjagincev je svakako jedan od velikih filmskih autora današnjice, onih Autora sa velikim A, i tu svoju reputaciju gradi što na sjajnoj preciznosti i nastudiranosti svakog pojedinačnog kadra i reza u montaži, što na činjenici da, uz tehniciranje, nikada ne ispušta veliku sliku iz vida, što na svojoj sposobnosti da istovremeno bude epičan i intiman. Loveless je njegov peti film, nakon izvrsnog prvenca The Return, The Banishment, elegične Elene i remek-dela Leviathan sa kojim je dogurao do nagrade za scenario u Cannesu, Zlatnog Globusa i nominacije za Oscara koji mu je (greškom?) izmakao. Jasno, ogromna reputacija je tu i očekivanja su visoka, a najavljena oštra društvena kritika kroz naizgled apolitičnu priču svakako golicaju maštu gledatelja.


    Recimo da se ovde radi o razvodu, što ćemo otkriti u drugoj sceni, nakon zlogukog uvodnog kadra šume pod snegom na obodu grada. Majka Ženja (Spivak) bez emocija govori sinu Aljoši (Novikov) da pospremi svoju sobu jer dolaze potencijalni kupci da pogledaju stan, mali se ne obazire. Stan je ukusno i funkcionalno namešten (za standarde Rusije barem) i jasno je da je majka pripadnica srednjeg nivoa buržoazije, dakle finansijski nešto boljeg stanja od intelektualaca i stručnjaka, ali ne toliko da bi se mogla približiti tajkuneriji. Na pitanje zašto ga prodaje, hladno odgovara da se razvodi.
    Druga strana u tom sukobu je otac Boris (Rozin), jedan od onih izvrsno plaćenih korporativnih miševa kojem je u životu jedino stalo do posla i koji od muke što mu je dupe u procepu (njegov “veliki šef” je pravoslavni fundamentalista koji na posao prima samo krštene, oženjene, porodične ljude) konstantno ždere. Jasno, njih dvoje se ne vole više, ako su se ikada i voleli, a svađa je toliko eskalirala da je nemoguće vratiti je u okvire civiliziranog ponašanja i funkcionalnih razgovora. Ne, ide se na sve ili ništa, na totalni rat, na potpuno uništenje protivnika, bilo iz povređene sujete ili iz nagona za samoodržanjem.

    Savremeni ruski “twist” (radnja se odvija 2012. godine – vidimo po vestima na televiziji, kada i njihov sin i “Putinland” imaju tačno 12 godina) u ovoj Kramer vs Kramer situaciji je to da su obe zaraćene strane materijalisti, da su oboje našli svoje nove partnere – Ženja nepristojno bogatog, ali pomalo blaziranog Antona (Keiss), a Borisova primetno mlađa ljubavnica Maša (Vasiljeva) je upadljivo trudna, da jedva čekaju da započnu svoje nove živote i da im je tihi, povučeni i nekako tužni Aljoša samo kamen oko vrata i vruć krompir koji valja uvaliti drugom da ga sputava. U tu svrhu, Ženja preti internatom pa vojskom, što bi ugrozilo Borisovu poziciju na poslu, a ovaj se koprca rukama i nogama. Aljoša, međutim, sve to sluša kroz zatvorena vrata sa prestravljenim izrazom na licu (scena je jedna od retkih takvih koja ne klisi u patetiku, već pogađa prave emocije) i jasno nam je da se sranje sprema na veliko.
    Kada ga oboje roditelja ostavi samog u stanu i posveti se svojim ljubavnim životima (dve emotivno snažne i ukusno izvedene “ljubavne” scene koje evociraju najbolje radove Wonga Kar-waija), Aljoša u jednom trenutku izlazi iz stana i zgrade i nestaje. Oni će to saznati nakon skoro dva dana kada im jave iz škole i kada saznaju da policija nema vremena i sredstava da juri svakog odbeglog pubertetliju, pokrenuti privatnu istragu zajedno, možda se čak osećajući i krivima, ali ne priznajući to jedno drugome. Hoće li manjak ljubavi osujetiti istragu isto tako kao što je izazvao incident?

    Ovaj zaplet se, nakon poduže i unekoliko teatralne ekspozicije i prilično grube karakterizacije likova koji kao da su ispali iz teatra dešava na polovini filma, što dovodi do totalne promene tona i skretanja radnje u smeru misterije. U pozadini, naravno, imamo ono važno: studiju karaktera i odnosa među njima, te povezanost svega toga sa opštom krizom moralnih vrednosti u na više načina bankrotiranom ruskom društvu. Igrajući na dva paralelna fronta, menjajući pristup od otvorene do skrivenije subverzije preko artistički obojenih scena potrage za dečakom koje asociraju na Egoyana u najboljim danima, Zvjagincev u potpunosti drži kontrolu i stvara moćan i strašan, “hanekeovski” hladan i precizan film. Usput, on se ne libi da ubaci i pokoju referencu u pojedinim scenama, pa tako u jednom trenutku citira Tarkovskog i Stalkera vodeći potragu na teritoriju napuštene socijalističke zgrade, nekakvog kongresnog centra, što sluti na apokalipsu na svakom nivou, od privatnog do državnog, ako ne i globalnog.
    Za svoj uspeh Zvjagincev se mora zahvaliti vrlo raspoloženim glumcima koji ne pokušavaju da svoje antipatične likove očoveče i učine simpatičnima, ali ih i ne karikiraju. Oba lika su zbog takvog pristupa pamtljiva i jeziva kao nekakvo realno, nesvesno zlo koje melje sve pred sobom, dok je lik Aljoše kojeg bez šmiranja igra Matvej Novikov u drugoj polovini filma vrlo “glasno” odsutan. Glasno odjekuje i odsustvo muzike, osim u jednoj sceni kada ista, ambijentalno data, odnosno puštena sa radija, postane oružje u međusobnom prepucavanju budućih bivših supružnika. O briljantnoj fotografiji kojom dominiraju hladni tonovi Mihaila Krihmana i savrešno preciznoj montaži Anne Mass (oboje su rediteljevi stalni saradnici) ne treba previše trošiti reči – sve je sjajno.

    No dobro, znali smo da je Zvjagincev pronicljiv autor koji ništa ne prepušta slučaju, kako na tehničkom planu, tako i na planu priča. Loveless je svakako film sa stavom i emotivnim nabojem. Oštrica je okrenuta prema gotovo svima koji su na bilo koji način odgovorni za društvene tokove i u tome Zvjagincev zna biti blatantan kao u sceni pred kraj filma sa reprezentativnom trenerkom. I na intelektualnom i na emotivnom planu, Loveless ima smisla, čak i produžena ekspozicija i gruba karakterizacija nekako sedaju na svoje. Iako bi bilo teško reći da je Loveless remek-delo, Zvjagincev je sa The Return i Leviathanom samom sebi postavio izuzetno visoke standarde, svejedno mu dolazi blizu.


older | 1 | .... | 51 | 52 | (Page 53) | 54 | 55 | .... | 66 | newer