150 Milligrams / La fille de Brest

July 20, 2017, 12:00 am

≫ Next: The Night of the Virgin / La noche del virgen

≪ Previous: Spit'n'Split

$

0

0

2016.
režija: Emmanuelle Bercot
scenario: Emmanuelle Bercot, Severine Bosschem, Romain Compingt (prema knjizi Irene Franchon)
uloge: Sidse Babett Knudsen, Benoit Magimel, Charlotte Laemmel, Isabelle de Hertogh, Lara Neumann, Patrick Ligardes, Myriam Lazencot

Državne agencije koje se bave regulacijom lekova su notorne po svojoj sporosti da to možda čak i graniči sa sabotažom. Ako u račun uzmemo i finansijsku moć i izrazito tržišnu orijentaciju farmaceutske industrije koja se često naziva lobijem ili čak mafijom, sumnje na koruptivne aktivnosti se nameću same. Uostalom, one finansiraju “nezavisna” istraživanja po bolnicama, univerzitetima i laboratorijama i imaju svako pravo da prvom sledećom prilikom uskrate sredstva onima čiji im se nalazi ne svide.

Jedna takva afera sa lekom za dijabetes imena Mediator potresla je Francusku krajem prošle decenije. Lek se nesmetano prepisivao i prodavao tokom 35 godina, a da nikome nije palo na pamet da istraži njegove fatalne posledice po pacijente, naročito žene srednjih i starijih godina. Problem je bio u jednoj od hemikalija u receptu koja bi, navodno, pomagala oko regulacije apetita kod pacijenata. Isti molekul već je bio presudio mnogima koji su konzumirali jedan drugi proizvod iste kompanije, tablete za mršavljenje koje su nakon mukotrpnog sudskog procesa ipak povučene sa tržišta.

Opasne nuspojave Mediatora koje se tiču uvećanja srčanih zalizaka otkrila je pulmologinja Irene Franchon iz bolnice u bretanjskom gradu Brestu. Ona je i pokrenula svoj “krstaški rat” protiv dotičnog medikamenta i kompanije koja ga je proizvodila i nije se odricala profita. Uz pomoć istraživačkog tima i pojedinih naklonjenih lekara i naučnika u okviru institucija, ona je na kraju uspela da posle duge i mukotrpne borbe pune pritisaka, muljaže i predrasuda od strane prestoničkih etabliranih “profesionalaca” pobedi moćnijeg protivnika, ali broj žrtava leka, bilo da se radi o smrtnim ishodima, bilo o teškim telesnim posledicama, ne može biti precizno utvrđen, a sumnja se na zastrašujuće velike brojeve.

150 Milligrams u režiji Emmanuelle Bercot, francuske glumice (Mon roi, Polisse) koja se otisnula u rediteljske vode (La tete haute) je ono što možemo nazvati poštenom doku-dramom, filmovanom verzijom istinitih događaja koje je Irene Franchon zabeležila u svojoj ne-fikcijskoj, memoarskoj knjizi. Vernost izvornom materijalu pojačana je tačnim datumima kada su se ročišta i sastanci odvijali i stvarnim, hladnim lokacijama zgrada bolnica i vladinih regulatornih tela.

Naravno, određene autorske slobode su prisutne u tumačenju likova, “pozitivaca” u svojoj požrtvovanosti sa po jednom-dve osobine van tog konteksta. Irene u tumačenju danske glumice Sidse Babett Knudsen je luckasta, nestrpljiva i čak nespretno-komično pravdoljubiva usled odsustva bilo kakvog taktiziranja. Drugopotpisani Benoit Magimel, koji je igrao i u prethodnom filmu Emmanuelle Bercot, svog naučnika, pak, igra kao zaluđenika dobre naravi kojem pritisak situacije u koju se upleo ponekad stvara užasnu tremu. Ostali likovi su još manje razvijeni tako da van funkcije ove partikularne priče jedva da i postoje.

150 Milligrams je, dakle, jedan od onih poštenih i pristojnih filmova koji ne uvode ništa novo u žanr doku-drame. Emmanuelle Bercot se teško može nazvati autoricom sa zavidnim zanatskim znanjem i kreativnom energijom, ali ovde pokazuje sva svoja ograničenja. 150 Milligrams je film bez ikakve natruhe stila i začina i kao takav zapravo podseća na produkcijski raskošniji i bolje odigran televizijski specijal.

Iskreno, nisam bio lud ni za Erin Brokovich, tako da me njena tematske i stilska kopija (to je možda prejaka reč, ali nemam bolju) nije oborila s nogu. U svojoj vernosti izvornom materijalu i istinitim događajima, 150 Milligrams je pomalo čak i drven film.

---

The Night of the Virgin / La noche del virgen

July 21, 2017, 12:00 am

≫ Next: 68 Kill

≪ Previous: 150 Milligrams / La fille de Brest

$

0

0

2016.
režija: Roberto San Sebastian
scenario: Guillermo Guerrero
uloge: Javier Bodalo, Miriam Martin, Victor Amilibia

Jeste li nekad gledali film u kojem muškarac rađa dete koje mu je napravila žena iz bizarno-religijskih pobuda orijentalnog tipa? On dete rađa na dupe, a kako drugačije, u sceni koja traje neprijatno dugo, kojoj, pak, prethodi njegova trudnoća, jednako neprijatna za gledanje. Priča o zamenama rodnih uloga? Mora da se šalite...

U svakom slučaju, ako ikada pogledate The Night of the Virgin moći ćete i to prekrižiti s liste, možda skovati kakav novi termin (“šupčana vrpca” je već zauzeta od strane potpisnika ovih redova) i potegnuti odgovarajući argument ako ikada rasprava skrene u tako nenormalne vode. I to bi bilo to, u suštini, jer ovde imamo klasičan slučaj gadosti zarad gadosti, bez neke naročite poente osim da nam reditelj Roberto San Sebastian i scenarista Guillermo Guerrero, obojica debitanti u celovečernjem formatu, ispituju granice tolerancije.

Nije tu samo reč o ogavnosti, premda ona zauzima centralno mesto u filmu. Ne, kad se ne trude da nas rasture sa ranama, krastama, govnima, prljavštinom i koječime, zasipaju nas svojim smislom za humor koji balansira na tankoj liniji između čiste infantilnosti i potpunog nonsensa. A time se film i otvara, podužom sekvencom idiotskog novogodišnjeg programa u kojem dvoje ludih i zbunjenih voditelja lupetaju i lupetaju prvo što im padne na pamet, o bilo čemu.

Jedina funkcija tog segmenta je da nam dočara vreme radnje, novogodišnju noć. Naš heroj je dvadesetogodišnji devac imena Nico (Bodalo), kretenski obučen u ćaletovo odelo sa obaveznim debilnim izrazom lica i leptir-mašnom, na svetoj misiji da povali nešto u klubu. Takvog kakav je, ne primećuju ga ni konobari koji bi mu naplatili piće, da ne govorimo o nekakvoj potencijalnoj ženi koja bi mu skinula junf. Sve dok se ne pojavi nešto starija, lagano muškobanjasta i već na prvi pogled čudna Medea (Martin), koja ne samo da zapleše s njim, već ga odvuče u svoj stan...

Na stranu sve, ali sam njen stan bi morao upaliti crvene lampice kod Nica. Svetlo koje ne radi je loš znak, a upozorenje da slučajno ne stane na žohara (zbog loše sreće koja će ga strefiti, navodno) bi svakog normalnog nateralo u beg. Naravno da će naš Nico-baksuz stati na prvu bubu, a ima ih onoliko (takvu prljavštinu je nemoguće opisati, prema Medeinom stanu kamperski klozeti deluju sterilno), i naravno da će ga terati maler kroz celo trajanje filma, do porođaja i iza njega.

Za neko vreme će se pojaviti Medein dečko, sirovi, agresivni metalac nadimka Pauk (Amilibia) koji će udarati u vrata u nameri da ih razvali, ali tako nešto je za očekivati u filmu koji do tada ide linijom seksualne komedije. Ali ljubomorna baraba se ne može porediti sa ludom ženom koja čuva svoju menstrualnu krv i sa religijskim zanosom priča o himalajskoj boginji plodnosti i smrti (wtf?), ženi bez lica. I naravno da će junfera pogoditi sve gadosti ovog sveta. Nas s njim takođe. I to treba izdržati u trajanju od skoro dva sata.

Postavlja se pitanje zašto, čak i nama koji nismo preterano gadljivi. Mislim, seksualna komedija može biti gadna, horor takođe, naročito u miksu sa “nightmare logic” prosedeom, a nekakva nagrada je tu nužna. U ovom slučaju, sva je prilika da nas autorski dvojac zajebava do daske. Da stvar bude još tužnija, to zanatski, dramaturški i tehnički nije ni u kom slučaju loš film, glumci hrabro uranjaju u svoje karikature od likova, tempo je nabijen (skoro) od početka, pa sve do kraja, a efekti maske su impresivni. Momci očito znaju da naprave film, ima tu svega i svačega u miksu, rani Peter Jackson i rani Alex de la Iglesia su vidljivi uzori, i The Night of the Virgin je film koji je teško zaboraviti, blokirati ili izbrisati iz pamćenja. Verovatno da imamo slučaj skretanja pažnje na sebe, ali nisam siguran je li ta količina nihilizma, trasha i gadarije baš najbolji način...

68 Kill

July 22, 2017, 12:00 am

≫ Next: A Film a Week - Incarnation / Inkarnacija

≪ Previous: The Night of the Virgin / La noche del virgen

$

0

0

2017.

scanario i režija: Trent Haaga (prema romanu Bryana Smitha)

uloge: Matthew Gray Gubler, AnnaLynne McCord, Alisha Boe, Sheila Vand, Sam Eidson

Znamo za teoriju “Fuck Off Money”, odnodno da je svakome neka količina dovoljna da po potrebi stera sve i svakoga u kurac ako mu se nešto ne svidi. Za neke se ta granica računa u milijardama, za neke u milionima, ali teško je poverovati da će nekome par desetina hiljada dolara, u ovom slučaju 68, pomoći da iz korena promeni svoj usrani život i živi bezbrižno do kraja istog. Razmislite dobro: da li biste za svotu od koje teško možete kupiti stan bilo gde u zapadnom svetu postali ubica? Višestruki?

Chip (zvezda serije Criminal Minds Matthew Gray Gubler) je serijski gubitnik, šmokljan i papučar čiji je primarni izvor prihoda čišćenje tuđih septičkih jama. On je tako jadan, bedan i kukavan da nam dođe da se zapitamo kako je uopšte mogao da osvoji devojku kakva je Liza (AnnaLynne McCord iz re-boota serije Beverly Hills) koja, ako ništa drugo, izgleda kao da se ne bi petljala sa takvim tunjavim likovima. Zapravo, neće nas začuditi činjenica da se ona jebe sa drugim likovima (uglavnom za pare), ali to nije najveći Chipov problem s njom. Ne, Liza je smislila plan da opljačka svog sponzora, a njihovog stanodavca za “veliku svotu”, tih 68 hiljada.

Međutim, kako to obično biva kad zločin planiraju i izvode osobe upitnih intelektualnih kapaciteta, stvari polaze po zlu. Matori prdonja i njegova žena dobijaju po metak, a naš fantastični duo završava sa zarobljenicom (i potencijalnom svedokinjom), Violet (Boe), u prtljažniku svoje karakteristične krntije. Liza ima ideju da je “prodaju” njenom ludom bratu (Eidson) za “njegov hobi”. I to propada, pa Chip i Violet moraju da beže sa “vrućom” lovom i od policije i od Lize i od svakog potencijalnog znatiželjnika, recimo sablasne cure (Vand) koja radi na benzinskoj pumpi.

Ne očekujte naročitu realnost, nalazimo se na terenu potencijalno zabavnog južnjačkog trilera koji istovremeno sjajno funkcioniše kao crna komedija. Eksploatacija je reč koju tražimo. Krećemo se u svetu idiota, ludaka i ljigavaca, moramo prihvatiti njihovu logiku. Metiljavi Chip mora povratiti svoju muškost tako što će se izboriti sa ženama koje ga zlostavljaju. Ili, prošireno gledano, pošto tu nisu samo žene, on se mora ponovo osećati kao čovek (ako se ikada tako osećao) tako što će se suprotstaviti svima koji ga guraju, vuku, ponižavaju, guraju u zločin da bi ga ponudili kao žrtvu.

Naravno, sa škakljivom pozadinom izvrtanja rodnih uloga (obično se žena sveti muškarcima), 68 Kill je podigao par kritičarskih obrva po feminističkoj liniji, a argumentacija se svodila na halabuku kako su u filmu žene, a naročito Liza, portretirane kao čisto zlo. Nije to pitanje za raspravu, ali su dame i gospoda promašili ceo fudbal: žene u 68 Kill su zle, ali u tome potpuno osveštene, snažne i sa slobodnim izborom. Ergo, makar za razliku od većine filmova sličnog tipa, nisu pasivne glupače koje mogu biti opisane sa po jednim epitetom kao “lepe”, “lude” ili “cool”.

Problem, i to mnogo veći, skriva se na sasvim drugom mestu. 68 Killje vrlo retko “mesnat” u svom pulpu, naročito na početku. Kasnije se stanje nešto popravlja, ali ostaje utisak da su seks, nasilje, ludosti i nepodopštine u ovom filmu bačene u drugi plan. Umesto toga likovi brbljaju, brbljaju i brbljaju, veoma glasno ako smem dodati, čak i kada su se uputili da nekome provale u kuću i pokradu mu pare. Pritom to brbljanje nije ni izbliza promišljeno i napisano kao, na primer, kod Tarantina čiji su rani i najbolji radovi svakako poslužili Haageu kao inspiracija. Haage koji režira po drugi put, a veteran je pisanja scenarija za “direct to video” i TV filmove iz Troma miljea, jednostavno nije taj kalibar. Toliko da stičem utisak da mu se scenario za Katzov Cheap Thrills nekako potkrao.

Ono što vadi film je casting. Glumci su izabrani pažljivo i protiv uobičajenog tipa uloga. Matthew Gray Gubler je svoju personu knjiškog mekušca okrenuo u potpuno drugom smeru i bez rezerve odigrao glupaka koji služi kao vreća za udaranje kroz veći deo filma da bi se razvio u osvetnika, recimo. Karijera u indie filmovima, naročito sa žanrovskim šmekom, mu se smeši. AnnaLynne McCord je briljantna kao “white trash” ludača i sasvim je moguće da će joj karijera krenuti u tom pravcu. Meni do sada nepoznata Alisha Boe može biti dovoljno slatkasta da bi dobijala angažmane u tom smeru, ali u tome pokazuje i dovoljno integriteta potrebnog za ozbiljnije stvari. Sam Eidson je više nego solidan kao psihopata. Međutim, otkrovenje filma je Sheila Vand (A Girl Walks Home Alone at Night) koja ovom po minutaži skromnom, ali izrazito mesnatom ulogom psihotične darkerke efektivno razbija etnički ključ za dodelu uloga. Zbog njih se isplati gledati 68 Kill.

A Film a Week - Incarnation / Inkarnacija

July 23, 2017, 12:00 am

≫ Next: Punch the Clock / A Repartiçao do Tempo

≪ Previous: 68 Kill

$

0

0

A suited man wakes up in a busy city square, having no recollection who he is and how he got there. He starts walking down the street and masked assassins catch up with him and kill him. Ha wakes up at the same place and the same time again. He explores other alley. They catch and kill him again. And again. And again. Every time he gets a bit further, learning a thing or two about himself, so we also get to know him a tad better. We even start caring for him, nevertheless he remains nameless.

If it were a computer game, that guy, that everyman played by Stefan Đorđević, would be us and our mission would be not only to survive, but also to make it right so we could either live or die. However, Incarnationis a film, a brisk and sharp-looking low-budget soft SF action thriller directed by first-timer Filip Kovačević and we have seen that kind of mechanics before. Edge of Tomorrowand Souce Codemeets Mementoand (the original) Bourne’s Identityand the mix simply works: a basic idea is done with sufficient technical accomplishment - the mystery unfolds nicely, the pacing is good and it is fun to watch.

Let us be realistic, a modest Serbian production cannot compare to Hollywood in the terms of budget and experience in genre filmmaking. The dialogues, together with voice-over narration, written by Kovačević, Maša Seničićand Ivan Stančić, could seem a bit stiff from time to time, so it takes its toll on line delivery by Đorđevićand the rest of the film’s cast. And together with shaky choreography of action scenes, especially fights, it can all be written off as the baby-steps of still emerging Serbian genre cinema.

On the plus side, the editing by Đorđe Stanković is rapid and flawless, the pounding action-movie soundtrack by Draško Adžić dictates the tempo and the camera-work by Uroš Milutinovićis brilliant, combining the cold grayish palette with fluid and controlled movements. The locations of Belgrade city centre, Novi Sad and Petrovaradin fortress underground corridors are attractive and the continuity between them would not be a problem even with the most nagging viewers among the Serbian audience.

But the real deal about Incarnationis Kovačević’sstory-telling. The universal questions of who we are, where do we come from, where are we going and can we change something over the course of our way are being asked and explored with genuine philosophical and anthropological interest in the way of a tense action thriller. The context of contemporary Serbia cannot be ignored either, with the history of violence and the variety of it in its recent past, our nameless, amnesiac hero trying to get to the bottom of it all all make it better is not a simple movie gimmick, but a metaphor. Incarnationis a textbook example of the intelligent filmmaking with lots of heart and soul.

Punch the Clock / A Repartiçao do Tempo

July 24, 2017, 12:00 am

≫ Next: Happy Hunting

≪ Previous: A Film a Week - Incarnation / Inkarnacija

$

0

0

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2016.

režija: Santiago Dellape

scenario: Santiago Dellape, Davi Mattos

uloge: Edu Moraes, Eucir de Souza, Bianca Müller, André Deca, Rosanna Viegas, Selma Egrei, Tonico Pereira

Birokratija je zla i cinična kučka koja čoveku uzima živac. Svaki put kad imam posla ne samo sa administracijom, već i sa državnom firmom koja pruža nekakvu uslugu, moja progresivno-liberalna uverenja kreću ka anarhizmu liberterskog tipa: da državu treba ukinuti, pa će se ljudi slobodno dogovoriti. Lično, već dva meseca se dve državne i jedna privatna firma dobacuju i prebacuju sa mnom povodom uvođenja interneta. Neko pametan bi dotle izmislio novi internet.

Zato mi se čak činilo simpatičnim kada je u Punch the Clock, dugometražnom prvencu brazilskog reditelja Santiaga Dellapea, karikaturalno nesposobni direktor patentnog zavoda (de Souza) zaključao svoje lenje, glupe i zbunjene zaposlenike u podrum i odredio im dnevnu kvotu posla da bi dobili dnevno sledovanje hrane i vode. Pre nego što me optužite za nečovečnost stavova i sitnu zluradost, znajte da su zaključani ljudi replike i nusprodukt nesavršenog patenta vremeplova (ili su to pravi ljudi dok njihovi replikanti i dalje planduju u Dembeliji državne službe, svejedno), tako da sama postavka priče nema naročito veze sa stvarnošću.

Uostalom, dovoljno je da vidimo kako je dotični direktor obučen, njegovu sekretaricu-oštrokonđu (Viegas) i njegove zaposlenike, redom grebatore, neodgovorne, lenje, pijane, naduvane, priglupe ljude, kao i da znamo činjenicu da je njega na to mesto postavila dominantna majka – senatorka (Egrei), pa da nam bude jasno da je to malo previše i za državnu službu poznatu po ogromnim beneficijama za ošljarski rad. U tom miljeu likova od nas se očekuje da navijamo za jedino dvoje normalnih, zbunjenog činovnika Jonasa (Moraes) i tihu i povučenu Carol (Müller) između kojih se razvija i ljubavna veza, čisto onako usput.

Vizuelno, Punch the Clock je zanimljiv film koji spaja brutalističku arhitekturu (mesto radnje je Brazilija, od nule izgrađeni glavni grad najveće južnoameričke države), retro-SF i detalje različitih perioda, od ranih 80-ih do ranih 90-ih. Čak je i set izrečenih uvreda među kojima posebno mesto zauzima etiketa komuniste jasna asocijacija na period pre političke korektnosti i generalnih simpatija prema uljuđenim i umerenim bivšim komunistima koji nisu zaboravili svoju dementno-revolucionarnu prošlost. Naravno, stvar je ograničenog budžeta zašto retro-detalji nisu raskošniji i upotrebljeni u većem obimu, ali Dellape svejedno pazi na njih, premda radnju filma većinom vezuje za enterijer.

Međutim, ako se zaista nadate nekom “brazilskom Brazilu”, odustanite na vreme. Istini za volju, prvih par minuta filma podgrevaju te nade, da bi se kasnije film i vizuelno i po nekakvom psihološkom dojmu okrenuo u pravcu blesave karikature u stilu Delicatessen. Jasno, reč je o vrlo ekspresivnoj latino-stilizaciji prisutnoj naročito u Brazilu i naročito u žanrovskim filmovima koji su pamtljivi čak i kada su manjkavi, ali čini se da Dellape u tim detaljima gubi širu sliku i narativnu strukturu. Odnosno, ideja je zanimljiva i priča je dovoljno “mesnata” da se komotno može od nje napraviti film, ali se kroz scenario ponavljaju jedni te isti štosevi koji odaju utisak namernog rastezanja i kupovine minutaže. Dellape pokušava da sve to zabašuri stalnim intervencijama u režiji i u montaži, često nepotrebnim i besmislenim, koje umesto podizanja tempa i napetosti gledaoca samo preplavljuju i desenzitiziraju.

Punch the Clock tako postaje jedan od onih filmova koji bolje deluju na papiru i u mašti nego kao gotov proizvod. Ne, nije loš, elementarno je zabavan, ali činjenica je da je mogao biti i puno, puno bolji.

Happy Hunting

July 25, 2017, 12:00 am

≫ Next: Kollektor / The Collector

≪ Previous: Punch the Clock / A Repartiçao do Tempo

$

0

0

2017.

scenario i režija: Joe Dietsch, Lucian Gibson

uloge: Martin Dingle Wall, Ken Lally, Garry Sturm, Connor Williams, Kenny Wormald, Jeremy Lawson, C.J. Barker, Sherry Leigh

Ima nečeg frustrirajućeg u gledanju filmova koji imaju potencijal, ali im tako malo fali da ga dostignu. Happy Hunting je jedan od takvih filmova, beskompromisno “grindhouse” stila, iz glave i iz pera autora-debitanata, vruće i lepljive atmosfere pograničnog, propalog gradića u pustinji, ali u suštini pogrešne strukture, sa predugačkom ekspozicijom koja zauzima gotovo pola filma i oštrim skretanjem na sredini koji rupe u kontinuitetu pokušava da prevlada objašnjavanjem očiglednog.

Naravno, motiv lova na ljude nije ništa novo u filmovima. Naprotiv, može se nazvati izrabljenim. Međutim, Happy Hunting makar zna da uvede svog protagonistu Warrena (Dinge Wall) kao isluženog, sumnjivog lika koji bez alkohola čak ne može ni da otvori oči, o kontroli ruku da i ne govorimo, što je portretirano lelujavim, zamućenim, neoštrim kadrovima koji vrlo dobro simuliraju njegovo stanje uma. On će primiti telefonski poziv koji će ga poslati na prilično nejasnu misiju preko granice. Nakon što njegov pokušaj uvaljivanja njesra droge završi kao krvoproliće, on mora da pobegne ili makar da se sakrije i sačeka na dodatne informacije, što će i učiniti u narečenom gradiću.

Štos je, međutim, u tome što je dotično mesto nekada bilo lovački raj sa bizonima, belorepim jelenima i koječime, ali kako su životinje izlovljene, tako se i kompanija koja je grad i osnovala povukla, a ostale su samo tipične njuške za ovakav tip filma: ludaci, glupaci, nasilnici i “trailer trash”. U orkestraciji gradskog šerifa (Sturm), grad ipak drži do lovačke tradicije i makar jednom godišnje organizuje lovački festival. A naš će anti-junak posle susreta sa navodno dobrohotnim anti-alkoholičarem (Lally), naravno, postati lovina na festivalu, zajedno sa krimosima koji su ga sustigli i dvojicom iz redova “gradskog ološa”. Treba, dakle, preživeti oružje od najprimitivnijeg do najmodernijeg, vruće pustinjsko sunce i hladne noći. Drugi, zanimljiviji set problema je alkoholna kriza koja ga udara punom žestinom...

Naravno, autorski dvojac “jaše” po tome više nego što bi bilo zdravo, pa često dolazi do nepotrebne moralizacije i popovanja. Slamka spasa, međutim, dolazi iz neočekivanog pravca: ma koliko lov na ljude kao koncept bio izrabljen, on pruža šanse za zanimljive intervencije glede lovačkih taktika, kao i onih za preživljavanje. I to rezultira sjajnim, atraktivnim i krvavim ubistvima, bilo konvencionalnim oružjem, bilo kao čista improvizacija. Tempo ritmično varira od strpljivih “čekalica” do izbruha nasilja i jurnjave.

Problem je, međutim, što spoj ruralnog trilera s početka i lovačkog “splattera” u drugoj polovini deluje prilično grubo i ne funkcioniše. Happy Hunting tako deluje kao dva filma u jednom, što je štos koji tek retkima uspeva. Dietsch i Gibson nisu Tarantino i Rodriguez, pa nemamo novi From Dusk Till Dawn. Happy Hunting je relativno zabavan, ali ne bi bilo realno tvrditi da je ne znam kako dobar film.

Kollektor / The Collector

July 26, 2017, 12:00 am

≫ Next: Lost in France

≪ Previous: Happy Hunting

$

0

0

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Jedan lik kojeg gledamo sve vreme. Jedan zatvoren prostor. Razgovori koji su pitanje života ili smrti (hm, makar relativno ugodne egzistencije) odvijaju se preko telefona ili kroz zatvorena vrata. Zvuči kao štos već jednom doveden do perfekcije, u pitanju je bio film LockeStevena Knightau kojem smo sve vreme gledali Toma Hardyja kako vozi, telefonira i svađa se sa neumrlim duhom pokojnog oca. Može li jednostavna varijacija na temu uspeti, a ne završiti kao bleda kopija?

Kollektor, dugometražni prvenac ruskog sineaste (inače lekara po struci) Alekseja Krasovskog, stigao je u Pulu nakon dugačke festivalske turneje na kojoj je pokupio dobre kritike i reakcije domaće i strane publike zbog jednostavnog koncepta koji je realiziran sa impresivnom sigurnošću. Reč je o filmu koji sjajno i bez kompleksa pogađa ruski kontekst (finansiran je nezavisno, bez državnih fondova), a opet je izuzetno komunikativan sa vanjskim svetom ponajviše zbog svoje glavne zvezde Konstantina Habenskog, veterana ruskih blockbustera i sa dojmljivim popisom (manjih) uloga u Hollywoodu koji ne samo da ima odgovarajuću “njušku”, nego je sposoban da fiksira pažnju gledalaca. Reditelj Krasovskijima osećaj za ritam i tempo i sa zgodnim formatom od 75 minuta ne guši publiku. U tome se jako oslanja i na odzivnu, energičnu kameru Denisa Fristovakoja vrlo lepo hvata enterijer moskovske kancelarije u visokoj poslovnoj zgradi i gradski “skyline”, kao i na povremeno raskošno-orkestralni, ali najčešće “birdmanovski” soundtrack kojim dominiraju jazzerske solaže na bubnjevima.

Međutim, poređenja sa Lockeomsu neizbežna i za Kollektorne uvek laskava. Obojica naslovnih likova moraju telefonskim putem rešiti stvari u svom životu, ali njihovi psihološki profili ne mogu biti drugačiji. Dok je britanski inženjer - specijalista za beton čvrst kao armatura i spreman je da upropasti svoj život kako bi uradio moralno ispravnu stvar, ruski (polu-legalni, Eos-Matrix tip) uterivač dugova imena Artur je od početka do kraja baraba koju je stigla karma i čini sve što čini ne bi li sačuvao svoju kožu. Sa takvim likom je nešto teže saživeti se, kamo li za njega navijati, ali Krasovskijpre svega uspeva da nas zaintrigira misterijom smešta li našem uterivaču igru, ko to čini i zašto. Kriminalno-korporativni žargon kojim se Artur i svi oko njega u većoj ili manjoj meri služe takođe pomaže, ubacujući izvesnu Glengarry Glen Ross notu dok je pokušaj infuzije ljudskosti preko pod-zapleta sa povređenim psom kojeg je on pokupio i odvezao veterinaru uglavnom neuspeo i deluje kao kliše.

Takođe, ograničenja prostora, vremena i likova su vidljivija nego u Knightovomfilmu. Krasovskijsa prostranom kancelarijom i balkonom s pogledom ne uspeva postići isti efekat kontrasta skučenosti naspram širine kao Knight. Takođe, intervencije u protoku vremena su osetnije, dok Locke više deluje kao “real time” film. A i, ako ćemo pravo, Habenskijipak nije Tom Hardy. Konačno, i kraj koji će svakako ostaviti jak dojam svejedno deluje pomalo prigodno.

Poređenja kao takva nisu fer, premda ih je teško izbeći ako se pojavi određen šablom. Lockeje remek-delo, Kollektorto nije, ali je više od tek solidnog filma, zapravo je dobar, ali će ostati u senci boljeg. Dobra vest u celoj toj priči je da i pred Krasovskimi pred njegovim glumcem Habenskimstoji dosta vremena, pa remek-dela, glumačke bravure i zvezdani status nisu isključeni u budućnosti. Potencijal je već tu!

Lost in France

July 27, 2017, 12:00 am

≫ Next: Replace

≪ Previous: Kollektor / The Collector

$

0

0

2016.

scenario i režija: Niall McCann

Gradić Mauron u Bretanji verovatno neće ući u udžbenike rock-istorije kao Woodstock ili otok Wight, ali je bio poprište jednog izuzetno zanimljivog muzičkog događaja. Naime, 1997. godine tamo su zajedno nastupala najveća imena glasgowske indie scene uglavnom okupljena oko izdavačke kuće Chemikal Underground. Reč je o sastavima The Delgados, Mogwai, Arab Strap, Bis, kantautoru RM Hubertu i drugima, među kojima je bio i tada mlađahni Alex Kapranos iz kasnije pop-rock senzacije Franz Ferdinand, tada sa grupom The Karelia.

Izvođači i posetioci tvrde da je koncert bio legendaran i nakon skoro 20 godina se vraćaju na mesto zločina, što svojom kamerom beleži irski dokumentarista Niall McCann. On, pak, ima iskustva i sa ljudskim pričama (An Exile Home in the Bronx tematizira irske emigrante u New Yorku između integracije i želje da makar preko sporta, irskog fudbala, održe vezu sa matičnom zemljom) i klasičnim “rockumentarcem” (The Art Will Save the World je protret britanskog alternativnog muzičkog autora Lukea Hainsa), pa ne treba da čudi da je Lost in France pomalo od oba.

Sagovornici su izvođači koji su nastupali u Mauronu, neki od njih sada velike zvezde, dok su se drugi povukli u mirnije živote. Svi se oni rado upuštaju u reminiscencije na dane kada su bili mladi, kada su se probijali i maštali o velikim uspesima, a koncert u Mauronu je predstavljao krunu zajedništva jedne inače drugarske izdavačke kuće. Sada su stariji i mudriji, ali ih to ne sprečava da budu nostalgični, premda tu nema ni traga sentimentalnoj patetici koliko može poslužiti kao primer kako se živi rock n roll. Problem je, međutim, što su alkoholna isparenja na licu mesta i godine učinile svoje, pa se pojedinci odlučuju da se vrate nazad i pokušaju osvežiti sećanja.

Niall McCann je vrlo dobar slušalac koji svoje sagovornike pušta da kažu svoje, da poentiraju, da se zezaju i da (ponovo) uspostave dinamiku jedni sa drugima. Ostatak vremena on popunjava koncertnim snimcima iz bliže i dalje prošlosti, arhivskim materijalom, novinskim isečcima i iznad svega - muzikom koja je ujedno i fokalna tačka filma.

Bilo bi, međutim, neozbiljno raditi film u kojem autorovi sagovornici samo i isključivo trabunjaju o muzici i svom provodu dok su bili na sceni. Ne, Lost in Franceće se dotaći i scene kao takve, a glasgowska može poslužiti kao primer i za druge srednje-velike gradove koji možda jednog dana postanu fokalne tačke globalne kulture. Ono što se dogodilo u Glasgowu je bio sticaj okolnosti deindustrijalizacije, rane faze džentrifikacije i povoljnijih socijalno-ekonomskih uslova u laburističkoj “Cool Britaniji” druge polovine 90-ih godina, pa su se momci i devojke dohvatili gitara i razmišljali o umetnosti, a ne o egzistenciji. Uz to će se kao tema ispostaviti i izdavaštvo, naročito ono nezavisno, koje polako odumire u eri YouTube-a i sličnih servisa.

 Na koncu, Lost in France zbog svoje muzike može da posluži kao nešto što se pušta u pozadini, ali reč je o jednom pametno složenom, angažirajućem dokumentarcu koji otvara interesantne teme i uz to je čak i iskren, bez trunke foliranja. Eto prilike za otkrivanje neke nove-stare muzike ili makar za podsećanje na neke stare, dobre stvari koje nismo čuli dugo.

---

Replace

July 28, 2017, 12:00 am

≫ Next: The Evil Within

≪ Previous: Lost in France

$

0

0

2017.

režija: Norbert Keil

scenario: Norbert Keil, Richard Stanley, Scarlett Amaris

uloge: Rebecca Forsythe, Lucie Aaron, Barbara Crampton, Sean Knopp

Dokle smo spremni da idemo kako bismo ispoštovali kult mladosti i lepote? Podvrgavanje nečovečnim dijetama, iznurujućim vežbama, pa čak i ponekad opasnim medicinskim zahvatima je postalo standard u modernom svetu. Šta stoji dalje od toga? Ubiti čoveka? Popiti mu krv i pojesti srce? Oguliti kožu? Zašto jednostavno ne bismo priznali da starimo i da dolazi do zamora materijala? Replace Norberta Keila još je jedan film o kultu mladosti i lepote, ali ovog puta sa malo drugačijim “twistom”.

Protagonistkinja Kira Mabon (Forsythe) istovremeno pati od dva simptoma. Prvi, brisanje svih podataka starijih od nekoliko dana iz sećanja dovodi je na rub ludila, naročito kad sanja o nečemu iz prošlosti. Kira skoro doslovno ne zna gde se nalazi prostorno i vremenski, pa za svoj stan misli da pripada njenom svežem dečku Jonasu (Knopp) kojeg osim u snovima i na fotografijama nigde nema i niko ga se ne seća. Misterija oko toga rasplitaće se polako i povezaće se sa drugim simptomom, kožom koja se ljušti u krpicama. Neverovatno, ali istinito, Kira može apsorbirati tuđu kožu, ali samo sveže odranu ili doniranu.

Ispostavlja se da je Kira deo super-tajnog visokotehnološkog medicinskog eksperimenta koji ima za cilj trajno podmlađivanje svojih pacijenata, a oba Kirina stanja su nuspojave na čijoj se neutralizaciji, navodno, radi. Tako barem kaže ambiciozna doktorka Rafaela Crober (Crampton) koja vodi ceo proces. Međutim, Kiri to nije dovoljno, ona neće prezati ni od čega i uz pomoć svoje komšinice / nove ljubavnice Sophije (Aaron) želi doći do dna misterije.

Replaceje vizuelno elegantan i dojmljiv film. Tu ne pričam samo za vražje neonsku estetiku nalik na The Neon Demon na koju se Replacemanje ili više namerno kači, kao ni na njenu kontrasnu, sterilnu i jednako strašnu varijantu prisutnu u i oko bolnice / istraživačkog centra. Ne, tu govorim o pametnoj upotrebi vanjskih lokacija u Torontu i unutarnjih iz studija u Nemačkoj, s tim da Toronto tu igra bilo koji grad, evropski ili makar sa evropskim šmekom, dok su stanovi / studiji uređeni po američkom vintage-hipsterskom principu. K tome, treba dodati barem jednu vruću lezbo scenu između dve mlade i lepe protagonistkinje, što će svakako privući mušku publiku.

Tu, međutim, kvaliteti prestaju, a počinju problemi. Vrlo je lako viknuti “body horror” i ukazati na površne poveznice sa Cronenbergom i poslednjim Refnom. Ali koža koja se ljušti i psiha koja usled toga propada nisu dovoljne da bi to bilo zanimljivo. A ni glumice, osim svoje nedvojbene lepote, nemaju baš puno talenata i veština kojima se mogu pohvaliti, s tim da je nekadašnja zvezda B-filmova Barbara Crampton nedovoljno, zapravo pogrešno iskorištena. Kako vreme odmiče, kako se misterija raspetljava i sve ide prema tipskom razrešenju, tako nedostaci filma postaju očiti.

Ali to nije sprečilo kritičare da o Replace vrlo pohvalno pišu. Sve i da se složimo da to nije najslabiji film ikada (zaista nije), pa čak da nije ni najstrašniji štanc (nije ni to), pomalo me čudi kako je svima promakla tipska mehanika vampirskog filma. Dakle, tu su mladost, lepota i večni život, a želja za tim i ostvarivost te želje korumpiraju našu junakinju. Zamenite kožu sa krvlju, gubitak pamćenja otpišite kao zgodan “gimmick” koji kasnije dolazi na naplatu i eto nam vampriskog filma. Kako je to pokazao Twilight, dan i noć su samo detalji. Nije to samo po sebi loše i ne mora biti, čak ni Replace ne bih nazvao “downright” lošim filmom, ali red je nazvati stvari pravim imenom i ne praviti se pametan. Skin Vampires, kako to blesavo zvuči...

The Evil Within

July 29, 2017, 12:00 am

≫ Next: A Film a Week - Dead Fish / Mrtve ribe

≪ Previous: Replace

$

0

0

2017.

scenario i režija: Andrew Getty

uloge: Frederick Koehler, Sean Patrick Flanery, Brianna Brown, Dina Meyer, Michael Berryman

Hm... Kako gledati na film čiji je reditelj umro dve godine pre nego što je isti izašao? Na stranu partikularna ličnost autora i sumnja na amaterizam (u pitanju je naslednik “starog novca” kojem je bila opsesija snimiti horor-film, pa su ga takvog, bez trunke znanja o zanatu, tehnici i tehnologiji, čerupali svi mogući saradnici), ali dve godine u ladici su loš znak, a mrtav autor (bio je sklon drogiranju) znači da je film na jedvite jade dovršio neko drugi (to retko kad ispada dobro) i izbacio u žurbi balansirajući između vremenske svežine bizarne priče i potencijalno kultnog statusa. E, da, i same produkcija i post-produkcija uz pomoć štapa, kanapa i nekoliko miliona dolara trajale su nečovečno dugo, sve skupa nekih 15 godina, što efektivno ubija svaku šansu na kladionici da The Evil Within bude iole pristojan film.

Zapravo, o The Evil Within, dakle kompletnoj produkciji od porađanja ideje, preko neumerenog trošenja sredstava, pa do zastoja, ponovnih pokretanja i montaže u kućnim uslovima, mogao bi se snimiti film, tragikomedija, i taj film bi u rukama veštog autora mogao biti čak i dobar. Slično važi i za biopic o Andrewu Gettyju, nasledniku iz naftaške familije, zaljubljeniku u horor filmove, osetljivoj dušici namučenoj košmarnim snovima i žestokom ovisniku koji je prerano umro. I to je opet nešto za zabrinjavanje, slično kao kad novinar postane vest. Naime, o snimanju pojedinih filmova se snimaju filmovi tek ako dotični dobiju etiketu ukletog, a i kod biografskih filmova je u fokusu ekscentričnost reditelja pre nego njihova stvaralčka genijalnost. (Dokumentarac je već druga priča za koju sad nemamo ni vremena ni prostora.)

Da vidimo, dakle, na šta sve to liči... Uvod obećava, san u snu u snu i tako dalje dok nam jedino narator može objasniti šta je san, a šta java. U nekom od tih snova, ili možda na javi, kreatura zvana Leš (Berryman) ulazi u telo našeg junaka tako što mu otkopča kožu na leđima i uvuče se u njega kao u odelo. Dojmljivo, nema šta. Isto važi i za snoliku scenu (scenu sna ili maglovitog sećanja) oko hohštaplerskog zabavnog parka u kojem majka obučena kao Jackie O vodi svog sina da bi se mulac osećao prevarenim u praznoj kući strave.

I tu otprilike sve što valja prestaje, a mi otkrivamo da je naš narator zapravo retardirani momak Dennis (Koehler) i da naratorski, cool glas zapravo nije njegov jer on, logično, govori kao retard, muca i ima problema da sklopi rečenicu. O njemu se brine stariji brat John (Flanery) koji kupuje vreme dok ne preuredi i ne proda kuću po solidnoj ceni kako bi Dennisa strpao u bolji dom, a on možda otperjao u bolji život sa svojom curom Lydijom (Meyer) koja, pak, pizdi na Johna što jedino brine za brata, a nju nikako da zaprosi. Istovremeno, John ide kod psihoterapeuta, u kuću mu dolazi socijalna služba i još svašta nešto tematski i emocionalno na kursu između socijalne drame i telenovele.

Što se strave i užasa tiče, tu je Dennis. John je u njegovu sobu stavio antikno ogledalo, naravno ukleto, i Dennisov odraz retardiranom Dennisu daje retardirane, a opasne ideje. Tako naš retard prvo ubija sitne životinje i uči se taksidermiji, da bi posle prešao na ljude.

  Tu negde, na nekih sat vremena nisam mogao više da izdržim i izašao sam sa projekcije na Grossmannu. Kako čitam po netu, posle tog “geneza serijskog ubice a la Ed Gein” momenta odrađenog na najpešačkiji i najkretenskiji mogući način, kroz četrdesetominutni jebeni dijalog retarda sa svojim zlim odrazom, stvari tek odlaze u vražju mater, dešavaju se obrati smišljeni od strane lošeg pisca i na scenu stupaju efekti ovakvi i onakvi, uglavnom potresno loši.

Do tada, film je uspevao da se koliko-toliko izvuče na zgodne i atraktivne vizuale, odnosno na poigravanje sa vizuelnim iluzijama. Skeptik u meni nekako ne bi rekao da je Getty za to odgovoran. Naprotiv, on je, nesrećnik, pokazivao sve simptome diletantizma: gurao se ama baš u sve, retko se oslanjao na kreativne profesionalce, nije znao da formuliše i ispriča priču, niti da režira glumce čije su performanse ispod nivoa “naplata honorara”, niti da diktira atmosferu i raspoloženje, a sve to je pokušavao i pokušavao. U svojoj lošosti, The Evil Within nije čak ni epski i ponosit kao The Room, već jednostavno brljav, metiljav i dosadan. A to što mu se zbog pozadinskih okolnosti smeši kultni status je zapravo manje važno.

A Film a Week - Dead Fish / Mrtve ribe

July 30, 2017, 12:00 am

≫ Next: A Man Called Ove / En man som hatar Ove

≪ Previous: The Evil Within

$

0

0

originally published on Cineuropa:

The trickiest thing with wars is not the shooting and the immediate death lurking around every corner. No, every war leaves its consequences on people who are left in the limbo of PTSD and frustration while trying to get back to a life they could call “normal”. Some make it, some do not. Some take alcohol as a comfort, some do not. Sometimes it helps, sometimes it does not. Some find will to live, some just give up at one point and commit suicide. The latest Kristijan Milić’sfilm Dead Fish, world-premiering on Pula Film Festival is one of the studies of scars the war in Yugoslavia left on people and long-term consequences for the cities and countries.

The story, based on a short-story collection by Josip Mlakićwho adapted it to a screenplay himself, is constructed in Altman’sShort Cutsfashion and follows a group of war veterans and younger people on the both sides of the city dealing both with the visible consequences of war and havoc and the long-term ones hidden under the surface, simultaneously catching the spirit of the place and dealing with the universal issues. Some of those stories and their characters are better developed, for instance in the first half of the film a suicidal man nicknamed Professor played by Dragan Despot is basically the protagonist whose death becomes the link between all the pieces of mosaic, while some other stories are just little vignettes with somewhat under-developed characters.

On the other hand, Kristijan Milić is doing his best to keep the whole film compact in audience-friendly format, a notch over two hours, which can prove to be hard for that kind of “hyperlink” stories. After two genre flicks, The Living and the Dead (2007) and Number 55 (2014), it is his first attempt to do something in a more deliberate pace, which he does with a good sense of rhythm, adding occasional bursts of action into a toned-down film. Visual references to Jarmuschand Hitchcockare evident, but work as subtle homages, and Coen brothers’No Country for Old Men and Bergman’sThe Seventh Sealare quoted in the film’s text often to an awkwardly humorous effect, which makes Dead Fisheasily watchable, yet profound film experience and a meditative addition to the filmmaker’s war-themed opus.

The film was shot in Mostar, a divided city in Bosnia and Herzegovina, but the name is rarely spoken. The locations are unique and recognizable for domestic crowd and foreign tourists as well, but the story of a divided town can be applied to many places like that all over Bosnia and former Yugoslavia. Soft black and white cinematography by Mirko Pivčević dictates the dark and gloomy mood and is underlined by Andrija Milić’s somewhat jazzy score.

Dead Fish was produced by Eurofilm from Zagreb and Oktavijan from Mostar with additional funds of Croatian Audio-Visual Centre (HAVC) and Cultural Fund of Sarajevo Catnon.

A Man Called Ove / En man som hatar Ove

July 31, 2017, 12:00 am

≫ Next: Goat

≪ Previous: A Film a Week - Dead Fish / Mrtve ribe

$

0

0

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2015

scenario i režija: Hannes Holm (prema romanu Frederika Backmana)

uloge: Rolf Lassgard, Filip Berg, Bahar Pars, Tobias Almborg, Ida Engvoll, Klas Wiljergard, Chatarina Larsson, Borje Lundberg

Svi mi znamo džangrizave starce, u životu i na filmu. To su oni večiti predsednici kućnih saveta koji kenjaju za svaku sitnicu, zovu policiju zbog preglasne muzike, pišu pisma čitalaca novinama, javljaju se u televizijski program i ukratko, dosađuju i bogu i ljudima. Često se tu radi o nekakvoj kompenzaciji za neuspeh u životu ili za puku usamljenost, a u određenoj meri je to i stvar karaktera - neko je prosto sklon takvom ponašanju.

Naš Ove (Lassgard) je malo ekstreman primer, doduše. Opsesija su mu red u naselju u kojem živi (iako više nije neki ekvivalent predsednika kućnog saveta) gde nastupa sa pozicije moći i posao koji obavlja već četrdeset godina iako ga je tehnologija učinila dinosaurusom. Kad ostane bez posla pomalo i svojom voljom, njegov život više nema smisla, toliko da poželi da se ubije. Loš konopac je loš znak, nove komšije koje ne znaju da parkiraju prikolicu još gori, pa tako Ove odlaže svoj čin i menja metodologiju.

Naravno, gledali smo filmove pa nam je jasno da on to do kraja neće učiniti. Mora da pomogne novoj komšinici Persijanki Parvaneh (Pars) i njenom smotanom švedskom mužu Patricku (Almborg). Mora da se nađe prijatelju Runeu (Lundberg) sa kojim je celog života furao rivalstvo kroz aute (Ove voli Saab, Rune Volvo) u borbi protiv surove, nemilosrdne birokratije. Pomoći će klincu da osvoji devojku tako što će popraviti njen bicikl. Naći će se gay muslimanu nakon što ovog otac izbaci iz kuće. Usvojiće mačku. Shvatiće da voli decu...

Međutim, komično prekidani pokušaji samoubistva poslužiće nam kao uvod u Oveovo odrastanje (kao mladića ga igra Filip Berg) i formiranje tvrdih stavova kojima je bilo potrebno smekšavanje, ali i kao uvid u njegove legitimne razloge za džangrizavost i samoubistvo. Ove je, naime, udovac koji je bio jako vezan za svoju ženu Sonju (Engvoll) koja ga je bukvalno podigla iz pepela. Preživeo je nesreću koja ju je ostavila nepokretnom pre svega zbog toga što je ona ipak preživela, pa su se mogli zajedno boriti dalje, ona svojom pozitivnošću, on upornošću. Što se tiče njene smrti i njegovog gubitka jedine osobe koju je percipirao kao pozitivnu, to mu je već malo teže palo. Dosta teže, zapravo.

A Man Called Ove je film koji smo sigurno već gledali. Ili smo makar njegove delove već videli u drugim filmovima. Ima tu malo Gran Torina u Oveovom “eastwoodovskom” nastupu. Ima tu blesavosti i sprdnje sa konceptom švedskog “everymana” i švedskim načinom života baziranim na protestantskom moralu i radnoj etici, štedljivosti, samodostatnosti i vičnosti. Ima i poente a la Capra da je zajednica (ljudi, a ne u nekom institucionalnom smislu) ključ svega. Ima međugeneracijske komedije koja podseća na The 100 Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared, a sa istim filmom A Man Called Ove deli i strukturu preuzetu iz izvornih romana gde se prepliću dve vremenski odvojene linije radnje.

Nešto od toga radi odlično i čak se može nazvati suptilnim, poput otkrivanja Sonjinog hendikepa, dobrote i čelične volje. Na jednom mestu su skromni uslovi produkcije sjajno zakrpljeni pametnim režijskim rešenjem (sama Sonjina nesreća), ponegde imamo i brljanja i kontradikcije u priči (recimo čime se Ove zapravo bavi profesionalno), ali ono što najviše upada u oči su klišei: zgodni, plemeniti, onakvi kakvi čoveka razgale i poprave mu raspoloženje, ali ipak klišei. Politička korektnost će spasiti dušu matorog gnjavatora, kako da ne.

 S tim u vezi, meni je potpuna misterija kako se ovakav film, uglavnom solidan, ponekad na granici nenamerne zajebancije, ali ni po čemu impozantan našao među nominiranima za Oscara ove godine, i to u evropskoj i globalnoj konkurenciji koja je čak i prešišala američku po kvalitetu. Rekoh, nije to loše, drži pažnju, ne iritira, solidno izgleda i tempo se popravlja kako film odmiče. Ali da je reč o nekakvom remek-delu, zaista nije.

Goat

August 1, 2017, 12:00 am

≫ Next: Dunkirk

≪ Previous: A Man Called Ove / En man som hatar Ove

$

0

0

2016.

režija: Andrew Neel

scenario: Andrew Neel, Mike Roberts, David Gordon Green (prema memoarima Brada Landa)

uloge: Ben Schnetzer, Nick Jonas, Gus Harper, Danny Flaherty, Jake Picking, Eric Staves, James Franco

Nikada nisam kapirao bratsva, one fakultetske društvene klubove sa tri grčka slova u imenu. Ne kapiram čemu to služi. Kažu, to je primer veze za ceo život, prijateljstvo i ortaštvo, burazeri i kumovi će te kasnije gurati kroz život. Ili ćeš se makar dobro provoditi i napijati na koledžu, pa posle šta bude. Slična priča važi i za sestrinstva, isto to samo sa ženskim predznakom, što bi bio fenomen za analizu iz antropološkog i feminističkog ugla (“female empowerment” kroz emulaciju mužjačkih oblika ponašanja) u koju se ne bih upuštao. (Ako neko od čitalaca i naročito čitateljki sa odgovarajućim akademskim i životnim “backgroundom” to želi, apsolutno pozdravljam.) Verovatno je problem u meni, mojoj uređenoj i stečenoj individualnosti ili fluidnosti kada je reč o druženju, menjanju ekipa i slično. Pravo na izbor, jebiga.

Goat, film Andrewa Neela nastao prema stvarnim događajima koje je zabeležio Brad Land, u nekom idealnom svetu bi mi objasnio u čemu je stvar tu, zašto se mladi momci svesno podvrgavaju ritualnom mučenju i zlostavljanju radi prijema u nešto tako ne baš ekskluzivno kao što je to bratstvo. Neel se rado bavi društvenim fenomenima (njegov prethodni film King Kelly je za temu imao internet celebrity status ostvaren striptizom) i ranije je radio dokumentarce, što znači da bi morao imati “oko”, ali i predanost da zahvati dovoljno duboko. Jedan od scenarista, indie filmaš David Gordon Green je u stanju proniknuti u psihologiju likova i njegovih međusobnih odnosa. Moje su nada, ipak, bile uzaludne, Goat je u suštini ružan i neprijatan film o ružnoj i neprijatnoj temi koji pritom sve vreme ostaje na površini.

Naš junak Brad (Schnetzer) se oporavlja od pljačkaškog incidenta koji se zbio posle žurke u okviru bratstva čiji je član njegov brat Brett (Jonas). Dvojica bilmeza su ga odvukla na seoski put, premlatila i uzela mu auto. Protiv svake zdrave logike, Brad je rešen da se učlani u isto bratstvo i preživi “paklenu nedelju” u kojoj će ga članovi bratsva mučiti, vređati, napijati, tući, gađati voćem i raditi sve ono što “hazing” podrazumeva, simulirajući pritom opasnije rituale sa vojne obuke. Oni tu inicijaciju smatraju ispitom zrelosti, a čini se da na to ne pristaje samo Brad-lik kojeg će PTSP pre ili kasnije uhvatiti, već i Brad-pisac, kao i reditelj i tim scenarista.

Pravo pitanje “zašto” dobija jedan jedini odgovor “jebiga”. Jer osim odnosa između rođene braće na različitim hijerarhijskim pozicijama u grčkom bratstvu, ništa drugo se zapravo ne ispituje, ni Bradova motivacija, ni Brettovo pristajanje, pa oklevanje, pa čak ni fenomen bratstava dalje od pojavnog nivoa niti vojničko poreklo rituala inicijacije. Umesto toga imamo Brada među ostatkom “koza” (naziv za kandidate na testu) koje je teško razlikovati i njegove mučitelje, kao papir tanke likove sa imenima tipa Chance, Baity ili Dixon. Zabave, žene i orgijanje uglavnom nemamo, ali zato imamo homofobiju, homoerotiku, oslovljavanje sa “bro” i “dude” i uvrede tipa “bitch” i “pussy”, nesmešnu cameo ulogu Jamesa Franca i pretnju jebanja prave, žive koze.

Hajde što se “koze” muče da upadnu u bratstvo, njihova stvar, ali zašto se mi mučimo da gledamo to mučenje koje je samo glupo, ne pruža neki novi uvid, a čak nije ni skandalozno.

Dunkirk

August 2, 2017, 12:00 am

≫ Next: Rupture

≪ Previous: Goat

$

0

0

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Ne pamtim kada sam imao poriv da po izlasku iz kina za film napišem kritiku u tri reči (“Jebate, kakva filmčina!”), zalepim desetku i završim posao oko toga. Odupro sam se tome iz dva razloga, prvi i manje bitan je moja picajzlasta sklonost ka izbegavanju desetki, naročito ako filmu, ma koliko dobar bio, mogu zameriti nešto ne tako sitno, dok je drugi poštovanje prema naporima koje je Christopher Nolan uložio u stvaranje Dunkirka, odnosno njegovom predanom radu i detaljnom promišljanju da bih se ja kao kritičar tako jeftino izvukao sa jednom prostom, pomalo prostačkom rečenicom. Ali fakat je da utisak drži i ne pušta, a moj zadatak je da objasnim kako i zašto.

Reč je, dakle, o rekreaciji prve velike bitke u Drugom svetskom ratu u kojoj su saveznici (Britanci, Francuzi, Belgijanci i Kanađani) spasili živu glavu pred nacističkim okupatorom. Savezničke trupe su se, naime, povlačile prema moru na severu Francuske, dok su Nemci stezali obruč oko njih. Oko 400.000 ljudi je na plaži u gradiću Dunkirku čekalo na evakuaciju prema Britaniji, pod konstantnom neprijateljskom vatrom sa zemlje, iz zraka i iz vode. Veliki brodovi su mogli pristati na jednom jedinom molu koji je bio meta broj jedan, ali je mornarica rekvirirala i male, privatne brodove i jahte kako bi mogla pokupiti vojsku skoro pa direktno sa plaže, a ponekad su se vlasnici čak dobrovoljno javili za upravljanje svojim plovilima. Od planiranih 30 – 40 tisuća, na kraju je izvučeno skoro desetostruko više, što se pokazalo značajnim za dalji tok rata, od Bitke za Britaniju dalje preko Afrike, Italije, pa do Normandije i konačne pobede.

No, dosta o istoriji, jer ona nije primarno u Nolanovom fokusu. Zapravo, posle uvodnih kartica i po nekoliko podataka tu i tamo u filmu sve do čuvenog Churchillovog govora o borbama na plažama i ulicama bez predaje pročitanog iz novina na samom kraju, nje kao da i nema, pa zapravo pre možemo govoriti o reimaginaciji koja ima za cilj nešto potpuno drugo: stvaranje teskobne atmosfere rata. Iako Nolan pokušava da uhvati, rekonstruira ili nanovo izmisli događanja na sva tri nivoa (obala, more, zrak), Dunkirk je više intimistični nego epičan i zapravo više film preživljavanja (blizak filmu katastrofe) nego klasičan ratni film. Dakle, uglavnom zaboravite na herojske ispade, napaljive oficirske govore i deus ex machina momente, ovde se hijerarhija pravila kreće od “svako za sebe”, preko lojalnosti drugovima iz jedinice, pa do patriotskih i savezničkih osećanja.

Plan je preživeti po svaku cenu, premda to nije uvek izvesno. Recimo, glavni junaci na kopnu, Tommy (mladi Fionn Whitehead) i njegov sveži poznanik Gibson (Aneurin Barnard), nisu razmenili nijednu reč, ali se razumeju na neverbalnom nivou dovoljno da uhvate nosila sa ranjenikom, stignu na brod koji samo što nije otišao i ostanu dovoljno dugo na njemu ili oko njega kako bi se domogli samo 20-ak milja udaljene Engleske. Naravno, brodovi će tonuti pod bombama i torpedima, a njih dvojica će se kao ukleti potucati od nemila do nedraga. Gibson ima divnu pozadinsku priču koju ćete kasnije otkriti sami, ali ona je pravi pokazatelj genijalne ekonomike scenarija koju Nolan demonstrira.

Ratno drugarstvo i lojalnost vidimo u napetim zračnim borbama u kojima pratimo trojicu pilota aviona “Spitfire” koji se hrabro hvataju ukoštac sa “Stukama” i “Messerschmittima”. Nakon što vodeći avion “ispadne iz igre”, ostaju nam Farrier (Tom Hardy koji i skriven iza maske demonstrira umeće mikro-glume) i Collins (Jack Lowden) i njihove kalkulacije za koliko leta i borbe imaju goriva i je li im preče osigurati prolaz brodovima ili sačuvati živu glavu.

Patriotski naboj ćemo najbolje osetiti na primeru posade jedne jahte, njenog vlasnika i kapetana Dawsona (sjajni Mark Rylance), njegovog sina Petera (Tom Glynn-Carney) i lokalnog momka, brodskog malog Georgea (Barry Keoghan) i njihove plovidbe prema plažama Dunkirka tokom koje će doći u verbalni sukob sa jednim spasenim, istraumatiziranim vojnikom (Cillian Murphy u utišanom, gotovo nemom izdanju). Širi taktički pogled na situaciju dobićemo u dijalozima između zapovednika Boltona (veteran Kenneth Branagh) i pukovnika Winnanta (James D’Arcy).

Prvi kvalitet filma koji možemo zapaziti je njegova visceralnost koju Nolan skupa sa svojim direktorom fotografije Hoytom van Hoytemom postiže snimanjem likova izbliza, analognom kamerom iz ruke, kontrolirano-drmusavom na filmsku traku od 70mm. Ta teskoba, panika i ratni haos se najbolje gledaju na što većem mogućem platnu. Dunkirk nije film koji ćete u punoj snazi doživeti kod kuće. U tome je Nolan vrlo promišljen i suptilan, naturalizam je prisutan u emocijama na licima junaka koje prati, pa preko njih svedočimo nasilju koje nas okružuje i njegovim posledicama. Nasuprot tome, ono nije eksplicitno, uglavnom je nevidljivo, recimo ne vidimo nijednog živog Nemca, ali sve vreme slušamo baražnu paljbu, mitraljeske rafale i bombe u neposrednoj blizini. Bez obzira što likovi, kada ginu, to čine van fokusa i bez krvi, pretnja je stvarna.

Nolan je jedan od onih autora koji važe za sklone (nepotrebnom) tehniciranju i intelektualiziranju u svojim filmovima. Ima i ovde toga, ali sa stilom i merom, tako da je, posle debija Following, Dunkirk njegov najkompaktniji dugometražni film sa trajanjem od 107 minuta. Ono sa čime se Nolan ovde zabavlja su eksperimenti sa filmskim vremenom i ritmičnim preplitanjem priča različitih raspona trajanja (“kopnena” pokriva jednu sedmicu, “morska” jedan dan, a “zračna” jedan sat), što čini sa sigurnošću velikog filmskog autora. Bilo je toga i u Inceptionu, ali ovde nekako izbija u prvi plan.

Dunkirkuse, međutim, mogu zameriti neke ne tako male stvari. Jedna je vezana za vizualizaciju kako mesta radnje, tako i likova. Naime, ni na gradu ni na junacima se ne vidi “ratna šteta”. Naprotiv, Dunkirk tako sveže obnovljen i okrečen izgleda pitoreskno poput nekog turističkog raja, a vojnici su, dok ne osete borbu izbliza, čisti, uhranjeni i neverovatno lepi. Moguće je da je Nolan u tome išao na efekat suprotan realizmu i da je simulirao maglovita, idealizirana sećanja u kojima je fokus, kao i u filmu, bio na atmosferi. Drugi problem je Nolanovo odstupanje kasnije u filmu od onoga što je ispostavio kao stil u početku: bez ponavljanja istorijskog konteksta, bez nepotrebnog dijaloga i objašnjenja, pristup ovde i sada. Da je održao ceo film u okviru identiteta koji je sam zadao, Dunkirk bi bio Nolanov najbolji film, revolucija u žanru ratnog filma i apsolutno remek-delo. Ovako je samo jedan od filmova godine, što svejedno znači da ga morate pogledati.

Rupture

August 3, 2017, 12:00 am

≫ Next: In Dubious Battle

≪ Previous: Dunkirk

$

0

0

2016.

režija: Steven Shainberg

scenario: Brian Nelson, Steven Shainberg

uloge: Noomi Rapace, Michael Chiklis, Kerry Bishé, Peter Stormare

Problem? Fijasko! Što je zapravo šteta jer je ekipa ispred i iza kamere obećavala makar pristojan film. Noomi Rapace kao paćenica? Kupljeno. Devojka sa tetovažom zmaja i tužnom senom u očima zna se sjajno napatiti po filmovima. Peter Stormare može biti solidan izbor, pogotovo za negativca. Michael Chiklis isto. Kerry Bishé može biti lep prizor. Međutim, svi oni su često bivali osuđeni na loše napisane likove u loše napisam filmovima.

Opet, ime koje me je najviše intrigiralo bio je reditelj Steven Shainberg, čovek koji zna napraviti neočekivani twist na očekivani žanr. Kao u Secretary (2002), tripoznoj sado-mazo drami sa Maggie Gyllenhaal. Međutim, posle ne baš uspelog biografskog filma Fur: An Imaginary Portrait of Diane Arbus (2006), Shainberg je izbivao sa scene deset godina. Sad, rediteljski “comeback” u pokušaju sa sobom nosi rizik kao ponovno okupljanje legendarnih rock sastava, ali možda se taj rizik isplati.

Problem je što je Rupture najtipskiji mogući film na najtipskiju moguću temu otmice i “ispitivanja” žene u nekakvoj para-naučnoj laboratoriji sa najtipskijim mogućim otkrićem njenog pravog identiteta. I to je belodano jasno od samog početka, odnosno uvodne špice u kojoj skrivena kamera za prismotru prati mladu razvedenu majku (Rapace) koja kao pokušava da popravi i ponovo osmisli svoj život i da sakrije svoju ranjivost. Tako će ona uvaliti sina bivšem mužu, pa će se uputiti na “adrenaline junkie” avanturu, auto će joj se pokvariti (sabotaža možda) na pustoj cesti odakle će je dvojica mamlaza utrpati u kombi i odvesti u zarobljeništvo. Odkle će ona, spoilera li, pobeći, ali tek kada se osvedoči šta “naučnici” tamo rade ljudima.

Ona je još i najrazvijeniji lik u celom filmu, ali i ona je bazično ljuštura, a ne ličnost. A to ni Noomi Rapace ne može izvući. Drugi likovi su u još gorem stanju i glumci nisu ni izbliza tog kalibra da ih mogu držati nad površinom. Peter Stormare ima malu minutažu. Kerry Bishé ne ostavlja nikakav utisak. Michael Chiklis ne uspeva da unese ličnost u lik. A čini se i da povratnik u filmsku režiju Shainberg ne zna tačno šta bi, pa film deluje odrađeno. Osim pomalo off palete boja nalik na one koje je upotrebljavao Gaspar Noe u svojim filmovima (svi prelivi crvene), nema razloga da bi seRupture pamtio.

Kao jedan u moru pseudo-SF pseudo-horor trilera, Rupture je dobar samo za izbegavanje i za uspavljivanje.

---

In Dubious Battle

August 4, 2017, 12:00 am

≫ Next: Spider-Man: Homecoming

≪ Previous: Rupture

$

0

0

2016.

režija: James Franco

scenario: Matthew Rager (prema romanu Johna Steinbecka)

uloge: Nat Wolff, James Franco, Vincent D’Onofrio, Selena Gomez, Ahna O’Reilly, Analeigh Tipton, Jack Kehler, Scott Haze, Sam Shepard, Joel Marsh Garland, John Savage, Robert Duvall, Ed Harris, Josh Hutcherson, Bryan Cranston, Zach Braff

James Franco, pod određenim uslovima dobar glumac, ali apsolutno nabeđeni reditelj, nastavlja svoj pohod po američkim literarnim klasicima. Nakon Cormaca McCarthyja (Child of God) i Williama Faulknera (As I Lay Dying, The Sound and The Fury), pa i Bukowskog (premda film naslovljen Bukowski to ne navodi, u pitanju je ekranizacija romana Ham on Rye), red je došao na Steinbecka i njegov prvi, hajdemo reći ozbiljan roman iz trilogije o radnicima-migrantima u doba Velike depresije, In Dubious Battle.

Radnja filma zahvata malo uže nego radnja romana, izbacuje nekoliko likova, a drugima smanjuje prostor ili ih prenamenjuje, uglavnom se fokusirajući na centralni događaj: štrajk berača jabuka koji je iniciran od strane Partije (znate već koje). U toku tog štrajka junoša Jim Nolan (Wolff) se politički formira pod paskom iskrenog idealiste, a u praksi veštog manipulatora Maca McLeoda (Franco). Ulog su sudbine radnika koje predvodi London (D’Onofrio) i sitnog sopstvenika Andersona (Shepard) koji ih prima na svojoj zemlji pokušavajući da se izbori protiv kartela velikih zemljoposednika i bankara koji predstavlja Bolton (Duval). Centralno pitanje romana i filma je moralno: koliko je moguće i koliko je uputno podizati revoluciju protiv iskvarenog sistema ako će ona odneti toliko žrtava.

Očuvana je i ljubavna priča između Jima i Londonove snahe Lise (Gomez), verovatno kao ogledalo kako se Jim menja kao ličnost pod opojnim uticajem politike, operativne moći i iskrenih ideala, kao i u principu faktografski ton romana po kojem se on razlikuje od ostatka Steinbeckovog opusa fokusiranog na psihologiju likova. Uostalom, In Dubious Battle (čiji naslov citira Miltonov Paradise Lost) je zapravo fikcionalizacija piščeve inicijalne namere da napiše feljton o eksploataciji radnika migranata. Scenario Matthewa Ragera se toga prilično verno drži, pa je film prilično pratljiv.

Solidna je i vest da je James Franco do sada shvatio osnove produkcije i makar na kratko pokušao da se odlepi od amaterske estetike kojoj je sklon. Ni ranije nije imao problema da privuče zvučna glumačka imena, ali ovde je postava zaista impresivna. Problem sa tim je, međutim, to što većina njih nema mesta da se razmaše. Recimo, Bryan Cranston ima jednu jedinu scenu kao šerif, a John Savage kao stari berač, Ed Harris možda dve kao usled policijske brutalnosti psihićki i fizički oštećen veteran borbe za radnička prava, Duvall i Sheppard možda po tri scene. Vincent D’Onofrio je začuđujuće pod kontrolom i bez šmiranja, Ahna O’Reilly i Analeigh Tipron uspevaju da svoje likove razviju u pamtljive epizode. Nat Wolff svakako ima zvezdani potencijal i uloga Jima mu je prva zaista ozbiljna, a i Selena Gomez sazreva kao glumica, samo što joj ne uspeva da nas uveri da je izgladnela radnica i majka iz 30-ih godina prošlog stoleća, što zbog hollywoodski dobrog izgleda, što zbog savremenog govora po kojem odudara od ostatka ansambla.

Inflacija poznatih glumaca i aljkavost u radu s njima su svakako Francova greška. On nije u stanju da režira ni samog sebe, pa je njegov Mac dosta “kartonski”, niti se vidi njegov autoritet u radu s drugima. Oni su prepušteni sebi i svojoj savesti, što se ovde u suštini isplatilo. Franco ima problema i sa ostalim aspektima režije, odnosno fali mu i talenta i znanja zanata. Srećom, umesto njegovog potpisnog diletantizma, ovde imamo školska i pešačka rešenja u pogledu kadriranja ili upotrebe muzičke podloge (koja je preglasna i očito emotivno-manipulativna), pa čak i nekoliko suštinski nepotrebnih poetskih scena i kadrova plavog neba, rajskog voćnjaka i zaljubljenog para u njemu.

In Dubious Battle je za sada najsolidniji Francov film, i zaista stoji je da je Steinbecka uspeo pročitati, razumeti i ne masakrirati svojim larpurlartizmom. Kao i roman, i film poštuje svoje likove tako što humanističke ideale pretpostavlja političkima. Međutim, solidno je nivo do kojeg Franco može dobaciti. Da bi uradio nešto dobro morao bi najpre da shvati čime se želi baviti i da se tom zanatu poduči.

Spider-Man: Homecoming

August 5, 2017, 12:00 am

≫ Next: A Film a Week - Agape

≪ Previous: In Dubious Battle

$

0

0

2017.

režija: Jon Watts

scenario: Jon Watts, Jonathan Goldstein, John Frances Daley, Christopher Ford, Chris McKenna, Erik Sommers (prema stripu Stana Leeja i Stevea Ditka)

uloge: Tom Holland, Michael Keaton, Robert Downey Jr, Jacob Batalon, Laura Harrier, Tony Revolori, Zendaya, Marisa Tomei, Donald Glover, Hannibal Burres, Kenneth Choi, Gwyneth Paltrow, Jennifer Connely (glas)

Pitate se šta sam čekao do sada, kada je novi Spider-Man već na izlasku iz kino-distribucije. Prvo, nismo li već imali re-boot Spider-Mana pre nekih pet godina? Drugo, nisam lud za super-herojima. Treće, letnja sezona je u našim krajevima festivalska, pa mi stoga letnji kino-hitovi dugo beže i često temeljno pobegnu. Međutim, novi Spider-Man je apsolutno vredan gledanja, zabavan, razigran, svež i u velikoj meri drugačiji od onoga što podrazumevamo pod franšiznim super-herojskim filmom.

To, naravno, ne znači da “franšiziranja” nema. Naprotiv, ono je u filmu od prve, uvodne scene u kojoj sakupljač otpada Adrian Toomes (Keaton) na poprištu konačnog obračuna iz prvih Avengersapronalazi njihov crtež do odjavne špice, u filmu je prisutan Tony Stark / Iron Man (Downey) kao Spider-Manov mentor i sponzor, kao i Captain America, makar u komično tupavim školskim videima. Uostalom, novi Spider-Man je kao lik uveden upravo u poslednjem Captain America filmu u kojem naslovnom junaku oduzima štit, na šta se ovde referira u jednoj furiozno-blesavoj sceni. Homecoming, dakle, pozicionira novog Spider-Mana u Marvelov univerzum, verovatno sa ciljem još daljeg zaplitanja različitih radnji, te snimanja još i još novih nastavaka.

Dobra stvar u tome je da smo pošteđeni još jedne “origins story” o tome kako je malog Petera Parkera ujeo radioaktivni pauk i kako je izgubio ujaka koji ga je odgajao. Ne, ovde imamo Petera Parkera (Holland) kao tinejdžera, “nerdy” srednjoškolca koji uživljeno prati šta se dešava sa super-herojima (možda čita i stripove), živi sa svojom ujnom May (Tomei), “stažira” u Stark korporaciji, želi zadatke “za velike dečke”, smara šefa i njegovog vozača-telohranitelja Happyja (Favreau), ne snalazi se u školi iako je član kluba za akademski desetoboj (nešto nalik kvizaškom znanju kod nas), na meti je zezanja kako od strane “face” Flasha (Revolori), tako i od strane još više “nerdy” cure Michelle (Zendaya), zaljubljen je u Liz (Harrier), ali ne sme da joj kaže i ima jednog jedinog pravog prijatelja Neda (Batalon). Spider-Man kao klinac nije tako nezamisliva varijanta, ali je Spider-Man kao nepopularni štreber u surovom vanjskom svetu i još surovijem svetu škole čista inspiracija.

Njegov prvi problem je kako da održi koncentraciju i sačuva svoju tajnu. Drugi je kako da ovlada svojim moćima. Za uspešno rešenja oba potrebna mu je poslušnost i odgovornost. Za šta nije sposoban. Jer je klinac. Spider-Man je inače super-heroj koji je više usmeren na zaštitu nego na borbu sa zlikovcima. Ovaj primerak je drugačiji, razvijeniji kao lik, ranjiviji na onaj organski način. Tom Holland ga igra sjajno, a ostatak pažljivo izabrane glumačke postave složene od mladih zvezda, ali i od (meni) potpuno nepoznatih faca ga sjajno prati i sekundira mu.

Takođe i neprijatelj Toomes, odnosno Vulture, nije karikaturalno jednodimenzionalan kakvi neprijatelji znaju biti i njihov međusobni odnos je kompleksan. Vulture, zapravo Toomes u sklepanom odelu za letenje je čovek koji pokušava da zaradi za život sklepanjem oružja i pljačkom vanzemaljsko-mutantskog materijala od Stark korporacije koja ga je, kako on vidi, prevarila i dovela na rub egzistencije. Posmatrajte ga kao osvetu radničke klase, kao anarho-socijalizam nasuprot Starkovom liberterijanizmu i anarho-kapitalizmu. Činjenica da lika u krilatom kostimu igra Michael Keaton, vrhunski glumac, bivši Batman i nedavni Birdman, dodaje jedan urnebesni meta-nivo.

Akcijske scene zbog kojih većina publike i dolazi na ovakve filmove su vrlo solidne i pregledne, od one kod bankomata u Queensu, preko one u Washingtonu i one na brodu, sve do poslednje čiji završni deo ipak ne ispunjava sada već visoka očekivanja. Tempo filma je furiozan od početka do kraja i tih preko dva sata deluju dosta kraće, ali se ispostavlja da nije baš moguće “otrčati” maratonski film u sprinterskom tempu. Naprosto, suviše toga se dešava i film nas time zasipa ispitujući naše granice izdržljivosti.

Homecomingse najbolje nosi sa onim malo “tišim” scenama u kojima propituje tinejdžerske stvari, tinejdžerske probleme i tinejdžersku sliku sveta. Spider-Man će se lako odlučiti da baci svoju mrežu na lopove ili dilere super-oružja, ali pravo je pitanje kako smiriti zabrinutu tetku ili kako reći devojci da ti se sviđa. Jon Watts koji je skrenuo pažnju na sebe ruralnim trilerom Cop Car u kojem imamo dvojicu klinaca koji upadnu u nevolju zbog toga što maznu pandurski auto kojim je upravljao korumpirani šerif, očito razume klince i njihov osećaj za avanturu. Iskreno se nadam da će mu biti poveren zadatak režije skoro pa izvesnih nastavaka i da oni neće biti upropašteni radi servisiranja franšize. Bilo bi šteta, jer je ovaj Spider-Man, i film i lik, suviše kvalitetan za tako nešto.

A Film a Week - Agape

August 6, 2017, 12:00 am

≫ Next: The Fury of a Patient Man / Tarde para la ira

≪ Previous: Spider-Man: Homecoming

$

0

0

originally published on Cineuropa

Branko Schmidt’s new film Agape is his third collaborative effort with screenwriter Ivo Balenović and serves as a conclusion to their informal social criticism trilogy, following Metastases (2009), set in a milieu of lowlifes, criminals, drug addicts and alcoholics echoing the recent war and Vegetarian Cannibal (2012), which deals with the interconnected worlds of organized crime, corrupt police and flawed health system. Revolving around the issues of church, paedophilia, God’s love and intolerance amongst the Croatian youth, Agape, which world-premiered at the recent Pula Film Festival, goes even deeper, acting as an exposé of a failed society, church practices and neglected youth and exploring the more philosophical and more universal topics of love, understanding and morality.

The story follows Miran (played by Goran Bogdan, an actor glimpsed in virtually every Croatian film lately), a parish priest in the Zagreb suburbs and a catechism teacher in a local high school. He tries to be role-model to “his children”; he drives a motorbike, plays basketball with them, drinks beer and invites them over for video-game sessions. He pays special attention to Goran (young Serbian actor Denis Murić of No One’s Child fame), a boy from an orphanage; this gets noticed by Goran’s fellow classmates and lands the boy in trouble. But the priest’s problems soon multiply when an angelic-looking, intelligent, but vain new classmate Gabriel (Murić’s buddy from No One’s ChildPavle Čemerikić) appears on the scene and becomes Goran’s rival for Miran’s attention and affection. Besides the unhealthy climate in class, the real problem emerges as Miran slowly but surely loses balance between the highest form of God’s love that he preaches and tries to live according to it, and, for a man of Catholic faith, unpleasant labels that arise from speculations about his interest in boys.

Veteran Croatian filmmaker Branko Schmidt deals with a number of interconnected, thorny topics and manages to unfold and examine them in a lean 77-minute format. This was not an easy task, since he and Balenović (together with Sandra Antolić and Zrinka Katarina Matijević) came up with numerous drafts and versions of the script trying to correctly develop the characters and create the right tensions between them. Schmidt unfolds the story like a true master, taking his time, and lets the characters breathe and atmosphere build up. Filming the characters and the modernist, cube-like architecture of new-built churches with a hand-held camera in cold tones and using almost no background music at all, Schmidt aims for the realistic effect that will only be broken in the emotionally tense last scene with Miran’s beaten-up face in the rear-view mirrors of his motorbike. Keeping in mind the intesitiy of it all, Agape is a film that demands some time to settle in the viewer’s mind.

Another of the film’s strong points is the acting. Almost all of the hard work had already been done once a well thought-out cast had been chosen and other preparations had been made, including vocal coaching for the two young Serbian actors. The only thing Schmidt had to do was to have enough faith in his actors, which he does. Bogdan is capable of plumbing emotional depths, expressed solely through his facial expressions, whilst Murić has a bright future ahead of him, since he is capable of sharing the frame with almost any actor without being intimidated or out-acted. The dynamics between him and Čemerikić work well, and the performance by veteran Croatian actor Ivo Gregurević as a pragmatic bishop is a particularly nice touch.

The Fury of a Patient Man / Tarde para la ira

August 7, 2017, 12:00 am

≫ Next: Kicks

≪ Previous: A Film a Week - Agape

$

0

0

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Raul Arevalo

scenario: Raul Arevalo, David Pulido

uloge: Antonio de la Tore, Luis Callejo, Ruth Diaz, Raul Jimenez, Pilar Gomez, Manolo Solo, Font Garcia

Nervozan vozač sedi za volanom automobila parkiranog ispred draguljarnice. Iz nje izlaze trojica maskiranih pljačkaša i čovek koji pokušava da ih zaustavi. Oni ga udaraju i nastavljaju da beže, ali ne uspevaju da stignu do automobila pre policije, pa se razilaze pešice dok policija juri automobil, uspeva da ga sustigne, savlada i uhapsi vozača.

Nakon furiozne uvodne scene, film uplovljava u mirnije vode. Lagano jeziva atmosfera je prisutna zbog miljea polu-sveta koji vidimo. Reč je o šljakersko-luzerskoj periferiji Madrida i jednom partikularnom baru koji drže brat Juanjo (Jimenez) i sestra Ana (Diaz) umornih, gotovo izmučenih lica. Oni tu dovode sitnu decu, dok ekipa pijanči i igra karte. Iz mase ljudi se svojom mirnoćom izdvaja Jose (de la Tore) i profilira kao glavni lik. Osim poseta baru, on dosta vremena provodi u bolnici pored svog oca koji leži u komi, u svom stanu i za kompjuterom vodeći sa Anom noćne razgovore. Njih dvoje će započeti i (ne baš tako) tajnu vezu dok je njen muž u zatvoru...

I tu se priče povezuju: Anin muž Curro (Callejo) je vozač iz prve scene, čovek kojeg su njegovi pajtosi pretukli je Joseov otac, a žrtva koja nije preživela bila je njegova verenica. Jose je, znači, na vrlo planiranom putu osvete, a Anina primedba kako on ne pripada miljeu oko bara dobija sasvim novo značenje. To što se Ana sklonila kod njega od svog sveže puštenog muža, Jose će iskoristiti kako bi njega ucenio ne samo da mu kaže ko su banditi sa kojima je išao u pljačku, već i da mu pomogne da ih pronađe.

Ono što sledi je klasičan triler osvete, ali urađen sa šmekom, znanjem i duhom. Vidljivi su tragovi američkog svevremenskog “backwoods noira”, ali i starih majstora poput Peckinpaha, naročito glede postavke scene i korištenja kako glumaca, tako i statista kao teksture. Prvo, nespretno ubistvo je zapravo i jedino koje vidimo u kadru i jako asocira na Saulnierov Blue Ruin, kao uostalom i standard mirnog i dragog (možda čak i dobrog) čoveka koji se sveti.

The Fury of a Patient Man pre svega deluje autentično, ma koliko priča bila klasična za žanrovsku kinematografiju. Prvo što ćemo primetiti je zrnasta fotografija na traci od 16mm kao jasna asocijacija na trilere iz “zlatnog doba”, 70-ih godina prošlog stoleća. Reditelj Arevalo i direktor fotografije Arnau Valls Colomer optiraju za kameru iz ruke, postižući ne samo veristički efekat na tragu francuskih novovalnih trilera, već i onaj psihološki jer se kamera najčešće zaustavlja na vrlo ekspresivnim licima glumaca. Dizajn zvuka tome takođe doprinosi, naročito sa onim utišavanjima na za to neočekivanim mestima, kao i rapidna montaža.

Po svemu sudeći, The Fury of a Patient Man deluje kao delo vrlo iskusnog, verziranog i nastudiranog autora. Raul Arevalo, međutim, to nije, odnosno nije još. Zapravo, on je po vokaciji glumac kojeg se možda sećate iz španskog ruralnog noira La isla minima i još dosta naslova iz ovog milenijuma i ovo mu je prva režija. Njegov ko-scenarista David Pulido je takođe debitant. To se, međutim, ne poznaje po sigurnosti sa kojom pristupaju filmu. Arevalo je već pola posla odradio kada je sebe isključio iz castinga, on je inače dobar glumac, ali teško da bi kao reditelj po prvi put uspeo da izrežira sebe, a zajedno sa Pulidom je napisao izvrstan scenario bez suvišnog objašnjavanja, čemu su neiskusni pisci skloni.

Kvalitet filma je u najboljoj meri prepoznala nacionalna akademija za film dodelivši mu četiri nagrade Goya, za najbolju debitantsku režiju, najbolji debitanstki scenario, najbolju sporednu ulogu (Manolo Solo kao brbljivi sitni kriminalac Santi), te onu glavnu za najbolji film, uz još pregršt nominacija. Kvalitet je prepoznala i motovunska publika u godini kada je festival više okrenut ka inteligentnom, “offbeat” žanrovskom filmu nego ranije. Čak i ona koja je sa potpisnikom ovih redova film gledala u nezahvalnom, repriznom jutarnjem terminu.

Kicks

August 8, 2017, 12:00 am

≫ Next: Un beau soleil interieur / Bright Sunshine In

≪ Previous: The Fury of a Patient Man / Tarde para la ira

$

0

0

2016

režija: Justin Tipping

scenario: Justin Tipping, Joshua Beirne-Golden

uloge: Jahking Guillory, Christopher Jordan Wallace, Christopher Meyer, Kofi Siriboe, Mahershala Ali, Molly Shaiken

Gledanje Kicks i sveta u kojem se film odvija me je podsetilo na moje osnovnoškolske dane ranih do srednjih 90-ih. Za nas klince, patike na nogama su bile sve: prilika da se, iako nam se dijeta sastojala od masti na hlebu za doručak i pasulja ili kupusa za ručak, makar nosimo kao “sav normalan svet” koji smo gledali na televiziji. Naravno, i statusni simbol i dokaz da nismo baš tako jadni i bedni, odsečeni od svega i zaglavljeni u glibu.

Patike su se, naravno, skidale. Ako si žgoljav ili “nerdy” klinac, mangupi bi ti u roku keks skinuli te tvoje Reebok ili Nike (ostale marke se nisu toliko kotirale, a Nike Airmax modeli su posebno bili na ceni). Zašto su to radili? Da bi ih nosili ako im odgovara broj. Da bi ih prodali. Da pokažu ko je jači i ko sme da se mangupira. Neke šanse bi imao jedino ako si “sportista”, odnosno treniraš nešto, pa su ti patike sredstvo za rad, pa bi ti se klipani možda smilovali. Mada, ko je lud da sa patikama za trening ide u školu ili po kraju... Kraj digresije.

Ovde kao nepokretni pokretač figuriraju Air Jordan, crno-crvene, sveti gral patika. Mesto radnje je crnački ghetto na zapadnoj obali SAD, vreme može biti sadašnje ili recentno prošlo, imajući u vidu da je Tipping izjavio kako je kao inspiracija poslužio stvarni incident u kojem su mangupi njemu skinuli patike, što ga je nateralo da ubrzano odraste.

  Te patike će od uličnog prodavca kupiti najsitniji i najkrhkiji klinac u školi, Brandon (Guillory), ujedno protagonista i narator kroz poetične ispovesti i okoreli rap, što će mu podići status kod jedina dva drugara koja ima, Alberta (Wallace) i Rica (Meyer). Patike će, međutim, privući i neželjenu pažnju lokalnih gangsterčića, pa će nesrećni Brandon biti prebijen, a obuća završiti u posedu izvesnog Flaca (Siriboe).

Kako ne bi ispao pička i kako bi povratio svoju investiciju, Brandon će pokušati angažirati svog ujaka (Ali) koji je faca u kraju, ali koji će mu mudro savetovati da svoje bitke mora birati i voditi sam. Malac ne odustaje, pa se količina sranja i nasilja samo povećava. U tom procesu nekako možemo razumeti i Flaca i njegovu motivaciju da te patike ukrade i zadrži (što je filmsko opšte mesto od The Bicycle Thieves nadalje, ali ovde donekle ima smisla i iza toga). On je, naime, mladi otac bez prebite kinte, a patike su namenjene njegovom sinu koji ga obožava, pa je stoga više žrtva nepravedne podele karata nego nekakvo iskonsko zlo.

U redu, život je surov, naročito kad si sirotinja, nema tu nužno loših i nužno dobrih momaka, svi se podjednako bore za opstanak. Treba ga baš tako slikati i na filmu, što debitant u dugometražnom formatu Justin Tipping čini sa stilom i sa sigurnošću. Svoje glumce koji uglavnom imaju ograničeno iskustvo pred kamerom (pouzdani Mahershala Ali je tu izuzetak) vodi kroz priču i pomaže im u kreaciji životnih likova (ne bi me čudilo da Jahking Guillory napravi karijeru u indie kinematografiji posle ovoga) i istovremeno uspeva da stvori unikatan audio-vizuelni identitet film koji je poetičan jednako koliko je mračan.

Problem nastaje sa pitanjem “čemu sve to” i sa sumnjom na romantizaciju jednog nasilnog sveta. Snolike sekvence koje su godinu dana ranije sjajno izgledale u The Fits, filmu lociranom u sličan milje siromašnih mladih ljudi, doduše sa malo do nimalo nasilja, ovde deluju ne samo “off” nego i kao etički sporan materijal.

Može li se dečko koji sanja prijateljski nastrojenog astronauta koji bi ga kao anđeo čuvar pratio kroz život (Molly Shaiken čije lice ne vidimo ni glas ne čujemo) toliko furati na gangsteraj? Je li mu zaista toliko stalo do patika da borbu za njih dovodi u vezu sa postajanjem čovekom? Zašto su ženski likovi u filmu svedeni na kurve koje se karaju i kučke koje se vređaju?

Moj je utisak da na taj način Tipping siromaštvo nudi kao opravdanje za odrastanje u lošu, nemilosrdnu i bezobzirnu osobu koja ne vrednuje ljudski život, ni svoj ni tuđi. To što u Tippingovoj režiji to elegantno izgleda govori i o njemu kao veštom zanatliji, ali i o njemu kao autoru koji bi morao preispitati implikacije onoga što nam servira.