Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 32 | 33 | (Page 34) | 35 | 36 | .... | 66 | newer

    0 0

    kritika originalno objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Jake Szymanski
    scenario: Andrew Jay Cohen, Brendan O'Brien
    uloge: Zac Efron, Adam Devine, Anna Kendrick, Aubrey Plaza, Stephen Root, Stephanie Faracy, Sugar Lyn Beard, Sam Richardson, Alice Wetterlund, Lavell Crawford, Mary Holland

    Nešto očito ne štima sa američkim sistemom cenzorskih rejtinga, odnosno sa njihovom implementacijom. Moj problem nije dušebrižničke prirode, pa neću ni ulaziti u raspravu o nasilju na ekranu koje je dostupno i klincima (i neka je, akcije su zabavna stvar), nego logičke. Po sistemu rejtinga koji filtrira samo pojavne i formalne stvari poput jezika i slike, osoba mlađa od 17 godina sme pogledati filozofsku dramu koju verovatno neće razumeti, ali ne i nešto što prikazuje cigarete, krv, alkohol, drogu, gola tela, seks ili sadrži makar priču o tim stvarima. I eto nas u logičkom problemu jer bi sve te stvari, barem kada je o komedijama reč, mogle biti zabavne samo tinejdžerima. Osobe starije od toga bi u teoriji morale imati evoluiraniji smisao za humor...

    Eto nas, dakle, na teritoriji komedija sa cenzorskom oznakom R. Komedija “za odrasle” koje po svojoj formi i sadržini same nisu odrasle i zapravo potcenjuju svoju potencijalnu publiku trudeći se da je nasmeju gegovima, gadostima, prostačenjem, kalkulantskom političkom nekorektnošću, transferom blama i, što je najgore, ponavljanjem svega toga u nedogled. Iskreno, od čistokrvne savremene hollywoodske komedije i ne očekujemo da ima koherentnu i razrađenu priču, precizan i pronicljiv scenario, čak ni profilirane, realistične likove, tako nešto možda uspemo dobiti u indie ili mumblecore varijanti, ali dokle više sa istim nesmešnim štosevima i usiljenošću? Jedini opipljivi rezultat toga je da smo svi napravljeni na majmune: scenaristi koji to štancaju, reditelji koji sve to moraju spakovati u polu-koherentnu celinu, glumci koji se blamiraju pred kamerama za honorar (ma koliko impresivna cifra to bila) i na kraju mi, gledaoci kao krajnji konzumenti.
    Kako bih vam rekao, zeznuo sam se. Ne gledam trailere, pa sam se povodio za kratkim opisom i imenima glumaca, a naročito glumica koja ipak nešto znače. Anna Kendrick često uspeva da izvuče maksimum iz svoje smotano-slatkaste javne persone i nije tako retka pojava u indie i mumblecore filmovima. Aubrey Plaza ima ogroman komičarski talenat i tajming (posebno vidljiv u kraćim televizijskim formama), kao i hrabrost da ode korak dalje od očekivanog i “pristojnog”, što ume biti plus u pravim rukama. Zac Efron je jači u dramskoj igri kada se usudi da prihvati takvu ulogu (što nije često slučaj), dok mi je Adam Devine jednostavno prolazio ispod radara, premda sam na njega naletao i u pristojnim filmovima.
    Uostalom, leto je umrtvljena sezona za zahtevniji filmski sadržaj (naravno, ako niste te sreće da ste se domogli nekog festivala), repertoari su krcati franšiznim nastavcima i filmovima za decu, pa zašto se ne kockati sa komedijom... Možda padne neki smeh i možda se kroz tu rutinu povuče kakva relevantna poenta o današnjem svetu. Međutim, kako se sve svodi na marketing, tako i o filmovima treba čitati i “sitna slova”. Istina, zbog lošeg filma nećete zaglaviti sa kreditom u francima, ali zašto biste trošili vreme na njih?
    Premisa je krajnje jednostavna: dvojica naslovne braće (Devine i Efron) imaju običaj da svojim ludačkim ponašanjem zeznu svako familijarno okupljanje. Njihova mlađa sestra se sada udaje i roditelji su im dali ultimatum da na venčanje dovedu dve pristojne cure koje će ih držati u redu. E, da, venčanje je na Havajima... Burazeri će u tu svrhu dati oglas na Craigslist (film je prepun “product placementa”, što je još jedna hollywoodska tendencija koja svakom normalnom gledatelju ide na živce) i, naravno, javiće im se gomila lujki u potrazi za besplatnim odmorom, a među njima najnormalnije ispadaju Tatiana (Plaza) i Alice (Kendrick) koje su bazično ženske varijante njih dvojice: žurerke bez perspektive u životu.
    Sad, venčanje kao venčanje: familija, među kojima je i jedna kompetitivna lezbejka (kad smo već kod političke nekorektnosti), prijatelji, lagano uštogljeni mladoženja, mlada koja šizi, kuma koja šizi još više, elaborirani dekor, proba večere i sve što već ide. I naravno sve odlazi u vražju mater na najpredvidljiviji mogući način, pa će tu biti gegova, nezgoda, seksualno intoniranih šala i uzbuđeni muškarci će govoriti piskavim glasovima jer neko očito misli da je to još uvek smešno.
    I ta autorska lenjost obeležava film: iako jedna dobra šala vredi više nego milion loših, autori nijednu jedinu nisu izgradili, čak nisu niti pokušali, pa film od 100 minuta pune glupiranjima i neumesnim provokacijama. Nerealno je očekivati da svaka šala pogodi metu, ali da nijedna ne pogodi je već impresivno loš rezultat.
    Rekao bih šteta glumaca, ali oni su to blamiranje naplatili i u njemu svojevoljno učestvovali. Anna Kendrick i Zac Efron kao jedan par pokazuju u pojedinim scenama zrnce životnosti svojih likova, ali takvih scena je malo. Umesto toga, on se vozi na tipu lika uspostavljenom sa Neighbors filmovima, a ona se trudi da ne karikira previše, pa ne dolazi do izražaja. Drugi par koji čine Adam Devine i Aubrey Plaza je zarobljen sa još karikaturalnijim i neuverljivije napisanim likovima. On vrišti, pišti i afektira nadajući se najboljem rezultatu, a ona fura imitaciju Amy Winehouse za siromašne (glede cuganja i prostačenja, ne i glasa) kao opciju da koliko-toliko izvuče prokleto očajni scenario.
    Ne treba potcenjivati jednostavnost premise, pa ni tipskost likova. Veštiji scenaristi i reditelji bi se sa tim tipovima poigravali, razradili dijalog i okrenuli ga na milion jednu od nebrojeno strana. Teme su već tu, familija, odgovornost, produženo detinjstvo, prisilno odrastanje, imperativ uspeha i odgoj koji propagira da je dozvoljeno sanjati, ali ne upozorava na posledice. Zapravo bilo šta što tišti milenijumsku generaciju, njihove roditelje i prijatelje. Ali za to treba poraditi na likovima i dijalozima i treba imati ideju šta reći. Lakše je sa inflacijom jeftinih šala, površnim filmskim referencama (naravno da se pominju i Hangover i Wedding Crashers) i nazovi-seksom koji više ni ne provocira. Producenti su se već namirili sa reklamama za najrazličitije proizvode u filmu, a kod publike - ako prođe. Jedno je jasno: svaka roba nađe svog kupca, ali plašim se da sam se našao među kupcima koji nisu našli svoju robu...

    0 0
  • 07/26/16--00:00: Frankenstein Created Bikers
  • 2016.
    scenario i režija: James Anthony Bickert
    uloge: Jett Bryant, Laurence R. Harvey, Tristan Risk, Ellie Church, Madeline Brumby, Paul McComiskey, Jim Sligh, Jim Stacy

    Baš čitam hvalospeve kritičara po internetu na temu Frankenstein Created Bikers, nastavka kultnog trasha Dear God No (2011) i ne mogu da verujem da smo gledali isti film. Pritom, odmah da kažem, nemam ništa protiv trasha, povremeno čak iznimno uživam u njemu i ovo što pišem (za promenu, reći će neki) nije iz ugla filmskog snoba. Nije čak ni problem u tome što mi generalno ne pašu nastavci, već činjenica da Frankenstein Created Bikers“ostaje duže nego što je dobrodošao” i to već na samom početku.
    Nakon uvodne, jedine potpuno uspele scene u filmu, gde imamo pohotne turiste koji ni ne slute opasnost, pa budu pojedeni na brutalne načine od strane čudovišta pojavljuju se naši anti-junaci, motoristička banda The Impalers. Možda jesu redom zaginuli u prethodnom filmu, ali sam su još i neka vrsta zombija, vraćeni iz mrtvih i navučeni na serum kojim ih ludi naučnik koji ih je potamanio (zajedno sa svojim austrijskim pomoćnikom) drži u ropskom položaju. Sad, sa sestrom i bivšom devojkom (pritom badass jednookom) jednog od njih na slobodi, njenom armijom lovaca na ucene za vratom i policijom koja ništa ne kapira, ali će pre ili kasnije nabasati na njih, naši motoristi su u velikim problemima. Dodajte na to da ih novi gazda ne poštuje nimalo, a da njegov ljigavi pomoćnik konstantno rovari...
    A, da, tu su i sise i guzice i krv i jeftini “gore” i pseudo-duhoviti dijalozi i nepatvoreno trash glumatanje i sve se dešava u južnjačkoj zabiti gde su retki oni koji ne prakticiraju incest. U teoriji, Frankenstein Created Bikers zvuči kao 125 minuta lude i nezaboravne zabave kultnog porekla i simpatične “pozadinske priče” (kampanja na Kickstarteru) sa još više svega nego prvi film, čak je i format maturirao od 16-ice do 35-ice, kako i dolikuje pravom, nepatvorenom trashu koji u sećanje priziva ako ne Cormana, a ono barem Russa Meyera.
    U teoriji, kažem, i to sa dobrim razlogom, jer Frankenstein Created Bikers nije uspeo trash. Čak nije toliko problem ni nekoherentnost (to za trash nije nužno), koliko trajanje od 2 sata, što je stvarno previše i najbolje oslikava filozofiju iza ovog filma. Ona se svodi na onu “svega mi daj”, pa smo tako zasuti svim i svačim bez ikakvog filtera radi li to posao ili ne. Ovo nije ironijski odmak od trasha ili posveta istom, ovo je zasipanje sa štosevima i gegovima u maniru jeftinih loše napisanih komedija, čak bez simulacije da makar jedna (preduga( scena nečemu služi osim sama sebi. Jednostavno, nema poente, ma kako plitke, pa ni simulacije iste kao alibija.
    Čak ni ta 35-ica nema poentu, tu neku hvaljenu toplinu i neposrednost, osim da se kaže da se na njoj snimalo, jer su većina kadrova (namerno) ružni srednji planovi i polu-totali, uz karikaturalno loše krupnjake koji su čak i “highlight” kad god se pojave. Tako kadriran, isto mu dođe neka digitala, retro filmski format ili čak VHS.
    Drugi set problema je u tome što za tih dva sata akcije ima veoma malo ma kako se na prvi pogled ta tvrdnja činila potpuno besmislenom. Da svega i svačega je tu, biće i par predivno kretenskih smrti, klanja i čega sve ne, pa i poneka ne-loša fora, ali sve to ostaje u senci nečeg drugog čemu nije mesto u zabavnom trash filmu. Ljudi moji, kako svi oni pričaju i pričaju i pričaju! Pa tome nema kraja! A to stvara još i problem pratljivosti, jer od te silne priče pomislimo da jedan lik preuzima nekakvu veću ulogu u filmu, e da bi odmah zatim poginuo, pa možda bio ponovno oživljen (ako ima sreće), pa opet poginuo.

    Dakle, kad imaš materijala za skeč, napravi skeč. Kad imaš materijala za seriju skečeva, napravi seriju skečeva. Kad imaš materijala za kratki film, napravi kratki film. Nije svaka tvoja ideja zlata vredna da se ne sme baciti i da bismo zbog nje, čak i kad je pristojna trpeli toliko praznog hoda, u ovom slučaju blebetanja na bilo koju temu uključujući i feminizam u nekoj autorovoj infantilnoj anti-izjavi. Nekih 70-ak minuta napunjenih akcijom i jednostavno posloženih bi bio pun pogodak. Frankenstein Created Bikersnaprosto implodira. Srećom po gledaoca koji na njega naleti, to čini relativno odmah, pa može da prekrati muke. Neće ga spasiti ni sise i guzice...

    0 0
  • 07/27/16--00:00: The Lesson
  • 2015.
    scenario i režija: Ruth Platt
    uloge: Evan Bendall, Robert Hands, Michaela Prchalova, Rory Coltart, Tom Cox, Dolya Gavanski

    Neke lekcije se uče na teži način. Škola je smaranje. Svaka generacija je sve gora i nestrpljivija, pa me u sistemu koji dolazi ne bi čudilo da učenici i bukvalno skaču po glavama profesora. Iako u školi ima i neproduktivnog i neprimenjivog znanja (čak i više nego što je to podnošljivo), u svojoj tuposti i kratkovidosti smo često nesposobni da usvojimo i ono korisno i univerzalno, pa proces učenja ponavljamo kroz život. Takva nam je sudbina, ali sami smo krivi.
    Jednako tako, profesori bi mogli ukopčati da sistem star nekoliko stotina godina namenjen stvaranju poslušnih vojnika i pouzdanih šrafova u društvenoj mašineriji nije u korelaciji sa individualizmom koji danas dominira, a mudre glave bi onda mogle napraviti bolji i primereniji sistem. Na koncu, i roditelji bi mogli shvatiti da njihovo viđenje idealnih uslova za podizanje dece (“suburbia”, kućice, mir i tišina) ne korespondira najbolje sa onim što ta deca žele, naročito kad poodrastu: mladi ljudi su željni sadržaja i uzbuđenja, a ako ih nema – izmisliće ih, ako ne drugačije – vandalizmom, opijanjem, sitnim kriminalom i uopšte pravljenjem sranja da im prođe vreme.
    Sve te lekcije Ruth Plant nabacuje, svesno ili ne, u svom prvencu The Lesson, ali ispada da ona ipak svoju lekciju mora naučiti na teži način. Stvar je prosta, premisa bez razrade ili sa tek skiciranom razradom film može odvesti samo toliko daleko. U ovom slučaju, premisa o ponižavanom srednjoškolskom profesoru koji uzima stvar u svoje ruke i dvojici svojih učenika-zlotvora deli životne lekcije kombinacijom blebetanja i mučenja može poslužiti za kratki film. Na duže staze se troši, pa ni bedasto krpljenje sa pozadinskim pričama nekih junaka koje bi trebalo dati neki kontekst tu ne pomaže. Film je potrošen i pre nego što pošteno počne.
    Stvar je pre svega u likovima. Profesor književnosti (Hands) koji malo mlati dvojicu huligana, a malo ih davi sa Blakeom, Miltonom, Hobbesom, Dickensom, Orwellom i Goldingom deluje kao učiteljska osvetnička fantazija nezamisliva u realnom svetu, kao što takođe jedan od mučenih učenika, Joel (Coltart) deluje kao huligan i baraba bez ikakvog daljeg smisla. To ne bi bio problem da ovde imamo klasičnu žanrovsku matricu horora ili jako krvavog trilera i ništa osim nje. Onda bi Plattovoj bio posao kako da osmisli njihovo nadgornjavanje koje nam drži pažnju 90 minuta. Ponekad je dovoljno imati samo upečatljivog negativca i dobrog glumca, a Hands to nije.
    Međutim, sa drugim mučenim učenikom, Finnom (Bendall) kao glavnim likom i njegovom pozadinsko-familijarnom pričom ona skreće ka realizmu i socijalnoj drami, pa se film tu nepovratno gubi. Reč je o jednoj od onih pozadinskih pričica kakve se pojavljuju po art-filmovima i postaju predmet sprdnje kao “misery porn”. Finn, dakle živi bez roditelja o kojima još uvek ponekad sanja (majka umrla, otac napustio još odavno), sa bratom (Cox) koji smišlja kako da ga izbaci s gajbe i bratovom imigrantskom curom Miom (Prchalova) na koju se ne tako potajno loži. Za Finna i njegovu frustraciju, dakle, možemo imati razumevanja u teoriji, mada je pitanje koliko to stoji u praksi, odnosno on je životnu lekciju zaslužio iz drugih razloga. Mia je isto potencijalno zanimljiv lik, ali je svedena na “plot device”, lakmus za mizoginiju kod jednog brata i na kraju na nagradu za drugog.
    Kao što sadržaj pokušava da inkorporira žanrovski i karikaturalno festivalski film, takav je i stil. Film je navodno sniman u Oxfordu, pa je bila prava umetnost naći tako obične i sumorne lokacije, što je i najveće dostignuće filma. Te lokacije nisu iskorištene ni za šta drugo osim kao podloga za socijalni pejzaž unezverene omladine. Isto tako, u nasilnim, “žanrovskim” scenama (kojima dominira popovanje, jebiga) Plattova uglavnom ide na šok-efekat maskiran drmusavom kamerom, ali sa vidnim posledicama. Realno, nema tu dovoljno krvi i mesa da bi se The Lesson približio vrhuncu “torture porn” žanra. Međutim, ono što stvarno preko svake mere iritira je ton, nekako neprirodno šuškav i kreštav. Ono što mene zanima je sledeće: kome je palo na pamet da prljavu ružnoću filma bez neke velike poente podvlači grozno prljavim zvukom?

    Čini se da Ruth Platt ima još puno škole za učiti...

    0 0

    kritika originalno objavljena na  Monitoru
    2016.
    režija: Dominik Hartl
    scenario: Dominik Hartl, Armin Prediger
    uloge: Gabriela Marcinkova, Laurie Calvert, Margarete Tiesel, Karl Fischer, Oscar Dykjaer Giese

    Zombie-komedije su passé. Kao i njihovi subjekti, izgubile su na svežini, a samim tim i relevantnosti. Naravno, svi znamo šta zombiji predstavljaju u prenesenom značenju (konzumerističku masu bez mozga koja taj mozak zapravo i konzumira) i pitanje je koliko se tu novoga može reći, a da se ne ide u preslagivanje i rekontekstualizaciju onog bolno i otupljujuće poznatog.

    Naravno, uvek treba podržati trash, entuzijazam, štap i kanap i takve filmove valja gledati čak i kad su loši. Možda upravo zbog toga što su loši. Jer ako ne prokopamo po smeću i zaprljamo ruke, kako ćemo u njemu naći blago. A Attack of the Lederhosenzombiesje upravo to jer se poigrava sa našim očekivanjima usmerenim u najboljem slučaju prema zabavnom glupiranju i podastire nam jednu lucidnu metaforu realnosti.
    Attack of the Lederhosenzombies je vrlo austrijski film, i to ne zbog alpskih lokacija pod snegom i zaluđenosti zimskim sportovima već zbog humora. On se ne ogleda samo u groteskno smešnom i kreativnom nasilju, pa čak ni u poigravanju sa žanrovskim “tropama” preuzetim iz jednog i prevedenim u drugo kulturno okruženje, već u crnjaku jedne druge vrste. Naime, svaki štos vezan za kontekst Austrije, uključujući i naslov i njegov “spelling” i samu njegovu poentu, kao i poentu svega što na ekranu vidimo nepogrešivo pogađa metu, ma koliko u nekim trenucima izgledalo banalno i prvoloptaški.
    Priča se može prepričati u dve rečenice. Grupa internacionalnih snowboardera koju sačinjavaju tri tipske skice, šaljivdžija Steve (Calvert), njegova ozbiljna bivša/povremena cura Branka (Marcinkova) i dobri dečko Josh (Giese) dolaze u pitoreskno austrijsko alpsko seoce poznato po dobrim stazama i tamo im se dogodi zombie-apokalipsa. Dok jedni bivaju pojedeni, a drugi zaraženi, naš trojac uspeva da nađe privremeni spas u seoskoj krčmi kod gazdarice Rite (Tiesel) i njenog muža Franza (Fischer), ali to nije dovoljno da preživeli, a kamo li pobedili apokalipsu. I tako kreće akcioni trash spektakl...
    Dva su kriterija kojima procenjujemo trash filmove. Prvi i osnovni: je li to zabavno? Naravno da je zabavno, “kill count” je prilično visok, ginu i ljudi i životinje, a neka od tih smaknuća su prilično urnebesna, naročito kad se snowboard i ostali zimski sportovi upletu u priču, pa se zombije tamani tim veštinama, što izaziva salve smeha i aplauza. Drugi kriterij je koliko ono što vidimo korespondira sa našom percepcijom realnosti na datu temu, zemlju ili javnu ličnost, odnosno izvrće li tu realnost na zabavan način. I tu je odgovor pozitivan, ispratite samo blentavu austrijsku muziku od valcera do dance-yodel remixa i njenu funkciju u filmu.
    Sad, kada dobar trash film postaje dobar film tačka? Sigurno ne ozbiljnošću dramaturgije, profesionalnim glumačkim izvedbama ili tehnički upeglanom režijom. Naprosto, estetika je drugačija, ne nužno jeftinija, i nazovimo je odglumljenim diletantizmom. Nakon nekoliko atraktivnih kadrova i perfektnih monologa kojima glumci i ekipa pokazuju da znaju da rade svoj posao, takvi izleti ruše trash osnove filma. Ovde ih ima nekoliko, dovoljno da shvatimo da Hartl i ekipa nisu diletanti, ali ne previše da bi zaboravili šta gledamo.
    Fora je u nečemu drugom i to zaslužuje svako poštovanje. Ovo je nastudirani i elaborirani trash, izuzetno oštra društvena kritika skrivena pod velom neozbiljnosti i pizdarije. Jer u Austriji zaista imamo zombije, konzumente bez mozga koji konzumiraju ono što im se servira, a to je mržnja. Na nedavno održanim izborima nešto malo manje od polovine izašlih je glasalo za neonacističkog kandidata za predsednika države. U toj ksenofobiji maskiranoj u seosku i malograđansku pristojnost i tradiciju koja se svodi na pivo, skijanje i blesavu muziku nema ničeg svetlog, a apokalipsa nije samo zamisliva nego kuca na vrata.
    Drugi štos je to što Hartl čak i tu rekontekstualizaciju filmskog standarda. Naime, u jednoj sceni postarija Rita odlazi u podrum (u Austriji to znači nešto više nego drugde) i iskopava stvari svog pokojnog muža, heroja i avanturiste: šlem i mitraljez. Potpuno je jasno otkud ta dva tu, iz kojeg su rata i šta znače kada se pojave u austrijskoj planinskoj zabiti. Ideja koju nam Hartl servira deluje blesavo, ali nije daleko od istine: stari, skriveni nacisti u borbi protiv ovih novih bez mozga. Jer ti stari su bili gadni i svakakvi, ali su makar bili sila. Ove nove ne možemo ni poštovati, toliko su prezira vredni i ne treba im ni dopustiti da mogu zatražiti ikakvo poštovanje.
    Slučajno ili ne, imamo film koji uspeva na nekoliko nivoa i koji kvalitetom svog neozbiljnog trasha postaje skoro pa ozbiljan film. Sve u svemu, odličan uspeh za autora jedne urbane melodrame i nekoliko kratkih filmova. Trash mu dobro stoji.

    0 0
  • 07/29/16--00:00: Where to Invade Next?
  • 2015.
    autor: Michael Moore

    Ima nešto kod tog čoveka što mi neopisivo ide na živce. Ta fingirana naivnost koja pretpostavlja, dapače zahteva, naivnost njegovih gledalaca. Ta samoljubivost da su njegovi “dokumentarci” zapravo o njemu i kako je on pametan, što ih ponekad gura u pravcu performansa, a češće ostaje kafanska provokacija. Taj “mash-up” činjenica i prebiranje samo onih koje mu idu u prilog, uz neizbežno izvrtanje. To pojednostavljivanje. Taj populizam. Ta jebena potreba da bude još dodatno slatkasto-patetičan u svojim provokacijama ne bi li se predstavio kao narodni tribun ili mudrac na misiji.
    Naravno, s vremenom je smekšao i to ima i dobrih i loših strana. Dobre su što manje truje javni prostor sa svojim polu-istinama i klinačkim interpretacijama. Loša je ta da je izgubio ne samo smisao za humor nego i zube onog tranutka kad je politička opcija koju je podržao (šifra: “Yes, We Can!”) zasela i zapravo pokazala minimalni odmak od prošlog “sistema” (uvek taj famozni nepersonalni sistem koji laže i maže) koji je, naravno, bio zločinački i sve najgore i bla bla. Ono što smo posle duže pauze dobili je makar nešto pozitivniji “dokumentarac” sa nešto ublaženijom i plemenitijom idejom, ali izveden kao da ga je radio umoran i bezvoljan čovek.
    Ideja uopšte nije loša: izvršiti “invaziju”, Moore hoda onako tromo sa američkom zastavom u ruci, na druge zemlje, najviše evropske, i od njih uzeti ono najbolje i učiniti to novom američkom realnošću. Čak se može smatrati subverzivnom jer se ispostavlja da su to, gle čuda, dosta često američki izumi koji su našli bolju primenu drugde. Italijanski famozni plaćeni godišnji odmori i pauze za ručak (što je bull, dosta često), francuska prehrana u školi, nemačko sindikalno upravljanje, zdravstvo i održavanje sećanja na holokaust (što je uvod u tiradu o ropstvu i rasizmu u Americi kao da se između tih pojava i njihovih socijalno-istorijskih okolnosti može staviti znak jednakosti), finski školski sistem, slovensko besplatno obrazovanje (uz samoreklamersko poziranje predsednika Pahora, čoveka koji i inače ne zna šta će od sebe, pa vozi autobus, radi u fabrici ili čisti ulice dok ga kamere slikaju), portugalska dekriminalizacija droge (što nastavlja tiradu o rasizmu: rat protiv droge je rasno motiviran!), norveški zatvorski sistem i islandski miks ženske emancipacije, odjebavanja finansijskih institucija i komičara kao gradonačelnika (sledeći američki predsednik možda bude klovn, mislite o tome), pa i tuniski sistem zdravstvene i pravne zaštite žena (zamislite, u muslimanskoj zemlji koja je imala light-islamističku revoluciju). Mislim da sam sve nabrojao...
    Sad, kako Moore to izlaže? Manipulativno i tromo, tako da ne može nikog šokirati. Ne samo da ga je zdravo gledati sa skepticizmom, nego će i površni gledalac prozreti rupe u izlaganju i ponekad vrlo ad-hoc povezivanje jedne teme sa drugom. Kao da provokator baš i ne zna šta da kaže i za kojim argumentom da posegne, pa kreće u zbunjivanje. Pokušaj humora u izvedbi se svodi na to da on glumi Amerikančinu (jedina sličnost sa predrasudom je u tome što je debeo) koja brani argumente posebnosti američkog društva, sve namigujući i podgurujući gledaoca kao smarač koji priča loše viceve, te da pobada američku zastavu svaki put kad “pobedi” i uzme nešto “da ponese kući”. Završava, doduše, na pozitivnoj i optimističkoj noti govoreći kako se stvari brzo menjaju i koristeći metafore Mandelinog izbora za predsednika zamalo odmah sa robije i rušenja Berlinskog Zida koji je sagrađen da bi večno stajao i povezujući ih sa gay brakovima u Americi. Iako legalizaciju trave nije spomenuo, Moore je dovoljno skočio u usta svojoj osnovnoj tezi: Amerika se ipak menja, menjala se uvek, možda ne onoliko brzo koliko bi to neki želeli, ali nazvati zemlju pionirskog duha okamenjenom je neodgovorno.

    Sad, može li i treba li Amerika da se menja u smeru bolje socijalne zaštite, većih radničkih prava, ukidanja smrtne kazne, demilitarizacije, dostupnijeg obrazovanja, dekriminalizacije droge, većih prava za ranjive manjinske skupine? Može i treba, naravno. To i čini tu i tamo, u pravom ili krivom pravcu, vođena pravom ili krivom logikom (ili sentimentom). I o svim tim pitanjima se stalno vodi javna rasprava. Pitanje je koliko joj ovaj Mooreov “dokumentarac” doprinosi na konstruktivan način, a koliko je predstava za sve manje znatiželjnu rulju. O tome pričam...

    0 0
  • 07/30/16--00:00: Born to Be Blue
  • 2015.
    scenario i režija: Robert Burdreau
    uloge: Ethan Hawke, Carmen Ejogo, Callum Keith Rennie, Kevin Hanchard, Kedar Brown

    Čemu fikcija kada su stvarni događaji često dramatičniji. To posebno važi za život Cheta Bakera, njegove briljantne uspone i padove. Cinici bi rekli i za njegovu smrt. Čovek je, drogiran kao zmaj, ispao / iskočio kroz prozor svoje hotelske sobe u Amsterdanu u 59. godini života prethodno prilično zaduživši jazz muziku. Born to Be Blue pritom odstupa od stvarnosti na nerezonski način: menjajući godine, spajajući likove u kompozite i u solidnoj meri izmišljajući događaje čini se bez nekog specifičnog razloga, ali, začudo, zbog toga uopšte nije loš film.

    Štos je u tome da je relativno anonimni reditelj više kratkih i televizijskih programa Robert Burdreau uspeo da pogodi suštinu: Bakerovu javnu personu, ali i ličnost iza toga, kao i bit genijalnosti, ne samo jazzerske i ne samo muzičarske, nego i uopšte. Genijalnost, naime, po pravilu dolazi sa diskvalifikacionom manom ili čak iz nje izvire. Garincha, bogalj koji dribla kao car. Zidane, kapiten i motivator koji naseda na svaku provokaciju. Mozart i Einstein, obojica katastrofalno neozbiljni i nemogući za saradnju. Peckinpah, sklon ka ovisnostima i inače nemoguća ličnost, nasilan, autodestruktivan, verovatno sa gomilom nedijagnosticiranih psihičkih bolesti. A kod jazz muzičara je ta diskvalifikaciona mana droga, najčešće heroin.
    Zašto je tome tako kada se od jazzera očekuje pre svega preciznost? Pa, nekada nije bilo tako i jazz je pre svega bio sinonim za improvizaciju, ali to nije bit tog problema. Kažu mudri ljudi heroin, kao i sve “spuštalice”, je pomagalo za analizu. Kažu da zakrivljuje vreme na taj način da svirač može da oseti i izrazi (a ako treba i popravi) svaku notu i pritom ostane u tempu. I pored toga što nepovratno uništava život, stari jazz majstori su mu se vraćali i pod njegovim uticajem stvarali i izvodili svoja najbolja dela, a čak i nisu umirali / pogibali rosno mladi... Ima tu nešto i očito da su brošure u školi bile u krivu, ali nemojte to probavati kod kuće. Ok?
    Born to Be Blue je priča o Chetu Bakeru (igra ga Ethan Hawke), heroinu, ovisnosti, skidanju, sećanjima, dizanju posle pada, povratku na scenu i spremnosti na žrtve. Film prati težak period u njegovom životu od sredine 60-ih, povratka u Ameriku i napada koji je mogao da mu uništi karijeru (premda se isti dogodio tek'69.) preko oporavka, ponovnog vraćanja instrumentu i prvih tezgi sve do “make it or break it” svirke i povratka na staze slave.
    U pozadini, međutim, vidimo ljubavnu priču između ranjivog, sjebanog i besciljnog Cheta koji misli da je svemu kraj i Jane (Carmen Ejogo), glumice koja igra njegovu ženu u filmu koji se navodno snimao. Ona mu pomaže da se oporavi, ali je daleko od tipične “štake” žene koja pruža podršku svom muškarcu. Jane je možda kompozitni lik, ali je svakako žena od integriteta. Lik je predivno napisan i još bolje odigran i zapravo razigrava i inače sjajnog Hawkea koji je ovde odigrao jednu od uloga svog života.
    Hawke je i inače odličan glumac, predan i posvećen, o čemu govori vrlo bogata i raznovrsna faza u njegovoj karijeri u poslednjih nekoliko godina u kojoj je postao sinonim za integritet. Ne gura se u velike produkcije i umesto toga bira zahtevne i slojevite likove. Tome u prilog govore i saradnje sa Linklaterom, Before Midnight i naročito dvanaest godina snimani Boyhood u kojem je bio rediteljev čovek od najvećeg poverenja, ali i Ten Thousand Saints i Predestination, svakako hrabri filmovi i ozbiljni glumački izazovi. Born to Be Blue je svakako tipičniji primer za poligon na kome dobar glumac može doći do izražaja igrajući kompleksnu slavnu ličnost i Hawke to koristi, hvatajući magle ovisnosti, iluzornost borbe i bol života u tom procepu.
    Osim Bakera i Jane, ostatak likova uglavnom imaju pomoćnu funkciju. Roditelji kao pozadinska priča koju nije teško napustiti u odgovarajućem trenutku. Menadžer Dick (Rennie) oslikava samoživost i trku za profitom muzičke industrije, ali svejedno nije sveden na karikaturu i stereotip. Dizzy Gillespie (Hanchard) i Miles Davis (Brown) služe za “names dropping”, donekle i kolegijalnost i rivalstvo. Naravno, pominje se i Charlie Parker kao nekakav dobri duh i njegov klub u New Yorku kao svojevrsni hram.
    Born to Be Blue je dosta konvencionalan film koji ne može i neće da se ostavi klišea. Nije teško pogoditi kakav će “score” biti, premda se ne oslanja previše na Bakerove radove, svejedno je u tom duhu. Ograničavanje opsega priče nije loša ideja, ali prebacivanje radnje prema 60-im godinama kao da služi da bi se film slikao polaroidastim bojama, dok je kontekst tada svežeg hippie pokreta zanemaren čak i u dubokoj pozadini.
    Međutim, jedna intervencija je skoro briljantna. Baker se jeste pojavljivao u mjuziklima, imao je takvu facu i zvezdani potencijal, ali u vreme u koje je smešten film takvog nečeg nije bilo, naročito ne biografskog filma koji bi poslužio kao marketing isluženoj i osramoćenoj zvezdi na putu povratka. Međutim, film u filmu, jasno odvojen crno-belom fotografijom je koristan na par nivoa. Prvo, kao sećanje na neka prošla vremena. Drugo, kao alibi za klišee biografskog filma koji se u njemu pojavljuju.
    Rekoh već, Burdreau je autor verovatno skromnog dramaturškog i zanatskog znanja, pa nije mogao da se makne od žanrovskih klišea niti da ih subvertira. On je, međutim, povukao istovremeno ludo hrabar i genijalan potez kako bi ih maskirao i film napravio originalnijim. Svaka čast za to, a uz sjajnog Ethana Hawkea i predivnu Carmen Ejogo, ovaj potez filmu donosi i moju preporuku koja nadilazi jazz entuzijaste, čitače biografija i proučavaoce drogiranja.

    0 0
  • 07/31/16--00:00: Road Games
  • 2015.
    scenario i režija: Abner Pastoll
    uloge: Andrew Simpson, Josephine de la Baume, Frederic Pierrot, Barbara Crampot, Feodor Atkine

    Prekinite me kad vam ovo zazvuči poznato. Par slučajno spojenih nesrećnika stopira u suncem okupanoj zabiti dok okolinom operira serijski ubica, pa zato njih dvoje baš i nemaju sreće sa nalaženjem vožnje. Jednom kad je uhvate, to će im za sva vremena promeniti život jer će se naći na meti terora manje na cesti a više oko nje.

    Naivnijem od para, Jacku (Simpson), čini se da se to promenilo kad im stane lokalac koji ih pozove na kafu, klopu i noćenje dok se ne okonča štrajk na trajektima koji su mu neophodni da bi nastavio put. Jer šta je loše u krevetu, klopi i kafi? Istina, tip imena Grizard (Pierrot) deluje kao čudak i njegovi hobiji su odveć ekscentrični (skuplja pregažene leševe sitnih životinja), ali opet sve deluje bezopasno. Sabranija Veronique (de la Baume) nije baš tako sigurna da je to dobra opcija. Još kad u jednačinu dodamo i Grizardovu rastresenu suprugu Mary (Crampton) koja se čini kao da je previše vremena provela zatvorena u dvorcu u kojem živi, sve smo manje uvereni da se tu radi samo o kafi i večeri...
    Naravno, na tom osnovnom planu je sve predvidljivo i to je ono što Road Gamesčini prosečnom i prolaznom filmskom zabavom, bilo da ste fan žanra ili da ste pogledali tek nekoliko sličnih filmova. Čak ni razrade pozadinskih priča naših protagonista koje su sasvim pristojne, kao ni obrati i iznenađenja nisu toliko neočekivani jer zapravo sve vreme očekujemo neočekivano. Čak i odluka da se serijski ubica krije na otvorenom (vidimo posledice njegovog dela, ali ne i njegovo lice), pa ni to da film zapravo nije toliko o njemu (dok to ne uskoči u miks), nego je više nekakav bau-bau ne produbljuje misteriju koja ostaje tipska i plitka, više kao nekakav okvir. Tempo je pogođen sasvim solidno, promene ritma su po žanrovskim pravilima i interna logika se dovoljno poštuje kada dođe do “naplate” ranijih hintova, pa Road Games ipak ne možemo tek tako otpisati kao bespoentni žanrovski štanc.
    Kvaliteti filma se nalaze na drugom mestu. Recimo, iako nije naročito nova, ideja da se “suspense” triler sa skretanjem prema hororu odvija uglavnom po danu a ne po noći nije baš standardna. Abner Pastoll je izvodi kako treba, okruženje snima u živim, sunčanim bojama i postiže psihološki efekat kako se pitoreskna provincija u tren oka pretvara u zastrašujuću i neprijateljsku. Takva francuska provincija može biti zamenjena za britansku, američku ili koju god na svetu bez većih posledica, što dodaje na univerzalnosti.
    Psihološka slika okruženja takođe stoji u skladu sa psihološkom slikom odnosa među likovima i tu pozadinske priče, kao i sigurna gluma dolaze do izražaja. Postavka situacije da se u filmu paralelno i u jednakoj meri govore dva jezika je intrigantna, a to da likovi samo jedan od ta dva jezika zapravo govore, dok se sa drugim tek snalaze je gotovo briljantna. Iako mi putem titlova ili sa poznavanjem oba jezika (što se mene tiče, na francuskom moram još poraditi kako bi ga vratio u formu) možemo shvatiti sve aspekte izrečenog, likovima to nije dato, pa često ostaju zbunjeni i sa polu-informacijama, pa moraju da se vode instinktima.
    Hemija između dva glumačka para je izvanredna. Mlađi par odaje utisak upoznavanja i možda nove ljubavi, ali i određenog zazora, njihova scena seksa je erotična iako nije eksplicitna (ili baš zbog toga), a zabrinutost možemo prihvatiti kao logičnu. Istini za volju, Andrew Simpson je nešto slabiji i manje ekspresivan glumac od Josephine de la Baume, a i ograničen je manje kompleksinim, tipskijim likom, pa u zajedničkim scenama deluje inferiorno njenim mračnim pod-tonovima. Kod starijeg para se vidi rezignacija i frustracija dugogodišnjim zajedničkim životom i nemogućnošću efektnog razbijanja kolotečine. Grizard je seoski grubijan sa dosta novca i vremena, te dozom ekscentričnosti koja ga maskira, a Pierrot ga igra sa uživanjem. Barbara Crampton kao Mary je stalno u grču i to je upozorenje, kao i uopšte pojavljivanje ove nekadašnje “scream queen” u filmu.
    Što nas dovodi do referenci koje su još jedna od jačih strana filma. Osim Barbare Crampton kao kraljice vriska u ulozi koja sad više odgovara njenim godinama, imamo i muziku na tragu Carpentera koja diktira tenziju, ali i radi kao posveta žanrovskom velikanu, što je dodatno podvučeno jednom scenom koja citira Halloween. Međutim, Pastoll ne staje samo na očiglednim stvarima, nego u tekstu pominje i Chabrola, francuskog majstora trilera, čime pokazuje da je njegovo poznavanje filmske istorije i teorije na visini zadatka. Čak je i naslov preuzet od australskog eksploatacijskog filma, ali to ostaje samo kao žanrovska referenca, pošto Road Games nije remake varijanta.
    Videli smo da Pastoll dobro stoji i sa praksom, barem kad se radi o promišljenim detaljima kojim puni film. Ali problem ostaje osnova, što će reći priča koja nije nova čak ni u francuskom okruženju (Alexandre Aja i njegov Haute Tension), pa čak i najosnovniji koncept koji je toliko obrabljen da bi ga trebalo pustiti da se odmori. Pastoll solidno piše, slika, produbljuje i oplemenjuje taj sivi i kockasti standard, ali u ovakvim filmovima detalji ostaju ukrasi, a osnova zadržava nominaciju ukoliko autor ne radi esej o žanru, što ovde nije slučaj. I to je ono što Road Gameskoči da se uzdigne iznad proseka, aiko Abner Pastoll pokazuje potencijal za daleko više od toga. Pomalo frustrirajuće iskustvo.

    0 0
  • 08/01/16--00:00: The Wailing / Goksung
  • kritika originalno objavljena na Monitoru
    2016.
    scenario i režija: Hong-jin Na
    uloge: Do Won Kwak, Jun Kunimura, Jeong-min Hwang, Woo-hee Chun, Hwan-hee Kim

    Ne događa se često da u Cannes, pa makar i van konkurencije, dođe film koji je već prikazan publici drugde. Ali za svako pravilo postoji i izuzetak, pa se nekim autorima tolerira i tjedan dana prikazivanja na respektabilnom korejskom tržištu. Sad, Cannes ili ne, Hong-jin Na ne mora da brine za distribuciju, već sa prvim filmom, serial-killer trilerom The Chaser (2008) je postao ime na koje se računa kada je korejski i uopšte azijski žanrovski film u pitanju i to oduševljenje nije uspeo da umanji ni hrabro zamišljen, ali u konačnici meandrirajući The Yellow Sea (2011), kao ni petogodišnja pauza koja je usledila. Ne, Na je u Cannes došao sa svojim prvim izletom u vode natprirodnog horora The Wailing po dobre kritike i pokupio ih je kao od šale.

    I za neke stvari ih je zaslužio: The Wailing je svakako ambiciozan film koji ruši i prekraja konvencije više žanrova, pritom briljantno uslikan, ozvučen i režiran, koji traje više dva i po sata (što u principu pali lampice), a ni u jednom trenutku nije dosadan ni repetitivan. Najvažnije od svega, ovo je film sa mozgom koji kroz i preko žanrovskog okvira govori o važnim stvarima i pritom poentira pametno i planski nas ostavlja u stanju da želimo još i još. Opet, to nije film bez mane, njih je dosta i autor se čak ne trudi da ih sakrije. Za razliku od mnogih drugih, što u poslednje vreme naročito važi za žanrovski film, on je makar nešto pokušao, pa i kad mu ne uspe uopšte ili ne uspe do kraja, treba mu dati nešto kredita za hrabrost.
    U ovoj vožnji kroz žanrove, počev od mešavine farsične komedije sa mračnim pod-tonovima i “backwoods noira”, pa do istinske drame, napetog trilera i horora problem je što previše toga tu ima za početak. Dobro, makar su izbegnute melo-drame i ljubavne priče koje se redovno guraju kao začin, ali već je farsična komedija preradikalan iskorak u prazno i opterećuje film vremenski i razbija mu ritam u početku.
    Ista ta komponenta je i kamen oko vrata glavnom liku, provincijalnom policajcu Jong-Goou (Kwak), nesposobnom do granice komedije. Nije to problem samo po sebi, komično nesposobni pandur i pripada svetu komedije, ali u The Wailing to deluje dramaturški promašeno jer se dobija malo (nešto uočljiviji luk razvoja jednom kad se film prešalta u horor), a gubi na uverljivosti njegovih postupaka. Čak ni konvencije proceduralnog trilera nisu ispoštovane: našem dobroćudnom tupanu uglavnom niko od šefova ne diše za vratom, ne tera ga da radi po propisima i na osnovu dokaza, niti ispravlja njegove brljotine. Recimo, naš policajac neće uhapsiti očito osumnjičenog u čijoj kući nalazi monstruozne stvari vezane za slučajeve, nego će se prema njemu ponašati kao “vigilante” tip lika koji postupa isključivo iz ličnih motiva. Uz ovakvu priču bolje bi pasao ne-komično nesposobni provincijalni pandur, ili možda čak hitchcockovski “običan čovek u neobičnoj situaciji”.
    A priča je smeštena u pitoresknu južnokorejsku zabit okruženu šumom i planinama u kojoj počinju da se dešavaju monstruozna ubistva u kojima poludeli / posednuti / zombificirani član domaćinstva ubija nekog od svojih najmilijih, da bi taj isti ubica posle pravio pičvajz policajcima koji su došli da ga privedu. Iako slučajevi nisu striktno povezani, teorije idu u tri pravca. Zdravorazumska i medicinska ukazuje na “gljive ludare” kojih su se nesrećnici najeli, ali u opticaju su i neka forma besnila koja obične seljake pretvara u ubice sa lošom kožom ili staro dobro demonsko (duhovsko) zaposedanje...
    U početku svi dokazi ukazuju na starog Japanca (Kunimura) koji živi u kolibi šumi, skuplja životinjske kosti i navodno spopada žene. Ali kada našem policajcu slatka kćerkica (Kim) poludi, pa se on na pomoć obrati i šamanu (Hwang) i katoličkom svešteniku, shvatamo da stvari nisu baš jednostavne. Tu se sve vreme mota i misteriozna žena u belom (Chun) koja može i ne mora biti upletena u celu priču. Sveštenik će se promptno povući (toliko o egzorcizmu), a naivni pandur ostaje na vetrometini između troje potencijalno natprirodnih koji se bore za njegovu dušu, a svoje namere skrivaju vrlo vešto.
    Naravno, priča je samo okvir za ogled o zlu koje može uzimati mnoge forme. Može to biti očekivano i natprirodno, demonsko (ili u istočnjačkoj matrici od duhova), i sasvim ljudsko. Možda je zlo religijski fanatizam, možda nečinjenje. Možda zavodljiva slatkorečivost. Možda se zaista krije u strancu, pa još usamljenom, pa još onom koji dolazi iz plemena okupatora kao što to u svom pravedničkom zanosu volimo da mislimo, a možda u nama koji na tog stranca upiremo prstom. Na će nas u toj svojoj raspravi držati u neizvesnosti, nudeći različite uglove i ubacujući česte i vrhunski izvedene obrate.
    Još značajnije je to što će nas držati u napetosti. Konačno imamo film u kojem je scena (šamanskog) egzorcizma, pritom toliko manična i slojevita, otvorena za tumačenja i naše svetonazorske preference tek početak, a ne vrhunac. Konačno imamo film u kojem možemo da zaboravimo na kišu i blato i da nam oni deluju čak smirujuće u poređenju sa prljavštinom i užasom koji likovi nose na sebi i u sebi. Konačno imamo film u kojem tuča lopatama, motkama i poljoprivrednim alatom ne deluje groteskno i komično, iako film u dobroj meri počinje upravo u tom registru.
      Autor Na svim komponentama vrhunski žonglira. Njegova režija je izvrsna, iako pisanje nije, i haos koji stvara deluje namerno i dozirano. Tehničke komponente i estetski izbori od maske i kostima do fotografije, muzike i naročito tona su apsolutno na mestu. Gluma je tek perfektna. Jun Kunimura se oslanja uglavnom na mimiku i izvanredno je ekspresivan toliko da mu ni dijalog najčešće nije neophodan. Jeong-min Hwang često igra samim svojim stavom i portretira šamana kao samoljubivog tipa, što apsolutno odgovara filmu. Pa ipak Do Won Kwak ostvaruje najbolju ulogu sa svojim teškim zadatkom transformacije, ponekad čak u istom kadru od simpatične nesposobne naivčine do zabrinutog oca do rešenog osvetnika. Te transformacije nikada nisu lake, ali im Kwak prilazi odlučno i samouvereno i na tom polju apsolutno dominira.
    Kada se sve sabere i oduzme, The Wailing je film koji se itekako isplati pogledati. Svakako će se naći na listama najboljih horora, a možda i najboljih filmova godine. I tu neće stajati usamljeno. Ispada da 2016. godina čiju smo tek jednu polovinu prešli uopšte nije katastrofalna kada su horori u pitanju. U društvu sa The Invitationi The Witch, The Wailing zaokružuje top 3 za sada. Pitanje može li se ovom trojcu pridružiti još koji naslov.

    0 0

    2016.
    režija: Simon Rumley
    scenario: Ben Ketai, Marc Heimes, Tony Giglio
    uloge: Sean Patrick Flanery, Mike Doyle, Erin Cummings, Dodge Prince, Devin Bonnee, Allyn Carrell, Heather Tyler, Cassie Shea Watson, Dick Kendall

    Godine 1982. u Amarillu, Teksas silovana je i ubijena 72-godišnja časna sestra Tadea Benz. Za njeno ubistvo osuđen je Johnny Frank Garret, slaboumni 17-godišnjak. Deset godina kasnije, pogubljen je u zatvoru smrtonosnom injekcijom. Kao svoju zaostavštinu, ostavio je dugo pismo u koje optužuje društvo i proklinje sve one koji su ga nevino osudili. O njegovom manjkavom suđenju (pronašli su ga pomoću vidovnjakinje, što i nije najsmrdljivija stvar tu) već je snimljen dokumentarac The Last Word (2008) koji je naginjao k tome da Johnny bio nevina, ali sasvim zgodna žrtva tužiočevih ambicija i straha “bogobojaznih i dobrih”, a zapravo indiferentnih ljudi koji su zahtevali da neko, makar ko, visi. Zanimljiva koincidencija (ili ne baš koincidencija) je to da su oni koji su bili umešani u suđenje počeli da ginu u kratkim razmacima i čudnim okolnostima. Rekli bi neki da ih je stigla kletva.
    Na toj premisi je zasnovan i fikcijski horor / triler Johnny Frank Garret's Last Word britanskog horor-autora Simona Rumleya. Počinje sa tužiocem (Flanery) koji izgovara briljantnu završnu reč i samouvereno rekapitulira svedočenja i dokaze. Porota, očito pod utiskom, posle kratkotrajnog većanja i molitve donosi presudu. Jedini koji se buni da nije dovoljno dokaza za to je Adam Redman (Doyle), ali on brzo biva ućutkan. Dobri ljudi žele miran san, a đubre je, prema iznetim dokazima po svoj prilici krivo.
    Deset godina kasnije, Garret biva pogubljen, prethodno bacivši kletvu na sve upletene i njihove najmilije, a Redman (upadljiv po tome što fura skepticizam prema religiji u okruženju lizača oltara) je sada oženjen divnom ženom (Cummings) i ima bistrog sina (Prince). Ubrzo ljudi počinju da ginu, prvo jedna porotnica, zatim učiteljica – svedokinja. Redmanu se to čini čudnim i kreće u ispitivanje. Ali kad pogine i vidovnjakinjin muž i kada se razboli Redmanov sin, i kad on sam počne da halucinira, shvata da jedino što može napraviti je ispitati slučaj i sve upletene u njega u nadi da će izvući priznanja, sprati ljagu sa Johnnyjevog imena i poništiti kletvu.
    Nema, dakle, doku-dramskog izlaganja i racionalnog objašnjenja, ispitivanje situacije je prilično linearno i objašnjenje koje nudi se uklapa u horor žanr. Već u pisanju nema ni trunke suptilnosti, odmah nam je jasno ko na kojoj poziciji stoji, a režija se svodi na prilično standardnu simulaciju “gore” momenata (vidljivo je povraćanje, malo krvi, jedna gadna rana, ali je kopanje očiju ostalo u off-u) uz brzu montažu koja nas zasipa slikama generičkog užasa i zvučnu shemu tonskih prepada u istom fazonu. Muzika Simona Boswella je solidno napisana, ali obrabljena preko svake mere, pa kroz nju manje-više vidimo šta će nam Rumley sledeće servirati.
    U odbranu filma treba reći da je gluma solidna i da se glumci prilično dovijaju da naprave nešto od svojih često potpuno kartonskih likova. Tako Sean Patrick Flanery igra ambicioznog i manipulativnog tužioca sa uživanjem i od njega pravi sasvim upotrebljivog negativca, a Mike Doyle uspeva da prođe kao običan čovek u neobičnim okolnostima. Nešto životnosti pokazuje i Dick Kendall kao sveštenik, dok ostali uglavnom nemaju vremena da svoje likove izdignu iznad nivoa skica, a očigledan manjak ličnosti kod likova često uzrokuje situacije na rubu sa parodičnim. Rumley se, međutim, potrudio oko ritma, pa Johnny Frank Garret's Last Word nije dosadan niti nepratljiv, iako je sačinjen od samih poznatih i često recikliranih sastojaka.

    Kako je u pitanju klasičan primer “osvete iz groba” u kojem je istinita priča samo okidač za fikciju, tako imamo i tipične logičke začkoljice vezane za pod-žanr. Apsurd brutalne osvete nevine žrtve nije novi i zapravo niko ne nudi rešenje za taj logički problem. Drugi problem je ono što nam film poručuje na moralnom planu i kako nam to poručuje. Racionalni ateista je jedini koji je dvoličnim bogomoljcima ukazao na propust, ali u trenutku slabosti on prihvata njihova uverenja i u suštini im daje za pravo. Možda su oni pogrešili u tom slučaju, ali nisu mislili ništa loše. Štos je u tome da jesu, da Garret nije nikakva iznimka u njihovom sistemu, ali Rumley i scenaristi nemaju petlje da to kažu.

    0 0
  • 08/03/16--00:00: Sensoria
  • 2015.
    režija: Christian Hallman
    scenario: Christian Hallman, Mans F.G. Thunberg
    uloge: Lanna Olsson, Norah Andersen, Alida Morberg, Boel Larsson, Rafael Pettersson, Karin Bertling, Harald Leander

    Hm... Urbani horor sa ženskim likom u središtu zbivanja koji nam pritom dolazi iz Skandinavije, tačnije iz Švedske. Pa to bi moralo biti zanimljivo. U svakom slučaju, očekuju se hladnoća i depresija, što samo po sebi pokreće dobar horor. Kako to zajebati? Jednostavno: sa kurčevitim stavom. Jer koji je moj taj Polanski da su njegovi urbani horori o otuđenosti u velikim gradovima klasici žanra? Ko je Hitchcock da ga se smatra majstorom napetosti? Bergman i psihologija? Uostalom, kad Eskil Vogt može da izvodi tripove u svom prvencu Blind, što ne bi mogao i Christian Hallman?
    I šta je Hallman zapravo na sve to smislio? Ženu depresivnu iz nekoliko šturo navedenih razloga i duhove. Ne zajebavam se, imamo stan u blokovskom predgrađu naseljen duhovima, uz komšije čudake kao bonus. I ne spoilam jer je to nemoguće posle uvodne scene (stiglo proleće, visi baba na tavanu) i izmaglice koja se pojavljuje na ogledalu bez razloga i vrata od nameštaja koja se otvaraju takođe bez razloga u reda veličine trećoj-četvrtoj sceni. Sve je telefonirano i trasirano odmah, objašnjeno prigodno, a Hallman još krajnje bezobrazno žica nastavak sa onom scenom posle odjavne špice.
    Pritom se ne ide ni u kakvu dubinu, likovi kakve sretnemo takvi su. Barem od onih živih. Tako slepac s psom (Leander) osim što deluje malo čudno u svojoj prijatnosti služi da našoj junakinji otkrije tajnu koju mi kao gledaoci znamo od početka, perverznjaku (Pettersson) na čelu piše “lažni trag”, a luda baba (Larsson) je “off” od samog početka. Ni duhovi nisu mnogo dublji, druga luda baba, ona što visi, (Bertling) vreba iz senki tako da je vidimo mi, a ne naša protagonistkinja, a jedino devojčica (Andersen) nosi u sebi malo misterije, doduše lenjo napisane i stoga lako dokučive.
    Isto važi i za našu protagonistkinju (Olsson) i njenu depresiju. Ona ima jednu prijateljicu (Morberg) koja, gle čuda, ima i svoj život pa ne može da je dadilja baš stalno. Zato naša protagonistkinja tone u ludilo i crne misli. Tu se, recimo, ukazuje prilika za povezivanje skandinavski “hitova”: socijalne države i depresije (pošto ženska ne radi ništa osim što visi u stanu i šetka se po ulicama), ali Hallman tu ne poentira. Bila je to prilika za subvetziju, ma kako zaumnu, ali ipak nešto zanimljivo i originalno u filmu.
    Hallman je, međutim, imao druge planove. Pokušao je da se izvuče na sporost i atmosferičnost, neuspešno. Prvo, zato što se stalno “offira”. Drugo, zato što je to toliko puta viđeno u modernim horor-dramicama sa duhovima: kao, ništa se ne događa, a ono... Čak je i hladnoća pejzaža očekivana i do daske banalna i zapravo jedino što pomera film iz kategorije negledljivo u kategoriju gledljivo lošeg je perfektna gluma Lanne Olsson koja i sa tako plitkim i bezveznim likom uspeva da izvuče emociju i pobudi nam empatiju.

    Vraćam se na Polanskog i njegovu stanarsku trilogiju. Svi ti filmovi su govorili i ulazili u suštinu pojava koje su se nalazile iza viđenog. Radio ih je kreativan i iskusan filmaš koji je znao šta i kako hoće reći. Pre dugometražnog debija Sensorie, Hallmanu je “highlight” bio televizijski dokumentarni specijal o nekadašnjoj porno-zvezdi, čak ne ni posebnoj po nečemu. Pametnom dosta.

    0 0
  • 08/04/16--00:00: ABCs of Superheroes
  • 2015.
    scenario i režija: Jens Holzheuer, Oliver Tietgen
    cameo uloge: Bai Ling, Uwe Boll, Lloyd Kaufman, Jorg Buttgereit

    Volite da pijete i pušite travu u društvu jer vam tada na um padaju ideje? Učinite sebi uslugu i zapišite ih ili snimite jer su sve blentave ideje jednako legitimne. Naročito tako smišljene na gomili, na seansama sa društvom. One se filtriraju s vremenom, neke postaju epski citati, a neke, ma koliko nedorađene bile, kada se vizualiziraju postaju kratki (trash) filmovi. Jens i Oliver, dva drugara i filmska profesionalca, jedan montažer, drugi baja za efekte, uspeli su da sačuvaju svoje ideje i od njih slože parodiju...
    Ovogodišnji Grossmann je zaista bio u znaku horor-komedije, trasha i parodije, od pobednika Scherzo Diabolico, preko vrlo uspelog i specijalnim priznanjem nagrađenog Attack of the Lederhosenzombies, pa do ekscesno preteranog i dozlaboga “talky” Frankenstein Created Bikers, pa zato nije ni čudno da poslednji film na festivalu bude baš parodijska kompilacija, ili ako baš hoćete antologija. Na tapetu su super-heroji, autori baš i ne skrivaju parodijsku oštricu, na projektu su predano radili i uspeli su da ubede određene ikone trasha i horora da se u njemu pojave i daju mu svoj blagoslov, što bi svakako privuklo posvećenu publiku. Tako da pripremite se na politički i drugačije nekorektnu sprdnju, zajebanciju, golotinju, “over the top” borbe... Trash!
    Film počinje sa okvirnom pričom kojoj će se vraćati. U radnji su majka i kćerka i majci to užasno ide na živce. Želeći svoj mir, dozvoljava kćerki da kupi jedan strip i udubi se u njega kako je ne bi ometala. Kćerka izabere abecednu antologiju super-heroja, očigledno jeftino izdanje i sad čita ono što mi gledamo, od A do Z, sa nekoliko spojenih slova, ukupno nekih 20-ak kratkih superherojskih priča od kojih su neke povezane, neki likovi zalutaju ili se samo tako pojave u drugoj priči, a neki ne... Ne tražite neku veliku logiku i motivaciju, to je trash i kraj priče. Jedino će se curica i njena netrpeljiva majka pojavljivati tu i tamo kao svojevrsni komentar na sadržaj koji gledamo.
    A tu imamo i svemoćnog majmuna (Almighty Ape) koji je žrtva kancelarijskih spački i ponesrećenih eksperimenata i reference na He-Mana i Skeletora, Power Rangers (Uwe Boll kao njihov poslodavac američki predsednik – urnebesno), i Vampirellu i ubačene reklame i crnog Isusa iz svemira i pomahnitale hrišćanske očeve koji mašu Biblijama i orgazmičnu hobotnicu i Hitlerov mozak i staračkog super-heroja i seksualiziranu parodiju na Alfa, i škakljivu šalu o silovanju pod maskom Terminatora i posvetu VHS-u i konačno Zee-Men ekipu kao aluziju na X-Men stripove. Sad, ideja iza toga je prosta: jednostavne ideje, kratke priče, kratki filmovi, rapidni humor, nasilje i golotinja i sve u veoma zezatorskom tonu uz poštovanje prema legendarnoj Tromi, Uwe Bollu ili Buttgereitu kao ozbiljnom horordžiji, pa šta od toga uspe, a šta ne, nije strašno, zabavićemo se i proći će nam vreme.
    Forma antologije je pravilno odabrana jer dopušta neujednačeno trajanje, stilske razlike i promene ritma. I to da imamo samo jedan autorski par, a ne gomilu autora je u teoriji dobra da se smanje neujednačenosti u izrazu i senzibilitetu. To, međutim, ne deluje na neujednačenost kvaliteta ideja, od kojih su neke genijalne, neke prolazne, neke jednostavno bezvezne i/ili loše izvedene. Čak i ta forma abecede postaje ograničavajuća, pa se negde od njene polovine film vuče kao na silu, uz tek poneki bljesak jer su ili najbolji štosevi potrošeni, ili smo mi kao publika već navikli na cimove i humor, pa autori gube na faktoru iznenađenja. Ono što će nam ostati u glavi do kraja je “slušni crv” od one grozomorne pesme pred i za vreme odjavne špice i možda poneki štos i to je to.

    Opet dolazimo do pitanja trajanja. Odnosno, je li zabavno (relativno priseban) gledati 90 minuta nečijih pijanih ili napušenih zajebancija, a da se u njima aktivno ne učestvuje? Rekao bih da to može biti zabavno samo neko vreme, a onda postaje naporno. Odnosno, možda celovečernji film nije najbolji format za distribuciju tih fora i fazona, naročito za mladu generaciju čija je pažnja ionako izdeljena. Ali, odgovorno tvrdim, ABCs of Superheroes bi bila sjajna web-serija. I gledao bih ama baš svaku epizodu i svaku sezonu.

    0 0
  • 08/05/16--00:00: Office / Opiseu
  • 2015.
    režija: Woo-Chan Hong
    uloge: Seong-woo Bae, Eui-sung Kim, Ah-sung Ko, Sung-woong Park, Hyuon-kuong Ryoo, Soo-hyun Son

    Evo zezalice: pokušam da ulovim uvrnuti mjuzikl Johnnieja Toa, a završim sa korejskim trilerom istog naziva. Doduše, jedan u engleskom prevodu ima član, a drugi ne, ali šta ima veze. Uostalom, Woo-Chan Hong je napisao scenarije za filmove Hong-jin Na, The Chaser(2008) i The Yellow Sea (2011). Zašto onda ne okušati sreću, pa makar naslepo?
    I Hong nas dobija na foru, odnosno na udicu, i to dobru. Poslovni čovek Byeong-gook Kim (Bae) se vraća kući i sve deluje idilično ili makar prijatno: posvećena žena, majka i zahvalni sin. Ali nastavak scene je sve samo ne idiličan: vidimo gospodina sa čekićem u rukama, nakon toga slušamo krike i vidimo krv kako se rasprskava. Zašto bi jedan ugledan gospodin i poslovni čovek potamanio svoju familiju na tako krvav način?
    Sledi policijska istraga koju vodi detektiv Jong-hoon (Park) i koja vodi prema firmi u kojoj je gospodin Kim radio. Ne samo da je logično da se istraži radno mesto čoveka koji je tamo provodio mnogo vremena pre nego što je počinio zločin, nego je i sam gospodin Kim ušao u firmu (viđen je na sigurnosnim kamerama), ali iz nje izašao.
    I tu sad priča odlazi u dva pravca i postaje zanimljiva. Sa jedne strane je policijska istraga i lanac ćutanja u firmi naređen ne samo od strane glavnog šefa (Kim), nego i od njegovih nadređenih. Sa druge strane, korporativna kultura deluje rigidno, a odnosi među zaposlenima su otrovni. Ključna ličnost u filmu postaje stažistica s dna lanca ishrane, radišna, ali patološki povučena i jedva komunikativna Mi-rye Lee (Ko). Datektivi su zapravo jedini koji je tretiraju kao ljudsko biće, dok su u kompaniji spremni da je preskoče za unapređenje. Lee se javno divila Kimovoj radnoj etici i to ne krije ni pred policijom, ali to nije čak ni najzanimljivija stvar oko nje...
    Dakle, ubica Kim se krije u zgradi firme, ubistva se iz privatne sele u kompanijsku sferu (kolege počinju da ginu na elaborirane, ali zato krvave načine), a istraga se vrti u krug. Pravi triler se, međutim, odvija u odnosima zaposlenih, sa samovoljnim šefom, šefovima odseka i zaposlenicima, a svi osim nesnađene gospođice Lee kao da žive za spletke, podmetačine i iživljavanja. Kapitalizam, šta ćete, naročito korejski...
    I eto nas u problemu sa filmom... On ima tu navlakušu na početku i kako se nastavlja, ne deluje kao tek još jedno žanrovsko delce za brzu konzumaciju, već kao da tu neko zaista ima nešto za reći. Na primer, o surovom orijentalnom “tigrovskom” kapitalizmu i njegovim posledicama na pojedince i na zajednicu. Ili o korporativnoj kulturi gde se svaka etika osim radne smatra štetnom i ograničavajućom. Ili makar o poziciji ljudi koji jednostavno nisu rođeni da plivaju sa ajkulama, pa postaju njihov plen ili odgovore još žešće i potpuno patološki.
    Naravno, sve je to vešto režirano sa osećajem, atraktivno snimljeno, znalački inscenirano i montirano da su pojedine scene čista poezija (što je jača strana korejske kinematografije), a čak ni gluma nije loša. U filmu vidimo glumce iz prvog ešalona korejskog filma, doduše sa dosta tipskim likovima koje igraju, ali uspevaju da pogode prave emocije, čak i da nam izazovu određenu mučninu dok ih gledamo.

    Problem nastaje na kraju i preti da sruši celi utisak o filmu. Krajevi su za film i inače neobično važni, a filmove koji svoj kraj zaseru percipiramo kao razočarnja veća nego u slučaju od početka loših filmova. Naime, Hong je mogao da krene u nebrojeno pravaca ili da se drži detektivskog, neo-noir štiha obojenog nasiljem, verbalnim i fizičkim, ili je mogao da se više fokusira na kontekst kompanije, ali se umesto toga odlučio za skretanje ka vodama klasičnog “slashera”. To, da se ne lažemo, na par momenata sjajno izgleda, ali je u suštini šuplje i odaje utisak “štake” i lenjosti u pisanju. A oni ubačeni natprirodni elementi su čist višak i čak vređaju gledaočevu inteligenciju. Srećom, to je samo poslednjih 20-ak minuta filma, dok je ostalih 100-ak vredno pažnje. Znate za ono sa kravom koja da mnogo mleka, a onda prevrne kantu? Officeostavlja takav utisak.

    0 0
  • 08/06/16--00:00: Criminal
  • 2016.
    režija: Ariel Vromen
    scenario: Douglas Cook, David Weisberg
    uloge: Kevin Costner, Gary Oldman, Tommy Lee Jones, Ryan Reynolds, Gal Gadot, Jordi Molla, Michael Pitt, Alice Eve, Antje Traue, Lara Decaro, Piers Morgan

    Postoji dobar, smišljen i elaboriran trash i postoji loš trash, onaj nenameran. Za Criminal ne znam gde bih ga svrstao. Okej, scenario je potpuno retardiran, priča je potpuno retardirana, koncept je potpuno retardiran i to bi trebalo biti svima očito već na prvi pogled. Ovakve pizdarije su se 90-ih snimale direktno za video, a danas se snimaju za VOD tržište, sa minimumom uloženih sredstava, jer niko ozbiljan u Hollywoodu ne bi pomislio da će to biti nekakav bioskopski hit. Ali, zez je u tome što Criminaldeluje kao da su njegovi autori i producenti shvatili ozbiljno, skupili poprilično impresivna glumačka imena u nadi da će ovo biti akcioni triler “kako bog zapoveda”.

    Počev od krivog traga odmah na početku: mi pratimo Ryana Reynoldsa kao Billyja, nekakvog tajnog agenta koji je upravo na misiji spasavanja sveta. On iz jedne londonske radnje uzima torbu punu love namenjenu Holanđaninu (Pitt) čiji program jedini može zaustaviti anarho-teroristu (Molina). Ne lezi vraže, teroristina škvadra ga čeka za ćoškom i kreće jurnjava u kojoj Billy biva uhvaćen i pogubljen. A taman smo se navikli, čak je imao simpa njušku...
    Njegov šef, Quaker Wells (Oldman) ne želi odustati od misije, pa je prisiljen na očajničku meru: pitati doktora Franksa (Jones) da njegov eksperiment sa usađivanjem tuđih sećanja u nove mozgove sa nivoa pacova digne odmah do ljudi. Potrebama transplantacije odgovara jedino naslovni kriminalac Jericho Stewart (Costner), neinteligentni psihopata koji ne razlikuje dobro od zla, ljubav od mržnje i koji je potpuno nesposoban za bilo kakve emocije. Naime, on je kao mali doživeo nesreću u kojoj mu je oštećen frontalni režanj, pa je zato moguće u njegovo telo usaditi ličnost pokojnika. Eksperiment ne bude dovršen, šef naredi terminaciju, Jericho preživi (jer ako je lud i glup, to ne znači da nema nagona za samoodržanjem) i u njemu počinje borba između njegove vlastite psihopatske ličnosti i Billyjeve ubačene.
    “Bogus science” od početka do kraja, ni prvi ni poslednji put na filmu. Čak ne smeta ni toliko blesava premisa, Luc Besson je upravo na takvim izgradio karijeru, ali Luc Besson makar ima stila i osećaja kad koju glumačku legendu dignuti iz mrtvih i dofurati u Evropu da se malo igra akcionog heroja. Međutim, za razliku od Bessona, čini se da Ariel Vromen nema stila dalje od toga da pokuša beslovesnu kopiju njegovi euro-trilera. Sve je tu: blesavi špijunski zaplet, evropske lokacije (ovde London), islužene zvezde, eksplozije, besmisleni pod-zapleti i malo zašećerene patetike, ali to sve nekako ne ide zajedno. Šteta, pošto je Vromen obećavao sa svojim sasvim solidnim prethodnim filmom The Iceman (2012), sasvim solidnom krimi-dramom o tipu koji je istovremeno i plaćeni ubica i posvećeni porodični čovek.
    Mislim, ko bi ovo probavio? Naš psihopata sa transferiranim sećanjima ta sećanja prvo koristi kako bi upao u kuću onog čija sećanja ima i napao njegovu udovicu (Gadot) i dete (Decaro), da bi se onda odjednom preumio, opametio i prihvatio plemenitu misiju spasavanja sveta. Čak je i par negativaca slab, anarho-terorista bez dalje razrade i pored “backgrounda” vesti koje u cameo-ulozi jedva zadržavajući smeh čita Piers Morgan deluje slabo, a loš utisak dodatno pojačava tek osrednji glumac. Ni njegova nemačka pomoćnica koju igra Antje Traue nije dorađena dalje od opasne ženske koja rešava stvari za psihopatu sa rukom na nuklearnim tasterima.
      Casting je promašen, uloga kao da je bila pisana za Nicolasa Cagea, pa ju je on nekim čudom odbio, pa je Kevin Costner, hiperaktivan nakon duga pauze i nemilosti u Hollywoodu, uskočio kao zamena. Dok je još i zanimljiv kao psihopata, kao akcioni heroj – pozitivac je potpuno neuverljiv. Gary Oldman i Tommy Lee Jones bi bolje izgledali u obrnutim ulogama, premda i ove mogu da odigraju na auto-pilotu i pokupe honorar. Čini se da su njih dvojica uloge birali na “eci-peci-pec”, pa izvukli one kojima se nisu nadali. Michael Pitt koji je svakako u glumačkom usponu ovde nema baš puno posla kao haker, ali to ne znači da ga ne izmišlja s preglumljivanjem.
    Jasno je da je Criminal komad filmskog otpada za koji je upitno zašto je uopšte snimljen. Međutim, paralele oko njega su elementarno interesantne. Prva je da u poslednje vreme imamo više filmova o transferu svesti u drugo telo, a da već u dva vezana igra Ryan Reynolds. U prošlogodišnjoj nebulozi Self/Less, on je bio to telo u koje se ubacivao život Bena Kingsleya, dok ovde imamo njegovu svest u tuđem telu. Kad još dodamo Deadpool u miks, (da, znam, “origins story” nije baš isti, ali suština nije preterano različita) čini se da će Reynoldsova njuška krasiti još koji film na toj premisi o oživljavanju u novom telu.
    Druga paralela je to da su Kevin Costner, Gary Oldman i Tommy Lee Jones već igrali zajedno i to u jednoj od impozantnijih političkih doku-drama, JFK. Moguće je da je i to neka namerna referenca, bilo njihov geg da igraju polu-pasivno u najglupljem mogućem filmu i dobro se zajebavaju, bilo rediteljev štos čiji “punchline” ne razumem. Kad već to nisam razumeo, moguće je da sam promašio i ostatak trasha u filmu, mada sumnjam. Jednostavno, tu nisam ništa video da odudara od generičkog B filma, pa mi je misterija zašto je tako nešto uopšte snimano, a tek zašto je na to sprcano preko 30 miliona.

    0 0
  • 08/07/16--00:00: The Seven Five
  • 2014.
    autor: Tiller Russell

    Lopovi i žandari su fascinacija od malih nogu. Radi se o najjednostavnijoj personifikaciji dobra i zla, te njihove međusobne borbe. Kada smo mali, navijamo za “dobre žandare”, u nešto starijoj, klinačkoj dobi postajemo fascinirani kriminalcima, valjda zato što naš mozak pojmi jedino ono materijalno, a zločin se često isplati. Već od tinejdžerske dobi važno je samo šta je zanimljivo, dobijamo osećaj za nijanse umesto crno-bele slike, pa “dobro” i “zlo” gube svoje uporište u našoj percepciji realnosti.

     Tada na filmskom planu otkrivamo Coppolu (ko nije pogledao maraton Kuma odjednom, taj kao da nije živeo), Scorsesea, De Palmu, Lumeta, Tarantina, Abela Ferraru... Svađamo se je li prvi Kum bolji ili je to ipak drugi (trećeg poštujemo manje ili više samo zbog imena), obožavamo Casino i Goodfellas, Serpica, Dog Day Afternoon, Scarface, Carlito’s Way, King of New York, Bad Lieutenant, Prince of the City, Pulp Fiction, Reservoir Dogs. Nije tu stvar ni kosmičke pravde ni krvi, prava napetost nastaje iz uverljivosti postavke. U nekim okolnostima, svi ti policajci ili kriminalci smo mogli biti mi.
    Šta će se desiti ako vam kažem da je novi ultimativni “badass” u svetu filma Mike Dowd, ujedno i policajac i kriminalac, čovek koji je žario i palio Brooklynom dve decenije pre nego što je džentrifikacija tamo stigla, kada su kokain i crack bili izuzetno tražena roba? On se može meriti jedino sa Ferrarinim zlim poručnikom po količini konzumirane droge, zloupotrebi moći i beskrupuloznosti, jer ga s jedne strane drži apsolutno odsustvo morala, a sa druge “plavo bratstvo” u kojem se ne cinkari. Taj čovek je godinama imao “deal” sa dilerima, od lokalnih dominikanskih momaka do krupnih Latinosa preko mora, sitnu boraniju je, kao i svaki dobar loš pandur, mlatio i potkradao, krupnim ribama je bio na platnom spisku. Hobotnica koju je on uspostavio je obuhvatala skoro celu stanicu, naslovnu 75. u brooklynskom kraju East New York, uključujući i kapetana, a sa partnerom Kennyjem je imao posebne sheme. Međutim, taj tip nije bio neki agent DEA, čak ni detektiv iz odeljenja za narkotike. Bio je običan plavac, “officer”, patroldžija...
    I postojao je zapravo, suđeno mu je ranih 90-ih i priznao je sve sa perverznim zadovoljstvom kao kakav Scorseseov narator na suđenju ranih 90-ih koje se bavilo korupcijom u redovima policije. A The Seven Five je dokumentarac i to od one klasične vrste kojem su arhivski snimci suđenja samo okvir, a ostatak filma čine fotografije, situacioni kadrovi i “talking heads”, gomila ljudi koji sede i govore, od samog Mikea u znakovitoj narandžastoj uniformi, preko njegovog partnera Kennyja sa kojim nije imao samo poslovni odnos, nego su se i porodično družili, pa do silnih newyorških policajaca uključujući i unutrašnju kontrolu koja ga je predano lovila, ali ga nije ulovila. Mike i njegova klika su zapravo pali na debilnom dilerskom poslu dalje na Long Islandu, nije ga odao ni raskošni život, ni poroci, koliko izrazito glupi saradnik, diler najnižeg nivoa.
    Znamo da dokumentarce po pravilu zanimljivim čini više sadržaj nego realizacija, posebno kad se autor oslanja na statične sagovornike koji sa vremenske distance pričaju svoju (verovatno distorziranu) verziju priče. Ali ovde je došlo do sinergije večite teme policijske korupcije i zloupotrebe službenog položaja i realizacije koja deluje klasično samo na prvi pogled, ali se govorancije sagovornika smenjuju rapidno, u nabijenom tempu sa ostatkom materijala. Za to treba posebno pohvaliti montažere koji materijal slažu sa jednistvenim osećajem za ritam, što samo akcentira iznimno sigurnu Russellovu režiju. Kada uzmemo u obzir i muzičku podlogu klasičnog rocka, jasno nam je ko je bio uzor što se tiče realizacije. The Seven Five se prati napeto kao bilo koja od Scorseseovih epskih kafanskih priča.
    Ma koliko to delovalo izlizano, ima nečeg u frazi “stranger than fiction”. Neke stvari ne možemo tek tako izmisliti. Tu ne govorim čak ni o pizdarijama. Mike Dowd je filmski lik sam po sebi, jedan od onih koje bi bilo teško izmisliti. On je pritom i perfektan sagovornik, iskren do kraja, čak i ponosan na svoje eskapade, ma koliko zapravo bio loš i ne-etičan čovek. Međutim, on je pre svega produkt sistema, njegove rigidnosti i nužnog izvrdavanja koje takođe postaje rigidno s vremenom. Biti policajac u Americi, posebno u New Yorku, je zaista nešto posebno. To bratstvo je opevano u filmovima i pop-kulturi. Ovde vidimo njegove loše strane u stvarnom životu i u dokumentarnoj formi.
    The Seven Fiveće vas možda začuditi i naterati da njegove učesnike gledate s nevericom, ali nikad nećete pomisliti da to nije istina. Velika preporuka za krimi-priču kakvu ste možda već gledali, ali joj to dođe kao najjača strana.

    0 0
  • 08/08/16--00:00: Elvis & Nixon
  • kritika originalno objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Liza Johnson
    scenario: Joey Sagal, Helena Sagal, Cary Elwes
    uloge: Michael Shannon, Kevin Spacey, Alex Pettyfer, Johnny Knoxville, Colin Hanks, Evan Peters, Sky Ferreira, Tracy Letts, Ahna O’Reilly

    Čini se da je “biopic” apsolutni klasik od žanra, postojan kroz decenije i posebno zgodan za sezonu nagrada. Ima to svojih razloga: poznati i uspešni nas zanimaju sami po sebi, bilo da uspostavljamo identifikaciju s njima ili ne, jednostavno su intrigantni. U ova postmoderna vremena kad svaka šuša može postati poznata samo zbog svoje poznatosti, bez nekog pokrića, materijala za filmovane biografije i autobiografije ima i više nego ikad.

     Inflacija poznatosti svugde oko nas dovodi do zasićenja i usled toga se u okviru žanra javljaju novi trendovi. Manje se snimaju biografski filmovi klasične strukture koji svoje subjekte prate kroz ceo život ili karijeru markirajući ključne momente. Savremeni biografski filmovi najčešće se pozicioniraju oko jednog događaja, aspekta karijere i ličnosti ili oko vrlo ograničenog vremenskog perioda u nečijem životu. To rešava problem površnosti koji često prati klasične zašećerene biografije velikana, ali se sa druge strane može utopiti u anegdotarnom, trivijalnom ili čak tračerskom. Elvis & Nixon nema samo jednu poznatu ličnost u fokusu jer tematizira neobičan susret jednog omraženog Predsednika i kičastog samozvanog Kralja u ne baš slavnom trenutku karijere između inicijalne i ponovne slave.
    Susret se zaista dogodio i bio je značajan za obojicu, ali su detalji razgovora ostali tajni. Već je to bila tema na filmu i televiziji kao jedan od pop-kulturnih fenomena XX stoleća, ali u filmskoj verziji Lize Johnson je rekonstrukcija samog razgovora od sekundarnog značaja, dok je fokus na okolnostima kako je do toga uopšte došlo. Svako od učesnika, kao i od organizatora tog sastanka je imao svoje dobre razloge da do toga dođe, a dvojica ljudi koji, čini se, ne mogu biti dalje u svetonazorskom smislu, brzo su našla zajednički jezik i interes.
    Zgrožen onime što vidi na televiziji u svom dvorcu, što će reći anti-ratnim, levičarskim, ljudsko-pravaškim i hippie-drogeraškim pokretima, Elvis (Shannon) odlučuje da uradi nešto. Smesta odlazi u Los Angeles po svog menadžera Jerryja (Pettyfer) i njegovog mamlaza Sonnyja (Knoxville), jer Kralj ne može sve (čitaj: ne može ništa) sam, u avionu nažvrlja pismo na nekoliko strana nudeći svoju saradnju i u ranim jutarnjim časovima se pojavljuje na kapiji Bele Kuće. Bio bi to tek još jedan ekscentrični ispad da se u Nixonovoj administraciji nisu našle mudre glave, Krogh (Hanks) i Chapin (Peters) koje su shvatile da bi to bio sjajan “publicity stunt” za najkonzervativnijeg od konzervativnih predsednika koji bi tako popravio svoju užasnu popularnost kod mlađih birača. Richard Nixon (Spacey) se ne može manje zanimati za susret sa nekim rockerom i boli ga dupe za popularnost kod mladih, ali Kraljeva svita i Predsednikovi aparatčici će pokušati sve da ga nagovore, ali u tome će uspeti tek kćerka koja želi Elvisov autogram...
     Susret deluje kao polomija od samog početka, Elvis namerno krši protokol i pokazuje ko je tu glavni, iako je njegov zahtev ridikulozan od početka. On, naime, želi da postane agent agencije za borbu protiv droge i pomogne špijunirajući i opanjkavajući kolege sa scene i više nego išta želi značku. On i inače skuplja počasne policijske značke, ponosan je na svoj vojni dosije i svugde hoda naoružan do zuba. Ironično, on se već tada ozbiljno tabletirao i deluzije veličine usled slave su već uzele maha. Nixon je želeo samo autogram i fotografiju.
    Sam susret, ma koliko blesav bio, zauzima možda trećinu filma. Ostale dve trećine su pripreme u kojima vidimo unutarnju nesigurnost obojice aktera u kojoj je paradoksalno, onaj luđi ujedno i samosvesniji (Elvis daje komentare na svoj život, vašarsku pojavu koju dodatno devalviraju imitatori i obaveze slavnih prema javnosti), a onaj pokvareniji i lukaviji gubi kontrolu nad svojom karijerom. U pitanju je 1970. godina, pre afere Watergate, i Predsednik može ignorirati sve (što i čini), osim Kralja...
     I eto nama komičnog i simpatičnog, ali nipošto bezubog pogleda u jednu bizarnu epizodu iz američke istorije. Liza Johnson radi sa relativno solidnim scenariom koji oskudne podatke pokriva izmišljanjem detalja, sjajnom ekonomikom i rapidnim tempom. U njenoj režiji sa osećajem za ritam i detalj to sve deluje glatko, pitko i iskreno zabavno. Uostalom, sa iskustvom za mene izuzetno pozitivnog iznenađenja Hateship Loveship (2013), jednom od retko romantičnih i komičnih romantičnih komedija zasnovanim na zapletenim odnosima osebujnih likova, tako nešto smo i očekivali. Postupak oneobičenja je ovde sličan, dvojica centralnih likova su sami po sebi impozantni, dok su kod ostalih “docufiction” intervencije učinile svoje i napravile ih smešnijim i simpatičnijim nego što su zapravo bili. To važi za obe svite, čak i za Krogha i Chapina, kasnije osuđene za političke marifetluke. Zapravo, čak i jedini razumni u celoj toj priči, šef agencije za narkotike John Finlator (Letts) usled kontrasta sa ostalima u toj jednoj sceni koju ima komičan efekat.
    Casting je izvrstan, iako ni Shannon ni Spacey ne bi bili prve asocijacije za svoje likove. Shannon ne imitira Elvisa, nego ga tumači poštujući kontekst situacije, na njegovom licu vidimo i umor, ali i agilnost da napravi nešto, makar šta. Shanon je studiozan glumac i to opet pokazuje u najboljem svetlu. Spacey kao Nixon je nešto logičniji izbor, posebno imajući u vidu House of Cards i Franka Underwooda, ali ovde se ne reciklira u tom smeru, iako bi mogao i prošlo bi mu. Takođe, ne imitira Nixona, nego mu učitava nekakvu ljudskost i iskreno uverenje ispod maske tvrdog političara.
     Zanimljivo je i pitanje distribucije. Znamo da se Netflix već uključio ne samo u direktnu distribuciju, nego i u produkciju, a čini se da je istim stopama krenuo i Amazon. Naravno, ovo nije njihova produkcija, ali je prvenac što se tiče globalne distribucije. Elvis & Nixon je nakon premijere na Tribeci skoro odmah, nakon izuzetno kratke bioskopske turneje, došao na Internet. Videćemo kako će se to razvijati u budućnosti. Ako im svi naslovi budu ovako kvalitetni i simpatični, za njih nema zime.

    0 0
  • 08/09/16--00:00: The Perfect Match
  • 2016.
    režija: Bille Woodruff
    scenario: Brandon Broussard, Gary Hardwick, Dana Verde
    uloge: Terrence Jenkins, Cassie Ventura, Paula Patton, Robert Christopher Riley, Donald Faison, Lauren London, Dasha Polanco, Joe Pantoliano, Beau Casper Smart, Steven Daniel Brun, French Montana, Timothy DeLaGhetto

    Charlie (Jenkins) vodi zadovoljan samački život: ima dobar posao, puno love i sjajnu gajbu, žene zavodi, pa posle seksa izbegava i sve u tom stilu. Jedino snažno žensko prisustvo u njegovom životu je sestra, Sherry (Patton), terapeutkinja koja psihoanalizu spušta na nivo self-help parola. Njegovi prijatelji su, međutim, upareni i imaju “odrasle” probleme. Victor (Riley) i Ginger (London) planiraju venčanje, a Victora kao muškarca muči što njegova žena zarađuje više od njega. Rick (Faison) i Pressie (Polanco) rade na “projektu beba” i zavuklo im se.
    Jasno, Charlie ne može s njima da podeli svoje radosti zavodničkih osvajanja, i čak je prinuđen na opkladu: ako izdrži sa jednom curom do Victorovog i Gingerinog venčanja, sledi mu nagrada. Tada na scenu stupa Eva (Ventura), cura koja izgleda kao foto-model za donji veš. Ona je kao ličnost potpuno drugačija od Charlieja i to ga zapravo privlači, pa njih dvoje započinju strastvenu vezu koja može biti baš ona prava. Izgleda da se zavodnik upecao... Ili?
    The Perfect Match je romantična komedija, potpuno klasično napisana i izvedena, zasnovana na svim onim klišeima o mladim i uspešnim ljudima koji mogu da se pozabave ljubovanjem. Bille Woodruff režira sa osećajem za tempo i ritam i ako već ne uspeva da nas nasmeje, barem pokušava da nas opusti i razgali. Mogućnosti su mu limitirane, malo ga izvlači dosta sigurna i raspoložena glumačka postava i njihov opušteni stav, pa ako živite u paralelnom svetu ljubavnih romana i filmova, ovo je prava stvar za vas. Problem je to što taj standardni svet romantičnih komedija u principu ne postoji, ali to ste znali i bez mene.
    Drugi i veći problem je standardnost svega toga. Ovakav film smo milion puta videli, mi to znamo, scenaristi to znaju i reditelj to zna, ali kao da niko ne haje za još malo istoga. U tom smislu je čak i Charliejev posao dosadan i standardan, ma koliko se svi skupa trudili da ga prikažu kao ultra-cool. Pasaže na poslu bi možda pomogle kao poligon za humor, gazda (Pantoliano) je simpatično nadrkan, jedan kolega (Smart) je skoro psihotičan, dok je drugi (Brun) komično servilan, uz njih se pojavljuju poznate estradne njuške u cameo-ulogama, ali se to nekako ne hvata, što je na kraju krajeva šteta, pa ovaj ne-loše izveden film po formuli ostaje samo prosečan.

    Nije to tako moralo biti. Ako ne iz drugog razloga, onda zbog rase većine likova. U Ovakvim filmovima smo uglavnom imali srećne i uspešne belce, bilo u yuppie, bilo u hipster varijanti. Šta dobijamo kad likove drugačije “obojimo”. Ništa značajno osim pop-kulturnih referenci i stilova, ali to nam ne govori da je američko društvo “color-blind”, već da je The Perfect Match veštačka i kruta konstrukcija. Lepo je videti situirane Afro-Amerikance na filmu, ali frustrira što nedostaje bilo kakva specifikacija njihove pozicije.

    0 0
  • 08/10/16--00:00: Made in France
  • 2015
    režija: Nicolas Boukhrief
    scenario: Nicolas Boukhrief, Eric Besnard
    uloge: Malik Zidi, François Civil, Nassim Si Ahmed, Ahmed Drame, Dimitri Storoge

    Dve stvari će vam zalepiti pogled za Made in France, film Nicolasa Boukhriefa, postojanog, ali ništa posebno autora filmskih krimića i trilera na čiju je karijeru presudno uticao nešto jači igrač, Mathieu Kassovitz. Prvo je plakat koji govori u prilog tome da je jednostavnost delotvorna čak i kad se čini banalnom. Na plakatu je Eiffelov toranj koji izrasta u AK47. Druga “udica” je kartica da je film završen pre januarskih napada na Pariz. Zvuči kao kurčenje, ali premijera je zapravo odlagana u Francuskoj i na stranim festivalima zato što sadržina filma nije bila najprimerenija aktuelnom političkom trenutku. Ironije li, nakon premijere u oktobru, usledili su novembarski napadi. Znači, ne samo da je završen pre Charlieja, nego je i premijerno prikazan pre Batlacana. Događaji su, naravno, fikcija, ali od one upozoravajuće sorte.
    Radi se tu o domaćim terorističkim ćelijama. Jer teroristi nisu “uvozni proizvod”, nisu stranci koji ne govore jezik sredine, nego su najčešće domaći momci na koje niko (sistem) ne obraća pažnju. Bez odgovarajuće edukacije i integracije tih mladih ljudi, zajedno sa slabom obaveštajnom zaštitom, svaka džamija u radničkom predgrađu nekog većeg zapadnoevropskog grada može postati regrutacioni centar za buduće teroriste i bombaše-samoubice. Religija i geo-politika samo su zgodni izgovori, pravi uzroci su besperspektivnost i nedostatak socijalne mobilnosti u društvu. Kod domaćeg, većinskog stanovništva reakcija je najčešće nacionalizam, a kod potomaka imigranata radikalizacija i ekstremizam vođen iz religijskih ustanova.
    Naš protagonista je Sam (Zidi), riđokosi novinar alžirskog porekla. Posećujući opskurne džamije u predgrađu, nabasao je na džihadističku ćeliju. Njom upravlja Hassan (Storoge), pravog imena Laurent, Francuz koji je prošao obuku u Pakistanu. Christophe (Civil) zvani Youssef obezbeđuje finansijska sredstva. Driss (Ahmed) je tipičan besni “adrenalin junkie” željan nasilja, a Sidi (Drame) ima lični motiv za osvetu. Sam u grupi dođe kao intelektualac, jedini govori arapski kako dolikuje, ekstenzivno čita i poznaje Kuran.
    Ćelija po naređenjima sa strane, pominje se Al-Qaeda, priprema bombaški napad u Parizu i Samov plan je da na vreme alarmira policiju i javnost i to spreči po svaku cenu. Ključna stvar je tajming: da bi se teroriste iz predgrađa pohapsilo, osudilo na duge kazne i eventualno otkrila šira mreža i strani nalogodavci, potrebno je znati informacije koje Hassan čuva za sebe. Ako bi se reagiralo prerano, oni bi bili osuđeni za manja kaznena dela. Ako bi se, pak, reagiralo prekasno, znate već: Pariz u plamenu, mrtvi civili i sve ono što smo imali januara i novembra prošle godine...
    Pre desetak godina na našim televizijama prikazivala se serija Sleeper Cell koja se bavila sličnom situacijom u Los Angelesu. Likovi su bili slično tipski, slatkorečivi vođa, konvertiti, naivci i ubačeni agent FBI-ja. Napad na Bliznakinje je nešto što je obeležilo dalji tok istorije i internacionalni terorizam se proširio i pronašao zainteresirane pešadince u svim krajevima sveta, od pustinje i prašume do opustelih sela i radničkih blokova. Premisa serije je bila intrigantna, ali nije uspela održati pažnju kroz cele dve sezone, nego se sve potrošilo negde pri kraju prve, pa nam na koncu nije bilo bitno hoće li naš agent uspeti sprečiti zlikovce da raznesu pola “okolice Hollywooda”.

    Slično važi i za Made in France, interesantna premisa, aktuelnija nego ikad, uspeva da se do kraja filma rastanji i utopi u vrlo klasičnim konstrukcijama. Prednost filma u odnosu na seriju je u startu ograničeno trajanje, pa se premisa koja nas i zakači i navede na gledanje filma ne potroši tako da nam ogadi gledanje do kraja, kao što je to slučaj sa serijom. Sad, upitna je originalnost ideje, ali neke teme prete da postanu večite, pa to može biti kontra-argument. Made in France je svakako aktuelan film, premda pešački napisan i donekle zanatski režiran,što ga čvrsto drži u proseku. Gledaocima koji prate politiku biće elementarno zanimljiv kao informativan, ljubiteljima trilera čisto gledljiv, a ostali ga mogu i preskočiti.

    0 0
  • 08/11/16--00:00: Dead Slow Ahead
  • kritika originalno objavljena na FAK-u
    2015.
    režija: Mauro Herce
    scenario: Mauro Herce, Manuel Munoz Rivas

    Ako uzimam sebe za primer, čovek je kopnena životinja. Možemo biti fascinirani morem kao što možemo biti fascinirani kosmosom, ali te dve sredine ne možemo potčiniti svojoj vlasti, ma koliko se trudili. Nije tu stvar samo ograničenosti našeg znanja, more istražujemo od samih početaka civilizacije, možda i pre toga, možda i znamo koja je najdublja tačka i da tamo svetlost ne dolazi, možda možemo tamo da se spustimo podmornicom i izmerimo pritisak na tom mestu, ali zaboravljamo jednu stvar. To je sila prirode pred kojom smo nemoćni.
    Tehnologija tu samo malo pomaže. Poznajem ljude koje plove i one koji rade na naftnim platformama. Te strukture, ta naša kratkotrajna invazija u prirodni poredak i pokušaj da mu se nametnemo može biti samo privremenog karaktera. Ti kavezi koji nam omogućavaju da uopšte postojimo na tom mestu i ulivaju nam kakav-takav osećaj sigurnosti za tren oka mogu postati naši grobovi. Dovoljno je samo da jedna stvar pođe po zlu i da se otrgne kontroli. To utiče na psihu, hteli mi to da priznamo ili ne. Čak i da sve prođe po planu, taj stepen izolacije i ograničenosti kretanja naprosto nije prirodan. Zato pomorci dobro zarađuju.
    Dead Slow Ahead, autorski prvenac direktora fotografije Maura Hercea, dokumentarni je film koji prati ukleto putovanje teretnog broda Fair Lady, ali ni u kom slučaju nije surova faktografija snimljena skrivenim kamerama o ljudima na poslu, tehničkim detaljima, vanjskim uticajima i ritualima preživljavanja na naizgled širokom, a zapravo skučenom prostoru. Premda, tako počinje, sa kakofoničnom zvučnom shemom sastavljenom od huka mašina i valova, prodornih signala radara koji “pinga” i mumljavo-šuškavih komandi koje čujemo preko razglasa. Posada obavlja svoje zadatke i čini se da sve ide po planu, mada je komunikacija minimalna, a atmosfera gusta i napeta, kao da se nešto sprema.
    To što se sprema je “samo” obično nevreme, prvo viđeno iz daljine kao sistem uragana sa dva centra. Neće vetar i valovi potopiti brod, jer u suprotnom ne bi bilo ni filma, ali će svakako ostaviti posledice. Voda je ušla u prostor za teret i preti mu uništenje, brodskoj kompaniji gubitak a posadi ugroza egzistencije. Štetu treba sanirati u najkraćem roku i efektno, u svega nekoliko dugih i odmerenih kadrova vidimo suštinu ovog filma: koliko je čovek mali ne samo prema prirodi nego i prema toj konstrukciji koju je sam napravio. Metafora kapitalizma? Možda, čak verovatno, ali ne naročito bitno.
    Upravo na tom mestu Herce počinje da se poigrava sa psihologijom i našom percepcijom, putovanje Fair Lady postaje distopijski tehnološki horor, a ugođaj skreće kad nadrealnom, iracionalnom, visceralnom. Ona sigurnost i pouzdanost, jasnost i svedenost s početka sada se čine tako daleko. Jednostavno, izbačena nam je tačka oslonca i izgubili smo orijentaciju. Čini se, Fair Lady isto tako. Ako i nije pitanje preživljavanja, bilo kakva ugoda je onemogućena. Na osnovu komadića informacija, poput karaoke žurke za posadu, njihovih razgovora sa porodicama i usputne informacije o crkavanju radio-veze jasno nam je da im je sudbina neizvesna.
    Nekako pamtim i informaciju da su skrenuli s kursa i da plove naslepo, ali to neće pokrenuti onu klasičnu hollywoodsku dramaturgiju preživljavanja. Jasno nam je da im to nije prvi put i da su oni na neizvesnost navikli, da se, kada su na poslu, s njom bude i s njom ležu. Međutim, to nikako nije prijatan osećaj i pitanje je koliko će još dugo moći obavljati taj posao bez dalekosežnih posledica.

    Za kraj, evo i ideje. Sve i da ih nevreme nije pogodilo i da su svi instrumenti u redu, cenim da bi slika tog putovanja izgledala prilično slično. Taj stepen izolacije naprosto nije prirodan i utiče na psihu. Zato je Dead Slow Ahead tako dobar i univerzalan film. Mauro Herce uspeva da bez ikakvog komentara pokaže kako nešto što percipiramo kao nadrealno nekome postaje realno i svakodnevno i kako su granice između ta dva zapravo dosta mutne. Apsolutna preporuka.

    0 0
  • 08/12/16--00:00: Warcraft
  • 2016.
    režija: Duncan Jones
    scenario: Duncan Jones, Charles Leavitt
    uloge: Travis Fimmel, Paula Patton, Ben Foster, Dominic Cooper, Toby Kebbell, Ben Schnetzer, Robert Kazinsky, Clancy Brown, Daniel Wu, Ruth Negga, Anna Galvin

    Eh, to franšizno poslovanje... Prilično sam siguran da ubija svaku kreativnost u Hollywoodu, čak i samu njegovu suštinu. Ostali smo samo na skupim mega-produkcijama koje u startu zahtevaju fan-bazu. Jer ko je lud da uloži 100-200 miliona dolara u nešto što mu se možda neće isplatiti. Van sezone nagrada, retki su hollywoodski filmovi “niske A” produkcije sa budžetima ispod 50 miliona koji su nekad bili osnova svega, sve one drame, komedije, trileri, krimići, romanse... Iz današnje perspektive, u najboljem slučaju prosečnom Avataru se možemo samo diviti, a njegovom autoru Jamesu Cameronu i pored reciklaže svega i svačega stisnuti ruku za hrabrost da ubedi producente i snimi nešto što nije adaptacija stripa, “young adult” knjige ili jebene kompjuterske igrice.

    Dobro, franšizno poslovanje u filmu nije novina i sa nama je najkasnije od prvog Star Wars filma, možda čak i ranije, od prve adaptacije recentnog best-sellera. I takav pristup je uveliko doprineo razvoju “gaming” industrije, pošto adaptacija filma u igricu nije bila nepoznata i nelogična ideja, čak suprotno. Međutim, dok se nekad sasvim logično išlo od starijeg medija ka novijem, a u priču za gledanje se ubacivali elementi interakcije, sada sve ide u oba pravca. Ne bi bilo nelogično i neočekivano da se igrica pretvori u film (odnosno, da se iz interaktivnog sadržaja izvuče priča tipa “a hero’s journey”), pa onda, što da ne, i u strip ili roman. Jer tržište treba napasti i držati sa svih strana, a fanovima po skupe pare uvaliti što više šarenila, pizdarija i materijala za kolekciju.
    Sad, ako mene pitate, filmske adaptacije kompjuterskih igrica su trash od početka do kraja. Još nekako da svarim i prerade nekih pucačina, avantura ili RPG-ova gde makar imamo osnovu u vidu likova, pa je priču moguće nekako ispeljati od početka do kraja, ma kako tipska, osnovna i “cheesy” ona bila, ali sa strategijama u kojima su likovi manje bitni od broja jedinica, ekonomije ili taktičkog upravljanja od strane igrača sam već u problemu. Nekako sam se pomirio sa smećavim Resident Evil serijalom koji se (hvala bogu) bliži svom kraju, ali ne želim ni da zamislim svet u kojem bi Football Manager, Civilization ili Heroes of Might and Magic bili prerađeni u filmove. Prilično sam siguran da to ne bih podneo.
    Pre MMORPG ere kojoj je World of Warcraft jedan od kamena-temeljaca, Warcraft je pre svega bio strategija, doduše sa nešto profiliranijim likovima i nekakvom generalnom pričom u pozadini. Da li je to bilo moguće složiti u film? Verovatno. Da li bi s nekim drugim pristupom konačni proizvod u čisto filmskom smislu bio bolji ili makar zabavniji od dvočasovnog zevanja kakav je ovaj Warcraft “the movie”? Sasvim moguće. Jer osim servisiranja najzagriženijih fanova igrice, film ne postiže ništa drugo, a na čisto filmskom planu pada dupetom o zemlju.
    Problem je u kompletnom pristupu, a naročito u scenariju. Duncan Jones, inače filmaš sa talentom i verziran glede SF filmova sa skromnijim budžetima (Moon), pa čak i sa “gamerskom” logikom (Source Code), ovde nije nastupio kao filmaš nego kao fan i tako spičkao silna sredstva na totalnu glupost. Da je imao petlje kao Uwe Boll, Warcraft bi bio nenamerno smešan, ali makar iskren trash. Da je pristupio direktnije, Warcraft bi bio samo još jedna ništa posebno adaptacija u kojoj je jasno ko je dobar, a ko zao, ali makar gledljiva. Jones je umesto toga nanovo napisao scenario, išao na slojevitost i pokušao da dostigne epičnost Lord of the Rings serijala i da zadovolji i pasionirane igrače i generalnu publiku koja se sa igricom nije susrela. Bezuspešno.
    Konačan rezultat je priča o prvom susretu ljudske i orkovske rase (kao da ne znamo ko su i šta su orci, kao da je to izmišljeno posebno za Warcraft) nastanjena kartonskim likovima na obe strane. Dakle, dobri kralj, hrabri vitez, veliki mag, mag-šegrt, zli čarobnjak, hrabri poglavica sa ženom i detetom, jedna misteriozna žena mešane rase, crna magija, epske bitke, grifoni, vukovi, mačevi, buzdovani, intriga, izdaja, žrtvovanje, borba na život i smrt... Dakle, tipski, preambiciozno, pretenciozno, konfuzno, glasno i nejasno.
    Ako su glavna stvar bili efekti, ni tu se Warcraft nije iskazao. Sve vrvi od naivnog, “flashy” CGI-ja koji je možda namerno takav jer pokušava da prenese atmosferu i ugođaj igrice. U konačnici, Warcraft deluje kao polu-animirani film sastavljen od uvodnih kadrova i isečaka između misija u kampanji igrice u trajanju od dva sata. U tom smislu su orci čak zanimljiviji od ljudi, jer se na njima vidi makar nekakav rad, a “motion capture” tehnologija kojom su rešeni njihovi pokreti deluje dovoljno glatko, pa tako i glumci u tim ulogama nemaju puno posla, ali barem nisu sramotno loši. U ljudskom taboru stvari stoje neuporedivo gore, jednodimenzionalnost likova upadljivo dolazi do izražaja, a glumci svoje zadatke obavljaju na auto-pilotu i gore od toga, bezidejno izgovarajući rečenice bez ikakve strasti ili povezanosti s likovima.
    Naravno da film Warcraft ne valja i da ga je kritika dočekala na nož jer bi sve osim toga smrdelo na naručeno pisanje. Međutim, to ga nije sprečilo da učetvorostruči budžet, pa nam se sprema nastavak ili čak serijal koji su Jones i njegovi producenti žicali. Kalkulacije sa fanovima i fan-bazama mogu ići samo toliko daleko, a opasna inflacija preskupih blockbustera će verovatno rezultirati padom studijskog sistema na ovaj ili na onaj način. Dotle je na snazi ona mangupska: “dok je ovaca, biće i džempera od čiste runske vune”, a pitanje je samo dokle će fanovi trpeti da ih se smatra ovcama za šišanje i dokle će konzumirati sranja koja im vređaju inteligenciju i istovremeno titraju jajca time što im na kapaljku serviraju prizore iz njima dragih imaginarnih svetova.

    PS: Kao napomenu pred moguće razapinjanje, samo ću reći da sam Warcraft igrao kratko, negde oko drugog nastavka, da me je Starcraft držao malo duže, te da sam iz druge, Westwoodbande što se RTS-ova tiče. Generalno sam igrao igrice dok nisam prešao na Linux, Civilization i Football Manager mi nedostaju, a Heroes III još uvek povremeno zaigram. To što mi je Warcraft kao film sranje, ne znači da nemam pojma o igricama. Znam šta pričam. OK?

    0 0
  • 08/13/16--00:00: Demolition
  • 2015.
    režija: Jean-Marc Vallée
    scenario: Bryan Sipe
    uloge: Jake Gyllenhaal, Naomi Watts, Judah Lewis, Chris Cooper, Heather Lind, Polly Draper, C.J. Wilson

    Kada su se 2013. godine u svetu američke visoke produkcije pojavila dva poznata i nagrađivana Quebecois autora, činilo se da je Jean-Marc Vallée odigrao pametnije od zemljaka Dennisa Villeneuvea. Dok se Villeneuve zaglavio sa visokom produkcijom po užasno lošem scenariju zvanom Prisoners, bolje pripremljeni Vallée je izabrao indie-varijantu, istinitu i angažiranu priču, te napravio Dallas Buyers Club i svojim glumcima priskrbio Oscare za glavnu i sporednu ulogu. Vallée je pokušao ponoviti uspeh formule sa Wild, ali priča o ženi koja pešačenjem bataljuje heroin i auto-destruktivne obrasce jednostavno nije dobacila dalje od dve nominacije za Oscara, obe za glumice i obe bez šansi u startu. Dok je Villeneuve u međuvremenu izbacio dva intrigantna filma, mozgolomku Enemy koju je snimio u Torontu i izuzetno napeti i intrigantni triler Sicario i u džepu ima ugovore i za potencijalne unosne franšize (nastavak Blade Runnera) i svoje artističnije projekte, Vallée je sa promašajem Demolitionispao sa svih radara...

    Reč je o jednom, po svim merilima, nesrećnom filmu. Prvo, tema je sama po sebi nevesela: čovek se nosi sa smrću svoje žene i svojim ispraznim životom. Drugo, film ispada muljava propaganda sebičnosti i neodgovornosti usled ličnih frustracija, nešto kao American Beauty, ali njena melanholično-cendrava varijanta bez razigranosti, kulminacije i dramaturškog udara. Konačno, Demolition, ta teškorukaška metafora nužnosti de(kon)strukcije i rekonstrukcije svog života, nemilosrdno traći talenat svojih glumaca.
    Naš protagonista kojeg pratimo je Davies (Gyllenhaal), čovek koji se “dobro udao”. Radi u firmi ženinog oca (Cooper), dobro zarađuje i ugodno živi, uglavnom prepuštajući odluke svojoj ženi (Lind). Zato će mu njena smrt izvući tlo pod nogama i on će se naći u tolikom čudu da će pisati lično intonirana detaljna pisma službi za korisnike umesto pritužbi na automat za slatkiše koji mu je progutao dolar i sitno, zameniti svoj posao za fizikaliju: rasturanje kuća i zidova (svoje će podirati za svoj gušt), primećivati gluposti i glasno ih izgovarati u neprimerenim situacijama i uopšte, ponašati se kao budala. Razumem, svako pati na svoj način, ali ovaj ga, brate, pretera i deluje kao da bi mu dobro došao odmor u ustanovi zatvorenog tipa.
    Na njegova pisma će se upecati ženska iz tehničke podrške, Karen (Watts) i sama jedno nesigurno biće, u ratu sa svetom i životom, ali makar u miru sa sobom za šta može zahvaliti magičnim cvetovima biljke koje puši. Njih dvoje će započeti neobičan prijateljski odnos koji će ugroziti njenu vezu sa njenim šefom (Wilson), inače grubijanom. Dodatni bonus u celoj priči je i njen sin Chris (Lewis) koji upravo otkriva svoju seksualnost i kojem blesavi Davies postaje nešto kao partner za igru i pizdarije.
    Demolitionje, ponavljam, za mene veliko razočaranje. Nije tu stvar Jakea Gyllenhaala, Naomi Watts (oboje su vrhunski glumci, više nego sposobni da pročitaju svoje uloge) ili igrivog momčića Judah Lewisa. Istina, Gyllenhaal se u svojoj interpretaciji oslanja na Nicolasa Cagea u tužnom izdanju i kao da to imitira, ali lik je naprosto maničan na taj način. Naomi Watts ima dosta bolju, smirujući vibru i scene sa njom predstavljaju olakšanje za gledanje.
    Stvar je blesavog, ali ujedno i metiljavog scenarija koji jednostavno ne dozvoljava nikakve dramaturške akcente. Čak ni Valléeova režija nije toliko snalažljiva kakva je bila u vrlo dobrom Dallas Buyers Club. Ne dobacuje čak ni do Wild koji je upravo u tom segmentu pokrpljen, iako pokušava slično. Daviesova žena Julia se pojavljuje samo kroz flashback momente, ali oni ne donose dramu koliko poentiraju da se supružnici nisu najbolje poznavali. Takođe, opet imamo naratora, čak inovativno rešenog na način da Davies čita svoja pisma naglas. Na koncu, šta god Vallée pokušao, svađu Daviesa i Julijinih roditelja ili jedno kasno otkriće, pa čak i samu saobraćajnu nesreću kao okidač radnje, energija i raspoloženje filma ostaju na liniji energije i raspoloženja protagoniste: melanholično i otupljeno.
    Čemu ovakav film? Šta nam Vallée, scenarista Sipe ili producenti poručuju? Nađi svoju suštinu i uživaj? Jebe ti se za druge, za društvo, za standarde, za posao, za kuću, to ne vodi k sreći? Budi sebičan, ali budi iskren, pa neka te prihvate takvog kakav jesi? To može važiti za klinca, ali ne i za odraslog čoveka čiji je život sam po sebi kompleksan. Nije tu stvar tugovanja ili prava na tugovanje, na to svako ima pravo. Nije čak ni stvar lamentacije / meditacije o sopstvenom životu. Radi se o tome da je Davies okružen ljudima prema kojima na neki način mora biti odgovoran i da takođe mora biti odgovoran prema uspomeni na svoju pokojnu ženu, kakav god njihov odnos bio. Uostalom, film o ljudima koji se blesavo ponašaju nakon smrti njima drage osobe smo već imali prošle godine. Zvao se Louder Than Bombs i takođe me je ostavio neimpresioniranim.

older | 1 | .... | 32 | 33 | (Page 34) | 35 | 36 | .... | 66 | newer