Belgica

April 17, 2016, 12:00 am

≫ Next: Tumbledown

≪ Previous: Mon roi / My King

$

0

0

kritika originalno objavljena  na  FAK-u

2016.

režija: Felix van Groeningen

scenario: Felix van Groeningen, Arne Sierens

uloge: Stef Aerts, Tom Vermeir, Sara De Bosschere, Helene De Vos, Charlotte Vandermeersch, Dominique Van Malder

Nakon dva festivalski uspešna filma, canneskog naslova The Misfortunates (2009) i velikog internacionalnog indie hita koji je dospeo do nominacije za Oscara The Broken Circle Breakdown(2012), Felix van Groeningen ima novi film. Belgica je svoj festivalski život započela sa visokim očekivanjima, na Sundance Festivalu gde je van Groeningen nagrađen za najbolju režiju u međunarodnoj konkurenciji. Kao i kod prethodnog filma, imamo obilje muzike, ovog puta ne bluegrass nego elektroniku sa punk-rock korenima (grupa Soulwax je na uvodnoj špici potpisana odmah ispod glavnih glumaca), emocije i destrukciju, takođe u različitom obliku i različitog intenziteta. Međutim, narativna struktura je potpuno linearna, a Belgica je samostalno filmsko delo koje nema nužno veze sa emotivno razarajućim The Broken Circle Breakdown.

U pitanju je priča o dva brata i jednom klubu. Dok je Frank (Vermier) nezadovoljan svojim životnim kursom “zakucanim” na putu bez povratka u sredovečnost i starost, oženjen, porodičan čovek, “mlađi partner” u ženinom biznisu sa pansionom za pse i takođe mlađi partner na placu sa polovnim automobilima kojem ne cvetaju ruže, mlađi Jo (Aerts) je u potpuno drugoj priči. Vrativši se već odnekle, on je rešio da ispuni svoj san i otvori klub. Upravo oko kluba braća ponovo stupaju u kontakt, mlađem je potrebna pomoć, a starijem beg iz svakodnevice.

Naslovni klub je u početku rupčaga u kakve smo svi znali da zalazimo, sa zapušenim lavaboima, usranim klonjama i prosutim pivom po podu, ali i sa nekim šarmom, jedno od onih prijateljskih mesta na kojima je svako dobrodošao. Kad su burazeri već zajedno i srcem u poslu, zašto ne bi uložili sve i proširili se? Rečeno-učinjeno, oni i uzak (zapravo sve širi) krug prijatelja reše da preuzmu napuštenu zgradu i otvore klub i koncertnu salu na istim principima opuštenosti i drugarstva. Rizik je ogroman, ali oni su mu dorasli, sposobni da slože program, dogovore se s vlastima i sa reketašima, a i problemi sa kojima se sreću, poput grintanja Frankove žene Isabelle (Vandermeersch) su nešto s čim se izlazi na kraj.

Međutim, kako to obično biva kod takvih poslova, nešto što tako dobro krene isto tako može odjednom stati. Čak i ako posao ne stane sam po sebi, psiha ljudi koji su u to uleteli grlom u jagode se menja. Naročito kad je sve obojeno seksom, drogom i rock 'n' rollom, što se podrazumeva kada su klubovi u pitanju. Dok se Jo u početku, verovatno zbog fizičkog hendikepa, stidljiv, pretvara u promućurnog biznismena sposobnog da upravlja sada već ozbiljnom firmom koja je definitivno prerasla bratsko-drugarsku zajebanciju, Frank sve više daje oduška svojim iluzijama veličine i večne mladosti, u čemu je rock 'n' roll dosta manji problem od seksa i droge koji se konzumiraju na veliko. Stariji brat i njegova destruktivna energija večitog nezadovoljstva počinju da stoje na putu mlađem bratu i njegovoj viziji sebe kao uspešnog poslovnog čoveka. Kako smo navikli, nakon uspona obavezno sledi pad.

Priča o klubovima i “trendy” mestima, njihovim usponima i padovima nekoliko je puta portretirana na filmu i to uglavnom nije bilo dobro. Jasno, dramaturgija je i bez sukoba predvidljiva, jednom kad haos preuzme obično ne ostaje puno toga što se može spasiti. Mada, neka druga poređenja bi ovde bila više na mestu. Na pamet mi padaju Scorseseove mafijaške “kafanske priče” (premda mafije uglavnom nema, ali kafana je tu), ili još bliže Boogie Nights u kojem Paul Thomas Anderson izrazito vešto “skida” Scorseseov stil.

Tu je muzika i tu su lude žurke, tu je tempo koji “nabija” i diktira pozitivno raspoloženje i tu su nijansirane, jedva primetne promene u psihologiji naših junaka. Tu je i ta komponenta braće i familijarnih veza koje se ne smeju prekinuti (barem nas tako uče) i svojevrsni slon u sobi u vidu odsutnog oca i odnosa koji braća gaje do njega. Najvažnije, tu su i razlike u karakteru koje su na početku blagotvorne, da bi na kraju upravo one bile inicijalna kapisla za toksičnu atmosferu i propast koja kuca na vrata. U toj tipskoj, ali vrlo nijansiranoj psihološkoj slici, većina tereta je na plećima dvojice glavnih glumaca koji se pokazuju doraslim zadatku i vrlo upečatljivim epizodistima koji ih kroz ceo film sjajno razigravaju.

Temelj za priču su navodno stvarni događaji, ali to je manje bitno. Suština je da je takvo mesto zaista postojalo (u Ghentu, odakle je van Groeningen i gde je film smešten, se zvalo Charlatan Club) i da takva mesta postoje pod različitim imenima u različitim gradovima i da su upravo ona čuvari duha svojih gradova. S tim u vezi Belgica nije nužno ghentska i belgijska priča koliko univerzalna, ne samo o bratskoj ljubavi nego i o noći koja daje oduška našim iluzijama i vodi nas na dalje od naše zacrtane svakodnevice, često sive kao nebo nad Belgijom.

Pa opet, naslov je indikativan. Belgica je Belgija u malom, opuštena, prijateljski nastrojena sredina koja je možda šlampava, ali je zato slobodna i slobodoumna, u kojoj su različitosti dobrodošle, u kojoj sve izgleda kao pred raspadom, ali nikog nije briga za to i sve nekako funkcioniše. Ipak je Belgija zemlja koja je više od godinu dana bila bez vlade, a da se to nije preterano odražavalo na dnevni (a naročito na noćni) život njenih građana. Pa opet i mračni pod-tonovi su nekako belgijski. Šta će biti jednom kada se žurka (kako god je zvali) zaista završi? Kada neki mamlazi unesu eksploziv? Ali žurka se nastavlja, u čijoj god režiji. Show must go on! Viva Belgica!

---

Tumbledown

April 18, 2016, 12:00 am

≫ Next: Apofenija

≪ Previous: Belgica

$

0

0

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Sean Mewshaw

scenario: Sean Mewshaw, Desire Van Til

uloge: Rebecca Hall, Jason Sudeikis, Joe Manganiello, Griffin Dunne, Diana Agron, Blythe Danner, Richard Masur

Letimičnim pogledom na IMDB, shvatio sam koliko je Tumbledown pravi film za mene. Ne, nisam naročiti fan filmskih romansi, ali su me privukle druge stvari. Recimo, okruženje šumskih i planinskih predela u državi Maine. Američka folk muzika. Obećavajuća glumačka postava. I konačno, meditacija o smrti i životu jedne neobične osobe i posledicama sa kojima se nose i njegovi najbliži i oni profesionalno zainteresovani.

Floskula da smo u smrti svi jednaki ne drži dalje od pojavnog nivoa. Istina, svi idemo u zemlju ili u more, u formi praha i pepela ili mesa i kostiju. Odatle se još niko nije vratio da bi nam pričao o životu posle smrti, raju, paklu, reinkarnaciji, pa tu ostajemo samo sa verovanjima, bez ikakvog potkrepljenja. Međutim, svet ne prima isto kada umre stara ili mlada osoba, dobar ili loš čovek, jednostavni anonimus, avanturista koji je smrt već nekoliko puta prevario ili nekakav umetnik. Za umetnikom ostaje njegovo delo, a ako je još pritom bio mlad i nije raspuhnuo auru genija, onda i potencijal šta bi sve on mogao uraditi da je poživeo.

U Tumbledown taj mladi umetnik je genijalni folk pevač Hunter Miles koji se od sveta sklonio u šume Mainea, izdao jedan savršen album i onda poginuo u nesreći na planini. U filmu je prisutan samo kroz muziku koju je napisao i izveo kantautor Damien Jurado i koja u suštini liči na klasike “singer-songwriter” žanra, dakle ranog Neila Younga i oca i sina Buckleya. Za sobom je, pored 12 pesama i legende, ostavio i udovicu Hannah (Hall) koja i posle dve godine od njegove smrti svoj život gradi oko čuvanja uspomene na njega. Pritom tu uspomenu čuva samo za sebe: svaki dan odlazi na groblje i skuplja memorabiliju koju ostavljaju Hunterovi fanovi, pa je pohranjuje u svojoj kući na osami.

Kao da svoj život nije nastavila dalje, viđa se sa lokalnim susedom u nezreloj i neobaveznoj telesnoj shemi, radi intervjue sa lokalnim ljudima za lokalne novine i posećuje lokalnu knjižaru i druži se sa vlasnikom (Dunne), sve misleći da svoje uspomene na Huntera uobliči u pristojnu knjigu potpuno drugačiju od tipične lešinarske proze koja se u tim prilikama pojavljuje. Ali ona ne može sama i zato na scenu stupa profesor američkih studija i pop-kulture iz New Yorka Andrew McDonnell (Sudeikis) kojem su polje interesa baš takvi pesnici i kome bi jedna knjiga možda obezbedila stalni angažman na prestižnom univerzitetu.

Njih dvoje ne započinju svoj odnos na dobar način. Prisutne su razlike u željama šta uraditi sa Hunterovim nasleđem, ali i razlike u karakterima i motivima. Logično, sukob se gradi na osnovu podele selo-grad, što je podvučeno i u fotografiji (nasuprot šuma i planina stoji užurbani i klaustrofobični New York), ali i u tipovima njihovih ličnosti. Radnja se većinom odvija u kući u kojoj živi Hannah i malom gradiću, pa je Andrew sa svojim brbljanjem i nesnalaženjem upadljivo smešan.

Logično, film će skrenuti na ustaljene tokove romantične komedije, ali suština nije u tome da će uobraženi gradski intelektualac naučiti da ceni jednostavni seoski život. Zapravo, oboje će se promeniti usled međusobnog druženja, a centralna tema je tu mnogo kompleksnija od filmskih klišea. Tu se radi o životu, smrti, žalovanju i prihvatanju gubitka. U krajnjoj liniji i o opraštanju. Ključna stvar tu je motiv koji Andrew ima i na osnovu kojeg gradi teoriju, a koji možda deluje konvencionalno i senzacionalistički, ali je zapravo duboko ličan. Jednako tako, Hannah živi u senci svog genijalnog, pokojnog muža, ali to ne znači da je ona osoba bez sadržaja.

Kako film odmiče, naročito pred kraj, klišei ga preuzimaju i podrivaju potencijal, ali sama premisa i centralna tema su dovoljno snažne da ga i pored tog brljanja iznesu do kraja. Makar zbog muzike i fotografije, zbog oka za detalj i pažljive postavke epizodičnih situacija. Neke od njih nisu sjajno izvedene, tako su sused (Manganiello) sa kojih se Hannah viđa i njegovo mužjaštvo nasuprot prepotentnom stavu koji Andrew gaji potpuni višak koji služi za ubiranje lakih komičnih poena. Film je isto tako mogao biti pošteđen Andrewove devojke (Agron) sa kojom se on razilazi, a da zapravo nema nekog opipljivijeg sukoba. Mi znamo zašto, ali to nije bitno. Sa druge strane, Hannahina familija, naročito majka (Danner) koja pokušava da udahne malo života u svoju kćerku koja je zapela u fazi žalovanja i otac (Masur) su vrlo potreban dodatak, a scene u lokalnom klubu i na žurci javorovog sirupa u lokalnom baru su esencija jednostavnosti američke provincije. Vrlo uspeo lik je i knjižar, kao jedini koji se ne plaši kad Hannah ima besne ispade.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Rebecca Hall i Jason Sudeikis su odlični u svojim ulogama, doduše bolji svaki za sebe nego što imaju zajedničke hemije. Nje možda ima u onim parirajućim scenama na početku, ali baš i ne kako kliše romantične komedije preuzima film. To ne treba da čudi, njihovi likovi nisu baš pojam kompleksnosti, ali su napisani dovoljno detaljno, intrigantni su i pružaju glumcima mogućnost interpretacije.

Autori filma, Sean Mewshaw i njegova žena i ko-scenaristkinja Desire Van Til su debitanti na svojim pozicijama, ali nisu amateri. Oboje su ostvareni producenti u svetu američkog nezavisnog filma i nešto od te producentske logike se vidi, pre svega u oslanjanju na opšta mesta, što pomalo guši kreativni potencijal u filmu. Pa ipak, slučajno ili ne, oni su uspeli da pronađu ne baš novu, ali svakako životnu i važnu temu žalosti i mogućnosti za nastavak života nakon smrti voljene osobe koja je pritom i deo američke i svetske baštine, te da je obrade na pristojan način, sa pristojnim likovima i bez nepotrebne patetike. Što je za pohvalu.

Apofenija

April 18, 2016, 11:00 pm

≫ Next: Solace

≪ Previous: Tumbledown

$

0

0

2016.

režija: Marin Malešević

scenario: Marin Malešević, Dragan Stanković

uloge: Aleksandar Đurica, Ljubomir Bandović, Boris Komnenić, Ivana V. Jovanović, Aleksandra Pleskonjić, Milivoje Obradović

Srpski film žanrovske odrednice SF drama u trajanju od preko tri sata i snimljen nezavisno, čitaj: bez kinte. Dodajte na to da je sinopsis nagrađen na nekom “pitchu” u Briselu pre nekoliko godina i da je film proveo barem tri godine u post-produkciji i sve će vam biti jasno, čak ne morate ni da pogledate niti jedan kadar iz filma. Ezoterična drvenica, eto šta.

Film prati četvoro likova i njihove ispresecane sudbine u rasponu od nekoliko dana. Ne očekujte hyperlink, barem ne uspeli. Naš protagonista je Simon Besedić (Đurica), o kakvog li hinta u prezimenu, propali pisac, alkoholičar i glavni i odgovorni urednik Mesečnog Armagedona. Njega zaspalog u napuštenoj kući predviđenoj za rušenje pronalazi Nikola Mrzopoljić (Bandović), čovek koji za sebe kaže da je na svom mestu. Besedić dalje pronalazi Etu (Jovanović), lečenu narkomanku i korumpiranu apotekarku, zapravo usamljenu vikend-prostitutku zlatnog srca. Već nekako, zbog Simonovog posla valjda, u priču ulazi i dr Mažibrada (Komnenić), psihijatar razočaran svojom strukom koji eksperimentima pokušava da pronikne u velike tajne mikro i makrokosmosa.

I ovako ne obećava puno toga osim dijaloga koji istovremeno deluju i proizvoljno i sa namerom mudroserski. Ali, to nije sve. Svako od njih ima neku svoju distrakciju. Najviše ih je kod Besedića, tu su njegov posao, preganjanje sa vlasnikom lista i oglašivačima i jurenje priča uglavnom u pravcu reklama za vračare i gatare. Uz to, tu je i njegov još nestabilniji i beskorisniji brat i uznemirujuće mlada beskućnica (divna cura, inače) koju je on pokupio. Mrzopoljić, pak, ima distrakciju u vidu svoje porodice i prilika na poslu (muljačine, naravno), a te stvari nisu baš tako nepovezane. Kod Ete je to njen klijent, verovatno ratni zločinac. Jedino je Mažibrada u potpunosti posvećen svojim eksperimentima.

Samo značenje pojma “apofenija” se može prevesti kao psihički poremećaj traženja i nalaženja nekakvog obrasca i smisla u nepovezanim, slučajnim stvarima. Autor Marin Malešević je u intervjuima izjavljivao kako su kontekstualne situacije, one iz svakodnevnog života i ne baš povezane sa glavnim tokom priče (koji je eluzivan, naročito kada toliko traje i traje i kada likovi samo pričaju i pričaju, pa s kim god ili prosto zure u prazno) zapravo ključne. To se može povezati sa naslovom i tim šumom informacija iz kojeg možemo izvući nekakav zaključak. Druga linija koja provejava je ljudskost i empatija, a Malešević i ko-scenarista Dragan Stanković u svojem poentiranju nisu baš suptilni.

Malešević takođe ističe autorski karakter i beskompromisnost svog filma, pozivajući se na to da film u Srbiji nije komercijalan posao, pa čemu kompromisi inače. Moram reći da to poštujem, kao što poštujem trud da se ovakav projekat završi makar na “štap i kanap” i predstavi publici. E, sad, tu dolazimo do problema: publike uglavnom nema, još manje one koja bi otišla da gleda tri sata brbljanja i meandriranja, pa je sva prilika da će Apofenijaostati više kao neko lično dostignuće za svog autora.

Trajanje i meandriranje nije jedini problem ovog autorskog filma. Štos je u tome što je malo toga što u filmu vidimo uopšte vredno pažnje, o inovaciji i impozantnosti da ne govorimo. Produkcijske vrednosti su na nivou TV drame, bile bi na nivou amaterizma da gluma nije profesionalna. Takva je, mlaka i neupadljiva, i režija, pa i dramaturgija koja likove čak ne uspeva da pozicionira odvojeno, pa ih onda poveže, gde zapravo nema nikakve tenzije i gde se dosta toga gubi po putu i odlazi u ćorsokak.

Jedina ako ne baš novina, a onda neobičnost filma je njegov milje: Novi Sad, za razliku od Beograda ili imenovane i neimenovane provincije koju imamo prilike da gledamo u srpskim filmovima. Taj Novi Sad je grad kao i svaki drugi, grad u kome se živi i prepoznaćemo ga možda po akcentima i po panoramama. Mada, neka je nešto snimljeno i tu.

Solace

April 20, 2016, 12:00 am

≫ Next: Hangman

≪ Previous: Apofenija

$

0

0

2015.

režija: Alfonso Poyart

scenario: Sean Bailey, Ted Griffin

uloge: Anthony Hopkins, Colin Farrell, Jeffrey Dean Morgan, Abbie Cornish

Sećate li se one potpisne replike iz kultnog trash-akcionog filma Demolition Man (1993) koja bi u prevodu glasila: “Pošalji manijaka da uhvati manijaka”. U slučaju Solace bi to bilo: “Pošalji vidovnjaka da uhvati vidovnjaka”. Princip je sličan, ili se manijače ili se vidovnjače međusobno, ono prvo je solidna osnova za akciju, ovo drugo se može ugurati u žanr psiho-trilera, natprirodne misterije i u kalup “serial killer flicka”, što su autori i uradili.

Dakle, Anthony Hopkins igra ostarelog vidovnjaka iliti medium po imenu John Clancy koji je nekada radio sa federalcima. Njega iz njegove staračke, pasivno-agresivne nadrkanosti diže stari prijatelj, agent FBI-ja Joe Merriwether (Morgan) suočen sa najbizarnijim slučajem ikada. Naime, serijski ubica ubija već umiruće pacijente držeći to za milosrđe i utehu koja stoji i u naslovu filma. Štos je u tome što je i ubica Charles Ambrose (Farrell) vidovnjak, i to po svemu sudeći “jači” od onog koji ga lovi, što sukob čini interesantnijem. Naravno, tu je i Merriwetherova partnerka Katherine Cowels (Cornish), inače psihopatolog po obrazovanju, koja figurira kao skeptik, odnosno Scully za Clancyjevog Muldera.

Reference tu ne prestaju, zapravo tek počinju: filmovi o serijskim ubicama su toliko potrošeni da uglavnom mogu živeti samo od stare slave i referenci na bolje i uspešnije naslove koji su punili blagajne 90-ih godina, a koji su danas uglavnom loše ostarili. Kružila je pomalo bizarna priča da je Solace svoj razvoj započeo kao nastavak na Fincherov Se7en (1995), pa se od te ideje odustalo u jednoj od faza prerađivanja i dorađivanja scenarija. U konačnoj verziji, Solace sa Se7en nema niti jasnih dodirnih tačaka osim par “naklona”.

Međutim, prisustvo Anthonija Hopkinsa više ukazuje na The Silence of The Lambs (1991), a Katherine, mlađa i zelenija od ostalih, može biti varijacija na temu Clarice Starling. Samo prisustvo glumca, da ne pominjemo njegov angažman na promociji filma je dovoljno jasna asocijacija, a Hopkins zapravo “mesečari” i igra za nijansu utišanu i od zla očišćenu varijaciju na temu Hannibala Lectera, samouvereno i sigurno, pa zbog toga ne-loše, ali nameće se pitanje jesu li autori mogli smisliti nešto originalnije od toga.

Solaceje bio i ostao nesrećan projekat od početka do kraja. Scenario je napisan još 90-ih ili najkasnije ranih 2000-ih, prošao kroz brojne preinake. Za snimanje su sredstva zbirana sa svih strana bez jasne finansijske konstrukcije, od kreativnog tima jedino značajno ime je ko-scenarista Griffin (Ocean's Eleven) dok je Bailey uglavnom producent koji je u međuvremenu postao bitna njuška u Disneyu, a reditelj Alfonso Poyart iza sebe ima samo jedan brazilski akcić Two Rabbits (2010) dosta oslonjen na efekte, pa u Solacežrtvuje atmosferu radi poprilično nepregledne akcije. Čak ni već snimljen, Solace se nije dobro proveo u distribuciji, odnosno nije našao kanal, firma koja je imala prava je u međuvremenu bankrotirala, pa je film proveo tri godine u bunkeru, da bi konačno prošle jeseni bio prikazan u Evropi, a u Americi se očekuje ove jeseni. Mislim da sam već nekoliko puta pisao ovde na blogu da odlaganje distribucije nikada nije dobar znak.

U konačnici, šta da kažem? Da li je zabavan? Možda elementarno. Vredi li ga gledati? Jedino ako ste gutač filmova o serijskim ubicama sa ili bez natprirodnih moći kao što sam ja bio kao klinac 90-ih. Ali tada nisam samo ja bio drugačiji, odnosno mlađi, nego je paradigma u filmu bila takođe.

Hangman

April 21, 2016, 12:00 am

≫ Next: Nasty Baby

≪ Previous: Solace

$

0

0

2015.

režija: Adam Mason

scenario: Adam Mason, Simon Boyes

uloge: Jeremy Sisto, Kate Ashfield, Ryan Simpkins, Ty Simpkins, Eric Michael Cole, Amy Smart, Ross Partridge, Ethan Harris-Riggs

Ima li isfuranijeg pod-žanra nego što je to “found footage”? Možda “home invasion”, ali to je već stara fora koja je svoj vrhunac komercijalne eksploatacije doživela krajem 90-ih i početkom milenijuma, pa je sada malo “passé”, sa tendencijom da jednog dana bude poželjan retro. Zašto ne spojiti ta dva? Princip je isti, jeftino snimanje, bonus je ograničena lokacija. Psihološki efekti ta dva se u teoriji dobro nadopunjuju: svoj dom shvatamo kao sigurno skrovište, svaki napad na njega je napad na našu sigurnosti i privatnost, a fingirana realističnost “found footage” postupka, bilo preko drmusave ručne kamere i subjektivne perspektive ili preko statične kamere za prismotru i ultra-objektivne perspektive, samo pojačava naš strah.

Hangmanbritanskog veterana jeftinih horor-trilera Adama Masona je spoj ta dva filmska trika, niskih ambicija i bez foliranja da ima ikakvu dubinu. Počinje “spoilerom”, ručna kamera, “night vision”, telo obešenog muškarca pada sa tavana, a uplakana žena tipu koji drži nož u ruci i iz čije perspektive posmatramo na silu izjavljuje kako ga voli. To su očito “vizit-karte” našeg ubice: snimanje, ubijanje muškaraca i maltretiranje žena određenog tipa.

Rez. Aerodrom, porodični SUV se parkira, iz njega izlaze njih četvoro, dvoje odraslih i dvoje dece, grabe torbe i odlaze, očito na odmor. Naš manijak ih posmatra sa sigurne distance, zatim provaljuje u auto, pali GPS, klikće “home” i saznaje adresu. Odlazi tamo, pretura po stanu, gleda porodičnu memorabiliju fokusiran na ženu i kćerku, te instalira kamere za prismotru. Naš par se vraća sa odmora, ulazi u kuću, vidi krš i lom, zovu policiju, ništa nije ukradeno, samo je razbacano, hrana pojedena, ostavljen nered, verovatno su neki klinci napravili žurku ili se neki klošar smestio. Obešena lutka je otpisana kao nečiji bizarni smisao za humor.

Dok se familija oporavlja od šoka i vraća u normalu, neznanac ih posmatra. Ne samo da policija nije našla kamere, nego očito niko nije pogledao tavan gde je uljez napravio svoj brlog i “radnu stanicu” sa kompjuterom i više monitora. Ali on nije od onih koji samo posmatraju, plaču i, ako su baš toliko ludi, drkaju. Ne, on ih zajebava, prvo sa ostavljanjem soka na stolu, onda sa pljuvanjem u soku, pa sa inscenacijom mini-skandala zbog kojih se članovi familije okreću jedni protiv drugih: “report card” sa lošim ocenama tu, paket kondoma u džepu od košulje tamo.

Neki će pohvaliti umereni tempo filma koji gradi jezu bez posega prema “jump scare” momentima, ali moj je utisak da se tu zapravo ništa ne dešava. Jednom kad krene akcija, prvo ispadi u sredini gde manijak plaši sina u snu i prati kćerku na sastancima sa već nekim bilmezom, pa onda i onako nagla i nasilna na kraju, jedino što mogu reći je “premalo i prekasno”, na stranu što je poznato još iz uvodnih scena. Dodatni bonus na sve to je ama baš nikakva motivacija tog našeg manijaka. Jasno, on je bolesnik i patološki slučaj, ali je li to dovoljno?

Ako ćemo realno, ni izvedba nije za padanje u nesvest. Na stranu to razvlačenje i nabijanje minutaže na osnovu vrlo tanke ideje, ali drugi detalji su slika i prilika površnosti. Nemamo pojma gde se ta priča dešava. Kuća i volani na levoj strani automobila, kao i lepo vreme asociraju na nekakav Los Angeles, ali ono malo okoline aerodroma što vidimo i evropski modeli automobila sa volanom na desnoj strani okreću priču prema Velikoj Britaniji. Ne samo to, glumci u ulogama članova porodice govore različitim akcentima. Da, to su sitni detalji, ali oni otkrivaju šlamperaj. Ali ako ćemo iskreno, i ti glumci su žrtve pogrešnog “castinga” i u velikoj meri su potrošeni, za šta nema opravdanja.

Hangmanje jednostavno slabašan film, spoj dve potrošene filmske ideje koji ne donosi ništa novo ni dobro. Može poslužiti kao kuriozitet ljubiteljima pod-žanr(ov)a i to je otprilike to. Inače, gubljenje vremena prilično.

Nasty Baby

April 22, 2016, 12:00 am

≫ Next: Otadžbina / Patria

≪ Previous: Hangman

$

0

0

2015.

scenario i režija: Sebastian Silva

uloge: Sebastian Silva, Kristen Wiig, Tunde Adebimpe, Reg E. Cathey, Mark Margolis, Augustin Silva, Alia Shawkat

Stičem blagi utisak da Sebastian Silva veoma pažljivo i pametno gradi svoju karijeru, tako da se to gledanjem pojedinačnih filmova ne primeti. Čak i kad je snimao sa ograničen sredstvima i članovima najuže porodice ispered i iza kamere u rodnom Čileu, kao da je na cilju video Ameriku i tamošnju ogromnu scenu. To je bio slučaj sa The Maid (2009). Četiri godine kasnije, izbacio je “back to back” dva naslova kao deo aranžmana sa Michaelom Cerom, generalno nepamtljivi teen-triler Magic Magic i intimniji, improvizovaniji i artističkiji Crystal Fairy. U oba filma se bavio fenomenom američkih turista i “ex-pata” za koje niste sigurni od čega žive, a ima ih nekoliko tu u vašem gradu.

Nasty Baby je njegov prvi film snimljen u Americi, takođe vrlo precizno odabranih tema, motiva i estetike, o okruženju i glumačkoj ekipi da ne govorim. Na prvi pogled, Nasty Baby je “festival darling” koji tematizira moderni, hipsterski Brooklyn, toleranciju, političku korektnost i sve suludije aranžmane u koje se mladi upuštaju na onaj sladak, “slice of life” način sa malo pažljivog, sigurnog humora i sa ponekom mudrom opservacijom. O nečemu što zvuči pametno, ali je opšte mesto, kao što su to kreacija i destrukcija.

Polly (Wiig) i Freddy (sam reditelj Silva) žele dete. Ali oni nisu par, nego najbolji prijatelji, a Freddy je pritom i gay, u stabilnoj vezi sa dečkom Moom (Adebimpe). Ceo aranžman je neobičan, ali to su takvi likovi da će to proći. Oni misle da je za odgajanje deteta važna samo ljubav koju pružaju roditelji, jedno, dvoje ili troje, nebitno. Nije ni toliki problem to što Freddy sam po sebi ima malo šansi da postane otac, uskočiće Mo posle nešto ubeđivanja...

Sad, oni su ljudi svojih pozadina i preferencija koji nekako funkcionišu zajedno. Freddy je imigrant i umetnik dosta eksplozivne naravi. Mo je afričkog porekla, staloženiji i racionalniji od njih dvojice. Freddy želi decu, zanimaju ga i kao umetnički fenomen (naslov filma je instalacija o detinjstvu na kojoj radi), i kao socijalni fenomen (zašto rađati kada je moguće usvojiti, kao ljubimca), a i kao ideja da utiče na drugo ljudsko biće u razvoju. Mo više ceni svoju privatnost i deca mu nisu prioritet. Pored toga, Polly je pre svega Freddijeva prijateljica, njegova ne toliko.

Njih troje tako egzistiraju u jednom tipičnom svetu indie filmova za Sundance ili Tribecu. Imaju familije i poznanike. Imaju poslove, aranžmane i hobije. Imaju komšije, neke blagonaklone, neke baš i ne. Jedan od tih ne-blagonaklonih je The Bishop (Cathey) sa kojim trio igra igru živaca. U nekom drugom filmu, to bi imalo socijalnu konotaciju, takav lik bi bio patološki ili karikaturalni konzervativac. Međutim, ovde je stanje malo drugačije: on je zapravo socijalna kategorija i margina mnogo više nego njih troje. Taj sukob će eskalirati.

Sve je to divno i krasno snimljeno, kamerom iz ruke i sa prirodnim osvetljenjem, što je nekako kanonski za ovakve filmove. Čak bi se i pomalo nervozna, nagla montaža mogla podvesti pod taj festivalski stil. Ritam filma je solidan, a Silva se opet dokazao kao pismen i promišljen reditelj. Nažalost, ma koliko se trudio, on nije neki bajan glumac, ali njegovo prisustvo stvara utisak iskrenosti u priči koja se može protumačiti kao čista konstrukcija. Srećom pa je Kristen Wiig, jedna od najboljih glumica u atipičnim, “offbeat” komedijama, ovde odlično raspoložena i spremna da preuzme na sebe deo tereta, a multidisciplinarni umetnik i tek ponekad glumac Tunde Adebimpe se svojom odmerenošću kandiduje sa legitimno glumačko otkriće ovog filma. Naravno, treba dodati još i pažljivo odabrane epizodiste i eto nam školskog indie filma.

Sve do sada napisano bi važilo ako bismo film odsekli negde na dve trećine. Serijom obrata Silva uvodi Nasty Baby u dosta mračniju teritoriju. Od ta tri udarca, poslednji je najjači i tiče se sukoba sa Bishopom. Znali smo da je eskalacija neminovna, ali detalji te eskalacije i način na koji je to izvedeno su za diskusiju. Silva zapravo nije reditelj jakih obrata i ovim će postupkom podeliti publiku u dve nepomirljive grupe. Da li pripadate onima na koje je ovo delovalo realno i oštro poput noža u stomak ili onima koji u tome vide ne baš uspeli filmski trik? Pogledajte film.

Otadžbina / Patria

April 23, 2016, 12:00 am

≫ Next: James White

≪ Previous: Nasty Baby

$

0

0

2015.

režija: Oleg Novković

scenario: Milena Marković

uloge: Nebojša Glogovac, Vuk Kostić, Nada Šargin, Marko Janketić, Marta Bjelica, Anita Mančić, Strahinja Blažić, Milica Trifunović, Dubravka Kovjanić

Ako se nešto mora priznati Olegu Novkoviću, onda je to doslednost u filmskom izrazu. Čovek radi art-filmove i od toga ne odustaje, pa makar radio sa ne baš bajnim budžetima i sa pauzama od po više godina između dva naslova. Upitno je, međutim, valja li to što on radi, ali očito da svetski festivali to podržavaju, stavljaju te filmove u program i neretko nagrađuju, ne baš prvim nagradama, ali neki “buzz” postoji. U prevodu na domaći teren to znači da će Novkovićevi filmovi podeliti kritiku (koja češće naginje simpatijama nego antipatijama) i imati relativno ograničenu, ali fanovski nastrojenu publiku.

Ako mene pitate, Novković češće ne uspeva nego što uspeva da svoju ideju iskomunicira na razumljiv i prihvatljiv način. Njegov prvenac Kaži zašto me ostavi (1993) je nabacio važnu temu PTSP-a prisilno mobiliziranih vojnika i njihovu nemogućnost da se nose sa ratnom traumom i ciničnom osudom okruženja koje ih je u taj rat i poslalo, ali se utopio u eksploataciji i zlostavljanju protagoniste i ostalih likova često koketirajući sa patetikom. Usledili su Normalni ljudi (2001), film koji se izgubio u igri realističnog okruženja (novo)beogradske depresije i beznađa i surealnih unutarnjih svetova likova.

Imao sam velike nade kada je Novković promenio scenaristu, pa je umesto notornog Koljevića na to mesto došla Milena Marković direktno iz miljea teatra. Sutra ujutru (2006) se, uz sve sitne probleme, održao do kraja i spojio konvencije melodrame sa realizmom u izrazu, pa tako postao jedan od temeljnih novobeogradskih filmova o sjebanosti, emigrantskom bluzu i depresiji. Sa filmom Beli beli svet (2010) već imam probleme, naprosto mi nije legao spoj strukture grčke tragedije sa okruženjem savremene balkanske provincije, pa sam gledanje filma prekinuo. Verovatno je do mene barem koliko do filma, tada nisam imao obavezu da neki film pogledam od početka do kraja.

Iskreno, i Otadžbinu bih prekinuo, i to verovatno odmah nakon onog pretencioznog crno-belog prologa koji se sav u statičnim kadrovima i ničim izazvanim pretapanjima odvija na Kosovu za neki Uskrs 90-ih godina, verovatno '98. pred izbijanje sukoba. Srbi za trpezom, nekoliko Albanaca, komšija, na manje vidljivim pozicijama, statični kadrovi, vožnja preko stola, pa opet statični kadrovi... Sledi nekoliko vezanih tragedija, neko je nekom nekog pobio, pa se taj sveti prvom zgodnom, pa autistično dete igra tetris, pa depresivna majka u offu napravi nešto zbog čega joj dete nastrada, pa plač i kuknjava.

Rez, kolor-film, nekoliko godina kasnije, Beograd, odnosno njegova teška periferija. Sve gravitira kafani u kojoj se dešavaju sve proslave, punoletstvo, matura itd. Vidimo iste te Kosovare sa početka, svi su u Beogradu, neki su postali uspešni privatnici (Glogovac), neki zgubidani i luzeri, neki samo gledaju koga će i kako ošteti, neki su jednostavno depresivni i zli kao kafanska pevačica Maca (Šargin). Ubrzo se i monah (Kostić) vraća iz manastira... “Setting” je opet pred-uskršnji, od Lazareve Subote do samog Uskrsa, pale se sveće i čitaju molitvenici i traži se Božja milost i spasenje od zla. Ali to baš i nije tako lako...

Kako bi i bilo kad su likovi svi do jednog nakaze, kurve, prevaranti, perverznjaci, manijaci, frikovi na rubu incesta, retardirana deca koja se upišavaju i jednostavno grozni ljudi. Sa njima je nemoguće saživeti se ako se smatrate pristojnim ljudskim bićem, sve njihove težnje se čine neiskrenim i zlim. Tokom 110 minuta filma mi smo izloženi njihovoj ljudskoj grozoti, groznim karakterima, groznim nepočinstvima, pa čak i groznoj muzici koju oni slušaju i reprodukuju, a koja se prenosi i na kartice kojima se odvajaju dani.

Štos je u tome što se sva ta ljudska beda i grozota ne sklapaju u jedan smisao. Prvo, svi ti Kosovari više izgledaju kao jedan grupni lik, ili klan, nego kao skupina individua. Nisam siguran da sam, uz najbolju volju, pohvatao ko tu kome šta dođe, ko je s kim u rodu, ko je s kim u poslu, ko koga jebe u braku, ko koga van braka, a ko koga za pare, što bukvalno u smislu prostitucije, što metaforički. Likove je moguće prepoznati po glumcima i po nekim prenaglašeno groznim karakteristikama i postupcima, ali njihove relacije, pa ni zašto rade to što rade jedni drugima ne možemo sa sigurnošću utvrditi.

Naprosto, sve u filmu sa izuzetkom “settinga” deluje proizvoljno. Autori su verovatno išli na eluzivnost, ali tako je to ispalo. Ne samo njihovi odnosi, nego i postupci i dijalozi. Jasna je namera da se u tome ostvari nekakva elipsa, ali u praksi sve to izgleda kao niz neprijatnih wtf momenata. “Jesi klao nekad?”, pita mesar monaha. “Pa gledao sam”, odgovara ovaj. Iskreno, mom morbidnom umu je drugačiji odovor pao na pamet, ali u Otadžbini nema mesta za humor, pa čak ni najcrnji od crnjaka. To je film u kome monah leči retardiranu devojku od upišavanja u gaće, bez sve zajebancije.

Naravno, glumci su tu ti kojima je uvaljen vruć krompir i koji najviše najebavaju. Lako za Vuka Kostića i njegov već standardni “typecast” balvana i za Glogovca koji se izvlači svojim manirizmima, pa čak i Nadu Šargin koja se izvlači na integritet i na to da je njen lik nekako centralni i stoga najdetaljnije napisan. U problemu su svi ostali. Nije lako igrati kreature, a najmanje tek ovlaš skicirane i ničim jasno motivirane kreature.

Da je Otadžbina loše, čak užasno filmsko iskustvo u to nema sumnje. Da je takođe loš film, takođe. Naprosto, nisam u stanju da utvrdim autorsku nameru iza svega toga. To čak nije ni toliki problem, loših filmova ima, ništa strašno. Međutim, ako se dalje pozabavimo time šta nam autori poručuju, a to je moguće pročitati iz dva dijametralno suprotna ključa, Otadžbina je potencijalno zao film, i to kako god se uzme.

Prvi od tih ključeva bi se mogao nazvati standardnom srpskom patetikom, sa daškom beogradske superiornosti. On bi glasio ovako: “Oni su jad i beda, materijalna i moralna, ali treba ih razumeti, oni su proterani sa svojih vekovnih ognjišta, pa je to zbog toga. Nisu oni Beograđani, umetnici od rođenja, oni su jadni, vidi ih kakvi su i smiluj im se.” Drugi ključ je još gori i po njemu ispada da su Srbi sa Kosova materijalna beda (ako su uopšte) zbog toga što su sami po sebi moralne nakaze i ljudska beda. Kao uvereni liberal neću sebi dopustiti da branim organiziranu i od sistema prilično zaštićenu grupu od pojedinaca koji realno nemaju nikakvu društvenu moć, ali takve generalizacije su same po sebi problematične i vode u kultur-rasizam i fašizam.

Možda nije ni do toga, iz filma je moguće iščitati barem još desetak zaumnih poruka (zapravo, funkcionalan je kao lakmus-test raznih ludosti i nepodopština), ali što više razmišljam o njemu, to mi teže pada da sam ga uopšte gledao, pa makar po zadatku. Izbegavati, ako vas baš neko puškom ne tera. Otadžbina nije vredna te muke.

James White

April 24, 2016, 12:00 am

≫ Next: The Boy

≪ Previous: Otadžbina / Patria

$

0

0

2015.

scenario i režija: Josh Mond

uloge: Christopher Abbott, Cynthia Nixon, Scott Mescudi, Makenzie Leigh, Ron Livingston

Već na prvi pogled naslovni junak nema razloga da nam bude simpatičan. Upoznajemo ga u klubu kako pije i tetura. Pretpostavljamo da je to rutina. Njegova izmučena njuška može delovati iskreno, ali verovatnije je da je nameštena. Njegove muke se čine fingiranim. Njegova odeća deluje smrdljivo, ne zbog siromaštva ili teške depresije, nego zbog lenjosti. On je na pragu tridesete i pojma nema šta bi sa sobom. Tipičan “milenijalac”. Drkoš koji jedva čeka sranje. Parazit bez posla i izgleda za isti koji živi sa majkom. Zgubidan.

Iz kluba se nekako dovuče do stana u kojem je grobna atmosfera. Bdenje. Pokojnik je njegov otac koji je napustio kuću i ima novu familiju, ali majka jako tuguje za njim. Jamesa nije briga, zamera mu. U jednom zgodnom, suviše iskonstruiranom trenutku, James popizdi i otera sve dovraga. Želi mir za sebe i za majku. Ona je preživela rak i ovakvi cirkusi joj nisu potrebni. On je ipak dobar sin (u nevezanim scenama vidimo i da je dobar drug) i to će dokazati tako što će se maknuti na par meseci da se sabere. Vratiće se, kaže, kao novi i bolji čovek.

Odmor koji protiče solidno, čak je našao i devojku, neplanirano skraćuje majčin poziv. Rak se vratio i stanje je terminalno, lečenje više nema smisla i jedino što James može uraditi je da se brine za nju i da joj olakšava bolove do smrti. I on će to uraditi. Svašta će drugo zajebati, ulaziće u sukobe sa devojkom i sa jedinim prijateljem, pojaviće se sjeban na intervjuu za posao koji mu porodični prijatelj namešta, ali će biti dobar sin i možda zbog toga postati bolji čovek.

Da se ne foliramo, James White je težak film kojeg često nije prijatno gledati i u društvu i u koži čijih likova nije ugodno biti. Ali, iako je sastavljen od poznatih i korištenih elemenata (sa jedne strane detinjastost i odbijanje odrastanja, sa druge priprema na smrt drage osobe), James Whiteće dopreti do gledaoca i na njega ostaviti jak utisak. Najjednostavnije rečeno, ovo je primer pažljivo osmišljenog (na retkim mestima malo prekuhanog i stoga nategnutog) i u svim elementima vešto izvedenog filma. Zanimljivo, potpisuje ga debitant u celovečernjem formatu.

Naravno, na glumcima je veliki teret. Likovi su kompleksni i detaljni i treba ih znati odigrati. Cynthia Nixon može biti sjajna glumica kad joj se da prilika (nju je zapravo otkrio Robert Altman u Tanneru) i ovde je u ulozi svog života. Iako u poslednje vreme ima filmova i filmova o umiranju, ona ovde ne poseže za patetikom, nego je jezivo uverljiva u svojoj nemoći. Christopher Abbott je, pak, u naslovnoj ulozi kategorija za sebe. Istina je da je uloga pisana specijalno za njega zbog poznanstva sa autorom, ali njegovi potezi iz domena mikro-glume, ležernost i čisto prisustvo su prizor koji se ne viđa često. On je pred sobom imao kompleksan zadatak da uhvati nešto univerzalno, kao što su duh vremena, odnosno generacije čije se detinjstvo produžilo do u nedogled (što sticajem okolnosti, što sopstvenom krivicom), i duh mesta, New Yorka i njegove nadrkanosti, i to sve u jednoj realističnoj, zamislivoj osobi od krvi i mesa.

Ni ekipa iza kamere ne stoji ništa lošije od glumaca. James Whiteima apsolutno pogođen i prepoznatljiv vizuelni identitet. Kamera levitira oko protagoniste i prati ga iz neposredne blizine. Nije to novi štos, ali ovde je potpuno funkcionalan, na taj način se postiže efekat da preko vanjskih manifestacija dobijemo pogled u njegovu unutarnju anksioznost. Kamerom upravlja sjajni Matyas Erdely čiji smo rad mogli videti nedavno na primeru dobitnika Oscara za strani film, Son of Saul, još jednog fantastično snimljenog i režiranog dela.

Za umetničku viziju, okupljanje ekipe i kontrolu najzaslužniji je ipak Josh Mond. Nemojte da vas začudi činjenica da je James Whitenjegov dugometražni prvenac, jer je reč o veoma pametnom i promišljenom autoru koji se već kalio kao producent na različitim nezavisnim filmovima kao što su festivalski hitovi Afterschool(2008) i Martha Marcy May Marlene (2011). Svi pomenuti naslovi izlaze iz kuhinje produkcijske kuće BorderLine Films, čiji su osnivači Mond i njegove kolege sa studija Antonio Campos i Sean Durkin, ujedno i koproducenti na Mondovom filmu. James Whiteje trenutni vrhunac pomenute kuće, u pitanju je jedan kompleksan i kompletan film, ali se možemo nadati da je to samo jedan početak. Indie kinematografija to zaslužuje.

---

The Boy

April 25, 2016, 12:00 am

≫ Next: Get a Job

≪ Previous: James White

$

0

0

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: William Brent Bell

scenario: Stacey Menear

uloge: Lauren Cohan, Rupert Evans, James Russell, Ben Robson, Jim Norton, Diana Hardcastle

Tri su klišea koje scenarista-debitant Stacey Menear i reditelj William Brent Bell (autor poprilično bezveznih hororaca Stay Alive i The Devil Inside) koriste kao tačke oslonca za svoj horor-triler uradak imena The Boy. Prvi je jeziva kuća na osami. Drugi je devojka koja bežeći od svoje prošlosti u toj kući prihvata posao dadilje. Treći je sam subjekt dadiljanja, naslovni jezivi dečak. Preciznije, kuća je zapravo dvorac, i to u Engleskoj, viktorijanski, razume se, a dečak je zapravo lutka u prirodnoj veličini.

Devojka je Amerikanka Greta Evans (Cohan) i saznaćemo zašto tako očajnički beži od prošlosti, mada to neće naročito uticati na njenu situaciju. Posao dadilje se čini dovoljno jednostavnim i lepo je plaćen, a to što je kuća jeziva, što su njeni prozori hermetički zatvoreni, što nema interneta i signala za mobitel – šta sad, niko nije savršen. Vlasnici kuće su stariji bračni par (Norton, Hardcastle) i posle mnogo godina idu na odmor, ostavljajući Greti precizne upute i zaduženja vezana za kućni red i dečakove aktivnosti. Njen jedini kontakt sa spoljnim svetom je Malcom (Evans) vlasnik lokalne radnje i dostavljač, jedan od retkih kojima vlasnici kuće veruju. On će joj objasniti pozadinu lutke: njihov pravi sin je poginuo u požaru na svoj osmi rođendan, a lutka i dnevne aktivnosti s njom su im mehanizam nošenja sa bolom.

Greta će, logično, zanemariti popis zaduženja i lutku tretirati, pa, kao lutku, odložiti je u kut i nastaviti da dangubi. Uslediće čudne stvari, lutka će se samoinicijativno pomerati, njoj će nestajati sitnice, odeća i obuća bez ikakvog objašnjenja, a jednu noć će čak provesti na tavanu. Da li je ona zaista sama u kući? Je li lutka zapravo živa? Ili su u pitanju duhovi? Ako su duhovi, šta žele od nje i kakve su im namere? Ili to ona zapravo gubi razum?

Postavka je jasna da ne može biti jasnija, a verzirani gledalac horora i misterija će sa dobrom dozom sigurnosti pretpostaviti šta će se dalje dešavati i biće uglavnom u pravu. Vidimo da se Bell fura na atmosferu, ali da mora ubaciti neke “jump scare” momente kako bi razbio očekivani ritam, možemo ih osetiti i nagovestiti dovoljno unapred. Glede atmosfere, The Boy solidno stoji, u kombinaciji sa sasvim solidno odabranim glumcima uglavnom sa televizije i prilično dobrom i pažljivo osmišljenom scenografijom, ali, budimo iskreni, William Brent Bell nije Guillermo del Torro da bi uspeo da nam proda “gothic” u trajanju celovečernjeg filma. Na samom početku imamo i naznake meta-humora i referencu na Stephena Kinga kada Malcom “pogađa” motive Gretinog javljanja na posao, ali ni Menear ni Bell nemaju hrabrosti da krenu tim samosvesnim tokom. Pa čak je i rasplet u cilju “hvatanja konaca” istovremeno neočekivan, konvencionalan, šlampav i priglup, ali gledaocima pruža elementarno zadovoljenje što se tiče radoznalosti.

Kamen spoticanja je, dakle, scenario i on je po većini pitanja katastrofalan. Iako se Menear trudi da nam obajsni sve što nas zanima, upadljive nelogičnosti izbijaju na površinu. Kako je Greta uopšte saznala za posao kad njeni poslodavci izgledaju kao da nisu čuli ni za televiziju, kamo li za internet? Zašto i kako oni veruju Malcomu i gde su u toj priči ostali meštani? Mislim, svima je ponekad potreban majstor, a inkasanti za struju i vodu dolaze i nepozvani. Kako Gretu njena prošlost sustiže tu, na kraju sveta, gde i pošta dolazi isključivo posredstvom Malcoma? Prosto, previše je tih sitno iritantnih pitanja, pa The Boy deluje kao potpuno slučajan film.

Na jednu stvar se pazilo, kako u scenariju, tako i dalje u produkciji. U pitanju je ekonomska komponenta. The Boy je film sa jednom lokacijom, zamkom i okolicom, i to u Kanadi koja sasvim solidno glumi Englesku, te sa vrlo malim brojem likova od kojih samo dvoje, možda troje imaju konkretne glumačke zadatke. Tako je skromni budžet mogao pokriti i scenografiju i nešto efekata tako da se filmu ne može zalepiti etiketa jeftinog smeća. Producenti iz Amerike, Kanade i Kine su pravilno tempirali i termin prikazivanja na američkom tržištu (zima), pa je The Boy zaradio petostruko preko svog budžeta. Postoji šansa da dobijemo nastavak, ali, ako mene pitate, toga se više plašim nego što ga iščekujem.

Get a Job

April 26, 2016, 12:00 am

≫ Next: The Trust

≪ Previous: The Boy

$

0

0

2016.

režija: Dylan Kidd

scenario: Kyle Pennekamp, Scott Turpel

uloge: Miles Teller, Anna Kendrick, Alison Brie, Bryan Cranston, Marcia Gay Harden, Greg Germann, Nicholas Braun, John C. McGinley, Jorge Garcia, Brandon T. Jackson, Bruce Davison

Kada film nakon produkcije završi u bunkeru, to u principu nije dobra vest. Na stranu sudbine takvih filmova u totalitarnim režimima, u demokratičnom, kapitalistički orijentiranom Hollywoodu to u principu govori o filmu, a ne o sistemu. Istina, i tamo film ponekad padne žrtvom nerešenih odnosa po pitanju autorskih prava, zapinjanja u post-produkciji, nespretno složene finansijske konstrukcije ili neispoštovanih ugovora o distribuciji, ali istina je često vrlo jednostavna: filmovi čija se distribucija odlaže su najčešće upitnog kvaliteta.

Priča o Get a Job je upravo takva. Film je sniman 2012. godine i u nekoj ladici je proveo bezmalo 4 godine, da bi ovog proleća imao vrlo limitiranu distribuciju i vrlo brzo bio preseljen na VOD platforme. Tada kada je sniman je, što se glumačke postave tiče, pokupio priličnu količinu manje eksponiranih talenata. Bilo je to pre The Spectacular Now i Whiplash koji su svetlo reflektora uperili ka Milesu Telleru i pre Pitch Perfect koji je od Anne Kendrick stvorio poslednju autentičnu zvezdu mjuzikla (iako je glumica i pre i posle toga pokazivala svestranost, naročito u indie filmovima). Alison Brie i Bryan Cranston su u to doba bili još uvek prevashodno televizijski glumci, John C. McGinley je ispao iz fokusa Hollywooda i pristao na televiziji, a jedino je Marcia Gay Harden imala stabilnu, iako svaštarsku, filmsku karijeru.

Get a Job u smislu svoje sadržine ne ide mnogo dalje od naslova: u njemu tzv. “milenijalci” traže svoje mesto pod Suncem nakon završenih studija. Vreme je, što se Amerike tiče, tek blago post-krizno, posao je nekome fetiš, a nekome misaona imenica, a prvi pravi, ozbiljan posao čini se kao misija nemoguće za generaciju mladića i devojaka koji su, kako film insistira, odgajani sa stavom da su posebni bez ikakvog razloga.

Naš protagonista i fokalna tačka je Will (Teller) i on, bez nekog upotrebljivog talenta traži svoj prvi posao. Živi u cimerskom aranžmanu sa jednako blesavim drugarima i sa njima veći deo vremena provodi u duvanju i igranju kompjuterskih igrica. Pored toga, viđa se sa Gillian (Kendrick) za koju se čini da je na putu da ostvari karijeru, ali se njena ozbiljnost više doima kao maska, nego kao spoznaja. Sad, kako je Will na putu da nađe svoj prvi posao, tako je njegov otac Roger (Cranston) ostao bez svog jedinog na kojem je proveo poslednjih 30 godina. Kako će se različiti senzibiliteti i različite generacije snaći u tim okolnostima?

Što se Willa tiče, on će imati sreće da nakon nekoliko neuspešnih epizodica na blef (talenat za snimanje klipova i folerski samouvereni nastup) upadne u HR kompaniju koja se bavi izradom video-prezentacija poslovnjacima i stručnjacima koji traže (bolji) posao. Tamo će ga dočekati tim različitih korporativnih njuški (Germann, Davison, na bizarnu ulogu uludo potrošena Alison Brie) predvođen nemilosrdnom šeficom Katherine (Gay Harden). U firmi, naravno, od njega traže da radi u uštogljenom i možda prevaziđenom standardu, ali istovremeno mu druga, mnogo manje ozbiljna start-up firma nudi mesto direktora marketinga i više kreativne slobode. Njegovo pitanje je kojem se privoleti carstvu, naročito kada Gillianina karijera nije tako sigurna kao što je to ona predstavljala...

Što se ostalih tiče, njihove priče su tipskije. Jedan od cimera je počeo da radi za finansijsku kuću prvo kao potrčko, a onda i kao diler, što verovatno služi kao ironijski pogled na korporativnu kulturu, naročito ako uzmemo u obzir da mu je šef John C. McGinley u svojoj tipičnoj alfa-mužjačkoj roli. Drugi je programer koji juri “start-up” kapital za svoju aplikaciju za praćenje ljudi preko mobilnog telefona. Treći i najprofiliraniji (Braun) je karijerni pušač trave koji slučajno dobija posao školskog učitelja i košarkaškog trenera i u procesu otkriva važne životne istine. I otac isto ima svoj “sub-plot” u kojem prestaje biti dinosaurus kojeg je pregazilo vreme i pokušava da se probije direktno do šefa koji će ga zaposliti na radno mesto iz snova.

Istini za volju, Get a Job ima svojih momenata. Na vizuelnom planu nije posebno intrigantan, ali je sasvim pristojan. Tempo, jednom kada ga uhvati, ostaje stabilan i režija je školska i uglavnom neupadljiva, manje više posvećena izvlačenju maksimuma od glumaca. Za njih se redom vidi da imaju nesuđene količine talenta, ali i da su ograničeni šturo i loše napisanim likovima. Za većinu njih je teško naći i smisao u filmu i nekakvo uporište u realnosti.

Tako se Alison Brie, kao najupadljiviji primer, potrudila da od svog lika napravi nešto smisleno, ali joj to nije uspelo, ne njenom krivicom. Marcia Gay Harden se uzda u lagano preglumljivanje i karikaturalnost. Neki drugi, poput Bryana Cranstona, Johna C. McGinleya i Anne Kendrick se oslanjaju na tip lika koji su ranije igrali i sa solidnim uspehom uspevaju to da rekreiraju, a Milesu Telleru u pomoć stiže sasvim solidna glumačka intuicija.

Problem je, dakle, u scenariju. Što se dijaloga tiče, čini se da su oni pisani tako da se iz svake pojedine scene izvuče nešto ciljano. To zavisi od tona scene, komične upadljivo idu na jeftine smehove, dok nas dramske zasipaju sa “važnim” i “mudrim” one-linerima, a dijalog sve u svemu deluje drveno, što i ne treba da čudi pošto su obojica scenarista početnici, za pretpostaviti je čak i amateri.

Nije samo dijalog problematičan, koliko tu do izražaja dolaze druge, kapitalne stvari kao što su ton i struktura. Što se tona tiče, film ostaje na pola puta između komedije i drame, a čak ne uspeva ni da zauzme stav prema svojim likovima, nego ih od scene do scene ismeva ili bodri i nalazi simpatije za njih. Polovičnost i nedokuvanost je najveći problem u strukturi koja je ovde naprosto bizarna. Imamo glavnog lika i to štima, on je nosilac. Kolege sa posla se podrazumevaju, otac i devojka su očekivani dodatak. Problem je sa cimerima: njima se posvećuje suviše vremena da bi bili tek neki koloritni epizodisti i oni imaju svoje pod-zaplete, ali ih se ne razvija dovoljno da bi se mogli nazvati ravnopravnim likovima, a takođe se na njihovim pričama osim nekoliko najlakših poena i zaključaka ne dobija baš ništa.

Čini se nekako da bi Get a Job bolji utisak ostavio da je razrađen malo više i pretvoren u sitcom. Mislim, kuća je tu, glavni lik, njegova klika, devojka, otac... Takva je i dramaturgija većine pojedinih scena, posebno komičnih koje idu na lagane štoseve i njihovo nizanje. Čak je razumno pretpostaviti da je film u originalnom “cutu” bio duži, možda čak negde oko dva sata, ali da je u montaži barem četvrtina materijala isečena i to prilično grubo, kao da se nije pazilo na to kakve će rupe posle tog postupka nastati. Rezultat je prilično loš, ali šta smo očekivali od filma koji su upravo izvukli iz naftalina?

The Trust

April 27, 2016, 12:00 am

≫ Next: Heimatland / Wonderland

≪ Previous: Get a Job

$

0

0

2016.

režija: Alex Brewer, Benjamin Brewer

scenario: Benjamin Brewer, Adam Hirsch

uloge: Nicolas Cage, Elijah Wood, Ethan Suplee, Jerry Lewis

Vremena su se promenila za mali i srednji filmski biznis. Nekada se znalo: premijera na festivalu, bioskopska distribucija, video-klubovi, pa tek onda televizija, možda kroz godinu-dve. Sada više nije ni neobično da se film sa festivala ili uporedo sa bioskopskim prikazivanjem odmah pojavi na internetskim servisima. Oni su čak i pokrenuli svoju produkciju, pa izbacuju bioskope iz kombinacije. Ali još uvek je neobično da film direktno sa festivala dođe na televiziju. Satelitsku, ali svejedno. A pirati su se pobrinuli da dođe i na svemrežje pre nego što ga vidi potencijalna bioskopska ili video-publika.

Osim čudne distributerske putanje, The Trust nije po mnogo toga poseban. Reditelji, braća Brewer, debitanti su u formatu celovečernjeg filma, ali su karijeru izgradili na video-spotovima za koje su čak i dobijali nagrade. Od glumaca imamo Nicolasa Cagea poznatog po tome da ne odbija uloge, jednu zaboravljenu zvezdicu, i dvojicu komičara – jednog relativno svežeg, ali čija je potpisna serija završena i jednog baš baš starog, toliko da smo se pitali je li on još uvek živ, a ako je, kako provodi svoje prenzionerske dane. Budžet relativno skroman, ambicije takođe. Žanrovski, The Trust se može podvesti pod krimi-komediju koja prerasta u “heist” triler. Prva asocijacija na to može biti Ocean'sserijal, ali The Trust nije od te sorte.

Jim (Cage) i David (Wood) su policajci u forenzičkoj jedinici. Jim je usamljenik koji živi sa ocem (Jerry Lewis u cameo-roli koja mu nije trebala), dementnim bivšim pandurom, velika picajzla na poslu, ali i čudak koji nije u dobrim odnosima sa nadređenima. David je ošljar koji se trudi da krivinari, prezire svoj posao i svoj život, verovatno zbog toga što ga je napustila žena. Ne postoji dobar razlog da bi se njih dvojica družili, ali eto, neka im bude.

Picajzlasti Jim sasvim slučajno naleti na nelogičnost u dokaznom materijalu (neko je položio visoku kauciju za niskorangiranog krimosa) i reši da svima dokaže da je zapravo sposoban policajac prateći trag novca u slobodno vreme, u čemu mu preko volje pomaže i David. Tako će njih dvojica otkriti sef maskiran kao zamrzivač u prodavnici i rešiti da u njega zavire, ne znajući šta u njemu ima, pa planiraju pljačku. Ona naravno odstupa od planova, a mi ćemo saznati nešto novo o našim likovima...

Moram reći da je “casting” zanimljiv, da tera dvojicu glavnih glumaca protiv njihovih uobičajenih tipova uloga, iako to na prvi pogled ne deluje tako. Nicolas Cage kao elaborirani blesan, introvertni čudak sa gomilom tikova daje naslutiti da je on tu kako bi napravili budalu od njega. Elijah Wood kao sjebani šmekić na putu da usere svoj život ipak nije nešto što smo očekivali od njega. Kako radnja odmiče i kako se dinamika između njih menja, dolazimo do toga da su Jimove socijalno neprilagođene šale sve manje bezazlene, a sve više granično poremećene, a David dolazi u poziciju da se više ne oseća čak ni elementarno sigurno u njegovoj blizini. Logika bi možda nalagala drugačiju dinamiku ili raspodelu uloga, ali glumci pod vođstvom autora nekako uspevaju da izvedu šta se od njih traži.

Problem je na drugom mestu. U pitanju je promena tona. Nije prvi put da komedija prvo skrene prema apsurdu, pa onda završi u potpunom mraku. Štos je u tome što to mora biti na zadovoljavajući način objašnjeno u scenariju. Verovatno bežeći od zamke preteranog objašnjavanja, scenaristički dvojac je otišao u drugu krajnost. U želji da budu diskretni, ostavili su previše praznina u motivaciji likova i njihovih postupaka. Tako su efektivno potopili potencijalno dobar i zabavan film.

Heimatland / Wonderland

April 28, 2016, 12:00 am

≫ Next: One More Time

≪ Previous: The Trust

$

0

0

2015.
režija: grupa autora
scenario: grupa autora
uloge: ensemble cast

Nisam lenj da pišem imena, ali nema smisla: deset reditelja, jedanaest scenarista i barem još toliko glumaca u švicarskoj “ensemble drami” sa izrazitim društvenim angažmanom. Pomislio bi neko šta će kog vraga društveni angažman u jednoj savršeno predvidljivoj i uređenoj zemlji, ali upravo je to snaga ovog filma, odnosno projekta grupe mladih autora. I upravo zbog toga što govori i zalazi duboko ispod savršeno uglačane površine, ovaj film je potreban.
Premisa bi se mogla nazvati naučno-fantastičnom. Nad ovom alpskom državom su se nadvili crni oblaci, ali bukvalno. Očekuje se oluja, biblijsko nevreme i razaranje. Naučnici nemaju pojma o fenomenu, a panika grabi običan narod, bili oni bogati ili siromašni, Nemci, Francuzi ili imigranti. Međutim, pre nego što se oblaci istresu, njihovo širenje je zaustavljeno baš na granicama Švicarske. Eto vam metafore. Ljudi odatle masovno beže u okolne zemlje EU, koja opet ima agendu prema izbeglicama. Eto i angažmana.
Naravno, o Švicarskoj znamo dosta malo, možda ponešto dobijemo od nekog “fancy” studenta, naučnika u CERN-u ili običnog gastarbajtera, od kojih svako ima svoje iskustvo i svoju verziju priče. Znamo za čokolade, satove, banke i visok standard, Heidi ako volimo književnost i Heidi Janković i njen osamnaesti rođendan ako skupljamo internet trash. Možda nam kao napast odzvanja u ušima Dino Merlin ili Đus i Fu Kru. Za Godarda znamo da je odatle možda kao komad trivije, pošto je radio pre svega u Francuskoj.
Međutim, Švicarska ima svojih problema i o tome često govore njihovi filmovi, manje ili više direkto i manje ili više uspešno. Ti problemi se u filmovima najčešće svode na prisutne i sve oštrije klasne razlike koje neretko prelaze u otvoreni klasizam, možda se tek u pod-tonovima oseti nacionalizam ili čak rasizam. U tom smislu, Heimatland odlazi ne jedan, nego nekoliko koraka dalje, mladalački radikalno naziva stvari pravim imenom i otkriva šta se krije ispod fasade pristojnosti koja često prerasta u bizarni totalitarizam. U jednoj sceni čak indisponirani hipster priziva katastrofu da bi se barem nešto dogodilo nasuprot svakodnevnom polaganom mučenju dosadom. Pominju se u filmu i religiozni fanatici, desničarske milicije koje dižu halabuku na imigrante, ali i gresi očeva, onih koji su za vreme Drugog svetskog rata odbili da puste u zemlju oko 100.000 Jevreja iz okruženja i tako ih poslali ravno u smrt. O tome se u “pristojnim” društvima ne govori...
Nažalost, osim hrabrosti ideje, povremeno dobre glume i atraktivne kamere, te nekoliko snažnih momenata, Heimatland se ne može nazvati dobrim filmom. U pitanju je mozaička priča sa previše likova razasutih po celoj zemlji, različitih nacionalnosti i klasnih pripadnosti kojima je jedina zajednička tačka da su u istom sosu. Ovaj pokušaj “hyperlinka” se jednostavno ne spaja u jednu koherentnu celinu, što je svakako bio cilj filma. Naravno, ostavlja emotivni utisak na gledaoca, uz ogradu da će onome ko poznaje švicarske političke prilike više stvari zvučati poznato nego meni ili vama. Ali takođe za gledaoca koji je došao da pre svega vidi film, Heimatland deluje kao preambiciozan i ponekad pretenciozan projekat nadobudnih mladića i devojaka koji su mnogo hteli i mnogo započeli.
Pohvalu, međutim, zaslužuje montažerka Kaya Inan čiji je rad dobar koliko može biti u datim okolnostima. Barem do polovine filma, montaža drži film skupa da se ne raspadne u potpunosti, ali zapravo sve ima svoje granice. Bolje verovatno nije ni moglo.

One More Time

April 29, 2016, 12:00 am

≫ Next: Jane Got a Gun

≪ Previous: Heimatland / Wonderland

$

0

0

2015.
scenario i režija: Robert Edwards
uloge: Amber Heard, Christopher Walken, Kelli Garner, Hamish Linklater, Ann Magnuson, Oliver Platt

Šta kvalifikuje jednog bivšeg vojnog obaveštajca da se bavi filmom? Formalno, verovatno ništa, ali očito su neki ljudi imali dovoljno poverenja u njega da mu ustupe svoja sredstva, a glumcima nije smetalo da za honorare, i to ne astronomske, igraju u filmu jednog, objektivno gledano, amatera. No dobro, slobodna zemlja, slobodno društvo, čak je i distribucija preko VOD platformi prilično slobodna, ko voli nek izvoli.
Međutim, još je zanimljivije pitanje šta jednog bivšeg vojnog obaveštajca navodi da postavlja porodičnu “dramediju” sa puno muzike na osnovama klišea o punoj / ludoj kući i nesređenim porodičnim odnosima. Edwardsov prvenac Land of the Blind (2006), uglavnom dočekan na nož od strane kritike (verujem sa dobrim razlogom), politička je satira i samim tim nekako “in character” za autora kojeg u životu fasciniraju igre moći i političkog nadjebavanja. Ostaje misterija odakle Edwardsu ideja za One More Time.
Klišea je tu kao u priči, naravno. Prvi kadar filma, gramofon i ploča, ljigava muzika, tip koji je pušta i ženska koja se iz off-a buni, pa tip onda pušta nešto drugo uništen je već sledećom scenom klišeiziranom do bola. Ženska se budi i kao oparena iskače iz kreveta, oblači se i izlazi iz stana, a da sa svojim partnerom nije još izmenila ime. Ona (Heard), saznajemo da se zove Jude, zapravo žuri na posao sa snimanjem džinglova. Posao nije nešto ali plaća račune, odnosno za tu lovu je bolje raditi nešto drugo nego platiti račune... Zbog toga se Jude, svesna da ona to može i bolje, vraća kući i nekako nam je jasno da to nije prvi put.
A u kući pičvajz, otac Paul (Walken), nekada velika pop-zvezda (makar u svojim pričama) sanja o povratku na pozornicu, potpuno nesvestan da ga je vreme pregazilo. Ima novi ljigavi hit u koji se uzda, kao i (relativno) novu ženu, broj 5, 6 ili 7, ko će ih popamtiti više, Lucille (Magnuson) koju niko u kući ne voli, čini se s razlogom. Pored njih dvoje, u kući obitava i Judina “stabilna”, zapravo uštogljena sestra Corinne (Garner) sa mužem (Linklater), inače Judinim bivšim dečkom, i detetom koje prolazi kroz faze neposlušnosti i neprimerenog ponašanja. Njima se povremeno pridružuje i porodični advokat (Oliver Platt u svojoj tipično simpatičnoj epizodici), a atmosfera se od vesele može vrlo brzo pretvoriti u eksplozivnu.
June je tu možda najhaotičnija, ali je makar najiskrenija prema sebi, ona se nekako hvata ukoštac sa svojim demonima i dosta često zvuči razumnije od svojih ukućana. Njen je prvi problem što savete koje tako rado deli ocu ne može primeniti na sebi, pa je zato njen život vrteška najrazličitijih sjebanosti.
Edwards to sasvim pristojno postavlja. Nemojmo se zavaravati da se tu radi o nekom filmskom talentu, ali očito je da autor nije prespavao časove drame u školi ili na faksu i da su mu neke osnove ostale u glavi. On ovde referira na Mameta i to kroz usta jednog od aktivnih likova, ali asocijacije su mnogo bliže Čehovu i možda u svoj toj sjebanosti O'Neillu.
Edwards vrlo vešto žonglira i humor i muzičke reference, često čak u isto vreme, pa tako ćemo doživeti nekoliko prilično utemeljenih smešaka, kao kad junakinju oslovljaju sa “Hey, Jude”, na šta ona radi face. Međutim, čudačka familijarna dinamika nije tu samo humora radi, nego se ispod toga krije i istorija neprijatnih trenutaka, zanemarivanja, ljubomore i čega sve ne.
Autor to većinu vremena drži pod kontrolom u čemu mu pomažu glumci. Christopher Walken je zlato u kojoj god se ulozi pojavio, pošto nema dovoljno bizarnog zadatka kojem on neće pristupiti kao izazovu. Ostali su, pa čak i naša junakinja iz čije perspektive gledamo film, tu manje ili više u funkciji toga da mu otvore prostor kako bi briljirao, nasmejavao nas i zabavljao. Uostalom, šlager-pevač u 21. veku je kao naručen za ironiju i zajebanciju.
Međutim, film jednostavno ide dokle ide, malo u pravcu humora, malo u pravcu drame i studije dinamike disfunkcionalne familije, ali ni u jednom pravcu ne ide totalno Zato i ostaje na pola puta, ni tamo ni ovamo, zapravo konfuzan. U određenim delovima je svakako bolji nego u celini, ali ovakav materijal zahteva snažniju autorsku ruku.

Jane Got a Gun

April 30, 2016, 12:00 am

≫ Next: Demon

≪ Previous: One More Time

$

0

0

2016.
režija: Gavin O'Connor
scenario: Joel Edgerton, Brian Duffield, Anthony Tambakis
uloge: Natalie Portman, Joel Edgerton, Ewan McGregor, Noah Emmerich, Boyd Holbrook, Rodrigo Santoro, Nash Edgerton

U poslednje vreme na blogu imam sve neke problematične produkcije, filmove koji su se dugo snimali, čija se ekipa menjala, čije su produkcijske kuće bankrotirale, pa je distribucija odlagana usled spora oko autorskih prava. Takvi filmovi su po pravilu đubre i jednom kad mogu, distributeri ih objavljuju manje ili više samo zbog toga da ih konačno skinu sa liste, bez ikakve skrbi za kvalitet, pa čak i za zaradu. Treba se rešiti malera.
A ako je neka produkcija bila problematična, onda je to slučaj sa Jane Got a Gun. Toliko problematična da se može nazvati savršenom olujom loše sreće. Projekat je prvo ostao bez rediteljice Lynne Ramsay (We Need to Talk about Kevin), da bi posle zamenio skoro celu ekipu, što tehničku (recimo direktora fotografije), što glumačku (bilo je problema sa “castingom” što pozitivca, što negativca, čak je i ko-scenarista Joel Edgerton zamenio svoju ulogu), a jedino je Natalie Portman bila sigurna od početka do kraja. Sredstva su smanjivana, predviđeni distributer je bankrotirao dok su film završili i bile su solidne šanse da Jane Got a Gun neće doživeti premijeru. Pa ipak, ovo nije sklepano đubre od filma kako bismo očekivali.

U pitanju je, reklo bi se, jedan vrlo standardni western, odnosno priča o osveti i odbrani sa zanimljivim protagonistima i antagonistima i sa jednim “twistom” u centru priče. Taj “twist” je glavna, naslovna junakinja, pre svega žena u svetu koji percipiramo kao muški i mužjački, pa još primorana da se brani oružjem. Drugi štos je što to nije neka klasična “dama u nevolji”, već samostalna žena koja stoji iza svojih odluka i pogrešnih procena. Nju sa integritetom i odlučnošću igra Natalie Portman.
Čak je i “udica” za film sjajna: (bivši) odmetnik Hammond (Emmerich) se pojavljuje na pragu doma koji deli sa ženom Jane sa nekoliko metaka u svom telu. Kaže “Bishopovi dolaze!” i leže u krevet iz kojeg se neće pomeriti praktično do kraja filma. Mi u tom trenutku ne znamo ko su Bishopovi, ali pretnja se čini legitimnom toliko da će Jane, nakon što promrmlja “Što si mi ih natovario na vrat?” skloniti dete na sigurno i potražiti pomoć od jedine osobe kojoj može verovati: nekadašnjeg verenika Dana Frosta (Edgerton), koji će joj prvo odgovoriti da njoj ne treba pomoć, nego puk vojske. Zajebana neka ekipa.

Odnos Frosta i Jane je specifičan i on nije baš tip čoveka koji bi pomogao njoj i njenom mužu. Razlog tome može biti povređeni muški ponos: Jane ga je ostavila, odnosno nije ga (dovoljno dugo) čekala, a može biti i stvar principa: Hammond je ipak odmetnik. Kroz flashback scene ćemo da su se Frost i Jane razišli sticajem okolnosti, odnosno iz zabune (on je otišao u rat i Jane je mislila da je mrtav), ali i o sukubu između Hammonda, Jane i Bishopovih u čijem centru opet nekako stoji Jane. Shvatićemo i da je vođa bande John Bishop (Ewan McGregor koji je posle dugog niza glumaca prihvatio i odigrao ulogu) zlikovac, ali ne od one kartonske sorte kakve obično srećemo po westernima, već čovek sa svojom razumljivom motivacijom.

Jane Got a Gun je sve u svemu pristojno napisan, sigurno režiran i odlično odglumljen film. Upravo što se glumaca tiče, Natalie Portman je izvrsna, iako verovatno ne bi bila prva asocijacija za ulogu žene na granici u westernu. Ovde uspeva da prikaže potrebnu otresitost, rešenost, pa čak i grubost. Iako je sebi verovatno namenio ulogu negativca, Joel Edgerton je odličan kao Frost, čovek sa svojim nedoumicama i emocijama koje ne može da sakrije ma kako se trudio. Ni Ewan McGregor po kvalitetu izvedbe ne zaostaje za njima dvoma i prilično je uverljiv i efektan negativac. Uz njih, imamo i nekoliko raspoloženih epizodista.
Glede scenarija i režije, možemo uvideti par problema. Flashback struktura je sasvim legitiman izbor kada likovi imaju zajedničku prošlost koju treba polako otkriti. Međutim, čini se da ovde razbijaju ritam glavne priče, što je možda i lekovito jer se radi o pripremama i čekanju, ali i preuzimaju primat u filmu, što baš i nije dobro. Što se režije tiče, Gavin O'Connor radi solidan posao u pričanju priče, izvlači najbolje od glumaca i u apsolutno svakoj sceni radi korektan posao. Međutim, on ne ubacuje skoro nimalo ličnog pečata u film. Možda je to stvar iskustva njegove karijere, iza sebe ima solidne do dobre bioskopske filmove, ali i dosta rutinerskog posla na TV filmovima. Možda je, sa druge strane, u pitanju strah da dodatno ne optereti ionako fragilnu i problematičnu produkciju nekim ekscesnim rešenjima.
Još jedan problem sa mojom percepcijom Jane Got a Gun ima ponajmanje veze sa samim filmom. Stvar je vremena distribucije i mog gledalačko-kritičarskog ranijeg iskustva. U suštini, volim westerne i volim kada ih neko sistemski i promišjeno osavremenjuje. Ideja o atipičnim likovima za western okruženje, poput žena ili dece mi je sasvim legitimna i čak vrlo zanimljiva jer otvara jedan novi ugao. Problem sa inače solidnim i dobro izvedenim Jane Got a Gun je to što dolazi malo prekasno da bi na tom planu ostvario išta vredno spomena. The Homesman (žene umorne od pionirskog života), Slow West (naivni mulac) i naročito True Grit braće Coen (ispričan iz vizure ogorčene devojčice) su na tom planu poduzeli radikalne korake i pored njih se Jane Got a Gunčini kao prilično ziheraški film.

Demon

May 1, 2016, 12:00 am

≫ Next: Hardcore Henry

≪ Previous: Jane Got a Gun

$

0

0

2015.
režija: Marcin Wrona
scenario: Pawel Maslona, Marcin Wrona
uloge: Itay Tiran, Agnieszka Zulewska, Andrzej Grabowski, Tomasz Schuchardt, Adam Woronowicz, Wlodzimierz Press, Tomasz Zietek, Cezary Kosinski, Maria Debska

Naslov će vas navesti, potpuno pogrešno, da očekujete klasičan horor film na temu posednutosti vragom. Međutim, bacimo pogled na zemlje u koprodukciji ovde, a to su Poljska i Izrael. Po logici stvari, možemo otpisati tipičnu poljsku katoličku paradigmu, pa našeg naslovnog demona potražiti u jevrejskoj mitologiji. On se tamo zove dibuk i na neki način je “clinger”, nemirni duh umrlog koji se na neki način kači, odnosno ulazi u telo žive i često sa mrtvacem povezane osobe. Dibuk ima svoj cilj, a jedini način da ga se domaćin oslobodi je da mu pomogne u izvršenju toga. Ako se sećate “najjevrejskijeg” filma braće Coen, A Serious Man (2010), on se ceo može (ali ne mora) tumačiti u tom ključu: gresi predaka koji su odbili pomoći rabinu (ili njegovom duhu dibuku) dolaze na naplatu njihovom potomku čiji se život možda baš zbog toga rastura u paramparčad.
Ovde ćemo na to ipak malo sačekati. Zapravo, Demon od početka ima atmosferu sranja koje se sprema postignutu manje ili više samo sa neveselim lokacijama poljskog sela i fotografijom Pawela Flisa skoro isključivo u mračnim tonovima. Čini se da su se reditelj Marcin Wrona i njegov ko-scenarista Pawel Maslona opredelili za “slowburn” pristup.

Naš Junak je Piotr (Tiran), Britanac poljskog porekla koji ipak solidno vlada jezikom i dolazi u otadžbinu kako bi se oženio Zanetom (Zulewska). Bračni aranžman nije baš spontan, uredio ga je njen brat, a njegov drug Jasny (Schuchardt), ali je svejedno na obostranu korist: oboje su primeri poljske aristokratije, gastarbajterske i domaće, pa brak nalikuje na poslovni ugovor. Pritom Zaneta želi ostati kod kuće, zapravo u kući svog dede, a otac (Grabowski) je više nego spreman da ispuni želju i njoj i Piotru.
Problem počinje već pred venčanje, kada Piotr u dvorištu oronule kuće spremne za adaptaciju vidi ljudski kostur. Naravno, prizor nije prijatan i on se isfrika, ali pretpostavi da to nije ništa što svadbarsko veselje uz malo alkohola (dobro, puno alkohola, ipak smo u Poljskoj) neće popraviti. Kako svadba odmiče, tako Piotra sve više preuzima prizor od ranije, vidi devojku u venčanici (koja nije njegova žena), ima ispade, u svom govoru pogreši ženino ime. Atmosfera je napeta do usijanja, Zaneta je zabrinuta za muža, a njen otac osramoćen pred gostima.
U trenutku kad se Piotr onesvesti, dođe sebi i počne govoriti jidiš promenjenim glasom, ovaj do tada crnohumorni film koji na čudan i ne baš gladak film skreće u pravcu horora, više implicitnog negoli stvarnog. Zapravo znamo šta je tu posredi, verovatno nam je jasno još od kostura, uostalom to je i jedna od tema koje potresaju poljsko društvo, naročito njegov moderniji i progresivniji deo. Ida Pawela Pawlikowskog je na osnovu iste teme (poljskog ne baš sjajnog odnosa prema Jevrejima za vreme rata) kasirala Oscara za strani film.

Pitanje je samo kako je to izvedeno, ali odgovor nije obećavajući. Mešajući relativno poznat i zanimljiv “setting” istočnoevropske svadbe sa žanrom ili žanrovima i sa istorijsko-političkim pod-tonovima, Wrona se prilično gubi. Ono najznačajnije, kontekst, izlaže ne čak ni diskretno koliko stidljivo da se to može čak nazvati kalkulantskom igrom na lake poene, posebno u kontekstu retradicionalizacije i klerikalizacije Poljske. Istini za volju, taj kontekst će nekako uhvatiti od sredine, ali samo da bi ga razvodnio na kraju.
U tome mu pomažu prilično tipski likovi, od prilično pasivnog i skoro neupotrebljivog protagoniste, pri čemu glumac histeriju dočarava uz dosta afektiranja, pa do skoro karikaturalnih ostalih. Nije tu stvar ni u osramoćenom nevestinom ocu koji mora da sačuva ugled, njenoj pripitoj majci i nesposobnom bratu kao predstavniku “plyboyskih” naslednika tajkunskih generacija. Uvođenje lika koji prema Piotru gaji rezervu bilo iz ljubomore ili iz ksenofobije, nije razjašnjeno, pokazalo se kao višak upravo zbog toga. Štos je u plejadi tipičnih svadbarskih gostiju i “svetom trojstvu” koje sačinjavaju doktor, pop (obojica u različit stadijima pijanstva i ludila) i profesor, prva dvojica kao “comic relief”, a potonji kao svojevrsni “deus ex” koji će jedini objasniti šta se dogodilo, ni izbliza jasno i uverljivo, nekako uopšteno i zavijeno u misteriju koja pokazuje da autor nije znao da završi priču ili nije smeo da je završi onako kako je hteo.
Marcin Wrona koji se ubio par meseci nakon premijere filma važio je za mladu nadu sve življe i aktivnije poljske kinematografije. U svojim ranijim radovima je uspevao da spoji nacionalnu i evropsku filmsku tradiciju i da sasvim solidno u tom kontekstu upotrebi žanrovske matrice uvezene iz američkog filma. U Demonu pokazuje da tehnički više nego pismen (inače ima doktorat iz filmske režije, nisam siguran čemu to ako se nije spremao za profesuru), da ima oko za detalj i da je sposoban iznaći neka pravilna rešenja. Ono što u celoj priči ne valja je šira slika: ona je difuzna, ali ne na dobar način. Demon svakako nije idealan testamentarni film i šteta je da ništa drugo od Wrone nećemo videti.

---

Hardcore Henry

May 2, 2016, 12:00 am

≫ Next: Žažda / Thirst

≪ Previous: Demon

$

0

0

kritika objavljena na Monitoru

2015.
režija: Ilya Naishuller
scenario: Ilya Naishuller, Will Stewart
uloge: Sharlto Copley, Danila Kozlovsky, Haley Bennett, Tim Roth

Kada su se video-igrice razvile dalje od najosnovnijih koncepta gađanja nečega ili prebacivanja loptice, njihovi autori su poželeli da im ugrade neku narativnu liniju i u tome su posuđivali od filmova. Često su igrice za inspiraciju uzimale poznate i popularne filmove i pokušale rekreirati pojedine potpisne scene na svoj interaktivni način. Onda su se vremena promenila, pa su filmaši u nedostatku inspiracije počeli ekranizirati igrice. Uwe Boll je na svojim trash ekranizacijama izgradio karijeru, čak i kultni status.
Sada je i to “passé”. Zamislite film snimljen da izgleda kao igrica, i to pucačina iz prvog lica, sa obiljem akcije, nasilja, krvi, oružja i eksplozija. Ako ste razmišljali na tu temu i pitali se kako bi to izgledalo, odgovor je film Hardcore Henry Ilye Naishullera, debitanta koji je sličan štos već isprobao sa video-spotovima.

Jasno, autora treba pohvaliti za originalnost ideje i posvećenost da sve to istera do kraja, pa i za neka pojedina rešenja poput toga da naslovnog lika igra više od deset različitih osoba, mahom kaskadera na koje su prikačene “GoPro” kamere koje se i inače koriste u ekstremnim sportovima. Čak ni ideja u svojoj osnovi nije potpuno originalna, “first person” filmovi se pojavljuju od noira Lady in the Lake (1947), pa do Ogrestinih Projekcija (2013), ali filmovanu pucačinu, pa još prema originalnom scenariju još nismo imali. Naravno, sve oko ovog filma je trik i “gimmick”, pa je logično upitati se koliko se daleko može stići samo sa tim. To što je nešto novo ne znači nužno da je automatski dobro i da ima neograničeno kredita.
Priča je minimalna, kako i priliči igrici. Naš Henry je kiborg koji se budi bez ikakvih sećanja na operacionom stolu. Naučnica u laboratoriji mu se predstavlja kao Estelle (Bennett), šrafi mu ruku i nogu i kaže mu da mu je žena. Ubrzo ih sustiže nevolja kada zlikovac sa planom da osvoji svet i telekinetičkim moćima, Akan (Kozlovsky) napadne laboratoriju u želji da se domogne nacrta za vojsku kiborga. Henry se za dlaku izvuče, a Estelle ostaje zarobljena, pa njegov cilj postaje osujetiti Akana, spasiti Estelle i ceo svet. U tome će mu nakon prve šorke pomagati i Jimmy (Copley), naučnik i majstor za prerušavanje koji je takođe u sukobu sa Akanom.

Logika igrica ne prestaje samo na prikazu iz prvog lica. Hardcore Henry je zaista materijal koji pre možemo zamisliti na kompjuteru ili konzoli, sa nama za komandama, kako trošimo dane i noći. Film ima logiku igrice do kraja. Dijalozi i pokušaji građenja pozadine oko likova su nalik na one animacije u igrici između dve akcione scene i služe kao kratka pauza između šorke i šorke, jurnjave i jurnjave, te pucačine i pucačine. Čak su i elementarno filmske stvari poput “cliffhangera” i obrata urađene površno i naivno kao u igrici. Štos sa tom doslednošću je da se dosta brzo potroši: jednom kad izbaci karte na sto, Hardcore Henry može samo dodavati još istoga u nadi da će kako vreme prolazi i što smo bliži “bossu” to postajati samo veća i bolja senzacija. Neće.

No, kome je do logike, filmske i svakidašnje, verovatno neće biti privučen ovim naslovom. Hardcore Henry je film kome nije potrebna logika iza tog silnog nasilja, buke i akcije. Biće tu promašenih prilika, preterivanja i amaterskog kurčenja, ali Hardcore Henry svoj osnovni cilj ispunjava bez pardona. Cilj je zabava i to ćemo i dobiti, ni manje ni više.
Jedan od razloga za tu zabavu, ako vam klanje, propucavanje i eksplozije nisu dovoljne, je i Sharlto Copley koji igra nekoliko uloga. To je bio rizičan potez jer Copley nije toliko dobar glumac koliko ima trikova u džepu da svaki svoj lik oneobiči. Sada kada ih je nekoliko, Copley je neujednačen u kvalitetu pruženog, ali je istovremeno i zabavan, makar je nepredvidljiv i brbljiv (kako to priliči “sidekicku” ako već junak ne govori, nego samo mlati i puca. Nažalost, iako je visoko na popisu, Tim Roth ima samo cameo ulogu, skoro da je šteta da su zvali za nešto tako sitno.
Akciju kao takvu treba uzeti sa malo rezerve. Da, ima je i sveprisutna je, ali teško je reći da li je dobra. Zbog količine se relativno brzo devalvira, pa treba ubacivati sve više i više protivnika kada već nisu osmišljeni sve jači i jači. Ako ćemo gledati čisto vizuelno ili prema svom oduševljenju, verovatno ćemo biti razočarani, naročito ako smo gledali savršeno koreografirane azijske filmove. Inače, The Raid serijal je još uvek neprikosnoven.

Štos sa tim filmskim eksperimentima je što su često sami sebi cilj. Izuzeci postoje, kao u slučaju iranskih reditelja koji se dovijaju kako da izvrdaju državne zabrane ili u slučaju Timecode (2000), filma snimljenog u četiri kvadranta i četiri neprekinuta kadra koji je jednostavno uspeo da ispriča svoju priču. Prošlogodišnja senzacija Victoria je pala žrtvom snimanja u jednom kadru, bez ikakvih trikova i skrivenih rezova jer je postupak bio sam sebi cilj. Hardcore Henry je sličan slučaj: dobar koliko može biti sa datom idejom i u datim okolnostima, svakako zabavan, iako prema objektivnim merilima sigurno nije sjajan.
Ali to ne znači da ga ne čeka velika budućnost. Za to čak nije nužno da film bude dobar. Setimo se Avatara, toliko puta ispričane priče, ali spektakla koji je pokrenuo celu tu 3D lavinu. Na ovom mestu se usuđujem dodati da bi Hardcore Henryčak i profitirao od toga da je još i 3D, ali to je nebitno. Suština je da će ovaj film možda pokrenuti lavinu filmskih pucačina iz prvog lica i tako promeniti filmsku industriju.

Žažda / Thirst

May 3, 2016, 12:00 am

≫ Next: Det vita folket / The Deposit

≪ Previous: Hardcore Henry

$

0

0

2015.
režija: Svetla Cocorkova
scenario: Svetla Cocorkova, Svetoslav Ovčarov, Vencislav Vasilev
uloge: Monika Najdenova, Aleksandar Benev, Svetla Jančeva, Ivajlo Hristov, Vasil Mihajlov

U filmskom svetu, prva asocijacija za Bugarsku su filmovi B produkcije na engleskom jeziku i sa manje ili više isluženim akcionim glumcima u glavnim ulogama. Jean-Claude, Segal, Chuck i to društvo, tučnjave i jurnjave. Nije teško shvatiti zašto, studijska infrastruktura je zadovoljavajuća, posao uhodan, poreski sistem stimulativan, domaći glumci pouzdani na više jezika, a lokacije podsećaju na generičku Istočnu Evropu i bivši SSSR.
Međutim, kad smo kod bugarskog arthouse filma, tu smo na manje poznatom terenu. Svet je veliki i spasenje čeka iza ugla (2008) nam je možda poznat naslov, što zbog Mikija Manojlovića u glavnoj ulozi, što zbog toga što mu je za nijansu izmakla nominacija za Oscara, a i Urok, moj prošlogodišnji ulov iz Linza koji se našao u utrci za LUX nagradu Evropskog Parlamenta, još uvek nekako odzvanja poznato, sa dobrim razlogom - dobar je to film. Čini se da geografska pozicija između dve arthouse velesile, Rumunije i Grčke, daje svoje plodove.
Žažda je film koji možemo početi opisivati tim odrednicama. Od Rumuna imamo fotografiju, kameru iz ruke i statičnu kameru, srednje planove i totale, uz dašak intimnosti Dardennovih. Od Grka gotovo antropološku studiju ponašanja ljudi u relativnoj izolaciji i elementarni bizarluk, doduše utišan za stepenik ili dva. Naći će se još par uticaja i referenci tu, svesnih ili nesvesnih, a Žažda je vrlo solidan i zabavan film.

Situacija je otprilike ovakva: tročlana familija sastavljena od poduzetne i lajave majke (Jančeva), povučenog oca u majstor-kvariš fazonu (Hristov) i užasno smotanog sina tinejdžera (Benev) pokrenula je biznis sa pranjem posteljine za hotele u okolini. To bi bilo super-normalno da oni taj biznis nisu pokrenuli na vrhu brda u izuzetno sušnom i retko naseljenom predelu čiji pejzaž podseća na pustinju u westernima.
Zato su pozvali putujućeg majstora (Mihajlov) da im iskopa bunar. On, međutim, dolazi sa kćerkom (Najdenova), sitnom i dinamitnom curicom koja voli da prosipa otrov, zabavlja se zajebavajući druge i baca seme razdora. U početku će najviše najebavati smotani momčić, ali njenih spletki neće biti pošteđeni ni ostali. Uz takvu dinamiku belodano je jasno da se sprema sranje koje prevazilazi tinejdžerske nestašluke.
Motiv stranca koji unosi nemir u ustaljene živote svojih domaćina je poprilično standardna stvar. Nije čak ni naročita novost da taj stranac bude uvrnuto i sablasno dete, samoživo i pakosno, možda čak i zlo. U većoj ili manjoj meri, ti isti motivi se u drami vrte još od Čehova. Naravno, to treba znati izvesti iz pozicije reditelja i debitantkinja u dugometražnom formatu, primarno glumica Svetla Cocorkova to radi vrlo vešto i sigurno. Od znalački izvedene ekspozicije u kojoj se upoznajemo sa mestom radnje i njegovim miljeom (obratite pažnju na mali broj likova, to nije slučajno) i upoznavanja sa dnevnim rutinama, ona polako dodaje na napetosti, pa dobijamo utisak polaganog kuvanja.

Cocorkova je donela pravu odluku, inače jako neobičnu za glumicu koja po prvi put režira dugometražni film, da se u filmu ne “slika” čak ni u sporednoj ulozi. Dobro, možda je to samo splet okolnosti da takve uloge, odogovarajuće za njenu starosnu dob, u filmu nema, ali ona se u svakom slučaju može u potpunosti posvetiti režiji. Takođe, kao glumica je barem pola posla odradila sa “castingom” pravih glumaca i, najvažnije, pravih faca za likove. Njih nećete zaboraviti tek tako.
Divno i krasno, čak nam je potpuno jasno kuda to, u narativnom smislu, vodi. Međutim, samo od sebe se nameće pitanje šta bi to trebalo da znači. Okruženje siromaštva i borbe za egzistenciju navodi na realizam, ali sama premisa je nelogična: zašto bi iko kog vraga otvarao vešeraj tamo gde nema vode? Nadalje, je li Žažda planirana kao nekakav šok, nekakva istočnoevropska varijacija na temu Borgmana koji je opet derivat Lynchovske začudnosti i psihoanalitičnosti i Hanekeove potrebe da šokira i uplaši buržoaziju? Opet, koga Žažda pokušava da šokira? Sve ili nikoga? Ko je tu naša tačka identifikacije? Odakle dolazi opresija, a odakle izazov? Je li sve to samo simbolika koja mi nekako promiče?
Žažda otvara dosta tema i pitanja i to dan-dva po gledanju filma. Možda grešim što previše razmišljam i tražim sitnice: film nije samo gledljiv, nego je zanimljiv i vešto napravljen. Možda čak i nema poentu dalje od one univerzalne o ceni zajebancije. Sve u svemu, film vredan gledanja, možda i repriziranja.

Det vita folket / The Deposit

May 4, 2016, 12:00 am

≫ Next: The Rift

≪ Previous: Žažda / Thirst

$

0

0

2015.

scenario i režija: Lisa Aschan (prema drami Johannesa Anyurua i Aleksandra Motturija)

uloge: Vera Vitali, Pernilla August, Aliette Opheim, Isaka Sawadogo, Emil Almen, Ville Virtanen

Engleski naslov naveden na IMDB-u jednostavno nema smisla i valjda su zato na festivalu Crossing Europe u Linzu samo preveli originalni švedski naslov. The White People u kontekstu filma ima smisla. Reč je o drugom filmu Lise Aschan nakon obećavajućeg debija Apflickorna(2011), fine priče o odrastanju, drugarstvu i kompetitivnosti prikazane na brojnim festivalima. Det vita folket je potpuno različit film, u neku ruku takođe antropološka opservacija, ali sa vidljivim rascepom između univerzalnih i vrlo partikularnih motiva.

Bez neke ekspozicije, na početku filma naša junakinja Alex (Vera Vitali) je već u sranju: ljudi u uniformama je sprovode do podzemnog zatvora usred ničega. Tu saznajemo da joj je dozvola boravka istekla i da se spremi za deportaciju koja će uslediti. Period čekanja može trajati i po par meseci koje će Alex provesti u svojoj ćeliji i zajedničkim prostorijama. Saznajemo da je vani, kod suseda, ostavila kćerku i to joj je motiv da se kako zna i ume dočepa slobode. Naravno, zatvor kao zatvor, to sve utiče na njenu psihu, pa će Alex aktivno fantazirati o slobodi i širokim prostranstvima.

Geografija i građevina nisu jedini razlozi zbog kojih se iz pećine ne može pobeći. Presudni razlog je zatvorski sistem. Oni nisu policija, upitno je i da li su državni službenici, ali svakako rade za neku vlast. Oni se međusobno dobro poznaju i čini se kao da su i oni zatvorenici takvog sistema - o njihovom privatnom životu ne saznajemo ništa. Kad nema “glavnog” FK (Virtanen), postrojenjem sa punim autoritetom i sadističkim tendencijama upravlja Viktoria (August). Za jednog od čuvara, Franza (Almen), saznajemo da je i on robijao na istom mestu, dok se drugi, Josef (Sawadogo), drži pravila čak i kad su ona suprotna njegovoj etici. Pored čuvara, i zatvorenici često rade jedni protiv drugih, očekujući privilegije zauzvrat ili makar iz čiste ljubomore i rivaliteta.

Na univerzalnom planu, to su poznate stvari, osnova nebrojenih zatvorskih filmova: želja za slobodom i sukob sa rigidnom birokratijom, uz nasilne tendencije onih koji figuriraju kao vlast i ljudske slabosti onih nad kojima se ta vlast vrši. Tu nema ničeg spornog i nije nam teško navijati za pojedinca, verovatno moralno ispravnog u sukobu sa tom aždajom. Na tom planu, Vera Vitali pokazuje kvalitete obične žene i posvećene majke, a ostatak glumaca kompetentno igra arhetipske likove u takvom sistemu.

Problem je partikularni kontekst Švedske koji je nekako distorziran od onoga što pod Švedskom zamišljamo. Alex i velika većina zatvorenika izgledaju “švedskije” od njihovih čuvara koji, pak, uglavnom izgledaju kao pripadnici manjina. U tom ključu, još ako u obzir uzmemo naslov, Det vita folket možemo tumačiti kao loše maskiranu desničarsku, neo-tradicionalističku tiradu protiv multikulturalnosti i političke korektnosti, pa čak i kao rasističku fantaziju. Međutim, čini se da ni na tom planu autorica Lisa Aschan nije dosledna i ne ide do kraja, da samo provocira, ali ne sme i ne želi da poentira.

Nekih dvadeset godina ranije, Desmond Nakano je napisao i snimio film White Man’s Burden u kojem je alterirao rasne i klasne pozicije u Americi, dovevši u sukob belog, siromašnog radnika i aparat crnih kapitalista i birokrata. Nakano, i sam pripadnik manjine koja je bila žrtva rasizma u američkom društvu, nije neko koga bismo mogli optužiti za rasizam, pa je u filmu pitanje klase centralno: oni koji imaju moć ugnjetavaju one koji istu nemaju.

Problem sa Det vita folket je, pored toga što asocira na superiorniji film, što nikad nije dobro, i to što ostaje u procepu između dva pola. Niti je toliko fokusiran na univerzalne težnje zarobljenog čoveka za slobodom, niti je dovoljno hrabar, jasan i jednoznačan u svojoj poziciji, ma koliko ona bila neprihvatljiva i pogrešna u današnjem, sve kompleksnijem svetu. Jednostavno rečeno, bespoentan i stoga bespotreban film.

The Rift

May 5, 2016, 12:00 am

≫ Next: Baden Baden

≪ Previous: Det vita folket / The Deposit

$

0

0

2016.

režija: Dejan Zečević

scenario: Barry Keating, Milan Konjević

uloge: Ken Foree, Katarina Čas, Monte Markham, Dragan Mićanović, Denis Murić

Iako njegovo ime nije navedeno u mojoj “credits” listi, ključni čovek ovog projekta, producent Milan Todorović retka je i nasušno potrebna zverka u močvari srpskog filma. The Rift, naime, dolazi iz iste kuhinje kao i Zone of the Deadi Mamula i fura žanrovski horor na engleskom jeziku namenjen globalnom tržištu, pre svega njegovom video-segmentu.

To je nešto, dragi moji, što možemo nazvati industrijom: barem jedan film godišnje, nešto stranih i prilično poznatih glumaca (barem fanovima žanra), sve ozbiljnija produkcija i uhodani kanali distribucije. U zemlji Srbiji gde se filmska industrija svodi na iznajmljivanje lokacija i studija Europacorpu, a televizijska podseća na automobilsku iz perioda Zastave (proizvodi se nešto, ali je zastarelo, nekvalitetno i namenjeno osiromašenom i otupljenom domaćem tržištu), žanrovski pristup koji fura Todorović sa saradnicima je osveženje.

Ako ćemo pravo, kvalitet tu nije od presudne važnosti. Ti filmovi ostaju u okvirima B produkcije i možda čak trasha, recikliraju matrice američkog filma i u najboljem slučaju služe za jednokratnu i lako zaboravljivu zabavu u trajanju od sat i po. Uostalom, sa budžetima skromnim čak i za srpske prilike, u potpuno privatnoj produkciji i bez “umetničkih” i “dođeš mi - dođem ti” kombinacija, nije uputno očekivati više. Za takav “ako prođe - prođe” pristup je ipak potrebna određena količina hrabrosti.

Nemojmo, dakle, očekivati čudo: The Rift je film sa svojim nedostacima (ima ih onoliko) i u rangu nečega što se vrti na opskurnim kablovskim kanalima. Ono što je primetno na prvi pogled je produkcijski napredak: film izgleda dosta upeglanije od Mamule, o drmusavoj i haotičnoj Zonida i ne govorimo, sa nekoliko vrlo atraktivnih “drone” kadrova, upotrebom CGI-ja (ništa posebno, ali retko viđano u Srbiji) i čak ekskurzijom u svemir (žanrovska odrednica filma je SF-horor), te sa elaboriranom rekvizitom oko koje je, po rečima reditelja Dejana Zečevića (T.T. sindrom, Četvrti čovek, Neprijatelj), cela priča i nastala.

Prema Zečevićevoj ideji Dimitrije Vojnov je napisao dva “treatmenta” sa različitim lokacijama u planu, ali oni su napušteni, a Todorovićevi stalni saradnici Milan Konjević i Barry Keating su uneli i neke novine. Veoma ugrubo, u konačnoj verziji radi se o CIA-inoj misiji sastavljenoj od agenta-spavača u Beogradu (Čas), usamljenog specijaliste pred penzijom (Foree), naučnika na umoru (Markham) i domaće podrške (Mićanović) sa ciljem da, navodno, pokupe ostatke špijunskog satelita koji se srušio u retko naseljeno močvarno područje u Vojvodini. Naravno, stvari nisu kakve se čine, pa se tu ne radi o satelitu koliko o seriji fenomena koji uključuju vremensko-prostornu crvotočinu između NASA-ine misije na Mesec iz 70-ih godina i sadašnje Srbije, astronautu u odelu koji nepomično leži na stolu i kojeg domaći štuju kao božanstvo, sablasnom detetu koje ne govori (Murić) i, na kraju, suspenziji smrti. Zanimljivo, ovo je već drugi domaći naslov na Festu koji igra na tu kartu.

Sad, kako je to izvedeno? Pa... Recimo da deluje skoro slučajno, motivi se uvode i napuštaju bez nekog naročitog reda i smisla. Zbog toga film izgleda kao ekskurzija kroz žanrove, od relativno trilerastog zapleta na početku, preko SF-horora do zombie-slashera i “cliffhangera” na kraju kao mamca za nastavak. The Riftbi profitirao od još jedne “ruke” scenarija, ali nikako od još jedne autorske ruke, koliko od toga da se svi ti motivi logički povežu u jednu koherentnu celinu. Ovako, The Rift više deluje kao portfolio nego kao film.

Na glumačkom planu, ono što očekujemo, to ćemo i dobiti: Ken Foree i Monte Markham su pouzdani u svojim ulogama nalik na one na kojima su izgradili karijeru. Njih dvojica su B glumci oko kojih se stvorio nekakav kult i oni ga opravdavaju. Dragan Mićanović sa svojim dobrim engleskim jezikom se sve češće pojavljuje u stranim produkcijama u Srbiji i onim domaćim koje liče na strane i u njima igra tipske uloge koje su možda ispod njegovog glumačkog nivoa, ali to čini sigurno i rutinirano. Blago razočaranje je Denis Murić u nedovoljno razvijenoj i napisanoj ulozi koji lagano mesečari i ni on, a ni reditelj Zečević ne uspevaju da toj ulozi učitaju nekakav smisao. Pozitivno iznenađenje je Katarina Čas koja se do sada u stranim filmovima pojavljivala više kao telo nego kao osoba. Ovde vidimo neke naznake karaktera i korak u pravom smeru, ali budimo svesni da su njeni glumački dometi ipak ograničeni i da joj je ovo za sada maksimum. U nekom drugom svetu, onom anglofonom, ona bi na osnovu izgleda i malo talenta napravila ozbiljnu karijeru, ali ni Slovenija, kao ni Srbija, nije pogodna teritorija za B filmove.

Što se reditelja Dejana Zečevića tiče, moram reći da sam skeptičan. T.T. sindromomnisam oduševljen nimalo, ranijim radovima još manje, a televizijskim tezgama ponajmanje. Jednako tako, Četvrti čovek mi je delovao kao nespretni krpež motiva iz stranih filmova. Neprijateljasam propustio, došao mi je u nezgodno vreme, iako sa relevantnih mesta čujem reči hvale. Pitanje je koliko je on pravi čovek za projekat poput The Rift, koliko ima autoriteta, šta je tačno bio njegov zadatak i koje su odluke bile njegove u celom filmu. U režiji se od kadra do kadra može osetiti i poznavanje zanata, ali i amaterizam. Muzika je, recimo, preglasna na nelogičnim mestima, većina filmskog nasilja se odvija van pogleda kamere, a kamera se ljulja levo-desno-gore-dole kroz ceo film. Mislim, imamo svemir, ali nemamo svemirske brodove, a ni oni se ne ljuljaju kao turistički jedrenjaci na Jadranu.

Ono što mogu pohvaliti su “production values” i The Riftkao projekat koji je sklopio vrlo neobičnu koprodukciju partnera iz Srbije, Slovenije i Južne Koreje. To je značajno za filmsku industriju barem Srbije i Slovenije i za nadati se je da će se slični aranžmani ponavljati kada je u pitanju žanrovski film. Inače, The Riftkao film nije potpuno gubljenje vremena, ali nije ni obavezna lektira. Možete s njim zadovoljiti svoju radoznalost, ali to je otprilike to.

Baden Baden

May 6, 2016, 12:00 am

≫ Next: Peur de rien / Parisienne

≪ Previous: The Rift

$

0

0

2016.

scenario i režija: Rachel Lang

uloge: Salome Richard, Claude Gensac, Lazare Gousseau, Swann Arlaud, Olivier Chantreau, Kate Moran

Baden Baden, jedan od pobednika ovogodišnjeg izdanja Crossing Europe festivala u Linzu, debitantsko je dugometražno igrano ostvarenje Rachel Lang, ali i dio neformalne trilogije zajedno sa dva kratka filma, u Locarnu nagrađenim Pour toi je ferai bataille(2010) i Les navetes blancs empechent de dormir (2011). Glavni lik te trilogije je Ana koja prolazi kroz neobično-obične životne situacije, igra je Salome Richard i u njoj se, čak i fizički može prepoznati autorica Rachel Lang. Mlada filmašica i pripadnica rezervnog sastava francuske vojske jedna je od neobičnijih pojava savremenog evropskog filma i pleni iskrenošću i neposrednošću u svom filmskom opusu kao i u nastupu.

Nakon hvatanja prelomnih trenutaka u svom ili Aninom životu kao što su odlazak u armiju i raskid sa dečkom, Rachel Lang se u svom dugometražnom prvencu bavi klišeom “leta koje će promeniti sve”, odnosno perioda u kojem će naša junakinja naučiti nešto sama o sebi, doći do spoznaje i posložiti život koji je do tada stajao “u leru”. Upoznajemo je na asistentskom, “entry-level” poslu na filmskoj produkciji u Briselu kao ličnog vozača glavnoj zvezdi filma (Moran) koja je jedina tretira kao ljudsko biće. Nakon grubog iživljavanja nadređenih shvatamo da se iza maske muškobanjaste i čvrste cure zapravo krije fragilna i nesnađena osoba. Ana zato uzima luksuzni službeni auto i odlazi u svoj rodni grad Strasbourg da preko leta razmisli šta bi sa sobom i sa svojim životom.

Od tog trenutka, film se pretvara u manje ili više povezanu seriju kratkih vinjetica iz njene svakodnevice kojim se propituju odnosi sa prijateljima, bivšim/budućim dečkom, pretencioznim video-umetnikom Borisom (Chantreau) sa kojim deli i nekoliko fantazijsko-snenih sekvenci, familijom i naročito starom, iskrenom i simpatičnom bakom (Gensac). Centralni narativni momenat je preuređenje kupatila nakon što baka zbog pada završi u bolnici, što se čini kao suviše banalna stvar da bi se oko toga gradio film o samospoznaji.

Langova to vrlo vešto koristi kao metaforu za destrukciju i pokušaj rekonstrukcije, renoviranje kupatila postaje preslagivanje života, a usput u priču uvodi i preko potrebno osveženje u liku dobroćudnog, ali ne baš sposobnog majstora (Gousseau) sa druge strane granice koji možda neće mnogo toga zapravo popraviti, ali će uneti pozitivu i popraviti makar raspoloženje. Njihova međusobna hemija i deadpan humor iz temelja čine Baden Baden pozitivnim filmskim iskustvom, a iskreni i naivni destruktivni pristup sa sve obijanjem pločica od priče o kupatilu prave dominantni i najuspeliji segment filma.

Ni ostali segmenti nisu baš potpuno besmisleni, ali svakako ostaju u senci ovog, što nam efektivno demonstrira da je preslagivanje sopstvenog života dugotrajan i slojevit proces, a ne nešto što se dešava instantno. Problem sa takvim pristupom je što je tih vinjetica ipak previše, pa to što često ne vode nikamo počinje da smeta i opterećuje film čiji bi tempo profitirao od skraćivanja za 10-15 minuta. Ali i ovako su neobična protagonistkinja i glumica koja u dogovoru sa autoricom improvizira većinu materijala sasvim dovoljan razlog da se film pogleda.

Ono za šta ostajemo uskraćeni su konteksti lokacija. Brisel vidimo samo na početku i to kao filmsku metropolu, što je smela tvrdnja iako Belgija primenjuje proaktivne mere za domaće i strane filmske produkcije. Što se Strasbourga tiče, videćemo nove blokove i pogled iz njih na čuvenu katedralu, ali to je otprilike to. Film je inače atraktivno i utilitaristički realistično uslikan, za šta je odgovorna belgijska direktorka fotografije Fiona Braillon.

Rachel Lang je u razgovoru nakon filma govorila o pograničnim i multi-kulturnim gradovima kao o svom prirodnom okruženju, ali to na filmu skoro da i ne vidimo. Možda se to nekako poentira u sceni u kojoj Ana ide u Bauhaus preko granice u Nemačku i u tome što majstor skoro savršeno govori francuski dok ona nemački tek natuca, ali u kontekstu filma to je tek jedan manje važan detalj. Naslovno pogranično lečilište svetskog glasa se pominje kao referenca i to u kontekstu kupatila.

Baden Baden je simpatičan film i otkriva veliki potencijal Rachel Lang koja samo mora da poradi na selekciji onoga što će se naći u konačnoj verziji filma i da se čvršće drži narativne linije za koju se odlučila, pa ma kako se banalnom ona činila. Sa renoviranjem kupatila joj je uspelo. Njen sledeći projekat će se baviti specifičnostima života u vojnom naselju, pa još k tome na Korzici. Moram priznati da sam zaintrigiran.