Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 15 | 16 | (Page 17) | 18 | 19 | .... | 66 | newer

    0 0
  • 08/22/15--00:00: Panama


  • 2015.
    Režija: Pavle Vučković
    Scenario: Pavle Vučković, Jelena Vuksanović
    Uloge: Slaven Došlo, Jovana Stojiljković, Miloš Pjevac, Tamara Dragičević, Jelisaveta Orasanin

    Znamo šta su teme u savremenom srpskom filmu. Sa jedne strane, imamo limunade, populističke komedije i kostimirane drame namenjene pre svega domaćoj publici, a sa druge imamo festivalske filmove. Oni već znaju biti raznorodni, a u poslednje vreme uglavnom se bave zabludelom / izgubljenom omladinom i (potpuno krivim) potpornim tačkama koje ti mladi ljudi nalaze u društvu koje se raspada na sastavne delove, kao što su to Šišanje (Stevan Filipović, 2010), Tilva Roš (Nikola Ležaić, 2010), Varvari (Ivan Ikić, 2014) i novi, ovogodišnji Filipovićev Pored mene. Možda najprominentniji film iz tog vala je (za sada) Klip (Maja Miloš, 2012) koji je nagrađen na festivalu u Rotterdamu.
    Panama se upravo naslanja na Klip, ali samo u najgrubljim crtama. Tema se čini sličnom, film se bavi seksualnošću i seksualiziranošću kod mladih i kulturom društvenih mreža i instant-komunikacije koja dovodi do instant-sparivanja, ali je milje potpuno drugačiji i potpuno atipičan za srbijanski film. Umesto očekivane socijale i jalove tlapnje o moralu i vrednostima, Pavle Vučković nam sa Panamom donosi univerzalne stvari: psihologiju i urbanu ljubavnu priču koja se može dogoditi i ponoviti uvek i svugde u našem vremenu i našem globalnom svetu. Zbog toga je Panama izuzetno značajan film za srpsku kinematografiju, a o tome da li je dobar se da raspravljati.


    Naš protagonista je Jovan (Došlo), tipičan predstavnik beogradske više srednje klase (da, to postoji), pomalo blazirani student arhitekture koji se vratio sa pauze (verovatno iz inostranstva), i koji vreme provodi blejeći okolo, po gradu, na kompjuteru i na smartfonu, i koji stalno gleda kako da povali nešto. Posao i fakultetske obaveze otaljava, ozbiljna veza ga ne zanima, samo površne seksualne avanture. U tom smislu ima letnju opkladu sa svojim nezrelim prijateljem Milanom (Pjevac), svojevrsno mužjačko takmičenje u zavođenju. Ima i nekakvu kao devojku koja ga smara, Sandru (Dragičević), ali prema njoj je hladan i neprijatan.
    Njegova situacija će se izmeniti kada u njegov život uđe Maja (Stojiljković), naoko fina devojka iz „stare beogradske porodice“ koja radi u knjižari i Jovana želi samo za sebe. Iako Maja pršti od seksualne energije, isprva se čini da Jovan manipulacijama i emocionalnim ucenama stvari drži pod kontrolom. Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Maja možda nije tako fina kako se čini, niti tako monogamna i zaljubljena kako priča. I to će postati misterija i „mindfuck“ za Jovana, a psihološka igra natezanja s njom će ga voditi u opsesiju i ludilo...
    Ukratko, film bi se mogao opisati rečenicom: „Frajer se tripuje da ga riba vara.“ I to ne bi bio ni pogrešan ni nedostatan opis, to je to što vidimo. U krajnjoj liniji, nebitno je da li ga zaista vara ili ga samo tripuje tragovima koje nemarno ili namerno ostavlja na svojim društvenim mrežama, jer zapravo pratimo kako se frajerov do tog momenta savršeno uređen, iako besadržajan život raspada na sastavne delove. I naslov filma, ime centralnoameričke države, doći će na naplatu tek pred kraj filma i biće možda prevara nad prevarama i iluzija nad iluzijama.


    U psihološkom smislu, svi smo kroz to manje ili više prošli tokom odrastanja. Neko bi nam zavrteo mozak i ostavio nas u bunilu. Uporniji od nas i više puta. Sa distance se takve stvari čine beznačajnim i trivijalnim, ali onda je to bio naš ceo svet. Ako su neki imali sreće da kroz takvu situaciju ne prolaze, ne znači da ih ona neće pogoditi u zrelom dobu kad su ulozi veći, da ne pričamo o tome da se takve persone samozavaravaju da su na to imune. U tom smislu, Panama me je vratila u trenutke moje mladosti (i relativnog blagostanja, što je pomalo „besides the point“), kada mi se činilo da je ceo svet moj ili da će to postati.
    Istini za volju, Panamaima dosta tipski scenario i dosta tipske likove, iako se Vučković kune da mu je većina toga došla nesvesno. Ta tipskost donekle olakšava posao glumcima jer se uglavnom zna šta se od njih očekuje i oni to odrađuju korektno. Njihovi zadaci su postavljeni precizno, što eliminiše mogućnost krupnih grešaka, ali istovremeno im smanjuje prostor da zablistaju. Vučković je, sa druge strane, dosta bolji reditelj nego pisac, i to dolazi do izražaja u pojedinačnim scenama i u igrarijama sa formatima. Ne treba smetnuti s uma da je on majstor kratkog filma i da već ima nagrade iz Cannesa, što je Panamiomogućilo poprilično atraktivno mesto za svetsku premijeru. Međutim, Panama je kao celina dosta slabija nego što je to po delovima.
    U konačnici, ovo je potreban, ali tek osrednji do korektan film koji nikad ne udara dovoljno jako i ne ostavlja dovoljno jak utisak. Njegov problem nije, što će mu srpska publika zameriti, nedostatak specifično srpskog (ili beogradskog) konteksta. To mu je čak i jača strana i razlog zašto je potreban i inovativan u jednoj maloj kinematografiji. Njegov problem je što jednostavno nije poseban, ili makar dovoljno poseban po pitanju tih univerzalnih tema kojima se bavi.

    0 0
  • 08/23/15--00:00: The Lobster
  • kritika originalno objavljena na fak.hr
     

     2015.
    režija: Yorgos Lanthimos
    scenario: Yorgos Lanthimos, Efthymis Filippou
    uloge: Colin Farrell, Lea Seydoux, Rachel Weisz, Ben Whishaw, John C. Riley, Olivia Colman, Angeliki Papoulia

    Grčki bizarni val odavno je izašao iz okvira samo domaće kinematografije i postao fenomen na velikim filmskim festivalima. Yorgos Lanthinos je među najodgovornijima za to, a njegov film Dogtooth (2009.) svakako je jedan od prvih naslova koji će nam pasti na pamet kad govorimo o tom filmskom pokretu. Ove godine u Cannesu imali smo priliku vidjeti još jedan međunarodni proboj te škole filma i opet je Lanthinos bio u centru pažnje. Njegov novi film The Lobster je na engleskom jeziku, snimljen u Irskoj, u širokoj europskoj koprodukciji i s globalno poznatim glumačkim zvijezdama.
    Naravno, zbog tih okolnosti, The Lobster je jedan od najiščekivanijih i najintrigantnijih naslova na ovogodišnjem festivalskom ciklusu. Iz Cannesa se vratio s dobrim kritikama i s tri nagrade, od kojih je najznačajnija nagrada žirija u glavnom programu, uz još “Pasju” i “Queer Palmu”. I zbog toga je hrvatska publika imala izuzetnu sreću da ga vidi relativno svježeg, i u Puli i na Motovunu. Ali, avaj, The Lobster je samo podgrijao očekivanja da bi nakon toga uslijedilo razočaranje, što dosta govori i o filmu i o maniru njegovog autora, ali više od svega govori u prilog tvrdnji da je ovogodišnja festivalska “berba” jedna od najslabijih u posljednjih nekoliko godina.
    The Lobster sjajno počinje. Bazira se na bizarnoj, distopičnoj premisi po kojoj je život namijenjen isključivo za parove. U tom svijetu samci imaju 45 dana vremena u posebnom hotelu da se “upare”, po “gay” ili “straight” ključu (biseksualnost ne dolazi u obzir zbog praktičnih razloga). U suprotnom, bit će pretvoreni u životinju po vlastitom izboru i pušteni u prirodu. Naš junak David (Farrell) odabrao je naslovnog jastoga kao svoju životinju iz praktičnih razloga: jastozi mogu dugo živjeti i plodni su cijelo vrijeme, a on je oduvijek volio more. Istina, sva je prilika da će završiti na nečijem tanjuru, ali bez rizika nema dobitka.
    Prvi dio filma smješten je u hotelu koji izgleda kao bizarni svijet koji je osmislio Terry Gilliam, a snimio ga Wes Anderson sa svojim statičnim kamerama, elaboriranim mizanscenima i savršenim simetrijama. U tom hotelu David broji dane i osjeća pritisak vremena, poštuje ili zaobilazi pravila koje mu je nametnula direktorica (Colman), druži se s drugim gostima (Whishaw, Riley) i pokušava “uloviti” odmetnute samce koji žive u obližnjoj šumi kako bi produžio svoj ljudski život za još koji dan. U večernjim satima sudjeluje u formalnim i neformalnim druženjima, čezne za ženskim društvom ili provodi vrijeme sa svojim psom, nekada bratom Bobom. A vrijeme neumitno teče…
    Uslijed okolnosti koje ne bih otkrivao (a dovoljno su elaborirane, iznenađujuće, bizarne i nasilne), David je u jednom trenutku primoran napustiti hotel, odmetnuti se i pridružiti grupici samaca koje željeznom rukom vodi jedna mlada žena (Seydoux). Tu se njegove nevolje ne završavaju, jer je bazično jedan set pravila zamijenio drugim, jednako rigidnim, ali suprotnog usmjerenja. U grupi je svako sparivanje, osim za potrebe pojedinih misija, najstrože zabranjeno. David će se opet naći u problemu i biti otpadnik kada u grupu dovede kratkovidnu ženu (Weisz) i zbliži se s njom, ugrožavajući oboje.
    The Lobster tu počinje s lutanjem i ponavljanjem, čak razvlačenjem i rastezanjem, što je šteta jer je premisa izuzetno pametna i zanimljiva, a “navlakuša” sjajno izvedena. Samo od dijela u hotelu bi se mogao sastaviti odličan kratkometražni ili srednjemetražni film, i to je Lanthinosov manir: njegovi filmovi po pravilu padaju u drugoj polovici. Od toga su patili i Dogtooth i naročito Alps (2011.). Ovdje je taj disparitet jako primjetan i to jako kvari utisak o filmu i zapravo potkopava inteligentno primjećenu premisu da je naš svijet naštiman za parove i nuklearne obitelji, a da su svi ostali nekakvi svojevoljni odmetnici i otpadnici koji su svjesno izabrali teži put. Fokus se u drugom dijelu mijenja na to kako je alternativa često jednako rigidna kao i “mainstream”, što je apsolutno točno, ali ne baš naročito originalno, kako u svijetu filma, tako i u realnosti. Dodatni problem s tim je i sve veća uloga Rachel Weisz za koju ona nema glumačke snage.
    To, naravno, ne znači da The Lobster nema svoje momente čiste, pervezne i crnohumorne zabave koju dodatno pojačava sjajan stil. To naročito stoji u prvoj polovini filma. Gosti samačkog hotela izuzetno su uvrnuti likovi, a glumci su izuzetno raspoloženi. Colin Farrell apsolutno briljira u svojoj ulozi smušenog Davida, a ostali mu sjajno sekundiraju. John C. Riley i Ben Whishaw sjajno koriste svoje komičarske sposobnosti, a Angeliki Papoulia opet je uspjela ostvariti ulogu za pamćenje kao monstruozno hladna i bezosjećajna žena.
    Tu onda dolazimo do jednog trenda kod ovogodišnjih mnogoiščekivanih filmova: autori imaju osjećaj za priču, bez problema je pronađu i postave, vode je jedno vrijeme ili ona vodi njih, ali nisu sposobni “zapakirati” je, završiti i zaokružiti. Opada li im sposobnost kontrole svog umjetničkog djela opada zbog pada pažnje? Razvlače li namjerno priču ne bi li se bolje uklopili u ciljani format trajanja? Ostanu li jednostavno bez ideje negdje u procesu? Moram priznati da me to pomalo frustrira. The Lobster nije ni izbliza toliko dobar film koliko može i mora biti i zaista mi je žao zbog toga.

    0 0
  • 08/24/15--00:00: Amy


  • 2015
    Autor: Asif Kapadia

    Beograd, 2011. godine, tvrđava Kalemegdan, koncert Amy Winehouse. Nije uspela da izvede ni prvu pesmu. Nije htela. Bila je pijana. Ja nisam bio tamo, iako sam bio u gradu. Nisam bio fan. Možda ne bih promenio radio-stanicu kad bih je čuo, ali malo mi je išao na živce taj hype oko nje. Oko talenta. Oko drogiranja i napijanja. Oko genijalnosti i samodestruktivnosti. Za mene je bila samo jedna od modernih zvezdica, onih koje ne traju dugo jer hrane indiferentnu svetinu u večitoj potrazi za novim senzacijama.
    Bio sam u krivu. Amy se već na prvi pogled izdvajala iz mase. Tako obična, bezobrazna židovska devojka iz severnog Londona, a tako neobičan izvođač. Prirodno ružnjikava, ali predivna kad se pojavi na pozornici sa čašom vina i cigaretom. Tako trashy i tako elegantna, gotovo glamurozna. Bila je neverovatni, sirovi talenati i bila je naslušani, nastudirani jazz snob. Bila je iskrena, nepatvorena. Pisala je iz duše i pevala iz duše, terapijski. Bila je nesretna, emotivna, autodestruktivna, nevezano samo za alkohol i drogu, nego i za hranu, za ljubav, za odnos prema prijateljima i prema životu. Bila je spremna za velika dela, možda čak i genije u nastajanju, ali nije imala vremena da nauči živeti sama za sebe.


    Svašta čovek nauči s vremenom i shvatiti gde greši. Amy je bila moja generacija i nije imala vremena da shvati gde je grešila pre nego što joj je pritisak svega došao glave. Spletom okolnosti, svako od nas je mogao da završi kao Amy. Meni je vreme dalo priliku da revidiram svoj blazirani stav prema, za sada, poslednjem globalno prepoznatom fenomenu po pitanju kreativnosti i iskrenosti. Zato sam iskoristio priliku da pogledam dokumentarac o Amy Winehouse na Sarajevo Film Festivalu.
    Ono što me zanimalo bio je pogled u razvoj njene karijere i haos koji joj se spiralno razvijao na privatnom nivou. Upoznajemo je kao četrnaestogodišnjakinju kako peva veoma stilizovanu verziju Happy Birthday svojoj prijateljici. U kasnim tinejdžerskim godinama usledio je postojani uspon, nastupi po klubovima i prvi album Frank na kojem je Amy demonstrirala sposobnost i izgrađenost stare jazz pevačice zarobljene u telu krhke devetnaestogodišnjakinje. Usledila je ozbiljna lova, stan u Camdenu, trava, alkohol, divlji provodi.
    Usledio je i Blake Fielder, indie rock žurkadžija, serijski zavodnik, alkoholičar i rekreativni narkoman. Prva faza njihove romanse, a naročito njen kraj je bio inspiracija za Back to Black, koji je postao ogroman hit. Pristojna lova je postala ogromna lova, dotad neprisutni otac je postao gospodar karijere, a agent za turneje je postao menadžer. Usledila je slava i pritisak sa kojim Amy nije mogla da se nosi. Usledilo je autodestruktivno ponašanje, napijanje i drogiranje, kao mehanizam odbrane. Usledilo je još paparazzi pažnje krvožednih medija uz veoma neprijatne, sprdačke komentare. 


    Blake se vratio i zajedno su se drogirali. Išli su na rehabilitaciju i ponovo su se vraćali starim navikama. Blake ju je opet napustio i ona je ostala sama u neprijateljskom svetu. Imala je i boljih dana, i svojih želja, i bilo joj je dosta svega. Htela je novi život, jednostavniji i prijatniji, ali nije joj bilo dano. Možda nije ni htela otići, ali njeno izmučeno, mršavo telo nije izdržalo poslednji nalet alkohola... Beograd i ta otkazana turneja su bili suštinski nebitni, samo su bili poslednji pokazatelj skorog kraja.
    Dobro, to smo nekako i znali, možda ne sve, ali većinu toga. Naše doba je medijsko doba, doba instatne slave, doba bez privatnosti. Njen život je bio pod lupom javnosti, i, što je još važnije, dokumentiran u gomili privatnih snimaka na koje se film jako oslanja. Ti zrnasti, amaterski snimci, istovremeno neformalni i teatralni, uglavnom su efektan pristup za temu, ali se posle nekog vremena potroši. Ritam filma je popravljen brojnim intervjuima sa ljudima koji su Amy dobro poznavali i koji su na njen život uticali. Čujemo njene prijatelje, roditelje, kolege muzičare, menadžere... Svako od njih ima svoj ugao gledanja, često i svoju agendu, a na nama je da složimo priču.
    Asif Kapadia, autor i dokumentarnih i igranih filmova, ipak zauzima stav i daje ton filmu. Ni tu nema ničeg naročito novog. Krivca nalazi u menadžmentu i Amynom ocu Mitchu koji su svoju „zlatnu koku“ čerupali veoma aktivno. Krivca nalazi i u krvoločnim medijima i društvu spektakla, ali veoma indirektno. 


    Kapadia je imao relativno sličan pristup i u svom prethodnom nagrađivanom dokumentarcu Senna (2010) o spletom okolnosti tragično stradalom vozaču Formule 1. Između Senne i Amy se mogu povući paralele, i između ličnosti i između filmova. Oba filma detaljno izlažu faktografiju iz različitih, bliskih uglova. Međutim, dok Senna traje relativno pristojnih 100 i nešto minuta, Amy je razvučena na preko 2 sata, što je malo previše. Naprosto, format ne odgovara snazi materijala, pa je utisak da gledamo nekakvu dokumentarnu mini-seriju.
    Amy nije loš dokumentarac, ali je daleko od savršenog. Možda je to zbog toga što o slučaju Amy Winehouse već u startu imamo svako svoje mišljenje. Jedni je mitologiziraju i nalaze poveznice sa drugim, slično nastradalim mladim muzičarima. Drugi odlaze u drugu krajnost i nemaju dovoljno poštovanja jer ih ceo taj cirkus oko Amy nervra. Možda ipak nije prošlo dovoljno vremena da bi se o Amy ispričala prava, dokumentarna, sveobuhvatna priča.

    0 0



    2015.
    Režija: Takashi Miike
    Scenario: Yoshitaka Yamaguchi
    Uloge: Hayato Ichihara, Yayan Ruhian, Lily Franky, Riko Nayumi, Pierre Taki, Denden, Reiko Takashima, Mio Yuki, Sho Aoyagi

    Upornost u snimanju filmova je hvale vredna osobina za mladog autora koji se tek probija, za autora u najboljim godinama koji pokazuje da još ima strasti i za veterana koji na taj način pokazuje da je još svež i živahan. Tvrdoglavost u snimanju filmova je skoro pa patetična osobina i za mladu netalentovanu neznalicu i za sredovečnog smarača i za starca koji ne zna kada je vreme da ode u penziju. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da je Takeshi Miike sa svojim poslednjim filmom vrlo blizu patetičnom prizoru vrednom žaljenja.
    I to je šteta iz dva razloga. Prvo, zato što je Takashi Miike i vešt zanatlija i autor koji ima ideju i zapravo jako vredan i poduzetan tip. Njegove žanrovske intervencije su nešto čemu se radujem i što me drži budnim čak i kad je jasno da on taj neki film samo odrađuje. Volim taj njegov „mash-up“, volim raznolikost njegovih filmova i volim to što mu nije stalo samo do love, ali izgleda da je i on samo čovek koji ostaje bez ideja...
    Drugi razlog je to što Yakuza Apocalypse ima sasvim dobro polazište. U pitanju je priča o unutar-klanskom i izvan-klanskom ratu japanskih mafijaša koji, eto, nisu samo obični ljudi od krvi i mesa, nego su neki od njih čak vampiri, a ima i drugih monstruma. Film čak i fino počinje i polako izlaže situaciju, krijući natprirodnu komponentu dovoljno dugo da ona dođe kao iznenađenje, dok nam podastire druge bizarnosti. Recimo glede kodeksa koji se u jednim situacijama poštuje, a u drugima krši. Recimo, neki se tetoviraju, drugi ne. Neki su hrabri, drugi ne. Neki pričaju o zaštiti civila, ali ih drže zatvorene u podrumu na kursu štrikanja...
    Za glavnog „bossa“ Kamiuru (Franky) otkrivamo da je vampir tek kad on padne žrtvom zavere i u okviru klana i van klana, čini se i van normalnog sveta. Njemu presude tip koji govori na engleskom, obučen u „halloween“ kostim sveštenika i njegov pomoćnik koji izgleda kao štreber (zvezda borilačkih filmova Garretha Evansa, Yayan Ruhian), ali ne pre toga što Kamiura svoju moć prenese na svog omiljenog pomoćnika Kagayamu (Ichihara). To, naravno, dovodi do rata između običnih i vampirskih yakuza koje se eksponencijalno razmnožavaju. U tom ratu su, međutim, i bizarnija čudovišta od toga: neko antropomorfno biće sa kljunom koje ubija smradom i nekakva žabolika maskota...
    Ako ste shvatili da je u pitanju trash, u pravu ste. Miike tu nije nimalo suptilan, čini se niti ozbiljan, iako početak možda više sugerira njegovu posvetu video-produkciji i nostalgično sećanje na njegove dane u njoj. Jednom kada shvatimo, u trenutku ubistva, kakve je sorte zapravo Yakuza Apocalypse kao film, povratka nema. Nije mi problem što je to trash, dokle god drži pažnju, ritam i tempo i dokle god nekako komunicira sa publikom širom od dvojice autorovih drugara. Problem je kada je taj trash nekoherentan i kada deluje nabacano i zbrda-zdola, lenjo i nepromišljeno.
    Ne volim da se osećam glupavo kad gledam film jer prosto nisam takav tip. Ne volim kad mi nit filma pobegne koliko god pozorno gledao. Ne volim kad imam osećaj da me autor zeza. A najmanje od svega volim kad film koji ima materijala za 90 minuta traje preko 120. Sorry, Takashi, drag si mi, ali si zabrljao. Nadam se da će tvoj sledeći film biti bolje osmišljen. Možda će moji drugari navučeni na „japanizam“ naći nešto za uživanje u ovom filmu, ali meni to nije uspelo...

    0 0
  • 08/26/15--00:00: Aferim!
  • kritika originalno objavljena na fak.hr


    2015.
    Režija: Radu Jude
    Scenario: Radu Jude, Florin Lazarescu
    Uloge: Teodor Corban, Mihai Comanoiu, Toma Cuzin, Alexandru Dabija

    Za razliku od drugih siromašnih, real-socijalističkih i istočnoevropskih kinematografija, onovremena rumunska kinematografija se dosta oslanjala na naivne istorijske spektakle koji su pucali od kuknjave i samo-viktimizacije. To je, valjda, odgovaralo Vođi i pacifikovalo narod koji je navikao da trpi da istrpi još malo, pa još malo i tako iz godine u godinu. Očekivano, onovremena kinematografija se nije bavila mračnim tajnama iz istorije, ponašanjem prema susedima i manjinama ili ne baš junačkom pozicijom Rumunije u Drugom svetskom ratu i prema Jevrejima. Te teme će tek dolaziti na dnevni red.
    Naravno, od autora kao što je Radu Jude (The Happiest Girl in the World, Everybody in Our Family) očekujemo subverziju i izvrtanje na apsurd ma koje se teme uhvati. I Aferim! to i jeste, i to ne samo na više nivoa, od čisto filmskog i žanrovskog do kontekstualnog, istorijskog, pa čak i univerzalnog. U prethodnom njegovom filmu videli smo kako se pristojan i dobar čovek pretvara u monstruma kada ga nepredviđene okolnosti gurnu preko ruba, a Aferim! će nam pokazati kako nastaje nacija takvih „pristojnih“, „dobrih“ i „krotkih“ ljudi koji su spremni na monstruoznosti.


    Godina je 1823, a mesto radnje je Vlaška, u to doba pod turskom okupacijom, ali pod ekonomskom vlašću lokalnih feudalaca. Naši junaci su stari žandar Costandin (Corban) i njegov sin i pomoćnik Ionita (Comanoiu). Upoznajemo ih na zadatku, pri početku potrage za odbeglim Ciganinom Carfinom (Cuzin), robom koheg moraju vratiti lokalnom vlastelinu Iordachetu (Dabija). Za mene je to nov podatak, da je tamo postojao elaborirani robovlasnički sistem, ne mnogo različit od onog na američkom Jugu, da se Ciganima trgovalo kao stokom i da su čak postojale pijace robova i da je u tome učestvovala čak i tamošnja pravoslavna crkva.
    Aferim! tu tematiku tretira na jedan prilično svež, u evropskoj kinematografiji čak revolucionaran način, kroz žanrovsku odrednicu crnohumornog anti-westerna, bez imalo patetike. Struktura je jednostavna: do pola filma imamo potragu, od pola povratak na imanje obavljenog posla. Ceo film se može podeliti na kratke crnohumorne vinjetice u kojima se Costandin i Ionita susreću sa raznim ljudima: sveštenicima, seljacima, Turcima, trgovcima na pijaci i gostima u krčmi. Kroz razgovor sa njima upoznajemo i našu dvojicu junaka, saznajemo da je Constandin tipičan primer sitne duše, ali u svojoj iskrenosti čak i simpatičan, a da je Ionita premekan za karijeru koju mu je otac namenio. 


    Kroz njih dvojicu, Carfinovu pozadinsku priču koju će sam ispričati i slučajne prolaznike mi zapravo ulazimo u suštinu „balkanštine“ i poganog mentaliteta. Po tom mentalitetu je normalno i poželnjo voleti i ceniti samo sebe, svoju naciju i svoju klasu, a sve druge mrzeti, slabije gaziti, a jačima se ulizivati i naivnije i neupućenije od sebe varati na svakom koraku. Tako će sveštenik na cesti iznositi rasne teorije o Ciganima i Jevrejima prema kojima Hitlerove baljezgarije deluju suzdržano. Tako će i Costandin imati da kaže koju o susednim i dalekim narodima, o turskim i ruskim osvajačima, o veleposednicima i sirotinji, o robovima koje pogrdno naziva „vranama“, da opsuje, prokune („neka živi još tri dana, počev od juče“), sve to protera zalogajem, zalije jeftinim vinom i začini jeftinom kurvom.
    Znate ono po kome je svako moćniji od nas sadistički kreten, a svako slabiji nesposobna budala. Costandin takvu logiku dovodi na novi nivo i to samozavaravanje postaje njegov „credo“. Štos je u tome što je on kroz sve to beskrajno simpatičan, čak simpatičniji od svog mekanog sina koji će možda razviti senzibilitet za ljudsku patnju. U njemu vidimo onu svakodnevnost i prostodušnost i zbog njega Aferim! postaje i ostaje izuzetno uspešna „deadpan“ crna komedija kakve na ovim verovatno nismo gledali otkako je Dušanu Kovačeviću ponestalo inspiracije.


    Aferim! ne samo da je pratljiv i pamtljiv kroz te svoje vinjetice i ne samo da tera na smeh kroz suze, jer se smejemo samima sebi, nego je i tehnički i stilski savršeno upeglan film. Snimljen crno-belo i analogno na 35 mm, uz obilje statičnih i širokih kadrova koji se smenjuju sa krupnijim, Aferim! još bolje ističe kontraste, podvlači razlike i slika ljudsku bedu, često materijalnu, još češće duhovnu.
    Sve u filmu je pod strogom kontrolom, od strukture, scenarija, dijaloga do odlične glume, režije i tehničke realizacije. Ovaj komad inteligentne i poučne zabave je možda i ponajbolji od ovogdišnje festivalske „berbe“ (Srebrni Medved u Berlinu za režiju) i zaslužuje moju preporuku zbog svoje preciznosti, jednostavnosti i filmske inteligencije. Ovo nije rumunski film kao i svaki drugi, ovo je film za više gledanja.

    0 0
  • 08/27/15--00:00: Irrational Man
  • kritika originalno objavljena na monitor.hr


    2015.
    Scenario i režija: Woody Allen
    Uloge: Joaquin Phoenix, Emma Stone, Parker Posey, Jamie Blackley, Tom Kemp

    Woody Allen ima novi film. To više nije ni vest jer se ponavlja svake godine u slično vreme, u Cannesu ili eventualno tokom leta. Neki u tome vide nekakvu zaveru ili makar ambiciju starog čoveka da se večito reciklira i tako ostane večito mlad. Drugi u tome vide kreativnost i potrebu za komunikacijom i ispoljavanjem. Oboje su u pravu jer je Woodija Allena nemoguće odvojiti od njegovog tipičnog lika, nervoznog i nesigurnog logorejičnog muškarca večito u problemu, iako se, uzgred budi rečeno, taj „woodyallenovski“ lik uglavnom više ne pojavljuje u filmovima Woodija Allena.
    O filmovima Woodija Allena, kao i o njegovom stvaralaštvu uopšte, u principu imamo stav i pre nego što partikularni film pogledamo. Njega ili volimo ili ne podnosimo, i to se prenosi na svaki njegov film. Sredine uglavnom nema. Zato na ovom mestu moram reći da je po mojim gledalačkim, ali i kritičarskim standardima svaki Allenov film poput komada pice: i kad je loš, zapravo je probavljiv, čak i dobar i u njemu ću, makar u delovima, uživati. Tako sam uživao u delovima one konstrukcije zvane Blue Jasmin, pre svega u glumi Cate Blanchett, i u delovima one kostimirane reciklaže zvane Magic in the Moonlight, iako sam se zabrinuo da je jedan od autora koje smatram izuzetnom bitnim definitivno ostao bez inspiracije i počeo da stvara na silu. Ovogodišnji Irrational Man, koji ćete nakon Cannesa i Sarajeva sigurno imati prilike da pogledate u bliskoj budućnosti, iako ne savršen, bolji je film od Allenova prethodna dva i neće biti samo brojka u njegovoj dugoj karijeri.


    Teme su, hajdemo reći, tipično „woodijevske“: strah i nesigurnost muškarca koji stari i shvata da nema više izazova i da polako gubi volju za životom. Razlika od tipične postavke je u tome da je taj muškarac pravi filozof, a ne kućni ili kafanski filozof-amater, i da od svog mudrovanja živi. On je Abe (Phoenix), nekada briljantni mislilac i hrabar aktivista, a sada profesor na jednom univerzitetu u Newportu, savezna država Rhode Island. To mu je novo radno mesto, verovatno najniža tačka u karijeri, i svakako prekretnica: da li će utonuti u čamotinju, dosadu i bezvoljnost ili će naći novi „drive“ koji će ga ispuniti snagom i povesti u novu mladost. Njegova „škola“ je egzistencijalizam i na tome insistira na svojim predavanjima.
    Abe nije samo protagonista, nego i jedan od naratora. Druga naratorica i takođe aktivna junakinja filma je Jill (Stone), njegova studentica i sušta suprotnost: mlada, energična, pronicljiva, bez strukture, ali sa sjajnim instinktom. Kako to obično biva, ona će razviti fascinaciju sa svojim profesorom, i to će odvesti u zaljubljivanje, iako ona ima veoma dragog dečka (Blackley). Profesor isprva ne želi ni da se upušta u aferu iz dva razloga – petlja sa koleginicom Ritom (Posey), fakultetskom nimfomankom sa odeljenja za hemiju, a i svestan je što nemoralnosti, što klišea odnosa između profesora i studentice, ali svejedno rado provodi vreme sa mladom i energičnom Jill i verovatno je gleda sa suzom u oku.


    Naravno, znamo kamo to dalje vodi, gledali smo filmove i naučili svaki kliše, ali Allenova genijalna intervencija leži drugde. Prava pitanja su „Kako?“ i „Zašto?“ Štos je u tome da naš cenjeni profesor neće pronaći „drive“ u pojavi te klinke i njene mladosti, nego u jednom sasvim slučajnom razgovoru koji je prečuo i koji ga je potaknuo na akciju i na ostvarenje svojih višedecenijskih dilema. Kako je to ubiti čoveka? Lošeg čoveka koji nikome neće nedostajati i bez koga će svet biti bolje mesto, korumpiranog sudiju koji maltretira samohranu majku dvoje dece samo zato što je prijatelj sa advokatom njenog muža.
    Na tom mestu Irrational Man odstupa od žanrovske matrice romantične komedije i egzistencijalističke drame podvučene egzistencijalističkim humorom i paradoksima i kreće u sasvim novom pravcu. Odlazi u moralnu dilemu, a kada se sa reči pređe na delo i na teritoriju klasičnog „hitchcockovskog“ trilera, misterije i mozgolomke za detektive – amatere. Biću obziran, pa ću tu prestati, već sam se izlajao i više nego što treba. Ali verujte mi na reč, zabavno je. I više od toga, ovaj film ćete gledati i glasno se smejati.
    Razlog tome su veoma vešto prožeti žanrovi i vešto izvedeni prelazi. Woody Allen, pisac, ovde je u savršenom dosluhu sa Woodijem Allenom, rediteljem. Replike su možda ponekad tipično seratorske i kao da su nameštene za citiranje, ali to nam ne smeta, već u njima uživamo. Likovi su možda tipski, ali su u osnovi dovoljno ćaknuti i neobični, pa nam drže pažnju i daju dovoljno mogućnosti glumcima da briljiraju. 


    Joaquin Phoenix svoju priliku koristi, a nismo ništa manje očekivali, on je prosto takav glumac. Isto važi i za Parker Posey koji čini čuda od svoje male uloge očajne domaćice i koja je u svakom trenutku karikaturalna baš koliko treba. Emma Stone možda nije memorabilna kao u Birdmanu, ali sasvim solidno popunjava kliše mlade „reakcionarne malograđanke“, kako Jill kaže sama za sebe. Jamie Blackley je predivno iritantan kao njen dečko, mladi snob Roy.
    Reakcije kritike i publike su, očekivano, bile podeljene. Jedni su Allenu zamerili reciklažu, drugi nepažljivu izvedbu, nalazivši tačke spasa u atraktivnoj fotografiji i atraktivnim lokacijama, generalnoj gledljivosti i momentima čiste zabave. Film je bolji od toga, iako neće ne znam kako promeniti ni kinematografiju, a ni Woodijevo stvaralaštvo. Jednostavno, prijatan je, glatko izveden, inteligentno postavljen i režiran (dva naratora su možda redundantna, ali su pun pogodak za unutrašnje monologe), predivno odglumljen i jednostavno zabavan. Irrational Man je pravi letnji film koji treba gledati na otvorenom. Možda me je zavela atmosfera na HT Eronet Open Airu, odnosno sarajevskom „Metalcu“, ali Woody Allen me ni u kom slučaju nije razočarao. Preporuka, dabome.

    0 0
  • 08/28/15--00:00: Back Home / Acasa la tata

  • 2015.
    režija: Andrei Cohn
    scenario: Mimi Branescu
    uloge: Alexandru Papadopol, Andi Vasluianu, Iona Flora, Florin Zamfirescu, Natasa Raab, Mirela Oprisor

    Znate za ono “Sa namerom pođoh u veliki grad” i sve priče o uspehu koje uslede. Te priče su ponekad istinite, mnogo češće od toga kompletni “bull” ili makar preuveličane i zgodno servirane za godišnjicu (male) mature. Svi muški su odjednom gazde, ali “mečka” im je, eto, kod majstora, a sve ženske su se lepo poudavale i imaju zlatnu decu, poneko je cenjeni umetnik i tako to. Posle galona piva ispostavlja se da je gazda zapravo potrčko kojem šef diše za vrat, zlatni muž pijana baraba, a zlatna dečica barabe, narkomani i šta sve ne.
    Rumunski film Acasa la tata, debitantsko ostvarenje Andreia Cohna, pokazuje epilog te namere i snova o velikom gradu i naličje narativa o roditeljskom domu (na selu, kako drugačije) u koji se vraćamo da ližemo svoje rane. A naš junak Robert (Papadopol) je, onako, baš izranavljen. On se vraća iz Bucharesta u svoje rodno selo, kod tate kući, da promisli o važnoj odluci koju treba da donese i generalno da se skloni od gungule i svakodnevne neizvesnosti.
    Naravno, u selu je on neviđena faca, poznati pesnik o kojem pišu novine i koji je video sveta, nedosanjani san mnogih devojaka i sve u tom smislu. Robert je zapravo propali pesnik koji je obajvio par teorijskih radova za vreme studija i čije se poneke pesme mogu naći u zajedničkim zbirkama koje niko živi ne čita, a i u novinama je izašao jednom, na grupnoj fotografiji. Situaciji ne pomaže ni to što je njegov otac (Zamfirescu) zapravo priprosta seljačina koja se priženila netom posle razvoda od Robertove majke, kao ni to što je u selu jedna jedina birtija, pritom istovremeno i prodavnica u kojoj profesor u penziji pije sa propalitetima poput Robertovog školskog druga Petrice (Vasluianu) i u kojoj radi Paula (Flora), kćerka bivšeg gradonačelnika, nekada glavna riba, a sada oronula razvedena žena na pragu srednjih godina.
    Uostalom, znate kako je sa selima, svi imaju nekakvu zajedničku prošlost koja se proteže do sadašnjosti i može ugroziti budućnost. A ljudi rade svakakve stvari iz puke dosade ili iz dubokog očaja, što neće zaobići naš ljubavni trougao u centru priče i svu silu epizodista u toku dva siva dana i jedne duge i čudne noći.
    Prvo što upada u oči je tipična rumunska sporost, na rubu toga da film deluje kao da je u pitanju “real time” i duge, dijaloške scene. Za razliku od uobičajene kamere iz ruke, iza ramena junaka, ovde u tim dugim scenama imamo duge, statične kadrove. I ta kombinacija radi svoj posao: oslikava svakodnevnu učmalost provincije i njen kontrast od snova o velikom gradu. I snovi i velegrad nisu prikazani u filmu, ali daleko od toga da su odsutni, jer predano iskaču iz “off-a” i onakvi su kakve ih očekujemo: raspršeni, puni lažnog sjaja, a prljavi ispod površine.
    Drugo što upada u oči je zapravo klasična struktura pogodna za teatar, gde su duge, pažljivo napisane i elaborirane scene zapravo zamena za prizore i činove. Svaki pojedinačni takav “set piece” je zapravo komad teatra, sa takvim ritmom, tempom i smenom ozbiljnih emocija sa nekakvim gorko-slatkim humorom. To i ne treba da čudi jer je Acasa la tata upravo to: vizualizirana prerada pozorišnog teksta koji dosta zavisi od glumaca i likova.
    Glumci su raspoloženi, ležerni i komotni u svojim ulogama i takvi uspevaju da ostvare dobru interakciju. Likovi su, iako ne preterano novi na filmu i još manje novi u teatru, prilično lepo nijansirani i detaljno napisani. Tu dolazimo do jednog “twista”: ne dešava se često da muški autorski dvojac toliko pažnje posveti ženskim likovima koji imaju čak i manje vremena da se pokažu, ali koji su toliko realni i životni da muški protagonisti pored njih ispadaju patetične cendrave budale. Iako primarno pratimo prvo jednog, pa onda dvojicu zgubidana, film svoje emotivne vrhunce doživljava kada se u njemu pojave te tužne, ali ipak borbene žene.
    Međutim, to su samo zanimljivosti koje će biti interesantne uživljenom poznavaocu filma, dok će pored običnih gledalaca proći nezapaženo. Njima će Back Home biti još jedna varijacija na dobro poznatu temu snova i neuspeha. A vi birajte da li vas više zanima celina, koja je uglavnom statična i nezanimljiva, sastavljena od događaja izuzetno niskog intenziteta, ili detalji koje možda od sporosti i bolne poznatosti “settinga” nećete ni primetiti.



    0 0


    2014.
    autor: Brian Knappenberger

    Brian Knappenberger je ime koje treba dobro pamtiti ako ste na bilo koji način vezani za dokumentarne filmove. Ne zbog onoga što je već ostvario (njegov “background” je uglavnom televizijski). Ne zbog stila koji je klasičan da ne može biti klasičniji, “talking heads” i arhivski snimci, uz jednostavnu, linearnu i hronološku strukturu koja sledi bombastičan lead. Ne ni zbog objektivnosti i više perspektiva na određenu temu. Njegova tajna je u osećaju da pronađe pravu priču i da u njoj dobro pozicionira ono što je dragoceno i za igrane filmove, a što mnogi autori smatraju već prevaziđenim: stari, dobri sukob.
    The Internet's Own Boy je drugi u nizu njegovih dugometražnih dokumentaraca koji se bave internetom. Prethodni, We Are the Legion (2012), u fokusu je imao “haktivističku” grupu Anonymus i njihovu bučnu i šarenu borbu za slobodni internet. Sada imamo priču o Aaronu Swartzu, jednoj od najtragičnijih ličnosti današnjice, “wunderkindu” koji je izabrao da ne zarađuje milione nego da se bori za ideale slobode, prerano preminulom (zvanično, u pitanju je samoubistvo) Aaronu Swartzu. Autor i njegovi sagovornici tvrde da je Aaron pao kao jedna u nizu žrtava večne borbe za slobodu i takođe večne borbe između progresivnog i konzervativnog razmišljanja.
    Aaron je bio mali genijalac koji je naučio da čita sa tri godine i da programira pre nego što je pošao u školu. Sa 14 godina je radio u grupi ljudi koji su izmislili RSS feed. Na prvoj godini fakulteta je sa dvojicom saradnika osnovao društvenu mrežu Reddit. Ali ono što ga razlikuje od drugih kompjuterskih (Bill Gates, Steve Jobs) i internetskih milionera je to što je njegova istinska strast bila besplatna podela dostupnog znanja kao osnova progresivne politike i progresivnog razmišljanja. U tom smislu je bio sličniji osnivaču World Wide Weba, Timu Berens-Leeju, koji je svoj izum podelio umesto da na njemu kapitalizira. I sa tim počinju njegovi problemi.
    Nije to samo do toga što se aktivno borio za promenu paradigme autorskih prava prilagođene novom vremenu, nego je više do genijalno jednostavnih, moralno upitnih, ali ni u kom slučaju kriminalnih postupaka u toj borbi. Što nas dovodi do rušenja Pacera (plaćene državne platforme koja zbira i na zahtev izdaje zakonsku regulativu i sudsku praksu koja bi morala biti dostupna po logici stvari), čime je skrenuo pažnju države i krupnog kapitala na sebe, i do sličnog pokušaja sa Jstorom (sličnim plaćenim servisom za arhiviranje i izdavanje na zahtev naučnih radova), što ga je uvuklo u ozbiljne zakonske probleme.
    Može se reći da Swarz nije imao sreće: naleteo je na veoma borbene protivnike koji su njegov prekršaj reda veličine nevraćanja knjige u biblioteku naduvali do nerazumnih granica krađe, prevare i skoro pa terorizma. Iz tog nekog vremena datiraju i PIPA i SOPA protokoli o borbi protiv piraterije koji sa sobom donose i cenzuru i legalnu špijunažu, i Wikileaks afera i protesti Occupy pokreta i razne akcije Anonymusa i još svašta. U tom svetu, Swarz je bio prigodna i zgodna meta i “sistem” je rešio da ga udari svim silama.
    Priču znamo, kako Swarzovu individualnu, tako i širu sliku, po njegovim rečima, interneta kao nekakve moći koja se može koristiti u razne svrhe. Sa jedne strane, to je platforma koja nas može dovesti do saznanja i sadržaja, slobodno i besplatno. Sa druge, internet se može koristiti u nemoralne svrhe, za bogaćenje, monopolizaciju, segregaciju, špijunažu i koncentraciju moći u državnim i državi bliskim privatnim rukama. To je tema koja me, priznajem, zanima i fascinira na filozofskoj i na egzistencijalnoj ravni, a pitanje je samo kako je ta priča ispričana.
    I ona je ispričana sjajno. Pregledno. Dovoljno široko. Pristrasno i u ljudskom i u političkom smislu. Sa agendom, možda sa popujućim tonom, ali strastveno i na mestu. I zato Aaronova priča zaslužuje moju preporuku. Neka nam svima ona bude nauk u sve kompleksnijem svetu koji nas okružuje. Ne dozvolimo da nas barabe zajebu na silu, na seljačke fore i na međusobnu povezanost. Nas je više i nismo ništa gluplji od njih.

    0 0
  • 08/30/15--00:00: Madame Bovary

  • 2014.
    režija: Sophie Barthes
    scenario: Sophie Barthes, Felipe Marino (po romanu Gustava Flauberta)
    uloge: Mia Wasikowska, Ezra Miller, Logan Marshall-Green, Henry Lloyd-Hughes, Paul Giamatti, Rhys Ifans

    Možda se filmske adaptacije klasične literature čine kao siguran hit, ali stvari nisu tako jednostavne. Interesovanje publike, makar ljubitelja klasične literature, je zagarantovano, iako tu nema velikih brojki, a i glumcima takve uloge služe kao nekakav prestiž u karijeri. Slično se može reći i za scenariste i reditelje. Dodajmo na to uvek atraktivne kostime, scenografiju i lokacije i konstantni tehnološki napredak vidljiv u fotografiji i zaista se cela ta priča čini kao siguran posao. Ali on itekako ume da omane...
    Razloga za to je nekoliko, ali navešću samo dva najočitija. Prvo, film nije literatura. Iako film ima donekle literarno poreklo i nezanemarivu literarnu komponentu u sebi, u pitanju su različiti mediji sa različitim zakonitostima i različitom ekonomikom, pa je adaptacija krvav posao u kojem je cilj da se što manje važnoga zagubi u prevodu. Drugo, sve i kad je adaptacija dobra, javlja se jedan drugi problem neprevodivosti. Način života od pre 200 ili 300 godina je naprosto nejasan i neshvatljiv današnjim ljudima i ma koliko se univerzalnog izvlačilo iz te literature, dosta toga je strogo vezano za jedan određeni vremenski kontekst.
    Lako za vanvremenske avanture, ratne priče ili melodrame sa jednostavnom osnovom i jednostavnom porukom. Problem nastaje kad se dohvatimo komplikovanih realističkih dela koji se bave u ona doba aktuelnim društvenim trenutkom, a naročito kad u takvoj postavci imamo kompleksne likove sa svojim mukama i problemima, često uslovljenim upravo tim društvenim trenutkom. U tom smislu je Madame Bovaryjedan od najzahtevnijih i najnezahvalnijih materijala za prenos na platno.
    Na njemu su zube polomili već razni, od, logično, francuskih autora (Jean Renoir, Claude Chabrol) do klasičnog Hollywooda (Vincente Minnelli) jer je prosto sadržaj romana nedovoljno prevodiv na filmski jezik. Možda jedina adaptacija koja, po mom mišljenju, pije vodu je Gemma Bovery Anne Fontaine, koju smo imali prilike da uhvatimo krajem prošle i početkom ove godine u distribuciji, ali ona je zapravo temeljna rekontekstualizacija u kojoj je čak i poenta taj odmak između XIX i XXI veka.
    U najnovijoj verziji Madame Bovary opet imamo ženu kao autora i to se na papiru čini kao prednost, posebno po pitanju kritike onovremenog patrijarhalnog društva. Imamo i zvezdanu glumačku postavu, i u velikim i u malim ulogama, koja podgreva očekivanja. Imamo i te vražje kostime, enterijere i eksterijere, vešto uhvaćene kamerom Andreja Parekha. Imamo i detaljne poglede u život provincijalne više srednje klase u Francuskoj zbog kojih se možemo zahvaliti rediteljičinom oku za detalje.
    Ali nešto tu ne štima. Nije problem ni u spoileru na početku filma, jer film nije namenjen onima koji nemaju pojma o knjizi. Nije problem ni u glumcima, naročito onim sporednijim, jer film živne kada se pojave Paul Giamatti i Rhys Ifans. Nije problem ni u generalnoj razvučenosti (trajanje od skoro dva sata je malo previše), pa čak ni toliko u neprevodivosti materijala, kako na jezik filma, tako i na jezik XXI veka.
    Problem je pre svega u ravnom tonu zbog kojeg ovaj potencijalni klasik deluje ravno i dosadno, na momente čak uvredljivo površno. Naprosto, Emma Bovary nam deluje kao obična očajna domaćica, materijalistički nastrojena, praznoglava i blentava, a ne kao kompleksna tragična heroina. Ne vidimo njenu muku, ne shvatamo šta njoj to tačno smeta u njenom životu osim neambicioznosti muža i dosadnog života u provinciji. Ne kapiramo zašto je ona nalazila skupe hobije, zašto je padala u snobizam, zašto je menjala ljubavnike... O njenim muškarcima, mužu i dvojici ljubavnika, dobijamo još manje informacija i oni su svedeni na po nekoliko osobina koje oslikavaju njihovu socijalnu pripadnost.
    Dodatni problemčić je i lagani “miscast” barem dvoje glumaca. Mia Wasikowska naprosto ima auru klinke i ne zrači integritetom potrebnim za lik Emme Bovary. Čini se da je njen jedini kvalitet za kostimirane drame upravo to što joj lepo stoje skupe haljine. Pohvalno je što se mlada glumica trudi da razbije “typecast”, ali pitanje je hoćeli to uspeti. Razočaranje je videti i nesporno talentovanog Ezru Millera u tako bledom izdanju u ulozi Leona Dupuisa. Naprosto, nema one njegove ludačke energije kojom inače zrači i to je problem jer je on više ekspresivan nego versatilan glumac. Ne briljiraju ni Logan Marshall-Green ni Henry Lloyd-Hughes u svojim ulogama markiza i doktora Bovarija.
    Problem, rekoh, nisu glumci nego njihovi likovi bez razvojnog luka koje je skoro nemoguće odigrati upečatljivo. U toj postavci je Emma Bovary svedena na nekakvu Zlatokosu, a njeni muškarci na tri kreveta, tri kaše ili tri medveda. Jedan je premekan, drugi je pretvrd, treći je onaj pravi, ali ona to neće shvatiti na vreme. Sve u svemu, jedna nepotrebna i lako zaboravljiva adaptacija.

    0 0
  • 08/31/15--00:00: A Perfect Day
  • kritika originalno objavljena na: monitor.hr
    2015.
    režija: Fernando Léon de Aranoa
    scenario: Fernando Léon de Aranoa, Diego Farias (po romanu Paule Farias)
    uloge: Benicio Del Torro, Tim Robbins, Olga Kurylenko, Mélanie Thierry, Feđa Štukan, Eldar Rešidović, Sergi López

    Zaista logično zvuči da se ratna komedija / melodrama smeštena u Bosnu potkraj rata pojavi na festivalu u Sarajevu. Zapravo rat u Bosni postaje opšte mesto modernog, a opet staromodnog konflikta. Prošlo je ipak nešto vremena i neke rane su se zalečile, možda je i međunarodna zajednica nešto shvatila u međuvremenu, a možda to više nije ni bitno, bar aktuelnih ratova ima u našem svetu. Opet, logično je da ovakav film, jedan u nizu na sličnu temu, nije baš izazvao oduševljenje kod sarajevske publike.
    Sa druge strane, to se ne može reći za Benicia Del Tora, koji je bio glavna internacionalna zvezda ovogodišnjeg festivala. Ima to smisla, on je jedan od koloritnijih glumaca danas sa širokim spektrom, uglavnom otkačenih uloga u otkačenim filmovima poput The Usual Suspects i Fear and Loathing in Las Vegas, ali je u svojoj karijeri odigrao i Che Guevaru. Ovde ima retku priliku da igra “clooneyevskog” lika, pomalo romantičnog, najčešće duhovitog šarmera.
    Ovde igra Mambrua, veterana humanitarnog rata po silnim ratištima na svojoj možda poslednjoj misiji u Bosni, pre nego što se vrati kući u London gde ga čeka verenica. Dolazi inspektaža koju vodi njegova bivša devojka Katya (Kurylenko) i od koje zavisi budućnost daljnje misije. To u suštini ima manji upliv na Mambrua nego na njegove kolege, okorelog, ciničnog logističara B.-a (Robbins), “novu curu”, tipično idealističnu i “by the book” Sophie (Thierry) i prevodioca Damira (odlični Feđa Štukan) kome je to jedini stabilni izvor prihoda. Efektivno, oni imaju nekoliko dana da svoje šefove uvere u opravdanost i učinkovitost misije. Pritom, na terenu je rat koji još uvek traje, bez obzira što je proglašen prekid vatre i što su pregovori u toku. Humanitarci su pritom “zadnja rupa na svirali”, iza UN vojske, birokratije, lokalnih vojski, vlasti i bandi.
    Naslovni savršen dan počinje tako što naša škvadra veselih humanitaraca nađe leš nekog debelog frajera u jedinom funkcionalnom bunaru u okolini. Debelog, znači, treba izvaditi, ali to je mnogo veći problem nego što se čini, i logistički i birokratski. Treba srediti nadležnosti ili ih makar kvalitetno ispreskakati i treba naći konopac, što je mnogo veći problem nego što se to čini. A i debelog je možda neko namerno bacio tamo, iz ovog i onog razloga. Kada im se, sticajem okolnosti, pridruži i lokalni dečak Nikola (Rešidović), njihova zajednička, na momente smešna, na momente tužna “avantura” može da počne...
    I to na trenutke radi. Ima tu i humora i odličnih glumačkih ostvarenja (odrasli muški deo škvadre je jako raspoložen), ima i teške ljudske drame, pa čak i patetike. Sve je lepo i atraktivno snimljeno, španske lokacije dobro imitiraju Bosnu, a dugi kadrovi i scene koji bi inače stvarali prazan hod su podvučene dobrom gitarskom muzikom koja ističe duh filma. Čak je i priča univerzalna i shvatljiva u kontekstu svakog rata, a ne samo jednog.
    I tu dolazimo do problema: A Perfect Day u celini je pomalo nekompletan film, ni tamo ni ovamo. Ima tu i smisla i dubine, ali samo do određene granice. Poruke filma se obično završavaju na floskulama tipa: “Rat je sranje” ili “Birokratija je sranje”, iako je tema humanitarnih radnika relativno sveža i nepotrošena u brojnim ratnim filmovima. Naravno, od takvog posla čovek razvija određene mehanizme odbrane i film pokušava na tome da kapitalizira, ali to je bolje izgledalo u knjizi nego na filmu. Humoristične replike i “one-lineri” bolje izgledaju na papiru, ali retko kad pogode cilj na filmu. To su uglavnom tipske fore i uspevaju da ih izvuku samo raspoloženi glumci, a ni to nije slučaj uvek.
    Deo problema se skriva i u tipskim, grubo skiciranim i iskonstruiranim likovima. Kod muških se to rešava frajerskim stavom i bleskastim ponašanjem, posebno u slučaju B.-a, Mambru je ipak nešto ozbiljniji i sličniji tipu nekakvog “vođe projekta”, dok je prevodilac Damir u Štukanovoj izvedbi tako predivno “deadpan” i u stanju da sa jednom facijalnom ekspresijom podvuče balkanski apsurdistan. Ženski likovi su, međutim, skoro pa lišeni ličnosti, svedeni na po jednu ili dve karakterne osobine.
    Sa druge strane, imamo i nemalu dozu patetike, takođe šablonizirane i ustrojene tako da udari ispod pojasa. Opet je i to tako namešteno da film nikad ne odlazi suviše u težinu i da ga je moguće gledati sasvim normalno i opušteno. Spoj humora i melodrame sa ratnim okruženjem i postavkom filma ceste i apsurdnim zapletom je tonalno nekonzistentan i zbog toga A Perfect Day nikad nije ništa više od tek gledljivog filma i prolaznog iskustva.
    Opet, i takav kroz apsurd ili baš zbog apsurda evocira uspomene na neke druge, uspelije filmove. Ima tu daška Kusturičinog i Kovečevićevog Undergrounda, Altmanovog M.A.S.H.-a, kao i romana i filma Catch 22. Kao i od poslednjeg, tranzicija sa jednog medija na drugi jednostavno nije tako glatka. Ako ne očekujete previše, A Perfect Dayće biti sasvim solidno iskustvo.

    0 0


    2013.
    scenario i režija: Darren Paul Fisher
    uloge: Daniel Fraser, Eleanor Wyld, Owen Pugh, Elizabeth Webster

    Iskreno, vrlo retko radim ovakve stvari, iskopavam opskurne filmove koji su već zaboravljeni, a nikad nisu baš ni odjeknuli. Mislim, kad ih već nisam gledao kad su bili aktuelni, čemu sad to. Ali, jubilej je bloga, slavimo drugi rođendan, pa što da ne. Uostalom, ovu kritiku je “naručio” jedan od mojih najboljih prijatelja i najvernijih čitalaca, pa neka tako ovaj jubilej bude obeležen. Primera radi, prošlogodišnji sam posvetio čoveku koji me je naučio kako se i sa kojim znanjem gledaju filmovi, pa sam specijalno za jubilej pisao o dokumentarcu o njemu.
    Na ovom mestu bih napravio još jednu digresiju. Naravno, ne pišem samo za sebe, nego za sve vas koji ovo čitate. Da pišem za sebe jednostavno ne bih objavljivao. Ali i pored toga izbor filmova, haotičan kakav je, ostaje samo moj i u tome ima puno iznuđenosti, ali i natruhe sistema. Trudim se da budem svež i aktuelan što se tiče naslova koje ću izabrati, a da pritom očuvam nešto relevantnosti i integriteta, pa uglavnom preskočim đubre, franšiznu konfekciju i nešto što je snimljeno samo za autorovu familiju, drugare i eventualno profesore sa fakulteta. I pored sveg truda, neki naslovi mi jednostavno izmaknu ili ih jednostavno ne uhvatim na vreme, pa posle nema smisla intenzivno loviti. I Frequencies je svakako jedan od tih opskurnih, ali intrigantnih naslova.
    U pitanju je, kako autor i producenti kažu, naučno-fantastični filozofski ljubavni film. U opisu se pominju i reference na Eternal Sunshine of the Spotless Mind, (500) Days of Summer i Primer, i sa svima njima ima neke dodirne tačke. Začuđujuće je to da se među tim referencama nigde ne spominje Gattaca sa kojom Frequencies u velikoj meri deli premisu i setting.
    Reč koja tu tražimo je eugenika i ona je vrlo indirektno postavljena. Ljudi su determinirani svojim frekvencijama koje otprilike znače sistematičnost i sreću, praktično ko je “money player”, a ko ne. Oni sa visokim frekvencijama imaju više šansi za uspeh u životu, ali su oštećeni manjkom empatije. Kod onih sa niskim je stvar suprotna. Frekvencije nemaju veze sa inteligencijom, što je posebno očito po tome što su svi naši likovi genijalci (vidljivo po njihovim imenima, čak se ubacuje i Tesla-Edison plagijatorska šala) u relativno zatvorenom školskom sistemu.
    Naši junaci su Zak (Fraser), niskofrekventni momak, umetnički tip, i Marie (Wyld), visokofrekventna cura nerazvijenih emocija. Oni se merkaju i gledaju od detinjstva, ali sistem ih razdvaja, a kosmos upozorava haosom kad god provedu više od 60 sekundi zajedno. Njima jednostavno nije suđeno. Sve dok Zak, uz pomoć svog najboljeg prijatelja Thea (Pugh) nekako ne dođe do saznanja kako promeniti svoje i tuđe frekvencije makar privremeno, što je otkriće koje će možda potpuno promeniti sliku sveta, a možda samo gruba manipulacija...
    Zapravo, Frequenciesje dve trećine dobrog filma, vremenski gledano. Dokle god se film bavi njima dvoma i filozofskim promišljanjem ljubavi, slobodne volje i sudbine, on je intrigantan i razmerno inteligentan. Kada se, međutim, krajnje nespretno u priču uvede ujdurma sa profesorima i agentima, sva logika se gubi, a film počinje da baulja vrlo nespretno. Na stranu što od samog početka ne uvažava elementarna empirijska iskustva da su najuspešnije veze one između ljudi sa različitim energetskim nivoima i senzibilitetima i što su same po sebi oni produkt u boljem slučaju kompromisa, u lošijem manipulacije.
    Osvrnimo se malo na filmsku matematiku. Dve trećine dobrog filma ne mora biti dobar film. Biće gledljiv, ne nužno i dobar. Isto tako, jedna trećina dobrog filma, ili čak jedan bljesak dobrog filma može rezultirati dobrim filmom. Bitno je tempirati i kraj je tu značajniji od početka. Kraj dokazuje ono što je autor hteo reći, njegovu poentu i njegov stav. Loše zapakovan kraj može pokvariti celokupni utisak o filmu koji je imao potencijala.
    I onda se vraćam na Gattacu koja je nedvojbeno sjajan film, od početka do kraja, sa atmosferom koja grabi, dozom misterije, savršenim ritmom i puno poente. Frequencies svakako ima velike ambicije, ali ne i snage da ih izgura do kraja. Nije to stvar budžeta, produkcije i velikih imena, stvar je ideje i koncepta, odnosno polovične (dvotrećinske?) razrađenosti istih.

    0 0
  • 09/02/15--00:00: Staten Island Summer
  • 2015.
    režija: Rhys Thomas
    scenario: Colin Jost
    uloge: Graham Phillips, Zack Pearlman, Ashley Greene, Bobby Moynihan, John DeLuca, Cecily Strong, Gina Gershon, Kate Walsh, Jim Gaffigan, Katie Cockrell, Kellie Cockrell, Vincent Pastore, Method Man, Will Forte

    Postoje filmovi koji će se bez nekog preteranog razloga naći na mom popisu za gledanje. Recimo “coming of age” filmovi. Nije da žalim za svojim teen godinama, ne ponovilo se, niti mi je klinački humor smešan i na bilo koji način drag, niti imam zablude da će to jedno formativno leto promeniti sve. Ali opet pogledam masu tih nekih teen dramedija i one me vrlo retko iritiraju, čak i kad su tipske ili dosadnjikave.
    To, međutim, nije slučaj sa Staten Island Summer, koji je preko svake mere dosadan i tup film. To je jedan od onih filmova koji glavinjaju od jedne do druge tipske i banalne scene i koji jedne te iste fore ponavljaju milion puta, u kojem su svi likovi toliko tipski da su zapravo roboti: pogubljeni roditelji, frustrirani šef, stoner, tupavi lepotan, zgodne ženske, napaljene matorke, perverzni debeljko i naravno, naš glavni mutavi dobrica...
    Taj naš dobrica je Danny Campbell (Phillips) i svoje poslednje leto u rodnom kraju (o čemu govori i naslov) provodi radeći kao spasilac na nagovor svog najboljeg druga, perverznog debeljka Franka (Pearlman). Kao, cure vole uniforme, spasioce pogotovo, pa će njih dvojica zasigurno nešto povaliti. Tu sreću ima samo njihov kolega Anthony (DeLuca), tupavi lepotan, a i to je ograničeno uglavnom na matorke. Štos je u tome što je to Danniju i Franku ujedno i poslednje zajedničko leto: dobri, pristojni i pametni Danny odlazi na Harvard, a njegova sušta suprotnost Frank ostaje kod kuće. Centralni događaj tog leta i poslednja prilika za “umakanje” je tradicionalna velika žurka za kraj leta...
    E, sad, Frank je bacio oko na bliznakinje Rachel i Rebeccu (sestre Cockrell) koje su svakako iznad njegove lige, a Danny još uvek fantazira o lagano starijoj curi koja ga je čuvala kad je bio klinac. Ona je Crystal Manicucci (Greene), rasna lepotica i “kraljica Staten Islanda”, večito u društvu super frajera, a dodatni štos je to što je ujedno i kćerka lokalnog mafijaškog bossa (Pastore), pa našem Danniju preti sudbina “betonskih cipela”, pošto je tata zaštitnički nastrojen. Naravno, sve će se odigrati i rasplesti na žurci, a nju valja prvo organizovati, osloboditi se ranije dogovorenih obaveza, a naročito nesnosnog, isfrustriranog šefa.
    Dobro, formula je postavljena i to nije nikakav problem. Čak je i ultra-simpatični The Way, Way Back bio uveliko formuličan film, čak po donekle sličnoj formuli. Ono što me zbunjuje je to što ne znam šta su autori hteli da postignu sa ovim filmom, osim što su išli na malo jeftinog smeha na jedne te iste fore koje su se brzo potrošile i film zapravo pretvorile u živu dosadu. Uspelo je nekada davno sa American Pie, i to vrlo uslovno rečeno, ali ovde to jednostavno ne vrši posao. Nije problem da se nekako saživimo sa protagonistom, problem je u tome što su i on i svi ostali zapravo dosadni likovi, pa su i njihove fore dosadne i glupe.

    Ono što me dodatno zbunjuje je poreklo autorskog dvojca. Oni iza sebe imaju iskustvo na televiziji, posebno na veoma popularnoj humorističkoj emisiji Saturday Night Live. Odatke su povukli i dosta ekipe za epizodne i cameo uloge, ali osim njihovog prisustva nemamo ništa drugo, ni dramsku težinu, ni humor. Sva je prilika da su Rhys Thomas i Colin Jost zapravo hteli da razvuku materijal za jedan ili nekoliko skečeva na celovečernji film. Bilo je takvih pokušaja i ranije, naročito od strane televizijskih autora, pa su jedan za drugim propadali. Tako će i Staten Island Summerbiti brzo zaboravljen i otpisan kao gubljenje vremena.

    0 0
  • 09/03/15--00:00: Green Room
  • kritika  originalno objavljena na fak.hr
    2015.
    Scenario i režija: Jeremy Saulnier
    Uloge: Callum Turner, Anton Yelchin, Joe Cole, Alia Shawkat, Imogen Poots, Mark Webber, Patrick Stewart, Macon Blair, Eric Edelstein, Kai Lenox, David W. Thompson, Brent Werzner


    Nije lako biti u koži nepoznatog punk sastava koji kruži okolo od jedne do druge bedne svirke, po bednim barovima, u bedno vreme za bednu kintu. Naši junaci su Ain't Rights iz Arlingtona i upravo imaju takvu bednu turneju na drugom kraju zemlje, u Oregonu. Nakon što im finansijski propadne jedna svirka, pomisle da će se „izvaditi“ na drugoj, u jednom baru usred šume. Okej, publika je malo čudna i ekstremna („Ne govorite o politici“, upozoravaju ih) i posle svirke treba sve promptno pokupiti, ne zaboraviti stvari u hodniku („Zbog požara“, kažu) i dići tih nekih par stotina dolara.

    Upozorenja nisu bila za džabe i to je jasno odmah: u pitanju je skriveno i ilegalno okupljalište skinheadsa, nacista i rasista, ali to nisu onakvi skinsi koje znamo iz evropske popularne kulture, već sasvim moguće do zuba naoružani kriminalci i teroristi. I naravno da će naši junaci, Tiger (Turner), Sam (Shawkat), Pat (Yelchin) i Reece (Cole) nešto zajebati po putu i videti ono što ne bi smeli, pa će ostati okruženi u naslovnoj zelenoj sobi.
    Sa druge strane je dobro organizirana banda okorelih ubica pod vođstvom starijeg gospodina Darcyja (Stewart) koji se samo na prvi pogled čini razumnim i spremnim na pregovore i dogovore. Naši junaci su zapravo pod opsadom i napad će svakako u jednom trenutku početi. I taj napad će biti krvav i brutalan. U sobi sa njima je i Amber (Poots), devojka koja je (bila) član organizacije i koja te barabe poznaje bolje nego oni. Možda je ona jedina koja im može pomoći da se živi izvuku iz sranja u koje su nesmotreno upali...
    Green Room je novi film Jeremyja Saulniera i imao je premijeru na canneskim Danima Režije, a sada je na festivalskoj turneji. Bioskopska distribucija je još uvek neizvesna, ali Green Room, kao i sam Saulnier, ima potencijala za kultni status nekada u budućnosti. Ovaj autor jeftinih, promišljenih žanrovskih filmova svakako je ime na koje se može računati u budućnosti, naročito u kontekstu američkog indie filma, što je već dokazao sa ostvarenjima kao što su Murder Party (2007) i Blue Ruin (2013), malim remek-delom recenziranim od strane moje malenkosti ovde na portalu.
    U tom smislu Green Room crpi inspiraciju iz dva prethodna ostvarenja, ali i iz baštine američkog žanrovskog filma idealnog za „ponoćne projekcije“. Ima tu svega i svačega, i veoma krvavog i prljavog (dakle, realističnog) nasilja, i jezive atmosfere, i posvete klasicima (Straw Dogs, Assault on Percint 13) i pop-kulturnih, uglavnom muzičkih referenci, i sjajne fotografije (koju ovog puta ne potpisuje Saulnier) i montaže koja nas drži u mraku taman koliko treba, ni manje ni više. Za posebnu pohvalu je pažnja koja je posvećena banditskoj organizaciji koja napada naše junake, od hijerarhije, preko specijalizacije pojedinih članova, do obeležja i žargona.
    Međutim, iako je u pitanju sasvim dobar film, Green Room je malo razočaranje nakon Blue Ruin, iako se među ta dva filma mogu naći brojne sličnosti. I jedan i drugi udaraju i u glavu i u stomak. I jedan i drugi su izuzetno nasilni i u tome grafični. I jedan i drugi su „backwoods“, crni i pesimistični do daske. Green Room se čak može posmatrati kao logična posledica kulta oružja onako predivno ovlaš prikazanog u Blue Ruin. Ali nešto ipak tu fali i utisak je da se Saulnier ipak malo previše trudio da ponovi ono što mu je sa lakoćom uspelo prvi put.
    Drugi problem je tretman likova. Dok smo u Blue Ruin imali izrazitog (anti-)heroja, lika tako neobičnog i unikatnog kojeg je maestralno odigrao Macon Blair, ovde toga nema. Blair se, doduše, pojavljuje u jednoj maloj ulozi, ali nije u planu da on preuzme film. Problem je, zapravo, u toj našoj punk skupini Ain't Rights koja se donekle drži kao grupni karakter, ali čiji članovi nisu dovoljno jaki likovi sami za sebe. Naprosto, diverzifikacija među njima je suviše bleda i mi ih razlikujemo jedino prema instrumentima koje sviraju. Dobro, možda sam malo preuveličao tvrdnju, ali ona nije daleko od istine. Najbliže profiliranom liku što imamo u taboru za koji „navijamo“ protiv svih šansi je Amber. Nju Imogen Poots igra onako pametno, ležerno, ali i sjajno kontrolirano, kako to ona već ume i što je već demonstrirala, ali ni to nije dovoljno.
    Opet, ostaje nam da uživamo u lokvama krvi i prolomu nasilja koje nije samo sebi cilj, već nam priča jednu priču. Ni to nije loše samo za sebe, naročito ako u morbidnosti nalazite makat malo zadovoljstva. Ostaje nam osmeh na licu kad se oni na početku filma, okruženi nacistima i nacističkom memorabilijom, onako „punkerski“ zaderu sa bine „Nazi Punks Fuck Off!“. Ostaje nam Patrick Stewart koji razbija svoj „typecast“ dobroćudnih staraca. Ostaje nam jedan prilično dobar komad žanrovskog filma čiji je jedini problem to što nije genijalan i što je autor već napravio bolji. Nemojmo biti razmaženi.

    0 0
  • 09/04/15--00:00: Wild Horses
  • 2015.
    režija: Robert Duvall
    scenario: Robert Duvall, Michael Shell
    uloge: Robert Duvall, James Franco, Josh Hartnett, Devon Abner, Angie Cepeda, Luciana Pedraza Duvall, Jim Parrack

    Kažu mi glumci, a ja im verujem, da je gluma više od zanimanja, pa čak i više od poziva. Da je gluma jednostavno strast i da zato pojmovi poput radnog vremena i penzije postaju trivijalni. Jer glumac mora biti glumac i mora da glumi. To, nažalost, ima i tamnu stranu, posebno u kompetitivnoj industriji kakva je Hollywood i američki film generalno, pa se neki glumci guraju u producente ili čak reditelje samo da bi mogli da glume, i to najčešće svoje tipske uloge.
    Novi film Roberta Duvalla, Wild Horses, je upravo to: jedan projekat staračke taštine više nego strasti snimljen samo da bi on odigrao svoju sada već smešno tipsku ulogu ruralnog familijarnog patrijarha sa pripadajućim konzervativnim sistemom vrednosti. Da se ne lažemo, Duvall ga igra dobro, ipak je u pitanju sjajan karakteran glumac koji zna šta su mu jače strane, ali to je ipak jedna te ista uloga koja se samo po sitnim i nebitnim detaljima razlikuje od ostalih njegovih uloga u poslednje vreme (recimo u The Judge) da Wild Horses možemo odmah otpisati kao nepotreban film. Čak i da toliko toga nije otišlo dovraga, a jeste.
    Wild Horses je kombinacija naporne i razvučene porodične drame, misterije oko ubistva iz prošlosti i brojnih pod-zapleta koji ne idu nikuda. Po svojoj osnovi, kao i po teksaškom rančerskom miljeu (iako je film snimljen u državi Utah, dovoljno vešto da se ne vidi iz prve), Wild Horses pokušava da liči na Lone Star, briljantni film Johna Saylesa, ali te visine jednostavno nikad ne dostiže i zapravo liči na okljašteni, ne baš sjajno montirani projekat još većeg zamaha.
    Osnova za dramu i moguća misterija oko ubistva je događaj od pre 15 godina kada je stari rančer Scott Briggs (Duvall) zatekao najmlađeg sina Bena (Franco) u zagrljaju sa još jednim momkom. Sina je oterao sa pištoljem u jednoj i Biblijom u drugoj ruci, a njegovog ljubavnika nakon te večeri niko više nije video. U sadašnjem vremenu je lokalna policajka (rediteljeva žena Luciana) pokrenula istragu o tom starom slučaju i sve ukazuje na Briggsove, a Scottu se to baš nekako ne mili, pa njoj na vrat tovari njenog korumpiranog kolegu (Parrack). Istovremeno, Scott shvata da mu je vreme na Zemlji ograničeno, pa skuplja sinove (uključujući i najmlađeg, pedera) da im predstavi testament po kojem se imanje deli na četiri umesto na tri dela. Četvrta naslednica je sluškinja Maria (Cepeda) koja je odrasla zajedno sa njima i koja može biti i starčeva ljubavnica i vanbračna kćerka i šta god.
    Zapravo, nije ni bitno jer Wild Horses toliko meandrira da postaje naporan i nepotrebno dosadan film. Nije tu samo problem obilje pod-zapleta koji se čine toliko slučajnim da je legitimno pretpostaviti da je ova stominutna verzija zapravo samo delić još dužeg filma ili mini-serije. Bolja montaža i sigurnije napisan scenario bi svakako pomogli u tom slučaju. Suština problema se, međutim, skriva u tome što ni dva osnovna pravca, porodična drama i istraga oko nestanka / ubistva nisu urađeni kako treba, pa deluju ravno, reciklirano i ubibože dosadno.

    Za utehu su možda samo nekoliko stvari. Prvo, složićemo se da Duvall još uvek zna odigrati starog drkadžiju iako više nismo sigurni koliko glumi, a koliko je to i postao. Drugo, gluma sama po sebi je na nivou, koliko je to moguće izvesti sa tako manjkavim scenarijem. To posebno važi za Angie Cepedu koja svojem liku pristupa sa iskrenošću i toplinom. Čak ni James Franco nije uobičajeno frapantno loš kakva mu je većina novijih glumačkih izdanja. Kad smo već kod njega, utešno je i makar to da on nije ovako nešto režirao. Zamislite kakav bi to pretenciozni haos bio.

    0 0

    2014.
    režija: Lucie Borleteau
    scenario: Lucie Borleteau, Clara Bourreau, Mathilde Boisseleau
    uloge: Ariane Labed, Melvil Poupaud, Anders Danielsen Lie, Luc Catania (glas)

    Kakav je osećaj i kako to izgleda biti žena u muškom svetu, na muškom poslu, stalno okružena muškarcima? Iz svoje muške perspektive, ne bih znao da odgovorim na to pitanje, ali ako je suditi po filmovima i serijama, prvo pitanje je pritisak na karijeru (manja plata za isti posao, teže nalaženje posla, konstantno ispitivanje stručnosti od strane uhodane škvadre muških kolega), a odmah za njim i seksualna tenzija ili različito doživljavanje seksa kod muškaraca i žena.
    Fidelio, Alice's Journey je film koji prati našu naslovnu protagonistkinju, mehaničarku na naslovnom brodu, u okruženju muškaraca. Osvežavajuće, novo i evropski (nasuprot anglosaksonskom, je li) je to da se ovde izbegavaju klišei o neravnopravnosti, predvidljive feminističke tlapnje i moralno čistunstvo i popovanje oko seksualnih eskapada, kao i jeftina eksploatacija seksualne ugroženosti. Opet, to ni u kom slučaju ne znači da nema promišljanja o karijeri i seksu i da to nije povezano sa okruženjem broda i muškaraca na njemu. To zbog ženske perspektive autorice, bivše glumice Lucie Borleteau i njenih ko-scenaristkinja deluje unikatno i iskreno.
    Naša Alice (Labed) dolazi na brod Fidelio, ranije poznat kao Eclipse da zameni mehaničara koji je poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima. Brod neumitno ide prema svom kraju i na jednom je od svojih poslednjih putovanja pre nego što ode u staro gvožđe. O tome je u svojim dnevnicima pisao i pokojni mehaničar, u pauzama opisa svojih seksualnih eskapada i definitivnog razočaranja u ljubav kao takvu. Ti dnevnici su došli Alice pod ruku...
    Kao i brod, i ona je na prekretnici jer je način života istovremeno ubija, ali joj je i inspiracija i motivacija. Za nju više ne može važiti ona maksima: “šta se dogodi na brodu, ostaje na brodu”, posebno zato što na kopnu ima dečka koga voli, Felixa (Danielsen Lie), a kapetan na brodu Gaël (Poupaud) je njena prva velika ljubav i “blast from the past” u najnezgodnijem mogućem trenutku.
    Ovo je film pre svega o vernosti, koja se ne ispituje samo po pitanju ljubavi, veza i brakova nego i u smislu karijernih i životnih ideala. Brod je tu zanimljiv “setting”, specifično stanje uma, a ne samo kulisa i dekor, ali je i ograničavajući faktor jer je na tako tesnom prostoru teško graditi i luk radnje i razvojni luk likova.
    Jednom kad iznese svoje pretpostavke, Lucie Borleteau ne ostaje puno prostora do poente. Ona pokušava da popuni tu rupu slikama iz dnevne brodske rutine, iz Alicinih privatnih trenutaka, iz “provoda” na brodu i u lukama. Ona nju pozicionira kao jednakopravnu, iako ne i jednaku svojim muškim kolegama, što je zanimljivo, ali ne i dovoljno. Sličan problem relativne ne-događajnosti prisutan je i po pitanju pokojnikovih dnevnika i njegove misteriozne smrti koji imaju sjajan potencijal da film skrenu u nekom drugom pravcu. To može biti nekakav korporativni triler ili prosto studija života na brodu generalno i to autorica koristi prigodno, ovlaš, nikad do kraja. To je možda u redu da bi se film držao svoje osnovne teze, ali ipak ostavlja utisak praznine. Konačno, imam problem i sa umetničkim referencama datim u naslovu. Tu imamo i Beethovena i Homera i Lewisa Carrolla i sve to divno i krasno zvuči, mada dalje u filmu ne znači apsolutno ništa. Zbog toga to deluje kao nekakva štreberska larpurlartistička foliracija.
    Štos je u tome što Lucie Borleteau pokazuje potencijal za daleko više od toga. Kao i kod drugih bivših glumaca, njen rad sa glumcima je besprekoran i ona iz njih izvlači apsolutni maksimum. Ima i talenta da pronađe temu i okvirno postavi priču. Ima i oko za poneki detalj. Problem nastaje kada to treba da razradi i nekako zapakuje, a očito nije našla bolje i originalnije rešenje nego konvencije evropskog festivalskog filma. Ali dobro, ovo joj je dugometražni prvenac i ona svakako ima i vremena i prostora za napredak.

    0 0
  • 09/05/15--22:00: Woman in Gold
  • 2015.
    režija: Simon Curtis
    scenario: Alexi Kaye Campbell (prema memoarima E. Randola Schoenberga i Marie Altman)
    uloge: Helen Mirren, Ryan Reynolds, Daniel Bruhl, Katie Holmes, Tatiana Maslany, Max Irons, Charles Dance, Antje Traue, Elzabeth McGovern, Jonathan Pryce

    Neka je nova moda baviti se nacističkim zločinima po pitanju umetnosti i uopšte imovine ljudi. Valjda je to jedna od onih ostalih, nepotrošenih tema. I u tom pogledu je životna priča Marie Altman i Randija Schoenberga veoma neobična i značajna, ne samo glede nacista i njihove otimačine, nego i toga kako su čak i daleko posle rata zemlje nastale raspadom Reicha tretirale obavezu restitucije i obeštećenja prema žrtvama.

    Prvo se upoznajemo sa naslovnom slikom, odnosno pravim imenom Portret Adele Bloch-Bauer br. 1 Gustava Klimta. Slavni slikar pita mladu bečku gospođu udatu za bogatog industrijalca zašto je nemirna i o čemu razmišlja. Ona odgovara da razmišlja o budućnosti. Na sreću ili nažalost, ona najgrozniju budućnost nije dočekala. Ali njena familija jeste. Neki su stradali, drugi su pobegli. I slika je, iako je njenim testamentom posle njene i muževljeve smrti (kao i sva njena imovina, uostalom) zaveštana javnim institucijama, u toku nacističke uprave oduzeta. Od tada je 60 i više godina stajala u dvorcu Belvedere pod drugim, lažnim imenom i predstavljala austrijsko kulturno blago.
    Maria (Mirren) je za sudbinu slike saznala nakon smrti svoje sestre koja je još iza rata bezuspešno vodila prepisku sa austrijskom vladom. Godina je 1998. i Austrija ima novi zakon o restituciji, pa je komisija spremna da sasluša Marijin slučaj. U tu svrhu ona angažuje mladog Randija (Reynolds), unuka slavnog kompozitora i advokata koji je tek našao posao u velikoj firmi i koji se resitucijom baš i ne bavi. Očito su prevagnuli neki drugi argumenti, poput povezanosti njihovih familija još iz predratnog perioda i austrijskog života.
    Randy je možda tipični mladi žutokljunac koji ne zna ništa ni o čemu, sa sve svojom majkom koja gnjavi preko telefona i obavezno trudnom suprugom (Holmes) koja ga bezrezervno podržava, ali Maria nije tipična slatka bakica koju se da preveslati i zastrašiti. Ne, ona zna šta želi, šta smatra svojim i za to će se boriti, kako protiv prepreka sadašnjosti, tako i protiv duhova iz prošlosti. Njih dvoje će se uz pomoć novinara-istražitelja (Bruhl) napaljenog na raskrinkavanje kripto-nacističkih tendencija modernog austrijskog društva tužiti i suditi sa državom i njenim institucijama, a Maria će se prisećati svojih buržoaskih predratnih i ne tako glamuroznih ratnih dana, što ćemo mi videti kao seriju flashback scena, uključujući i jednu obaveznu napetu sekvencu u kojoj mlada ona (Maslany) sa svojim mužem (Irons) beži od nacista.
    Rekoh već, priča o tom sudskom sporu koji se povlačio kroz Ameriku i Austriju je izuzetno zanimljiva i sa pravne i sa etičke strane i već nam je prikazana u nekoliko dokumentarnih filmova. Problem sa ovim igranim je “hollywoodizacija”, oslanjanje na sve sama opšta mesta i beg od apsolutno svakog rizika. Dramatizacija je klimava i primerenija je nekakvoj TV dramuljini za Hallmark Channelnego za bioskopski film. Likovi su tipski. Njihovi dijalozi su tipski. Čak je na jednom mestu upotrebljena otrcana igra rečima Australija – Austrija.
    Sve vrvi od relativno poznatih glumaca u ulogama koje mogu da odigraju i u snu, pa su zbog toga neupečatljivi. Ništa bolje nije ni sa onima koji imaju nešto veće uloge. Katie Holmes nije pokazala nikakav glumački napredak još od Dawson's Creek. Ryan Reynolds je potpuno bezizražajan. Daniel Bruhl unosi malo duha, iako je poenta njegovog lika u filmu sporna: taj novinar zapravo ne donosi ništa novo i za priču bitno, samo pruža moralnu podršku i govori podatke koje je bilo moguće iskopati na internetu (čak i u ona vremena) ili zaključiti dedukcijom. Helen Mirren je uobičajeno dobra i uspeva da nekako oživi Mariu, makar kao lajavu i neugodnu staricu koja je frustrirana što ne može da ostvari svoje legitimno pravo.
    Film bolje stoji sa rekonstrukcijom događaja u Beču oko i posle aneksije 1938. godine i te neke flashback scene imaju u sebi nešto emotivne snage. Vizuali su odlični, a izbor hladne palete boja idealan. Curtis, koji se kalio na televiziji i snimio My Week with Marilyn(2011) očito ima dara da se bavi sa istorijskim sadržajem, makar na tom površnom nivou.
    Pored toga, film ima i jednu zanimljivu tezu o nepromenjenosti austrijskog mentaliteta od predratnog perioda do sadašnjosti, te neke večite borbe progresivne i povremeno glasne manjine i oportune većine koja prihvata nepravdu kad god joj to odgovara ili makar ne ruši kolotečinu. Kao ni u slučaju Marijine priče i borbe za Klimta, ni ova teza nije pravilno poentirana i data je tek ovlaš. Umesto toga imamo “hammering” nepotrebnih i banalnih stvari. I zbog toga je Woman in Goldpolovičan film koji nije ni loš ni dobar i koji kao takav može biti zanimljiv samo onima koji o tematici nacističkih otimačina ne znaju baš puno toga.

    0 0
  • 09/07/15--00:00: Far from the Madding Crowd
  • kritika objavljena na monitor.hr
    2015.
    režija: Thomas Vinterberg
    scenario: David Nicholls (po romanu Thomasa Hardija)
    uloge: Carey Mulligan, Matthias Schoenaerts, Tom Sturridge, Michael Sheen, Juno Temple

    Nešto me je krenulo sa adaptacijama literarnih klasika. Lako za mene, filmovi su barem danas dostupni na svakom koraku, nego se čini da su mudre glave iz industrije rešile da ih forsiraju u ovoj letnjoj sezoni. A možda je i sve to sasvim slučajno, da su se dve ekranizacije romana iz XIX stoleća pojavile u isto vreme. Na blogu sam već iskazao svoje nezadovoljstvo najnovijom inačicom Madame Bovary koju sam ocenio kao ravnu, promašenu i nepotrebnu, pa sam se pribojavao da će mi se slično dogoditi i sa Hardijevim Far from the Madding Crowd u realizaciji scenariste Davida Nicholsa i reditelja Thomasa Vinterberga.

    Razloga za skepsu bilo je napretek. Kao i Madame Bovary, i Far from the Madding Crowd je realistički roman nastao u jednom drugom vremenu i drugačijim društvenim uslovima, te zbog toga nije najzahvalniji materijal za ekranizaciju. Istini za volju, njegov kontekst je manje datiran nego u slučaju Madame Bovarykoji je pre svega rasprava o javnom moralu. Ovdašnja centralna pitanja socijalne mobilnosti i žene (kao sopstvenice) i njenog izbora u pretežno muškom svetu su aktuelna i danas. Zbog toga je Far from the Madding Crowd ipak nešto zahvalniji materijal za adaptaciju, što je pokazao i John Schlesinger u svojoj verziji iz 1967. godine. Ta ekranizacija je bila verna izvornom materijalu, možda čak i previše, bogata u teksturi, izvrsno odglumljena, ali prespora i sa trajanjem od skoro tri sata, čak i malo naporna za gledanje.
    Drugi razlog za bojazan je bio poslovično nepredvidivi Thomas Vinterberg, čiji filmovi variraju i stilski i po kvalitetu od sjajnih do očajnih. Ma koliko se on odmicao od toga, ostaće upamćen kao jedan od osnivača Dogme 95 (i autor jednog od retkih dobrih “dogma” filmova Festen) čiji bi autori bili poslednji kojima bih ja poverio stilski zahtevnu ekranizaciju. Dobro, Dogmu na stranu, ionako su je već svi napustili i bila je, tako nadobudna, osuđena na propast još sa manifestom, pre snimanja prvog filma, ali Vinterberg je umeo da zastrani nevezano za to. Dok It's All About Love (2003) smatram iskrenim, pametnim i opasno potcenjenim filmom kojeg ni publika ni kritika nisu razumele kako treba, Vinterberg je znao da uleti u nebuloze tipa Dear Wendy(2004), po scenariju svog kompanjona Lars von Triera.
    Na Far from the Madding Crowd on dolazi sa dva vezana odlična filma Submarino (2010) i Jagten / The Hunt (2012), oba nastala u saradnji sa scenaristom Tobiasom Lindholmom, sa kojim je uradio i svoj sledeći film Comune, čiji se izlazak čeka. Očito je u nekakvoj plus fazi, možda čak na putu da bude pouzdan reditelj, pa su očekivanja velika. Scenarista David Nicholls ima iskustva sa adaptacijom britanskih, posebno viktorijanskih literarnih klasika, a glumačka ekipa je sačinjena od poznatih imena sa karijerama u usponu i nju predvode veoma sposobna Carey Mulligan i belgijski glumac u usponu Matthias Schoenaerts, što takođe govori u prilog visokim očekivanjima.
    Reč-dve o radnji, za one koji nisu čitali roman ili gledali ranije ekranizacije. Film prati Bathshebu Everdene (Mulligan), obrazovanu devojku koja je ostala bez roditelja, njen životni i poslovni put i njen odnos sa trojicom muškaraca koji joj nude brak. Prvi je Gabriel Oak (Schoenaerts), dobar čovek i sitni sopstvenik koji ima svoju farmu. Njegova ponuda dolazi u krivo vreme, jer slobodoumna Bathsheba želi da uspe sama, bez muža, iako u tom trenutku nema ni centa. Kasnije se situacija okrene, ona postaje bogata naslednica, a on njen radnik, što takođe nije dobro za vezu. Drugi je sused, još krupniji posednik, nešto stariji neženja Boldwood (Sheen), koji želi da je oženi i zbog poslovnih i zbog privatnih razloga, pa makar to bilo samo forme radi. Nju, međutim, forma ne zanima, a od svog poseda može sasvim solidno živeti. Nijedan od te dvojice udvarača se ne može nazvati lošim čovekom ili lošim društvom.
    Zato na scenu stupa narednik Troy (Sturridge), arogantni vojnički tip, kockar i mutikaša koji će u njoj igrati na primalnu kartu i koji će joj pomutiti razum. Čini se da žene, ma kako pametne bile, uvek padaju na šarmantne barabe i opasne momke generalno. Opet, Bathsheba je suviše razumna i pametna da bi tek tako dopustila da je veza s njim potpuno uništi, posebno zbog činjenice da je on s njom uglavnom zbog novca, a da zapravo voli njenu sluškinju (Temple). Predstoji, dakle, unutrašnja i spoljašnja borba raznih interesa u čijem se centru nalazi žena koja nalazi poteškoće “da se izrazi jezikom koji su muškarci smislili za sebe”, kako sama kaže.
    Za razliku od Schlesingera koji je pokušao da inkorporira sve od romana u film, Vinterberg se fokusira da pre svega ispriča priču od početka do kraja. Neki detalji tu su zbrzani (prosto, roman i film su suviše različiti mediji), ali Nichollsov scenario i njegova režija uspevaju da pokažu sve bitno i da uglavnom stave akcenat na važna mesta. I to uglavnom uspevaju i to u prihvatljivom trajanju od 2 sata. Far from the Madding Crowd se jednostavno može gledati kao (melo)drama za jedno popodne, čak ni replike ne deluju onoliko drveno koliko smo se pribojavali iz iskustva svih tih ekranizacija romantičnih viktorijanskih dela.
    To, naravno ne znači da se zaboravilo i na stil i na unutrašnji život likova. Ovde je to genijalno ekonomično rešeno kroz fotografiju i svetlo. Prelepi pejzaži raskošnih boja stoje u oštrom kontrastu sa scenama u mračnim enterijerima. To savršeno simbolizira disparitet između bogatog socijalnog, javnog života likova i njihove unutarnje teskobe i mraka. To odlično prolazi kod svih likova, pogotovo kod Bathshebe, i na taj način film nalazi dobar balans između kostimirane drame i veoma bitnog konteksta položaja žena u onovremenoj Britaniji.
    Dosta toga, naravno, zavisi od izbora i izvedbe glumaca. Vinterberg tu nije pogrešio i prave uloge je dodelio pravim ljudima. Carey Mulligan je skrenula pažnju na sebe sa nominacijom za Oscara za ulogu u filmu An Education (2009) i od tada njena karijera ide uzlaznom linijom. Ona pažljivo bira uloge (Shame, Drive, Inside Llewyn Davis) i retko kad u tome greši, kao što je to bio slučaj sa The Great Gatsby. Možda ona nije dostigla zvezdani status u meri u kojoj je to bio slučaj sa Jennifer Lawrence, ali je svakako glumica na koju se može računati.
    Slično važi i za Matthiasa Schoenaertsa, čija glumačka karijera izlazi iz belgijskih i evropskih okvira i postaje globalna, ne samo u smislu epizoda i zastrašujućih negativaca. On je prosto briljantan kao Oak, istovremeno dovoljno snažan, dovoljno jednostavan i nekako dobar i prostodušan. Tom Sturridge pokazuje da može biti koloritan glumac, a Michael Sheen deluje gotovo smirujuće kao melanholični Boldwood.
    U svakom slučaju, Far from the Madding Crowd je film koji se isplati pogledati i koji je jednostavno kvalitetno i promišljeno urađen tako da, koliko je to moguće, bude razumljiv današnjim generacijama kojima čitanje viktorijanskih klasika nije bilo prioritet u životu, a opet dovoljno zanimljiv onima koji su već pročitali knjigu i pogledali raniju ekranizaciju. U zavisnosti od toga kojem od ta dva tabora pripadate i kako varite kostimirane drame, prihvatite moju preporuku. Opet, postavlja se pitanje koliko su teme ovog filma aktuelne u današnjem trenutku i je li ih se baš moralo ispostavljati kroz kostimiranu dramu, ali i to pitanje prilično maši poentu.

    0 0
  • 09/08/15--00:00: We Are Monster
  • 2014.
    režija: Antony Petrou
    scenario: Leeshon Alexander
    uloge: Leeshon Alexander, Aymen Hamdouchi, Gethin Anthony, Justin Salinger, Doug Allen, Shazad Latif, Drew Edwards

    Ovo je film po istinitom događaju iz jednog britanskog omladinskog zatvora iz 2000. godine. Mladi Zahid Mubarek (Hamdouchi) ubijen je u svojoj ćeliji noć pre izlaska od strane drugog robijaša, poznatog rasiste i dijagnosticiranog psihičkog bolesnika Roberta Stewarta (Alexander). Iz kojeg razloga su njih dvojica delila ćeliju, ostaje da se ispita, kao i to da li je tu u pitanju institucionalni rasizam ili prosto nebriga nadležnih, pošto se pred smrt Mubarek žalio više puta na svoju sigurnost i tražio premeštaj u drugu ćeliju.
    Film sa ovakvom tematikom ima dva puta kojima može krenuti. Prvi je da nas kroz studiju karaktera ubedi u posebnost Stewartove monstruoznosti i makar pokuša da otkrije kako je jedan mlad čovek postao takav monstrum, odnosno da se pozabavi prirodom njegove bolesti i kombinacijom sa rasističkim stavovima. Drugi je da se fokus sa incidenta premesti na njegovu pozadinu, odnosno da se ispita i makar predloži odgovor na pitanje kako to da su ta dvojica potpuno različitih robijaša mimo svake provere i procedure spojeni u istu ćeliju, što je rezultiralo ubistvom.
    We Are Monster pokušava sa oba ta pristupa, što samo po sebi nije problematično, čak se može nazvati ambicioznim. Problem je u tome što se oba hvata površno, metiljavo i meandrirajuće, pa zato nikad ne postiže ni izbliza dovoljno psihološkog i emotivnog efekta, niti prenosi poruku dalje od fraze da rasizam ne valja. Niti imamo razvojni luk Stewartove psihičke bolesti, niti imamo razvojni luk njegovih rasističkih stavova, niti imamo uverljivo prikazanu strukturu upravljanja u zatvorskoj jedinici. Umesto toga imamo samo natruhe, lošu i tipsku Stewartovu pozadinsku priču (trash roditelji, maltretiranje u školi, prvi incidenti, popravni domovi), razbacane detalje koji najčešće nisu tačni i brojna trapava, prvoloptaška rešenja.
    Ključ problema leži u tome da je osrednji glumac Leeshon Alexander ujedno i scenarista-početnik i producent filma (iliti alfa i omega) koji nadobudno pokušava sebi da napravi dvostruku ulogu za koju nije realno sposoban ni da je uverljivo napiše, niti da je odglumi. Zato poseže za glupim rešenjem da Stewart zapravo sve vreme razgovara sa samim sobom, odnosno da ga “glas u glavi” punta da radi to što radi. U Alexanderovoj izvedbi sve to deluje prilično trapavo i početnički, da ne pominjemo repetitivno.
    U takvom pristupu se gubi žrtva. Zahid Mubarek je sveden na bezlični entitet prisutan u ćeliji i to je to. Izgubio se nekako i sistem prikazan kroz zatvorske čuvare koji su što nemoćni, što nesposobni da spreče zločin, što ih nije briga za svoj posao, a možda čak i sami pomalo rasisti. Njih relativno korektno igraju solidni britanski glumci. Film tu i tamo malo živne kada se u Stewartovim sećanjima pojavi Travis, bivši zatvorski kolega kojeg sasvim solidno igra Gethin Anthony (Copenhagen), ali to nije ni izbliza dovoljno da popravi utisak.

    Nismo mi te sreće da ćemo dobiti suvisli odgovor na pitanje ko je tu monstrum i zašto. Izbegavati.

    0 0
  • 09/09/15--00:00: Meet Me There
  • 2014.
    režija: Lex Lybrand
    scenario: Brandon Stroud, Destiny D Talley
    uloge: Lisa Friedrich, Michael Foulk, Dustin Runnels, Jill Thompson, Kara Rainer

    Ono što me žalosti kod modernog horora je, između ostalog, i to što su i oni horori sa “art” etiketom postali jednako formulični kao i jeftini, konfekcijski štanc, ponekad čak i po istom shemi i sa istim “tropama”. Razlika je ostala, manje ili više, samo u pakovanju. Ovi nezavisni, art horori vizuelno više liče na indie film i odišu nekom hipsterskom vibrom. Žanrovski fanovi se neće složiti sa mnom, ali pakovanje je tu najmanji problem. Ono što me više pogađa je što se ispod tog omota ne krije ništa novo i originalno, ništa što nismo ranije videli barem nekoliko desetina puta...
    Takav problem imam i sa Meet Me There, iako ovo svakako nije ni najlošiji, ni najneprimereniji, ni najmanje strašan horor koji sam video u poslednjih godinu dana. Štos je u tome da sam sve njegove sastavne delove već video u drugim filmovima i da sam te druge filmove neretko prizivao gledajući ovaj. To važi i za priču o traumi iz detinjstva, i za povratak u ruralno okruženje u kojem obitavaju neki čudni ljudi, i za snolike sekvence, i za muzičke “moodpiece” pauze i za generalno amaterski štih filma. Kad smo već kod tog amaterskog štiha, dobro je jedino da ovo nije “found footage” jer zaista ne znam kako bih podneo još jedan takav film.
    Ako ništa drugo, imamo likove i imamo priču, a oni ne nose sa sobom kameru. Traumatizirana Ada (Friedrich) i njen blentavi dečko Calvin (Foulk) su zarobljeni u (seksualno) disfunkcionalnoj vezi. Oni rade na tome i idu na terapiju, ali terapeutkinja ne može da ponudi ništa drugo osim klišea da je Ada frigidna verovatno zbog toga što je bila zlostavljana kao mala, a ona je to navodno duboko potisnula. Nemajući šta drugo, Calvin joj predlaže da njih dvoje odu na izlet u njen rodni gradić u Oklahomi za vikend i malo prodrmaju njena sećanja iz detinjstva i ispitaju te monstruozne navode.
    Sad, fora je u tome što je taj gradić jedno veoma čudno mesto naseljeno čudnim i nasilnim ljudima koji jednostavno ne podnose strance, odnosno neznance, koji svi govore u elipsama ili u besmislicama, nerezonski citiraju Bibliju i vade oružje bez ikakvog razloga. Adino objašnjenje za to je da su svi drogirani od pamtiveka jer je narko-industrija jedina privredna grana od koje mesto živi, ali sva je prilika da to nije cela istina. Jednostavno, nešto je tu mistično i paranormalno i naš simpatični par će se ubrzo naći u nevolji...
    Iako meandrirajući, jednom kad uhvati ritam, Meet Me Therepostaje relativno strašan film guste atmosfere, bez jeftinih “jump scare” trikova. Ono što ne vidimo, nego o tome samo načujemo nešto i što ostaje nerazjašnjeno je svakako elegantnija varijanta za strašenje. Problem je što mu treba vremena, barem pola filma, da taj ritam uhvati, a ta praznina se oteže u ispraznim scenama i nevezanim dijalozima. Istini za volju, ti dijalozi su sami za sebe napisani dovoljno fluidno, a neiskusni glumci su prilično ležerni, pa je to još i moguće pogledati.

    U tome se, međutim, ogleda autorsko neiskustvo. Scenarističkom dvojcu ovo je prvi scenario, dok reditelj ima jednu sportsku komediju iza sebe, ali je prvenstveno montažer. U tome koliko Meet Me There odzvanja standardnim elementima drugih horora vidimo ograničenost takvih autora. Možda su oni hteli da naprave solidan i svež horor film, ali im nije uspelo. Utisak je jednostavno “second-hand” Šteta.

    0 0

    2014.
    režija: Susanne Bier
    scenario: Anders Thomas Jensen
    uloge: Nikolaj Coster-Waldau, Ulrich Thomsen, Nikolaj Lie Kaas, Maria Bonnevie, May Andersen, Thomas Bo Larsen, Peter Haber

    Karijera Susanne Bier se može nazvati stabilnom na više nivoa. Žanrovski i tematski, njeni filmovi su (melo)drame o međuljudskim odnosima i familijarnim dinamikama koje pucaju pod pritiskom, čija je teza često zanimljiva i nova, iako autorica stvari ponekad postavlja suviše banalno i nateže logiku do granica pucanja. Najčešće je logika tu od sporednog značaja i samo lagano kvari utisak za koji su odgovorne emocije koje ova autorica gađa, premda ponekad pretenciozno i sa teškom rukom.

    Nije tu od presudnog značaja “dogmaški” Open Hearts, koliko recimo Brothers, film koji nas uprkos svojim manama “radi” i koji je bez ikakve frke dobio američki remake u roku od neke tri godine. Tako su nekako prošla i tri naredna naslova koja su danskoj autorici zajamčila globalnu prepoznatljivost: After the Wedding, koprodukcijski Things We Lost in the Fire i Oscarom nagrađeni In a Better World.
    Međutim već sa Love Is All You Need Susanne Bier pokazuje znakove autorske krize i potrošenosti ideja. A onda su usledile dve katastrofe: od početka problematična ekranizacija “southern gothic” romana Serena sa Jennifer Lawrence i Bradleyem Cooperom koja je završila kao potpuno sranje gde je čak i J-Law očajna (što je teško ostvariv poduhvat) i paralelno s njom izbačen A Second Chance, koji je tek jedva nešto manje sranje. Opet, čini se da ima gledalaca, kritičara i festivalskih selektora koji će svaki put kad gospođa Bier ode na WC to proglasiti ultimativnim remek-delom za antologiju filmske umetnosti.
    A Second Chance je, da se tako izrazim, nedonošče, ako ne i mrtvorođenče od samog početka. (Strpite se malo i biće vam jasno zašto sam upotrebio ovu “baby” referencu.) Sa tako ambiciozno odabranom temom moralnog ogleda ko je zaslužio da bude roditelj, a ko ne i sa takvom šok-taktikom da sve glavne likove predstavi ne samo kao nesavršene, koliko kao “borderline” nakazne i stoga prilično neuverljive, te da sve karte baci na poprilično neverovatan razvoj situacije na samom početku, šanse da takav film uspe su mizerne. Naprosto, sve je na kocki i gospođa Bier je “preigrala” svoju ruku, nerezonski blefirala i pukla. Opet, jasno mi je da će nekog osetljivijeg ona nekako “uraditi” i sa ovim poprilično gadnim bućkurišem melodrame, moralne dileme i starog dobrog popovanja.
    Dakle, naš junak iz čije perspektive posmatramo celi razvoj događaja je policijski inspektor Andreas (Coster-Waldau) koji je nedavno dobio sina Alexandra sa kojim je pomalo opsednut, dok njegova žena Anna (Bonnevie) pokazuje znakove post-porođajne depresije i nervnog rastrojstva. Njegov partner na poslu Simon (Thomsen) je, pak, pijanac kojeg je nedavno ostavila žena.
      Jednom prilikom će se njih dvojica javiti na poziv za nasilje u porodici i zateći povratnika iz zatvora Tristana (Lie Kaas) kako maltretira svoju drogiranu devojku Sanne (Andersen), dok njihova beba, gladna, prljava i zanemarena, leži na dnu ormara. Andreas će učiniti sve što je u njegovoj moći da roditelji završe u zatvoru, a mali u domu, ali to mu zbog tehnikalije neće poći za rukom, pa će se odnos maltretiranja i zanemarivanja nastaviti.
    Prelomni trenutak je onaj u kojem njemu iznenada preko noći umre sin. Dok mu žena preti samoubistvom, a kolega i prijatelj pijanči, Andreas dolazi do “spasonosnog” rešenja da zameni svog mrtvog sina sa još uvek živim Tristanovim i Sanninim. Naravno, taj čin je glup i nepromišljen na toliko nivoa i obiće mu se o glavu na toliko načina kasnije. Naprosto, pretpostavlja da su Tristan i Sanne toliko pogubljeni da neće prepoznati svoje, odnosno tuđe dete, kao što pretpostavlja bezuslovnu saradnju neuračunljive Anne i smušenost pijanog Simona.
    Dve stvari su u filmu izvedene dobro, ma koliko to bilo nedovoljno da ga održi iznad površine. Prva je stilska doslednost, primetni, a ipak diskretni i ukusni odjek Dogme 95 vidljiv je u tretmanu kamere, često fiksirane na lice protagoniste, sa kratko sečenim krupnim kadrovima i drmusavim pokretima, tu i tamo prekinutim neveselim jesenjim / zimskim pejzažom. To ima određenog efekta, iako se taj štos troši sa besomučnim ponavljanjem. Druga stvar za pohvalu u određenom procentu je posledica takvog stila i postupka. U pitanju je gluma, jer se od glumaca, nekih od najboljih u Danskoj, zaista dosta traži, a oni se drže i ne pucaju pod pritiskom. Nikolaj Coster-Waldau se sjajno snalazi u glavnoj ulozi iako ima reputaciju više žanrovskog nego dramskog glumca, a Nikolaj Lie Kaas je apsolutno zastrašujuć prizor kao narkoman i nasilnik. U toj podeli su glumice “izvukle kraću slamku” jer su njihovi likovi tipskiji i drveniji. To posebno važi za Sanne koja izgleda kao praznjikava lepotica koja se sticajem okolnosti spetljala sa barabom.
    Ostale stvari u filmu nisu ni izbliza izvedene dobro. Scenario graniči sa očajnim od postavke likova, preko neverovatnog zapleta do prilično neuverljivog i isforsiranog raspleta. Dodatni problem je što će se svakom istreniranom gledaocu činiti kako je svaki obrat “telefoniran” dosta unapred. Recimo, dovoljno je da pogledamo Annu i biće nam savršeno jasno kako je mali Alexander umro, kao što je dovoljan jedan pogled na Andreasa da shvatimo da je stvarno malo previše opsednut decom i da nešto tu ne štima, kao što je dovoljno da se on jednom slučajno izlaje pa da se celi njegov kretenski plan sruši. Opet, postupak Susanne Bier, bacanje svih karta na emocije i prenaglašavanje apsolutno svega, potpuno je legitiman, ako ne i logičan izbor za takav neverovatan materijal. Cilj je izazvati emocije da se ne bi videle sve rupe. To je posebno rizično sa onom zamenom beba na početku, taj čin treba predstaviti kao ne samo plemenit nego i logičan i stoga jedini ispravan (iako to nije).
    Ali to ne znači da je pokušaj uspeo. Možda sam ja tvrd i ciničan, beskrajno hladno racionalan, ali meni to jednostavno ne pije vodu. I pored svih preterivanja ili upravo zbog njih. Uostalom, sve rastegljivo je rastegljivo samo do neke tačke. Posle toga puca. Susanne Bier je preterala sa ambicijom, zahtevnom tematikom i skoro neupotrebljivim materijalom, pa je A Second Chance njen već drugi vezan očajan film. Na njenom mestu bih dobro pripazio šta bih sledeće radio.

older | 1 | .... | 15 | 16 | (Page 17) | 18 | 19 | .... | 66 | newer