scenario i režija: Shin'ya Tsukamoto (po romanu Shohei Ooke)
uloge: Shin'ya Tsukamoto, Riri Furanki, Tatsuya Nakamura, Yuko Nakamura
Shin'ya Tsukamoto je poznat kao autor koji se uglavnom vezuje za žanr, i to pre svega horor i fantastiku. Njegovi potpisni filmovi su “body horror” trilogija Tetsuo i dva nastavka Nightmare Detective. Tsukamoto je poznat i po tome da rado igra u svojim filmovima, često glavne uloge. Iako njegovi filmovi imaju i nešto šarma i nešto inteligencije, upitno je koliko bi njegovo ime prvo palo na pamet kada je u pitanju nova ekranizacija izuzetno značajnog japanskog romana koji je srušio nacionalnu i nacionalističku mitologiju o viteškoj (samurajskoj?) borbi čak i u trenucima nesumnjivog poraza.
Dakle, na Filipinima smo, 1945. godine. Ostrva su još uvek zvanično pod japanskom okupacijom, ali Amerikanci udaraju iz vazduha, a lokalni pobunjenici sa kopna. U džungli smo, komunikacije i lanac komande su prekinuti, hrane nema, vladaju boleštine. Naš junak je vojnik Tamura, igra ga sam Tsukamoto, previše bolestan da bi se borio ili makar radio i skupljao hranu, a opet nedovoljno ranjen da bi ga primili u bolnicu i hranili iz svojih porcija. Bombe padaju, pobunjenici napadaju, vojska se raspada, metaforički i doslovno. Informacije su neproverene, ljudi su gladni, žedni i divlji, odljuđeni, reklo bi se, a slede još svakakvi užasi, ne isključujući i kanibalizam.
Svaka čast velikanima koji su već prikazali brutalnost Drugog svetskog rata na Pacifiku. Svaka čast Spielbergu koji je naturalističkoj klanici nudio balans u narativu o pravednom ratu sa dobrim i lošim momcima. Svaka čast i Malicku koji je u The Thin Red Line dao makar nekakav filozofski odmak kroz meditativnu naraciju. Svaka čast i Clintu Eastwoodu koji ga je u dva vezana filma prikazao iz suprotnih perspektiva.
Ali ovo nije jedan od onih filmova koji poručuju “rat je pakao”. Nobi, i roman i oba filma, odlaze dalje i kažu “Rat je pakao, a to je izgledalo tako i tako”. Ovo je film o “conradovskom” Srcu tame, o dnu koje je čovek primoran da dodirne i koje su u sudbonosnim trenucima još pomera i spušta do neslućenih nizina. Ovo je film koji mora biti na tragu Peckinpahovog Cross of Iron i Coppolinog Apocalypse Now.
Mora biti, ali jednostavno nije. Problem se tu ogleda u dve stvari. Prva je već pomenuto autorovo žanrovsko i “trashersko” poreklo koje dosta često izbija i to na ne baš primerenim mestima, pa hotimično ili nehotično filmu daje čak i neumesno humornu notu, kao na početku kad nesretnog Tamuru šetaju od baze do bolnice i nazad. To samo po sebi nije problem, ali je tonalno neprimereno materijalu i pomalo unižava ono što bi ovaj film morao da govori.
Drugi problem je usko povezan sa prvim i isto izvire iz žanrovskog i “trash” načina rada. Tsukamoto, naime, ne pokazuje onu finesu koja je neophodna da nas ubedi da se dno ljudskosti i egzistencije pomera. Film zbog toga u konačnici postaje repetitivan, redundantan i čak na momente i dosadan jer nam se čini da smo sve to već videli.
To opet ne znači da je Nobi loš film i da se ne da pogledati. Ima tu fino pogođenih kontrasta, kao što je recimo onaj između raskošne tropske prirode sa jedne i ljudske bede sa druge strane. Ima i momenata čiste akcije, napetosti i preživljavanja, uz užase koji vrebaju iz vazduha i sa zemlje, a koje, kao ni glavni junak, ne vidimo, samo čujemo i svedočimo o njihovim posledicama. Ima tu i užasa, onog teško zamislivog, ali zbog toga ništa manje stvarnog.
Problem sa Nobijem je što nije dobar onoliko koliko bi morao biti i koliko knjiga od njega zahteva. U tom smislu predlažem da radije pogledate staru verziju iz 1959. godine koja je solidno uzburkala duhove u Japanu. Ovu novu možete pogledati više iz radoznalosti, ali zaista ne očekujte da će vas oboriti s nogu, iako će vas u par trenutaka dobro protresti.
