The Midnight Swim

August 2, 2015, 12:00 am

≫ Next: Mot naturen / Out of Nature

≪ Previous: True Story

$

0

0

2014.

scenario i režija: Sarah Adina Smith

uloge: Lindsay Burdge, Aleksa Palladino, Jennifer Lafleur, Beth Grant, Ross Partridge

Nije retka pojava da u filmu imamo sestre u nekoj već familijarnoj situaciji. Ono što The Midnight Swim uspeva je da nam prikaže sestre koje izgledaju kao sestre (a ne kao poznate glumice), zvuče kao sestre i ponašaju se kao sestre. Njih tri, Annie (Lafleur), Isa (Palladino) i June (Burdge), okupile su se u majčinoj kući nakon njene iznenadne i ne baš potpuno razjašnjene smrti da “urede stvari”, što će biti okidač za svu silu čudnih stvari, misterija i neobjašnjenih fenomena.

The Midnight Swimje film koji se oslanja na horor, imamo čak i “found footage”, odnosno lažni kućni video, ali je više od toga familijarna drama, misterija i “suspense”. Je li majka poginula usled nesreće prilikom ronjenja (iako je bila iskusna u tome) ili se ubila? Ili to možda ima nekakve veze sa lokalnom folklornom pričom o sedam sestara koje su se jedna za drugom utopile u jezeru? A to opet ima veze sa sazvežđem Plejada, sa “sedam sestara” iz grčke i druge mitologije, sa “prizivanjem” poslednje, sedme sestre / zvezde koja se ne vidi golim okom.

Dve stvari su tu ubedljive i urađene retko detaljno. Jedno je familijarna dinamika. Sestre nisu previše bliske, ali su svejedno dovoljno bliske da znaju tajne jedna o drugoj, zajedničke i pojedinačne prošlosti. Opet, one su dovoljno fizički slične, ali i dovoljno različite osobe koje se sa majčinom smrću nose na različite načine. Od njih tri najčudnija je June, ujedno i najposvećenija očuvanju uspomene na majku i najsklonija da na svojoj koži ispituje šta se dogodilo sa majkom u tom čudnom jezeru. Ono što nju dodatno definira je i kamera koju nosi svugde sa sobom, možda kao sredstvo komunikacije, možda kao neku vrstu terapije.

Ta kamera, tako vešto uklopljena u dramaturgiju filma, odgovorna je i za impozantan vizuelni identitet. To je “home video” štih, ali ne amaterski i prljav, nego više od svega subjektivan. Mi tako pre svega imamo Juninu perspektivu, ali i nju dosta često u statičnom kadru i preko njega gledamo pojedinačne disfunkcionalnosti i disfunkcionalnost cele familije, uključujući i briljantnu, ali distanciranu majku (Grant) i suseda (Partridge) sa kojem su sve tri nešto petljale, makar pokušavale (kao sa jedinim mlađim muškarcem u kraju).

The Midnight Swimje film nepogrešive atmosfere mnogo više nego film događaja. Njegova snaga i strahota nije u tome šta se vidi na ekranu, koliko u implikacijama koje se ne vide, ali se daju iščitati. Varirajući standardnu temu, ipak donosi nešto novo u okviru horora i “suspense”-a. Ako ništa drugo, ne sme mu se oduzeti kredit za originalnost.

---

Mot naturen / Out of Nature

August 3, 2015, 12:00 am

≫ Next: Against the Sun

≪ Previous: The Midnight Swim

$

0

0

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2014.

režija: Ole Giaever, Marte Vold

scenario: Ole Giaever

glavna uloga: Ole Giaever

Mogu reći da sam jedan od onih koji ne kapiraju baš najbolje celu tu fascinaciju prirodom. Mislim, nemam ništa protiv prirode kao takve, volim ponekad otići na izlet ili se prošetati s psom nekoliko sati, jedno popodne ili tako nešto, čak i prespavati u nekom kampu ili u automobilu ako baš moram. Samo u glavi moram imati da mi je civilizacija relativno blizu i da ću se u nju sasvim sigurno vratiti. Prosto, o civilizaciji i određenom nivou tehnologije sam ovisan, moj život je tako ustrojen i to je to. Uostalom, bez toga ne bih mogao da pišem svoje filmske kritike kod kojih se trudim da održim kontinuitet.

Evo, recimo, ovaj sada tekst pišem u graničnom području između civilizacije i prirode, na filmskom festivalu u Motovunu. Stvar je takva da signal na mobitelu moram loviti jer se pojavljuje tek tu i tamo (anti-reklama za jednog od hrvatskih operatera ili možda za jednog od kineskih proizvođača mobitela, ili za oboje), a interneta, neophodnog da pošaljem tekst svom uredniku, ima tek na određenim mestima. Ni festivalski život sam po sebi nije pesma, jer zahteva organizaciju i stvara stres. U gradu sa infrastrukturom se to sve nekako da izvesti, ali oni mali, zabačeni festivali u prirodi nas privlače zbog svoje atmosfere. E, sad, kako do njih doći, koliko ostati i kako otići su druge neke stvari koje zahtevaju još organizacije i podrazumevaju još stresa. Jedino što sigurno znam je da mi posle trećeg za redom treba odmor.

U toj situaciji preferiram veoma pasivni odmor koji se sastoji uglavnom od spavanja i aktivnosti koje možemo nazvati žvakom za mozak - gledanja glupavog TV programa, recimo serija. I tako barem nekoliko dana dok se ne oporavim. Neki u tim slučajevima savetuju prirodu i tu se slažem, reka ili šuma ne bi bile na odmet, čisto zbog mira i tišine. Međutim ima i onih genijalaca kojima mirno sedenje, sabiranje misli i gledanje u jednu tačku nisu dovoljni, pa onda prelaze po nekoliko desetina kilometara dnevno lupajući svojim nordijskim štapovima, bicikliraju po prometnim cestama, gube se po šumama i veru po planinama. To ventilira stres, kažu.

Možda to ventilira stres, ali i blejanje u prazno ga savršeno čisti, o spavanju na duge staze da i ne govorim, pa ne vidim neki hype oko toga. Uostalom, možda smo pod različitim stresom oni i ja. Možda je moj stres prijatniji jer radim najbolji posao na svetu, a možda kod njih nije u pitanju stres nego frustracija jer provode po 8 sati dnevno u nekakvoj kancelariji, što nikako nisu želeli, pa jedino kroz aktivnost mogu biti nasamo sa mislima. Možda nisu ni probali da budu sami sa sobom, a okruženi ljudima, možda jesu, ali im ne odgovara.

Raspisao sam se o svojim glupostima, ali za to ima razloga. Naime, Out of Nature, drugi film Ole Giaevera je upravo jedan od onih introspektivnih filmova u kojem je glavni glumac zapravo više narator svojih i autorovih meandrirajućih misli nego kakav aktivan lik. Martin, kojeg igra sam Giaever, je jedan od onih korporativnih dronova koji ne voli svoj posao i koga žena i dete kod kuće smaraju, pa jedinu utehu nalazi u fizičkim aktivnostima, ponajviše u vikend-odlascima u prirodu. Postavlja se samo pitanje je li to dovoljno da smiri njegovo nezadovoljstvo ili će ga svako odstupanje od plana (kao kad ga lovac omete u, da prostite, drkanju) gurnuti preko ruba provalije.

 Ono u čemu je ovaj film efikasan je kontrast koji postiže između tog unutarnjeg haosa Martinovih misli i idilične, stabilne i nepokolebljive priroda. U tom smislu su kadrovi prolećno-letnje Norveške sa svim tim šumama, brdima, planinama i potocima apsolutno impresivni i čak primamljivi i meni, skeptičnom prema bespućima. Takođe, makar u ranoj fazi Out of Nature je nabijen humorom i manično montiran što gledanje nečega što je bazično monodrama (doduše u pokretu i sa ponekim prolaznikom) čini prihvatljivim i širokoj publici.

Problem se, međutim, skriva u tome što osim par bazičnih crtica tu nema puno toga, svakako ne materijala za dugometražni film, čak ni za tih 80 minuta koliko traje. Druga stvar je što introspekcija na filmu možda zvuči sjajno, ali je prokleto teška za izvesti. S tim u vezi, Martinova priča nam je itekako poznata, ali u jednom drugom, primerenijem formatu. Knjiga se zove Doppler, autor je Erlend Loe i savetujem čitanje. Plus-minus par detalja, film i knjiga se preklapaju, a u tom srazu pobeđuje onaj stariji.

Out of Nature je podigao puno prašine, ne svojom zaslugom, kada je uvršten na ovogodišnji FMFS i time razvukao granicu Mediterana, kako bi cinici primetili. Pa ipak, publika ga je primila dobro i po hrvatskoj se stvorio hype. Ja sam ga uhvatio u Puli i mogu reći da nisam impresioniran. Već sam to čuo, video, čitao, doživeo. Čak ni tih egzistencijalnih ili bolje rečeno egzistencijalističkih pitanja ne manjka na filmu. Neki drugi naslovi imaju i malo više stava, a malo manje “gimicka”.

I za iskupljenje obećavam da ću sledeći tekst biti manje introspektivan i da će biti o novom Terminatorukojeg sam uhvatio na pravom mestu za takav spektakl, u pulskoj Areni.

Against the Sun

August 4, 2015, 12:00 am

≫ Next: Snow in Paradise

≪ Previous: Mot naturen / Out of Nature

$

0

0

2014.

režija: Brian Falk

scenario: Brian Falk, Mark David Keegan

uloge: Garret Dillahunt, Tom Felton, Jake Abel

Produkcijska kuća American Film Company je izuzetno zanimljiva pojava na rubu Hollywooda. Njena specijalnost su igrani filmovi o događajima iz američke istorije koji bacaju novo svetlo na njih. Nešto kao “Nepoznato o poznatome”, segment TV Kalendara na HRT-u, gde sam, na primer, saznao da je Dubrovačka Republika imala svoju koloniju u Indiji. Princip sa AFC je sličan, dohvate se istorijskog događaja i obrade ga iz široj javnosti nepoznatog ugla.

Uspeh tih filmova je promenljiv. The Conspirator (2010), u režiji Roberta Redforda, bavio se atentatom na Lincolna, odnosno jedinom ženom u zavereničkoj grupi Mary Surratt. Parkland (2013), tempiran za pedesetogodišnjicu ubistva Kennedija, otišao je suviše na sve strane i izgubio nit kao film, ali je ostao relativno zanimljiv kao komad trivije. Against the Sun je drugačijeg pristupa i ne bavi se nekim od velikih istorijskih događaja, već jednim sasvim rubnim podvigom na marginama Drugog svetskog rata.

Junaci filma su trojica članova posade torpednog bombardera na Pacifiku. Januar je mesec 1942. godine, rane od Pearl Harboura su sveže i američka vojska je u punom pokretu da se suprotstavi Japancima. Pilot Harold Dixon (Dillahunt), bombarder Tony Pastula (Felton) i vezista Gene Aldrich (Abel) su odlutali s kursa, izgubili orijentaciju i ostali bez goriva u avionu da se vrate na matični nosač. Prinudno sletevši u more i bez većine od potrebne opreme, morali su da provedu preko mesec dana na čamcu za spasavanje. Mali spoiler: uz velike muke, preživeli su, iscrpljeni, najčešće gladni i žedni, i čak su imali toliko sreće da se iskrcaju na otok koji Japanci još nisu bili okupirali. U suprotnom ne bi bilo filma.

Dakle, ovo je tipična “survival” priča, nešto što je u anglosaksonskoj kulturi prisutno od Daniela De Foea i Robinsona Crusoea, a filmova o preživljavanju u pustinji, svemiru, džungli ili na moru je previše, po istinitim događajima ili po potpuno imaginarnim predlošcima. U tom smislu, u poslednje vreme smo imali pravi nalet “morskih” filmova katastrofe, od The Life of Pi(2012) Ang Leeja, preko Chandorovog All Is Lost (2013) do Unbroken (2014) Angeline Jolie. Upravo sa ovim poslednjim naslovom, odnosno sa njegovim jednim delom (radnja se kasnije seli u japanski logor za zarobljenike) Against the Sun deli najviše sličnosti.

I tu moramo postaviti jedno logično pitanje: je li o datoj temi, pustimo sad slučaj, već sve rečeno? Razumem ja i herojske podvige i snagu ljudskog duha, ali nije li svaka takva priča o preživljanju u suštini potpuno ista? Frajer ili frajeri se ponesreće na ovaj ili onaj način i moraju da prežive sami na moru. Naravno da će onda loviti manje ribe ili mlade ajkule noževima i jesti sirovu ili blago usoljenu ribu ili da će loviti ptice (ako imaju sreće da su relativno blizu kopna) i jesti ih žive. Naravno da će preživeti, jer u suprotnom nema filma. Naravno da će to biti na jedvite jade, jer onda nema ni poruke o opasnosti i snazi ljudskog duha. Naravno da će sami na brodu imati nekakvu međusobnu dinamiku i naravno da će ta dinamika biti slična. U to ubrajam čak i one pripremljene, hrabre istraživačke, ali ludački rizične ekspedicije, tipa Kon-Tiki.

Nije Against the Sun loš film, svakako ne lošiji od prethodnog ili sledećeg takvog. Ali pitanje je koliko puta moramo čuti istu priču. Glumci, sami u kadru, u nekom skučenom teatarskom “settingu” komorne drame čine sve što je moguće sa svojim relativno detaljno oslikanim likovima i sa lagano previše napisanim tekstom koji objašnjava vidljivo. Pozitivno je ne samo što se gradi odnos među njima, nego čak i one male rutine koje se zaboravljaju. Kamera je atraktivna koliko su i lokacije atraktivne, ali ponavljanje jednih te istih prizora je skoro neizbežno.

To je više greška reditelja koji je loše raskadrirao, nego li direktora fotografije koji radi po njegovim instrukcijama. Brian Falk, po prvi put u rediteljskoj fotelji, prvenstveno je producent, i to televizijski, a ne filmski. U tom smislu je Against the Sunznačajan film za njega i možda za produkcijsku kuću AFC koja je probala jednu drugu priču. A mi gledaoci smo to već videli. Čak je All Is Lost efektniji film od ovog, makar zbog štosa da imamo samo jednog frajera i dve psovke teksta za celi film.

Snow in Paradise

August 5, 2015, 12:00 am

≫ Next: Dheepan

≪ Previous: Against the Sun

$

0

0

2014.

režija: Andrew Hulme

scenario: Andrew Hulme, Martin Askew

uloge: Frederick Schmidt, Martin Askew, David Spinx, Aymen Hamdouchi, Claire-Louise Cordwell

Zamislite kako izgleda to kada se kompleksne stvari kao što je proces snimanja filma uhvate ljudi koji o tome blagog pojma nemaju, ali sanjaju velike snove. Kao da je film partija fudbala ili karata ili neko pivo u kafiću. Dogovorimo se tako nas trojica i snimamo film, šta kurac. Eto tako, može nam se. Mislim, ok, zezanje za zezanje, možda se od toga nešto i nauči, ali kapiram da bih pretrnuo kad bih se sa tako napravljenim uratkom pojavio pred profesionalnim kritičarima. Takav sam čovek, jebiga.

Dobro, imao sam jednog kolegu na faksu koji je tako voleo da snima filmove sa svojim drugarima. Kratki metar, srednji metar, amaterizam, štap i kanap. Nismo studirali režiju, montažu, ma bilo šta tog tipa na akademiji. Studirali smo menadžment, najviše nas je drkao neki selja iz informatike. Elem, taj moj drugar je snimao filmove, priče iz života i sub-kulture, pokušaj žanra tu i tamo, i pokazivao ih nama, svojim drugarima, kolegama, poznanicima, bez pretenzija da se gura tamo gde mu nije mesto. I, okej, to je bilo vidljivo amaterskog nivoa, na početku čak i “borderline” diletantski, ali, gle čuda, on je napredovao iz filma u film, gledao puno filmova koje su snimali profesionalci, kupio fore i fazone. Na kraju je našao šljaku da režira sapunice i u tome nije bio ni bolji ni lošiji od svojih kolega sa više stručne spreme.

On je radio kako treba, a Snow in Paradise je primer kako ne treba da se radi. Film je to koji u ova digitalna doba izgleda i zvuči kao da je snimljen kućnom kamerom kupljenom na akciji u “Big Bangu”. U kome se gluma svodi na težinjanje, izgovaranje rečenica bez razumevanja, šmiranje i preseravanje. Koji traje skoro dva sata, dva sata čiste tupljavine. Koji je snimljen u Londonu, ali izgleda kao da je mogao biti snimljen i u Sisku i u Smederevu ili u Pardubicama, da nije tog “cockney” govora i jednog situacionog, ničim izazvanog totala. Koji čak ni naslov nije ukačio kako treba, jer se raj pominje u nekom levom kontekstu, a sneg možda figurira kao sleng za koks. Upravo u Londonu, čuo sam, ima nekoliko desetina hiljada nezaposlenih školovanih glumaca koji ne bi odbili ulogu u filmu, makar i za siću.

Da ne tupim puno sa pričom, reći ću samo da je gangsterska, o tipu koga stric gura uz kriminalnu lestvicu, ali koji pomoću jednog gangstera-šmekera, prijatelja Arapina i njegove škvadre iz džamije, kada ovaj pogine, pokušava da mu se odupre, dok svejedno šmrče i trese matoru kuravu u Istočnom Londonu. Film je jako “talky” i prepun preglumljenih pretnji i pseudo-filozofskog naklapanja, akcije nema ni za lek, čak ni običnog pesničenja. Ispaljena su dva hica iz pištolja i propraćena efektima u “Paintu”, sve u svemu jako amaterski.

Možete li onda, dragi moji, zamisliti moj šok kada sam otkrio da su na ovom filmu bili angažovani sve sami profesionalci. Ne samo to, imao je premijeru prošle godine u Cannesu, u Un certain regard selekciji, kao i, na primer, Force Majeure. Istini za volju, reditelj je debitant, ali je zanat pekao kao montažer i to ne na potpuno beznačajnim projektima. Takođe, scenarista je ujedno i glavni negativac u filmu i priča je, navodno, bazirana na njegovom iskustvu iz mladosti. A bio sam ubeđen da su to snimili neki “random” ortaci iz kraja, za blizu nula funti i furajući se na lajne koje su pokupili iz američkih “dark & gritty” gangsterskih filmova.

Možda, samo možda, to ima i nekog smisla, a amaterski, prljavi štih figurira kao kontra napucanim filmovima Guya Ritchieja ili kao neka nemušta posveta ranom Scorseseu (Mean Streets ili čak Who's That Knocking on My Door) ili De Palmi. Samo, utisak me drži da je to rađeno bez talenta, bez mozga i bez osećaja za detalje i perfekcionizam. Onako, preko kurca. Istini za volju, u tom amaterskom stilu ume da pukne poneki atraktivni kadar, gangster-šmeker ume da ispuca glupavu lajnu teksta šmekerski, da ne trepne, a glavni baja ponekad ume da uhvati pozu kao mladi Tom Hardy. I to bi bilo to.

Ostatak je zanimljiv možda kao udžbenički primer šta ne valja i zašto ne valja. Možda nekom ambicioznom budućem filmašu to posluži kao dragoceni vodič kroz greške. Običnom gledaocu će to biti čisto gubljenje vremena. Stvarno, svakakvih sranja ima na ovom svetu...

Dheepan

August 6, 2015, 12:00 am

≫ Next: Jackie & Ryan

≪ Previous: Snow in Paradise

$

0

0

kritika originalno objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Jacques Audiard

scenario: Jacques Audiard, Thomas Bidegain, Noé Debré

uloge: Jesuthasan Anthonythasan, Kalieaswari Srinivasan, Claudine Vinasithamby, Vincent Rottiers, Marc Zinga

Kada je Dheepandobio Zlatnu Palmu u Cannesu, bio sam malo iznenađen. Naslepo mi se činilo da je bilo jačih autorskih imena i značajnijih filmova u ovogodišnjoj konkurenciji. Mada, iskreno govoreći, bilo bi neodgovorno tvrditi da je Jacques Audiard tikva bez korena i u Cannesu i u francuskom filmu kao takvom. Njegov prošli film Un prophete(2009) postigao je ogroman uspeh baš na tom mestu (Grand Prix), a kasnije se našao u konkurenciji za Oscara za strani film, te godine izuzetno oštroj. I to je Audiarda pozicioniralo kao globalno značajnog filmskog autora.

Njegov filmski stil je takav da značajne socijalne teme obrađuje na način blizak žanrovskom. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i napetošću, ali opet imaju širinu i dubinu art filma. I Dheepanje u tom smislu za njega korak u nekoliko smerova. Sa jedne strane, koristi sada popularan autorski pristup da izađe iz zone ugodnosti i snimi film na stranom jeziku (u ovom slučaju tamilskom). Sa druge strane, vraća se svojim korenima, relativno malim budžetima i podvlačenju možda svog najvećeg talenta za casting i pronalaženje nepoznatih glumačkih talenata. Konačno, Dheepanje i punokrvni žanrovski film o čoveku koji beži od rata i nasilja da bi ga rat i nasilje stizali i pratili gde god se pojavi.

Naslovni junak je bivši vojnik Tamilskih Tigrova, poražene strane u dugotrajnom ratu u Šri Lanki, jednom od onih ratova koji puni rubrike “vesti iz sveta”, ali za koji nama na Zapadu nije jasno ko tu koga i zašto. Bilo kako bilo, rat je gotov, a posle krvavog rata je za očekivati odmazdu. Film počinje na Šri Lanki kada Dheepan (Anthonythasan) svoju pokojnu ženu i kćer “zameni” sa drugom, preživelom ženom Yalini (Srinivasan) i devojčicom Ilayaal (Vinasithamby) koja je u ratu ostala bez roditelja jer porodice lakše dobijaju azil u Evropi. Ženin plan je da ode u London kod rođaka, ali Dheepan se iz nekog razloga odlučuje za Pariz.

Film onda menja lokaciju i fokus. Umesto priče o ratu i post-ratnom turbulentnom stanju, dobijamo takođe pomalo tipski “imigrantski blues” o snalaženju u potpuno stranoj kulturi bez poznavanja jezika, te o familijarnoj dinamici ljudi koji zapravo nisu familija, koji su toga svesni, ali koji su iz zajedničke koristi primorani da žive i rade zajedno. Svoj konačni oblik film dobija tek kada još jednom pomeri lokaciju iz Pariza u “banlieu”, blokovsko predgrađe i stavi Dheepana i njegove pratioce kao još uvek nesnađene strance u neku vrstu klinča sa lokalnim marginalcima, imigrantima i kriminalcima zaokupljenim svojim sukobima i ratovima. Iako želi da se uklopi u novi život, Dheepan ne može da se ne meša u te sukobe, već pokušava da ih zaustavi i spreči. Međutim, kako je on “oštećena roba”, čovek kojem su rat i nasilje obeležili život, on to može i zna učiniti na samo jedan način: koristeći ratne veštine i nasilje koje drži u sebi.

Ono u čemu Dheepankao film izrazito uspeva je rad sa glumcima koji je perfektan. U filmu skoro nema profesionalnih glumaca. Jesuthasan Anthonythasan je relativno poznati pisac, ali ovde uspeva kanalizirati emocije bolje nego što bi to uspelo većini glumaca. Kalieaswari Srinivasan je pozorišna glumica bez iskustva na filmu, ali to se u njenoj izvedbi ne primećuje ni najmanje. Upotpunjeni sa mladom Claudine Vinasithamby, oni su sjajni kao trio u zajedničkim scenama u kojima grade porodičnu dinamiku. Sjajni su i epizodisti, meni do sada nepoznati glumci, ali kojima predviđam uspešne karijere.

Odlično je i to što se film bavi jednom aktuelnom temom izbeglištva koja preti da postane večita u današnjem sve nasilnijem svetu i što je spušta u kontekst “ovde i sada”, iskreno i bez kalkulacija. Film zbog toga često uspeva da pogodi emociju kod gledaoca. I tu su opet ključne scene u kojima imamo troje protagonista i njihov međusobni odnos.

Problemi su, međutim, po pitanju fokusa, odnosno njegovih nimalo glatkih promena. Film se dotiče brojnih tema, ali ih ne razrađuje. Kontekst građanskog rata na Šri Lanki je veoma okviran i ne ulazimo dublje u problem. Imigrantska komponenta je već viđena u brojnim filmovima, evropskim i američkim. Ni za familijarnu dinamiku lažne, ad hoc porodice ne znamo treba li nam zbog svoje bizarnosti biti smešna, strašna ili jednostavno ljudski potresna. Kao šlag na tortu dolazi matrica o nasilju koje rađa nasilje i nasilnoj prošlosti od koje se ne može pobeći koja je toliko prisutna u filmu od klasičnog westerna nadalje da je na tom planu veoma teško reći nešto novo, te poprilično usiljen kraj koji jako kvari utisak o filmu.

U tom smislu je Dheepanpratljiv, na momente čak i pamtljiv film, ali nimalo gladak i suptilan spoj različitih tema i ideja. Zapravo, deluje pomalo iskonstruirano. Dheepansvakako ima svoje momente i uspeva da ostavi utisak, ali je daleko od kompletnog filma. Dakle, dobar, ne i odličan, i zbog toga ispod razine očekivanog za canneskog pobednika.

Jackie & Ryan

August 7, 2015, 12:00 am

≫ Next: While We're Young

≪ Previous: Dheepan

$

0

0

2014.

scenario i režija: Ami Canaan Mann

uloge: Katherine Heigl, Ben Barnes, Clea DuVall, Sheryl Lee, Nathan Stevens, Ryan Bingham, Emily Alyn Lind

Hteli mi to da priznamo ili ne, muzika prati naš život. Istražujući, otkrio sam kakav mi “sound” paše za koji sentiment. Ovo leto je bilo gadno za mene, serija groznih događaja. A kada sam tužan, ili ostajem u tišini, ili slušam country i bluegrass. Obožavam Crazy Heart, muziku T-Bone Burnetta i glas Jeffa Bridgesa koji je sve pesme iz filma sam otpevao. Jebo sve, ima tu nečega u toj zdravorazumskoj mudrosti. Zato evo jednog county mjuzikla o dobrim ljudima u vrtlogu onoga što zovemo životom.

Ryan (Barnes) je moderni beskućnik, putujući ulični muzičar koji se šverscuje na teretnim vozovima. To može biti i stvar karaktera i stava, a možda puka nužda socijalnih i ekonomskih uslova, najverovatnije kombinacija i jednog i drugog. Put ga vodi u gradić Ogden, država Utah, zima je i okolne planine su pod snegom. Tu se skrasio njegov kolega i mentor, muzičar koga svi zovu Cowboy, sa ženom Virginijom (DuVall). Dalje planira u Portland, kolega mu je sredio snimanje u studiju.

Jackie (Heigl) je, sa druge strane, povratnica u Ogden u kome je odrasla. Ona je do nedavno imala muzičku karijeru u New Yorku, bogatog, “old money” muža i finansijski ugodan život. Jebiga, muž je šupčina, razvod se sprema, pa su se Jackie i kći joj Lia (Lind) vratile u Ogden kod mame, odnosno bake (Lee) da se oporave i pripreme za parnicu.

Jackie i Ryan će imati “meet cute” momenat na ulici, ali njihov drugi susret, mnogo manje prijatan, će biti sudbonosan za oboje. Ryan će se pobrinuti za povređenu Jackie, otići kod nje na kratku večeru i malo-pomalo ostati tamo nekoliko dana, dok ne popravi krov. I u to vreme će se izroditi i ljubav, ali pre svega potreba jednog za drugim. Ryanu treba hrabrosti da pokrene svoju kantautorsku karijeru, a Jackie je potrebna emocionalna podrška za težak životni period.

Znam, moja kritika nije nešto posebno, niti vam uspevam “prodati” film. Vama se to čini kao standardna ljubavna ljiga. Nisam baš u stanju ni da složim nešto pametno, oprostite mi. Ali film je bolji od toga. Čak pozitivan, optimističan, realan, “down to earth”. Čak je i ljubavna priča bez previše patetike, decentna i nekako nam nije problem da je kupimo. Nema velikih izjava i strasnih zagrljaja na kiši. Imamo samo dvoje odraslih ljudi načetih životom i uobičajenim nedaćama. Fotografija je predivna u toj surovosti i impozantnosti krajolika. Dvoje glavnih glumaca su možda za nijansu previše ulašteni za svoje neglamurozne uloge, ali zrače međusobnom hemijom i jednostavno ljudskošću. Čak je i curica simpatična, a nisam ljubitelj iskonstruirane filmske dece kojoj lajne pišu odrasli. Naravno, ima i tipičnih indie klišea, kao i estetike video-spota (možda je to sekundarno tržište), ali daleko od toga da to narušava utisak o filmu.

Muzika je tek priča za sebe, sastavljena od country standarda. Istina, ponekad se jasno vidi sinhronizacija i “lepljenje” zvuka na sliku, ali Katherine Heigl se čini kao da stvarno peva, a Ben Barnes kao da stvarno svira, barem u većini scena. I oni su ležerni i stvarni, kao uostalom i sama muzika. Jednostavni, čovečni, u raljama života, ali svejedno optimistični. Kao i sama muzika koja nam pomaže da se pomirimo sa onim što nas snađe. Na mene je delovalo, makar nakratko. Za dalje ćemo videti. Jackie & Ryansu klasična americana, oni imaju nove početke i druge šanse. I treba mi to, makar ponekad, koliko god bio uobičajeno pesimističan.

While We're Young

August 8, 2015, 12:00 am

≫ Next: Final Girl

≪ Previous: Jackie & Ryan

$

0

0

2014.

scenario i režija: Noah Baumbach

uloge: Ben Stiller, Naomi Watts, Adam Driver, Amanda Seyfried, Maria Dizzia, Adam Horovitz, Peter Yarrow, Charles Grodin

Noah Baumbach je ime koje možemo povezati sa mumblecore kinematografijom, ali ne bih se zaustavljao samo na etiketi. Mumblecore priča nije baš tako jednostavna i dogmatična, iako se tako na prvi pogled čini (obični ljudi u običnim situacijama, improvizacija je tu važnija od scenarija, tako da čvrstog scenarija uglavnom i nema, snimljeni trenirano obično i naivno, uz puno “šuma” u slici i zvuku), a Baumbachova (The Squid and the Whale, Margot at the Wedding, Frances Ha) specijalnost su životne prekretnice i generacijski skokovi, u skladu sa modernom teorijom o produženom, čak celoživotnom odrastanju. Baumbach ima potrebu da digne mumblecore na novi nivo i ovom prilikom čini nešto slično onome što je Joe Swanberg pokušao sa Drinking Buddies– film se oslanja na poznate glumce, izgleda profesionalnije i više u indie konvencijama, a mumblecore je prisutan samo u tragovima.

Dok je u Drinking Buddies taj eksperiment bio samo polovično uspešan, While We're Young je skoro pa briljantan film. Smešten u New York i fokusiran na različite generacije i različita ponašanja u okviru iste generacije, While We're Young se dosta oslanja na komiku karaktera i u tome podseća na Woodija Allena u najboljem izdanju, ali prilagođenog novom vremenu i temama koje se čine aktuelnim, ali su zapravo dugotrajne, ako ne i večite.

Centralni par su Josh (Stiller), autor dokumentarnih filmova u perpetualnoj kreativnoj krizi (jer ni sam ne zna šta bi rekao sa svojim novim filmom, samo snima, snima i snima još materijala i meandrira u temi sa ambicijom da film bude sveprožimajući), i Cornelia (Watts), producentica koja radi za svog oca, proslavljenog dokumentaristu i Joshovog bivšeg mentora Leslieja (Grodin). Njih dvoje su u svojim četrdesetima, bez dece i sa polovično realizovanim ambicijama i potencijalima. Upoznajemo ih u sceni sa njihovim prijateljima, Marinom (Dizzia) i Fletcherom (Horovitz) koji su upravo postali roditelji i time otvorili novo poglavlje u svom životu. Josh i Cornelia nisu u stanju da ih prate iz više objektivnih i subjektivnih razloga.

Umesto toga, njih dvoje počinju da se druže sa mladim parom koji su slučajno upoznali. Jamie (Driver) gaji ambicije prema dokumentarnom filmu i Josha uzima za svog mentora jer je slučajno nabasao na njegov opskurni, a ipak kultni film. Darby (Seyfried) je živahna i ima svoju liniju domaćih sladoleda. Naravno, oni su puni energije i hipsteri koji se furaju na “vintage” pozerske stvari. To Joshu i Corneliji izrazito odgovara, puni ih energijom i čini da se osećaju mlađe. Oni oduševljeno pristaju da im pomognu sa debitantskim filmom. Ali Darbine i naročito Jamiejeve namere nisu baš tako čiste i nevine kao što se to na prvi pogled čini...

Prve dve trećine filma su izuzetne. Savršeno ritmično i u konstantnom tempu Baumbach se hvata raznih tema koje ulaze i izlaze iz fokusa tačno kad i kako treba, pritom ne zaboravljajući da prvenstveno priča priču. Ima tu i odrastanja i starenja, prihvatanja odgovornosti, produžene mladosti, opsesije i žala za mladošću, različitih životnih faza i stilova, odgoja kroz generacije, američke političke misli (pevač Peter Yarrow kao cenjeni filozof, “stand in” za Chomskog ili već nekog drugog mudrijaša) i, naravno, hipsteraja. Te teme nisu samo haotično nabacane jedna na drugu, već su obrađene kratko i sa stilom, kroz uverljive i zabavne likove, istovremeno simpatične i antipatične. Ni komedija i humor nisu klišeizirani i prizemni.

Znao sam i ranije da je Ben Stiller versatilan glumac i pre svega izvrstan komičar koji se može transformirati od uloge do uloge i nije osuđen na “typecast”. Znao sam i da je Naomi Watts ne samo neverovatni talenat, već i glumica od integriteta koja se daje 100% u svakom filmu i unosi se u svaku ulogu. Ovde su oboje savršeni svaki za sebe u granicama koliko im to dopuštaju likovi. Josh je malo koloritniji, ali Cornelia je nijansiranija. Ono što posebno upada u oči je njihova međusobna hemija i komplementarnost. I ostali likovi su pametno napisani, a glumci sjajno odabrani i raspoloženi. Amanda Seyfried uspeva sjajno pogoditi “žicu” mlade hipsterke, dok se Adam Driver sam nameće kao izbor zbog uloge u hipsterskoj seriji Girls.

Lagani problem, odnosno disonanca nastaje u trećem činu kada umesto pronicljive komedije dobijamo lagano “caper” obrat. Ni on sam za sebe nije loš niti nespretan, a ni teme kojih se dotiče nisu nebitne i trivijalne (tu fokus prelazi na snimanje dokumentarnih filmova i različite pristupe koji su uslovljeni razlikama u generaciji i odgoju, te makijavelizam koji obeležava “milenijumsku” generaciju podignutu na tome da je sve moguće i dozvoljeno, a da su ideali samo dobra maska), ali ton filma se jednostavno menja do neprepoznatljivosti. U tome najviše stradaju likovi i posledično glumci. Umesto realističnog i nijansiranog Stillera dobijamo njega u standardnom modusu brbljivog i neurotičnog tipa u problemima, a Driverov Jamie postaje lagano karikaturalan u svojoj ljigavoj ignoranciji, dok ženske uglavnom ispadaju iz fokusa. Cornelia je svedena na “glas razuma”, a Darby na “plot device”.

Međutim, to je nešto što će primetiti samo poslovično sitničavi kritičar poput mene. Ostalima će to biti zabavno kao i prve dve trećine, što je valjda i najbitnije. U tom smislu While We're Young je vrlo dobar film koji svoje resurse koristi pametno i pravilno, slažući pametnu priču u zabavan i gledljiv film. A mumblecore je tu samo začin, upotrebljen kada i koliko treba. Nikad spoj između mumblecora i konvencionalne kinematografije nije bio tako vešto izveden. Rekoh već, kao Woody Allen u najboljim danima. Preporuka se podrazumeva.

Final Girl

August 9, 2015, 12:00 am

≫ Next: Terminator Genisys

≪ Previous: While We're Young

$

0

0

2015.

režija: Tyler Shields

scenario: Adam Prince, Stephen Scarlata, Alejandro Seri, Johnny Silver

uloge: Abigail Breslin, Wes Bentley, Alexander Ludwig, Cameron Bright, Reece Thompson, Logan Huffman, Emma Paetz

Generalno, Final Girlpali sva moguća zvona na uzbunu. Reditelj Tyler Shields je debitant na toj poziciji, nekakav svaštar koji se traži u svetu filma. Scenaristi su takođe bez iskustva. Naslov je horor "trope" koji označava onu devojku koja preživi u "slasheru", nešto kao Jamie Lee Curtis u Hallowenu. Naslov je takođe sam po sebi spoiler. Film je čak tavorio tri godine u nekoj ladici, imao malu do nikakvu distribuciju i hitro se preselio na DVD / PPV / VOD platforme. Za utehu, barem glumci nisu potpuno nepoznati.

Tako imamo bivšu Little Miss Sunshine, Abigail Breslin lično, po-odraslu, privlačnu i sasvim zgodnu za "final girl" u nekom solidnom horor filmu. Imamo simpatičnog i muževnog Wesa Bentleya, više nego sposobnog da odigra daskastu ulogu njenog instruktora u tajnom društvu koje lovi manijake i psihopate. Imamo i manje ili više poznate hollywoodske epizodiste u ulogama narečenih psihopata. Okruženje je dovoljno komorno, film izgleda vanvremenski "stylish", čak je i "outlandish" premisa dovoljno poznata iz filmova da bi se od nje moglo nešto napraviti. Zadovoljio bih se sa malo večernje zabave.

Elem, premisa je u stilu La femme Nikita: devojčici Veronici su zlikovci ubili roditelje, a ona je dovoljno inteligentna i pronicljiva da bi sa pravim treningom postala ubojito oružje, čelična ruka brze pravde u borbi protiv okorelih psihopata. Trinaest godina kasnije, ona završava svoj trening, a zadržava nevino lice devojke u nevolji. Njen "diplomski ispit" je solo misija u kojoj mora obračunati sa bandom psihopata, ubica iz uzbuđenja pod neformalnim vođstvom Jamesona (Ludwig). Njihov modus operandi je takav da zavedu curu, povedu je u provod, odvedu je u šumu i posle nekog vremena je love po šumi sa svim različitim oružjem, golim rukama, hladnim ili vatrenim. Greška u proceni je samo to da Veronica nije baš tako nevina, iako je mlada, pa će ona ubrzo preokrenuti situaciju i početi lov na njih...

Divno i krasno, čak i lepo stilizirano i snimljeno, sa pristojnim glumcima. Problem je međutim u scenariju koji deluje kao da su ga pisala četvorica idiota, a ne inteligentnih ljudskih bića i koji je sastavljen od reda klišea, reda očitog namigivanja, reda nebuloza i tako dalje. Dijalozi su tek priča za sebe, te "lajne" mogu zvučati kao efektan "one-liner" samo onome ko ih je napisao i možda njegovoj majci, dok bi u praksi bile neizgovorive sa ozbiljnom facom čak i vrhunskim glumcima, tako da Abigail Breslin tu plaća ultimativnu cenu i umesto misteriozne ženske postaje skoro pa "comic relief", kao i glumci koji igraju bandu sa kojom se ona sukobljava. Čak je i pokušaj socijalnog konteksta (ona sirota devojka, oni bogati i obesni mladići) predvidljiv i preko svake mere blentav. A ni akcione sekvence nisu za padanje u nesvest i, kad nisu nebulozne ili nenamerno smešne, u najboljem slučaju su korektne.

Final Girl ne valja, i to ne treba skrivati. Međutim, ima tu jednu kvalitetu trasha, neozbiljnosti, nepretencioznosti i veoma svedenih umetničkih ambicija. Ne pokušava da bude veliki ili dobar film, i to je sasvim u redu. Međutim, nije u redu to što kao da se film ne zadovoljava da bude samo trash, nego pozira kao nekakav "showcase" za gomilu filmskih početnika. Da bi u tom polju bio efikasan, mora da bude makar pristojan, a taj nivo ne dostiže ni u jednom aspektu. Dakle, možete ga pogledati da ubijete nekih 80 minuta vremena, ali za bolje nije.

---

Terminator Genisys

August 10, 2015, 12:00 am

≫ Next: In Stereo

≪ Previous: Final Girl

$

0

0

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Alan Taylor

scenario: Laeta Kalogridis, Patrick Lussier (prema likovima Jamesa Camerona i Gale Anne Hurd)

uloge: Arnold Schwartzenegger, Jason Clarke, Emilia Clarke, Jay Courtney, J.K. Simmons, Matt Smith, Dayo Okeniyi, Courtney B. Vance, Byung-hun Lee

Za mene je priča o Terminatoru efektivno bila završena još sa drugim (meni lično najboljim) nastavkom franšize, onim koji je nosio naslov Judgement Day i u kojem je Arnold Schwartzenegger ispalio sve one ikoničke “one-linere” koji će postati obavezni citati pop-kulture. Dobro, i prvi deo je svakako bio dobar, čim je i dobio nastavak, ali u njemu se mogla iščitati tek oživljena B-filmska formula po kojoj monstrum van našeg vremena i mesta (iz prošlosti, budućnosti, pakla, svemira ili čega god) juri našeg junaka, odnosno junakinju, u nameri da je ubije. Začkoljica je bila u tome da je T1 savršeno otvarao mogućnosti za ovakve ili onakve nastavke, a T2 je na tome savršeno kapitalizirao, uveo vremensku petlju i reprogramirao robota-ubicu u robota-zaštitnika koji nenamerno ispada duhovit, ili bolje rečeno smešan, dok svejedno “šutira dupeta”.

Priznajem, i trećem delu sam dao šansu i pokajao sam se. Bio je to sub-standardan, kalkulantski film koji je u svakom smislu preterao sa trashom, i u smislu vratolomne, ali retardirane akcije (trčanje u štiklama po mrežastoj platformi, jebote), i u smislu usiljenog humora i rafalnog ispaljivanja “one-linera”. Ponavljam po ko zna koji put: usiljenost i štreberska upornost su prirodni neprijatelji humora, nema tu utešne nagrade za hrabrost, nema poena za pokušaje. Producenti, međutim, još nisu odustali od svoje “krave-muzare”, pa su smislili da naprave još jedan nastavak, pod imenom Salvation, bez Schwartzeneggera koji je tada imao pametnijeg posla (gospodin guverner, je li), kao mogući začetak nove trilogije. Njega sam slatko propustio, i po svemu što sam pročitao, bio sam potpuno u pravu.

Sličnu sudbinu sam namenio i petom nastavku pod imenom Genisys. Nije mi se dalo ponovo se uključivati u serijal, ponavljati gradivo ili usred letnje festivalske gužve gledati Salvation. Ali nagovoriše me kolege da odem na noćnu projekciju u Areni (pravo mesto za spektakl) i evo nas sada tu, mene za monitorom, vas za ekranom. Reći ću samo da se nisam pokajao, i da su kolege bile u pravu sa tvrdnjom da je (za sada) poslednji nastavak (upitno hoće li ih biti još jer se Genisys bori da pokrije budžet) u suštini posveta prvom i drugom delu, iako ima narativnih elemenata i iz kasnijih, kao i nekakvog ironijskog odmaka prema kultnosti celog serijala.

Ne bih gnjavio sa pričom, zauzelo bi previše prostora, pa evo samo osnovnih kontura. Godina je 2029. i vodi se odlučujuća bitka između ljudi i mašina. John Connor (Jason Clarke) je vođa pokreta otpora, Kyle Reese (Courtney) njegov najverniji pratilac, nesvestan toga da mu je, usled vremenske petlje, otac. Ljudska vrsta je na pragu pobede, ali Skynet se setio ultimativnog džukačkog trika: da jednostavno “restarta” sve (kao varanje u kompjuterskim igricama) i opet pošalje terminatora u 1984. godinu i ubije Johnovu majku Saru (Emilia Clarke). Prošlost, međutim, nije onakva kakvu je pamtimo iz prvog filma, a Sarah nije konobarica u nevolji, nego više nalik na ženu-majku-ratnicu iz drugog. A sa njom skupa je i prva (reprogramirana) edicija Terminatora (Schwartzenegger), “star, ali ne i zastareo”, na čemu se insistira u filmu, koga ona zove Pops, iliti “Ćaća”.

Nekoliko kultnih scena će biti ponovo oživljenih i odigranih, i sve će to izgledati kao naklon originalima. Priča nas onda vodi kroz nekoliko vremenskih perioda i setova likova, a naši će junaci morati da se izbore sa naprednijim Terminatorom (Lee) koji menja oblik i spasu svet i pobedu u budućnosti, po ustaljenoj formuli 1/3 priče, 2/3 akcije, uz gomilu začina nadahnute i humoristične nostalgije. Upravo ona boji ceo film i ne referira samo na prva dva dela, već pomalo zalazi na teritoriju možda najpoznatije trilogije o putovanju kroz vreme Back to the Future. Naši junaci će naletati na različite prošle/buduće verzije sebe i sve to je izuzetno zabavno, ma kako delovalo zapetljano.

Za ljubitelje referenci na sadašnji svet, ima i toga, kroz sinhronizaciju podataka i umrežavanje. Upitno je koliko je ta tehnofobna potka iskrena u filmu koji je napunjen stilizovanim i cool efektima, pre svega kompjuterskim, ali o tome se može razmišljati tek posle filma. U međuvremenu, na nama je da se dobro zabavimo akcijom, referencama, humorom i vraćanjem dalje u Terminatorovuhronologiju.

Istini za volju, ovaj film ćete pogledati samo zbog jednog razloga, onog koji se zove Arnold Schwartzenegger i koji se vratio nakon opravdanog odsustva. I ljudima u mojoj generaciji, onoj koja je odrasla na njegovim akcionim filmovima i akcionim filmovima ostalih asova, to će biti sasvim dovoljno. Problem je u tome što je za vreme njegovog guvernerskog mandata stasala jedna nova generacija filmske publike kojoj naša nostalgija ne znači ama baš ništa. U tome treba videti razlog propasti većine Arnoldovih novih filmova kod publike. Nema veze što se on razvio kao glumac, makar to samo značilo da je otkrio auto-ironiju na svoje godine i status akcionog heroja, i nema veze što su njegovi novi filmovi sasvim solidni. Schwartzenegger i mlađe generacije govore različitim jezicima, i pritom ne mislim na njegov “austrijski”.

Što se mlađih glumaca u filmu tiče, oni su tu verovatno da bi se prevladao taj generacijski jaz i u tom poslu su samo delimično uspešni. Jason Clarke i Jay Courtney su poprilično bezlični kao John Connor i Kyle Reese, ali ta dvojica jednostavno nikad nisu bili dovoljno jaki likovi da bi nosili i pojedinačne filmove, a još manje serijal. Zato su sve nade uprte u Saru Connor i originalnog (starog, ne i zastarelog) Terminatora. Schwartzenegger je solidan i samo njegovo prisustvo je lekovito, ali Emilia Clarke (Game of Thrones) ima težak zadatak da zameni Lindu Hamilton. Uglavnom je solidna, ponekad čak i dobra, ali to jednostavno nije to. Epizodisti su sasvim pristojni, Lee je sasvim solidan novi Terminator, a J.K. Simmons pruža potrebno osveženje u, za njega atipičnoj ulozi rasejanog ludog naučnika.

Šta će biti dalje, videćemo. Sve ovisi o proceni finansijskih stručnjaka i producenata isplati li se držati franšizu u životu, i u kom obliku. Genisys je među solidnijim nastavcima i ne baca senku na kultna prva dva filma. Ako ništa drugo, zabavili smo se. Ja, međutim, ostajem pri tome da je ovo bio samo pokušaj da se priča vrati na pravi trag i da, kao i u slučaju prethodna dva nastavka, nije to trebalo dirati jer se neke stvari ipak ne mogu doseći. Ali dobro, šta sam očekivao, ovo je još i jako dobro ispalo.

In Stereo

August 11, 2015, 12:00 am

≫ Next: Tokyo Tribe

≪ Previous: Terminator Genisys

$

0

0

In Stereo

2015.

scenario i režija: Mel Rodriguez

uloge: Micah Hauptman, Beau Garrett, Melissa Bolona, Maggie Geha, Kieran Campion

Za svaki istrošeni koncept lekovita je pojava novih, mladih lica koja će prodrmati ustajalu vodu. Romantična komedija je potrošena i ustajala forma koja se nekako drži zbog finansijskog uspeha oko februara meseca i jednog konzumerističkog praznika. Bez potrebe da objašnjavam očito, to je stvar inercije, kako kod gledalaca, tako i kod filmskih stvaralaca. U drugom periodu godine, filmovi tog žanra prolaze nezapaženo i to je to, do sledeće sezone.

Mel Rodriguez, autor nekoliko zapaženih kratkih filmova, svakako ima odličnu strukturalnu ideju: ispričati jednu običnu ljubavnu priču u tri čina i iz tri perspektive: njegove, njene i zajedničke. Koncept je izvrstan, ali ga treba razraditi, od likova, preko priče do tempa i ritma filma, ali se tu Rodriguez nije iskazao, pa je In Stereo, film intrigantnog i pamerno izabranog naslova, zapravo jedan nerealizirani potencijal. I svi problemi počinju sa likovima.

Davida (Hauptman) i Brendu (Garrett) upoznajemo u trenutku pred raskid. Ona predlaže zajednički život, on na to pravi prepadnutu facu. Godinu i po dana kasnije, on već živi zajedno sa novom devojkom, Jennifer (Bolona) i sav je haotičan. Njegova samostalna izložba fotografija je već zakazana, ali on se bavi sasvim drugim projektom: provocira ljude i slika njihove reakcije, pored toga što se svađa sa devojkom i bavi se njenim prevarama sa njegovim najboljim prijateljem (Campion). Ide i na terapiju kod “shrinka”, ali i to je, čini se, kurčeva rabota. On je jedan nesrećan i sjeban čovek, iritantan i antipatičan, a za njega, kao, treba da navijamo.

Ni Brenda nije puno bolja, ali ona ima savršeni filmski alibi: ona je glumica sa karijerom u limbu. Otkako je njen lik u sapunici “ubijen”, ona ne može naći novu ulogu, pa je prinuđena ići na audicije za reklame i upozoravajuće videe. Mada, kada je vidimo kako i sa koliko nepoštovanja gleda na svoje kolege na poslu i na časovima glume, na svog agenta i na konobare po restoranima, nijedan izgovor nije dovoljno dobar, osim ako niste fanovi takvih “bitchy” ženski. I za nju, kao, treba da navijamo.

U trećem činu tek počinje nekakva akcija u smislu njihovog pomirenja. Problem sa tim nije samo tempiranje, već koliko su njihove odovjene ekspozicije u stvari bile dosadne, banalne i nepotrebne. Njihove motivacije su takve, iako bi autor možda hteo da se mi sa njima saživimo i prepoznamo ih kao naše svakodnevne. Pored toga, najveći problemi se skrivaju u likovima: ovo dvoje glavnih su sebična gamad, ali rediteljeve simpatije su na njihovoj strani. Njegov prijatelj je toliko smoreni, blazirani tikvan, ali autor ga tretira kao top frajera. Posebna priča je Jennifer na koju se sručio sav autorski gnev, ona je predstavljena kao kučka bez ijednog kvaliteta i na njoj se svi iživljavaju: od likova do samog autora.

Nije toliki problem kada su likovi iritantni ili kada je autorska verzija dijametralno suprotna sa našim vrednostima. Problem je kada su, pored toga, dosadni i banalni. Tu čak ni dobra gluma (In Stereoje na tom planu solidan) ne pomaže. Mel Rodriguez je pokušao nešto hrabro i logično i svaka mu čast: In Stereo je romantična komedija kao nijedna druga. Ali izvedba je upitna, stoga i gledljivost i vrednost ovog filma. Šteta.

Tokyo Tribe

August 12, 2015, 12:00 am

≫ Next: Among Ravens

≪ Previous: In Stereo

$

0

0

2014.
scenario i režija: Shion Sono (prema stripu Santa Inouea)
uloge: Tomoko Karina, Akihira Kitamura, Shota Sometani, Yosuke Kubozuka, Riki Takeuchi,  Ryohel Suzuki, Young Dais, Nana Seino, Kikoto Sakaguchi

Distopijski Japan. Prestonicom vladaju potresi i anarhija, ljudi su skoro stalno na ulicama. Gradom upravljaju 23 “plemena”, odnosno bande, svaka od njih svojom teritorijom. Zajednički imenitelj za sve te bande je hip-hop kultura, ali njihovi stilovi i politike su varijabilne. Tako imamo žensku Gira Gira Girls bandu sastavljenu od “lolita” i “domina” i Masahino Saru bandu koja propoveda mir, prijateljstvo i ljubav, uz, očekivano, tradicionalne japanske nindže i klasične gangstere američkog stila. Svaka od njih je predstavljena i kroz “outfit” i kroz muziku.
Da, Tokyo Tribe je mjuzikl, lud, napet, akcioni, napucani, gangsterski. Imamo i MC-a, naratora (Sometani) koji nam objašnjava “setting” i dešavanja te jedne noći kada su sve bande zaratile. Imamo i čudne pojave kao što je devojka koja malo priča i upada u nevolju, Sunmi (Seino), i dečaka koji želi da učini svet srećnim (Sakaguchi). Imamo i njihove velike tajne i avanturu povratka kući i preuzimanja kontrole u ratu.
Je li neko pomenuo ranog Waltera Hilla, The Warriors (1979) i Streets of Fire (1984)? To bi bio približan opis, uz dodatak poslovične japanske bizarnosti. Zapravo, ništa manje nismo ni očekivali od Shion Sona (Why Don’t You Play in Hell, ima ga na blogu) i njegovih haotičnih, a predivnih vizualizacija, gomile detalja, trash naklona, elaboriranih zajebancija i konstantne napete akcije. Tokyo Tribe je film koji udara na vaša čula i zaokuplja pažnju, ne samo vrištećim detaljima, nego i pokretima kamere, masovkama, pričom i likovima.
Kad smo kod priče i likova, bilo bi tupo, ali svejedno moguće ovaj film posmatrati kao gangsterski ep sa dozom začudnosti. Takvi filmovi umnogome zavise od negativaca. U tom smislu imamo bandu Bukuro Wu-Ronz, agresivniju i bizarniju od svih, spremnu da preuzme vlast nad celim gradom. Njih vodi poludeli kanibal Buppa (Riki Takeuchi, karikaturalan do krajnjih granica), a uz njega su tu i njegov izblajhani pomoćnik Mera (Suzuki) i debilni sin Nkoi (Kubozuka), sva trojica, praćeni još gomilom “sidekicka”, preterani do krajnjih granica. Njihova primarna meta su “mrski hipici” Masahino Saru, ali zgaziće svakog na svom pohodu, pa ostale bande moraju da prevladaju razlike i suprotstave se ugnjetaču.
Rekoh već, Tokyo Tribe je pritisak na nervni sistem i sva čula, prepun detalja, maničan, lud i zabavan, sa pozadinom koja je možda i bitnija od onoga što stoji u prvom planu. Takav kakav je, nudi dva sata izuzetno bizarne zabave uz posvetu apsolutno kultnim filmovima. Topla preporuka ljubiteljima “japanizma” i kultnih filmova. Ovog haosa se možda nećete sećati u potpunosti, ali ga nećete ni zaboraviti tako lako. A japanski hip-hop je tek priča za sebe...

Among Ravens

August 13, 2015, 12:00 am

≫ Next: The Suicide Theory

≪ Previous: Tokyo Tribe

$

0

0

2014.
režija: Russell Friedenberg, Randy Redroad
scenario: Russell Friedenberg
uloge: Russell Friedenberg, Christian Campbell, Victoria Smurfit, Calum Grant, Castille Landon, Amy Smart, Joshua Leonard, Johnny Sequoyah, Will McCormack, Chris Pinkalla, Natalie Imbruglia

Retko kad se dogodi da se na jedan film sruči takav odium negativnih kritika kao što je to slučaj sa Among Ravens. Čitajući ih, stiče se utisak da pred sobom imamo skoro pa poduhvat za Guinnessa, film koji će skinuti The Room sa trona ubedljivo najgorih filmova ikada. Nema čak ni nekog poslovičnog kontraša ili plaćenika da makar pokuša da to opovrgne, samo žuč i crnilo. Ne bih se ja javljao za tu nezahvalnu ulogu, ali mislim da su kolege malo preterale. Nema smisla tvrditi da je Among Ravens dobar film, jer nije, čak nije ni solidan, ali svakako nije među najgorim ikada. Njegov greh, pak, nije toliko to što je loš, koliko to što je neoriginalan, recikliran, površan i zbog toga nepotreban.
Premisa nam je tu još od 80-ih i The Big Chill: disfunkcionalno društvo sa nekim čak familijarnim vezama se okuplja na tradicionalnoj godišnjoj proslavi 4. jula u kućici na jezeru. Za razliku od legendarnog filma u kojem bivši hipici žale što su postali japiji, ovde niko (još) nije umro, nego je ovo malo verovatno disfunkcionalno okupljanje redovna stvar. Ekipa su standardni varijeteti (više-)srednjeklasnih filmskih tipova: vlasnik imanja, truli naslednik Ellis (Leonard) koji je raspičkao sve pare, ali neće da prizna, njegova žena Wendy (Smart) koja shvata da nije baš ni toliko cool biti buržujka, njena zapostavljena kćerka Joey (Sequoyah), Wendin bivši muž i Joeyin otac Saul King (Friedenberg), uspešni pisac-muljator koji je doveo svoju blaziranu ženu Emmu (Smurfit) i uštekao negde svog “ghost writera” u krizi (Campbell), a tu je još i post-hippie “full of shit” par sačinjen od matorog Hala (Grant) i njegove dosta mlađe devojke Saturn (Landon) za koje nemam blagog pojma otkud su došli i čemu služe. Međutim, pizdarije počinju tek kad se pojavi sused Chad (McCormack), lagano autistični momak koji snima dokumentarce o prirodi, naročito o pticama.
Kartonska menažerija je, dakle, tu, ali šta ona ima da nam ponudi? Najbolja stvar su tu vizuali: komad imanja je lep, kuća je lepa, jezero je blizu, a sve je to u Idahu, ergo, okolina je lepa, pa je i fotografija koja se malo poigrava sa amaterskim formatima pristojna. Glumci se relativno trude da nekako ožive svoje kartonske likove, ali ne ide pa ne ide. Sa takvim pisanjem, pomoći nema: ne samo da su likovi nezanimljivi, nego je i sve što im se dešava nekako “stock” i već viđeno u brojnim filmskim naslovima.
Ono što, međutim, ubija film je ono na šta autor u svoj aroganciji najviše cilja: jeftina prvoloptaška simbolika vezana za ljude i ptice i sličnosti u njihovom ponašanju. Najčešće je iskazana kroz Joey, jedno potpuno beživotno tipično filmsko dete sa tipičnim problemima filmske dece (“tata je hteo sina” i ta sranja), koja čita knjigu o pticama koju joj je dao “magični retard” Chad. Njena familija i njihovo društvo se po tome ponašaju kao gavrani, a njena naracija uglavnom objašnjava ono što smo upravo videli ili najavljuje ono što ćemo upravo videti. Ptičija simbolika se tu ne završava, pošto Saul, odnosno njegov “ghost writer” voli ptičije metafore za naslove svojih romana.
Sve u svemu, Among Ravens je jedno u suštini bezvezno i beznačajno filmsko iskustvo, ali ni izbliza toliko loše koliko se o tome raspisala kritika. Slažem se, ima tu pretencioznosti i prodavanja muda za bubrege, i to ume da bude iritantno. Takvo nekakvo delo i možemo očekivati od svaštara kao što je Friedenberg. Međutim, imali smo i mnogo gorih naslova koji bi nas zaista zapanjili svojom lošošću. Among Ravens je samo bezveze. Takvih filmova ima "na lopate", neki samo imaju sreću da, kao August: Osage County, imaju poneku komponentu koja iskače iz mase. Nedavno objavljeni Snow in Paradise je festival lošosti. Drastična razlika.

The Suicide Theory

August 14, 2015, 12:00 am

≫ Next: Imena višnje / Ungiven

≪ Previous: Among Ravens

$

0

0

2014.
režija: Dru Brown
scenario: Michael J. Kospiah
uloge: Steve Mouzakis, Leon Cain, Todd Levi, Zoe de Plevitz, Mirko Grillini

The Suicide Theoryće vas za čas odvesti na krivi trag. Naslov zvuči kao tipski triler, a opis u jednoj rečenici asocira na crnu komediju. Bazično, ovo je film o odnosu ubice sa psihičkim problemima i njegove voljne žrtve, tipa koji pokušava da se ubije, ali uvek nekako ostaje živ. Čak i “running joke”, replika “Imate sreće da ste ostali živi” koju nekoliko puta u filmu izgovara doktor (Levi), radi savršeno, asocira na braću Coen i dodatno okreće film u crnohumornom smeru. U stvari, The Suicide Theory je drama, u svojim najboljim trenucima o odnosu dvojice temeljno sjebanih očajnika koji nose težak teret prošlosti i priča o neočekivanom, ali moćnom i iskrenom prijateljstvu. U onim slabijim postaje meandrirajuća pseudo-filozofska rasprava o odnosu slepe sudbine i slobodne volje.
Poremećeni ubica je Steven (Mouzakis), zapravo plaćeni ubica koji bez milosti likvidira svoje žrtve. Njegov problem je patološki strah od prelaska ulice, a uzrok tome je saobraćajna nesreća u kojoj je izgubio svoju ženu Annie (de Plevitz). Noću, on sluša operu i nosi njenu odeću i šminku. Voljna žrtva, prokletnik kome samoubistvo ne polazi za rukom, je Percival (Cain), nesrećni gay koji ne može da preboli nerazjašnjeno i, čini se, ničim izazvano ubistvo svog partnera. Percivalova teorija je da mu sudbina ne dozvoljava da se ubije dokle god ne raščisti sam sa sobom i dobije ponovo volju za životom. 

Steve će prionuti na posao, jednom, pa drugi put, pa treći, sve sa istim rezultatom: izranjavljan, Percival će se probuditi u bolnici, “srećan da je živ i da se izvukao samo sa povredama”. Cilj je, dakle, vratiti mu želju za životom, pa ga onda likvidirati. Naravno, u tom procesu će dvojica muškaraca, očajnika različitih po skoro svemu osim po svom tugovanju i usamljenosti, postati veliki prijatelji i podrška jedan drugom. Čak će si međusobno pomoći da prevladaju svoje strahove i fobije. To će trajati dok ne otkriju da su povezani i zajedničkom prošlošću, i što se tiče Chrisa i što se tiče Annie...
Naravno, film tu upada u problem jer se kači na neizbežnu, a tako jeftinu teoriju leptirovog efekta, uz već pomenuto naklapanje o sudbini protiv slobodne volje. Srećom pa film ne postaje didaktičan i popujući, ali je svejedno tema na nivou srednjoškolskih razmišljanja. To ide do toga da i radnja filma počinje da pati i oslanja se na obrat za obratom, jedan prigodniji i neverovatniji od drugog, u cilju da se pohvataju svi konci, onako šablonski i početnički.
Kao što je Percival imao sreću da ostane živ, tako i mi imamo sreću da do toga dolazi relativno kasno, u poslednjoj trećini filma. On se do tada drži relativno čvrsto, mada je raspad sistema nagovešten još pri početku, zapravo čim se pojave pozadinske priče njih dvojice. Kao da autori nisu imali strpljenja da sačekaju da ih naplate. Ono što nas spasava je to ko su oni u trenutku ovde i sada, na filmu, pred našim očima. Retko kad imamo priliku da naletimo na tako detaljne i slojevite filmske likove, toliko detaljne i slojevite da zaboravimo na to da su njihove pozicije u startu neverovatne. Zbog toga je The Suicide Theory prilično originalno i sveže filmsko iskustvo, a ne klon nekih uspešnijih post-modernih filmova.

Naravno, takvi likovi dosta zavise od glumaca. Leon Cain uspeva bez problema da izazove empatiju kod gledalaca ne koristeći se standardnim trikovima. Jednostavno mu verujemo, ma koliko ono što govori delovalo neverovatno. Steve Mouzakis je tek priča za sebe. Njegov lik je takav da bi ga jedan pogrešan korak odveo dovraga, u karikaturalnost sa jedne ili druge strane. On ipak uspeva da održi balans, gotovo nepogrešivo i sva je prilika da ćemo ga još gledati, možda čak i u Hollywoodu.
Treba imati u vidu da nam The Suicide Theory dolazi iz Australije i da ima još i nešto lokalnog šarma i lokalne bizarnosti. Ne treba smetnuti s uma i da je ovo film dvojice relativno novih autora bez prave afirmacije. Reditelj Dru Brown ima jedan opskurni horor iza sebe, dok je scenarista Michael J. Kospiah debitant. Trebalo je hrabrosti, vizije i mere da se napravi baš ovakav film. The Suicide Theory je daleko od savršenog filma, moglo bi se reći da je samo donekle dobar, ali u svojim najboljim tačkama pokazuje da se od ove dvojice autora može očekivati dalji rast i razvoj. A one slabije se valjda daju popraviti, uz malo truda i iskustva.

Imena višnje / Ungiven

August 15, 2015, 12:00 am

≫ Next: Manglehorn

≪ Previous: The Suicide Theory

$

0

0

kritika  originalno  objavljena na  fak.hr

2015.

režija: Branko Schmidt

scenario: Josip Mlakić

uloge: Nada Đurđevska, Ivo Gregurević, Goran Bogdan

Može to biti bilo gde i bilo kada, ali u ovom slučaju, to je negde u Slavoniji, sada. Dvoje staraca se vraćaju svojoj kući, pomalo derutnoj, sa kraćeg ili dužeg odsustva. Je li u pitanju rat ili elementarna nepogoda, na njima je da obnove kuću i gazdinjstvo i da tu provedu ostatak života. Selo je pomalo pusto i blatnjavo, a oni su ostareli i prepušteni samima sebi. On, Slavko (Gregurević) još je, reklo bi se, u snazi i donekle je spreman za težački život, ali je ona, Kata (Đurđevska) već načetog zdravlja i, očito, načetog uma. Mi ćemo ih pratiti u kratkim, hronološki postavljenim, ali ne nužno povezanim slikama iz života kroz četiri godišnja doba, počevši od jeseni.

Uostalom, znate kako je, kod ljudi čelične volje i tankih živaca te fore sa zaboravnošću ne nailaze na dobar prijem, pa se ne treba čuditi Slavkovim grubim reakcijama. “Šta baba sad izvodi?”, zaboravlja da skuva kafu ili u jelo doda šećer umesto soli. Pa dobro, zaboravlja koje je ime deda dao kravi (ili mu namerno tera kontru), brka imena dvojice majstora (obojica su Bosanci), ali vrlo dobro zna da u voćnjaku želi jednu sadnicu višnje, jer joj treba za kolače. Deda i to vidi kao hir. Tek kada njena demencija eskalira, Slavko će promeniti svoj grubi stav. Prekasno.

Nama je jasno iz filmova, a nažalost i iz života, da Kata ne izvodi gluposti i da ne zaboravlja namerno. Jasno nam je i da povratka nema, da je bolesna i da joj neće biti bolje, čak iako je još fizička snaga nije izdala. Gledali smo Still Alice i videli šta bolest u kratkom roku može učiniti od briljantne intelektualke. Gledali smo i Amour, sa kojim će mnogi porediti Imena višnje, i videli ljubav dugovečniju od fizičkog tela.

Principijelni problem sa Amour bio je to što je sama tema starosti i bolesti, u konačnici i umiranja od starosti i bolesti nefilmična jer je u pitanju ne-događaj. Schmidt kroz nevezane scene i uvođenje drugih likova sa strane, ne samo sina Marka (Bogdan), nego i ostalih (bosanskih majstora i retkih suseljana), taj problem izrazito elegantno rešava. Imena višnje nije ni u kom trenutku dosadan film i ne čini se prazan. Kao i Hanekeov film, i Imena višnjedosta ovisi o izvedbama dvoje glavnih glumaca i oboje su svoj posao napravili fantastično.

Problem sa Schmidtovim filmom je druge prirode. U Puli nagrađen scenario možda drži pažnju, ali ima svojih nelogičnosti i nedorečenosti koje ga dosta ograničavaju. Recimo, teško je za poverovati da Slavko i naročito Marko koji relativno dolazi u posetu ne primećuju da Katino zaboravljanje nije samo obična staračka rasejanost, nego bolest zbog koje se, u najmanju ruku, ide kod lekara. Uz to, Slavko i Kata se ne čine kao obični, prosti seljani, čak za to imamo i dokaz u filmu kada se prisećaju svojih austrijskih dana. To je moglo biti rešeno relativno elegantno sa samo jednom scenom, ali to bi možda narušilo koncept filma.

Od Branka Schmidta smo navikli na filmove življeg ritma i sa nekakvim, uslovno rečeno, političkim i socijalnim angažmanom. Imena višnje je sasvim drugi tip filma, komorna drama na svega nekoliko međusobno povezanih lokacija, kućom, okućnicom, obližnjim puteljkom i šumom. Schmidt se pokazao veštim sa tom tematikom i sa tim “settingom”. Imena višnje je sasvim solidan film izrazitog emotivnog naboja. Hrvatskoj kinematografiji su potrebni takve intimne drame o malim ljudima i njihovim životnim mukama.

Manglehorn

August 16, 2015, 12:00 am

≫ Next: Paper Towns

≪ Previous: Imena višnje / Ungiven

$

0

0

2014.
režija: David Gordon Green
scenario: Paul Logan
uloge: Al Pacino, Holly Hunter, Harmony Korine, Chris Messina, Skylar Gasper, Natalie Wilemon

Vreme prolazi svojim tempom. Sve se menja i sve ostaje isto. Neko se drži kontinuiteta na koji je navikao, a neko drugi žali što više ne može da taj kontinuitet održi. Evo, recimo, David Gordon Green je opet napravio jednu karakternu studiju, opet smeštenu u Teksas i opet je to učinio sa stilom, uz predivnu, liričnu fotografiju Tima Orra sa bogatom teksturom i sjajnu muziku post-rock sastava Explosions in the Sky. I Al Pacino održava kontinuitet dobrih uloga, zasnovanih pre svega na integritetu i pažljivom izboru.
Ono što se menja je to, da u Greenovom slučaju, Manglehorn nije ni tako introspektivan i intimistički kao Prince Avalanche, niti je u pitanju filmčina od koje zastaje knedla u grlu, kao što je to Joe. Ono što se menja je i to da se Green uglavnom odvaja od poetike Hollywooda u kojem je u dva navrata radio, prvi put kao “Katica za sve”, drugi put kao štancer-plaćenik. Ono što se menja za Al Pacina je činjenica da bi bilo neozbiljno da stalno igra stare pandure, stare gangstere ili stare strastvene ljubavnike, pa igra samo starce, setne, melanholične, rekluzivne, pomalo čudne. Ono što je dobra vest je to da njegov Manglehorn ne liči ni na Dannija Collinsa, ni na Phila Spectora, a ni na Simona Axlera iz The Humbling. Mogu se naći sličnosti u određenim detaljima, ali tu nema ni traga od repetitivnosti.

Opet, Manglehorn je manje ili više standardni tipski lik. Star, usamljen, nekad brbljiv, nekad sanjar, nekad namćor. Kao gvožđar Roberto Ricarda Darina u Un cuento chino ili kao penzioner, baraba, drkadžija i zgubidan Vincent Billa Murraya u St. Vincentu. Naš AJ Manglehorn je bravar i ključar koji je, kako zgodno i poetski, zaključao svoje emocije i koji krije jednu tugu i jednu muku. Ona se zove Clara i ostavila ga je pre mnogo godina.
Sa sinom (Messina), bogatim špekulantom jedva razgovara i to uglavnom kroz podjebavanje. Sa bivšom ženom ne razgovara. Od sebe gura čak i Garija (Korine), jednog ljigavca, propalicu i kurvara koji ga, iz nekog već razloga negde u ranoj mladosti, smatra za idola. Manglehorn se jedino snalazi sa svojom unukom Kylie (Gasper) i čini se sa decom generalno, sa svojom mačkom Fannie koju obožava, kao i sa slučajnim prolaznicima kojima je simpatična njegova logoreja. Jedna od njih je bankarska blagajnica Dawn (naj-Južnjakinja Holly Hunter) koja prema starcu gaji ogromne simpatije. Ona je možda jedina njegova šansa za normalnost, ali pitanje je hoće li on to shvatiti na vreme.

To su, složićete se verovatno, sasvim svakodnevni, čak banalni životni problemi. Verovatno da u tom komadiću “americane” ima i većih problema od jedne davne, zaključane, a nikad zaključene ljubavi. U nekom egzistencijalnom smislu, Manglehorn nije u tolikom problemu: radi svoj usamljenički posao i zarađuje dovoljno za sebe. Imamo i jednu scenu na onom doručku sa palačinkama gde se okupljaju nesrećniji od njega, a on im drži predavanje kako nema Boga. U tom smislu je u većem problemu njegov sin - špekulant koji je, uostalom, sam kriv za ono što će ga snaći, kad-tad. U većem problemu je i Gary, zbog polu-legalne prirode svog posla. Svi oni bi bili bolji protagonisti za “slice of life” priču. Čak ni po pitanju usamljenosti naš bravar nije očajan. Čini se da je navikao na svoju egzistenciju, i više od toga: da ju je on takvu skrojio prema svojoj meri. U tom smislu, Dawn mnogo teže živi sama sa sobom i mnogo joj više treba društvo.
Manglehorn kao film nije o tome, ili barem nije samo o tome. Bilo bi ga površno svoditi na opis u jednoj rečenici, ali pokušaću svejedno. Ovo je Pacinov film mnogo više nego Greenov. Ovo je poligon za maestralnost i slojevitost njegove glume. Nema tu mnogo ni njegove teatralnosti koja ga je pratila kroz veći deo karijere. Nema, osim u jednoj sceni, ni karakterističnog podizanja glasa. Samo prisustvo, pojačano pomalo kičastom odećom, lagano pogureni stav, pomalo izgubljeni pogled i tih, setni glas na granici šapata. Retko kad je ovaj velikan izgledao ljudskije i ranjivije. I to je razlog zašto je Manglehorn više nego solidan film, iako ima daleko više stila nego supstance.

---

Paper Towns

August 17, 2015, 12:00 am

≫ Next: Casa Grande

≪ Previous: Manglehorn

$

0

0

2015.

režija: Jake Schreier

scenario: Scott Neustadter, Michael H. Weber (po romanu Johna Greena)

uloge: Nat Wolff, Cara Delevigne, Austin Abrams, Justice Smith, Halston Sage, Jaz Sinclair

Očito je da su trendovi u američkoj teen kinematografiji kompleksniji nego što se to na prvi pogled čini. Eto, nema više ni vukodlaka ni svetlucavih vampira, distopijske SF avanture se još nekako drže na aparatima. Nešto nema više toliko ni sportista, navijačica, dosetljivih spadala i njihovih čarki. Jedan od novih trendova su realistični teen filmovi, nastali po realističnim knjigama koje ne vređaju inteligenciju ni starijih čitalaca.

Majstori tog zanata su scenaristi Scott Neustadter i Michael H. Weber (500 Days of Summer, The Spectacular Now, The Fault in Our Stars), sposobni da izaberu knjigu i napišu scenario. Produkcijske kuće onda pronađu mladog, “up and coming” reditelja, kao što je to u ovom slučaju Jack Schreier (njegov prethodni film Robot & Frank je pobudio interesovanje kritike i publike). Ove godine je, kao i prošle, na tapetu John Green, ali umesto plakalice o dvoje simpatičnih klinaca sa smislom za humor koji umiru od raka, sada imamo jednu malo običniju, ako ne i sasvim običnu priču o odrastanju.

Naš junak i narator je Quentin zvani Q (Wolff), potpuno običan maturant štreber koji gruva gradivo i sanja o karijeri oftalmologa i svoje slobodno vreme provodi sa dvojicom, pa, veoma tipskih drugara. Malo “creepy” belac Ben (Abrams), zvani Krvavi, serijski laže o svojim seksualnim avanturama, dok “nerdy” crnac Marcus zvani Radar prvi od njih trojice ima “ozbiljnu” devojku (Sinclair).

Međutim, Q već godinama gaji “crush” na curu preko ceste, Margo Roth Spiegelman (Delevigne). Oni su se jako družili kad su bili klinci, ali su se kasnije udaljili. Q je postao najdosadniji štreber, dok je Margo super-cool cura, popularna, “born to be wild”, ma živa legenda Orlanda i okoline. To se ogleda u iznenadnim noćnim posetama, nestancima da prati band na turneji, “random” upotrebi velikih snova, alternativnim društvenim teorijama, cenjenju klasika književnosti i muzike, igranju igara pogađanja i, poslednje, fascinacijom naslovnim gradovima na papiru, namernim kartografskim greškama za zaštitu od falsifikatora.

Jedne noći tako Margo posle X godina upadne Quentinu u sobu i pozove sa sobom u akciju. U pitanju je osveta bivšem dečku i bivšoj ekipi, elaborirana shema u 9 koraka za koje joj treba partner i vozač. Q na to pristaje, nema frke, za stara dobra vremena i plamen koji se nikad nije ugasio. Međutim, posle akcije, proslave, plesa i intimnog razgovora, Margo nestaje u nepoznatom pravcu umesto da našem štreberu padne u zagrljaj. Ali za sobom ostavlja tragove, a Quentin pristaje na igru detektiva, skuplja ekipu kojoj se priključuje i Margoina nepravedno optužena, zgodna, ali ne i tako glupa prijateljica Lacey (Sage). Njih petoro se onda potrpa u auto i kreće u najveću avanturu svog života...

Okej, super, možda je to avantura na koju bi se tek retki odlučili ili za to imali mogućnosti, ali nakon iskustva gledanja teen i “coming of age” filmova, njihova avantura se čini običnom, kao i njihovo međusobno sparivanje, kao i nauk koji će Quentin izvući iz cele te priče. Da ne pričamo da su svi likovi osim glavnog para samo skice u par poteza. Muški su tu još i dobro prošli, jer su makar koloritni (hajdemo reći), iako kao da su sastavljeni iz sastavnih delova, starih anegdota i urbanih legendi. Cure nisu bile te sreće, obe su svedene samo na po dve-tri osobine.

Srećom pa su makar replike napisane tako da zvuče kao da stvarno dolaze iz usta klinaca, što je i Greenov “trademark”, ali i potpisna stvar u scenarijima tandema Neustadter-Weber. To je bilo posebno uočljivo u The Spectacular Now, gde su se sjajno uklopile u impozantnu karakterizaciju likova, i to je ono što je od “festivala suza” The Fault in Our Stars načinilo jedan od većih letnjih kino-hitova prošle godine.

Drugi razlog tome su bili glumci. Shailene Woodley je već tada bila ogromna zvezda u nastajanju, a Ansel Elgort ju je u stopu pratio. Kod Paper Towns stvari ne stoje toliko sjajno. Cara Delevigne ima pozu i prisustvo na ekranu, posebno efektno u The Face of an Angel, ali se sa dijalogom ne snalazi najbolje. Izgovaranje rečenica nikad nije na mestu, od podglumljivanja do šmire. Sa monolozima se još i snalazi, ali puno monologa u teen filmu deluje kao preseravanje. Odnosno, mi ćemo nju “kupiti” kao cool, ali samo dok ne otvori usta iz ovog ili onog razloga. Opet, moguće je da će ova bivša manekenka savladati veštinu glume u budućnosti, makar do nekog srednjeg nivoa.

Nat Wolff je jedan od interesantnijih mladih glumaca, a pažnju na sebe je skrenuo baš u maloj, ali vrlo živahnoj epizodi u The Fault in Our Stars, gde je igrao slepog i duhovitog šaljivdžiju koji visi sa centralnim parom. Međutim, njegov debi u velikoj ulozi u velikom filmu nije prošao kako treba. Razlog za to treba tražiti u liku koji je jednostavno toliko običan da je prosto neuverljiv. Paper Towns pokušava da kapitalizira na njegovoj običnosti, ali to ne uspeva, nikad u punoj meri. Naprosto, u Quentinu je teško naći išta specifično i zanimljivo.

Kada se podvuče crta, Paper Towns je film koji je lakše gledati od prethodnika sa kojim će poređenja biti neminovna, barem zbog toga što niko ne umire od raka. Ali “lakši” ne znači nužno “bolji”, niti zanimljiviji, niti inovativniji. Paper Townsje, kao i svoj protagonista, suviše običan. Rekao bih čak i da je papirnat.

kritika originalno objavljenja na monitor.hr

Casa Grande

August 18, 2015, 12:00 am

≫ Next: Comoara / The Treasure

≪ Previous: Paper Towns

$

0

0

2014.
režija: Fellipe Barbosa
scenario: Fellipe Barbosa, Karen Sztajnberg
uloge: Thales Cavalcanti, Marcello Novaes, Suzana Pires, Alice Melo, Bruna Amaya, Clarice Pinheiro

Kada se spomene brazilska kinematografija, i dalje nam prvo na pamet padaju socijalno angažovani filmovi smešteni u favelu i generalno na marginu. To je sasvim opravdano jer su upravo oni proneli slavu brazilske kinematografije. Ipak ne treba zaboraviti da se radi o velikoj zemlji koja proizvodi mnogo filmova različitog profila, ali ipak se stiče utisak da su u tom odnosu snaga nekako zanemarene viša i srednja klasa kojima se uglavnom bave telenovele, svakako “jači” izvozni proizvod od brazilskih arthouse i festivalskih filmova.
Tu nepravdu je donekle ispravio Kleber Mendonça Filho sa svojim sjajnim filmom Neighboring Sounds, smeštenim u milje više-srednjeklasnih čuvanih, ograđenih četvrti u Recifeu. Casa Grande se donekle nastavlja na tu priču, ali u pitanju je sasvim drugačiji film. Lokacija je druga, sada imamo Rio. I milje je za nijansu drugačiji, jer naši likovi nisu samo dobrostojeći, oni su bogataši. I izraz je drugačiji, konvencionalniji, socijalni aspekt je uglavnom u pozadini, ali u ključnim tačkama isplivava na površinu, a Casa Grande je pre svega film o odrastanju jednog momka koji sa svojim roditeljima živi u naslovnoj vili i nije baš oduševljen razvojem te svoje situacije.

No, prvo upoznajemo njegovog oca Huga (Novaes), u statičnom kadru u spoljnom bazenu sa đakuzijem, dok mu sa stereo-sistema čak i u dvorištu piči neutralna klasika. On završava svoje kupanje, ide po kući i gasi svetla. Kada to učini, sedamnaestogodišnji Jean (Cavalcanti) se ušunjava u dvorišni apartman kućne pomoćnice Rite (Pinheiro) u trapavom pokušaju da je zavede. Sutradan ga vozač vozi u privatnu školu. Majka Sonia (Pires) je uglavnom domaćica koja rekreativno drži časove francuskog. Na njemu ona i muž razgovaraju kada kriju nešto od posluge. Konačno, četrnaestogodišnju kćer Nathalie (Melo) niko ne šljivi za stolom. Stanje redovno, reklo bi se...
Osim što nije... Sranje se ne sprema, sranje je tu. Otac, vlasnik “hedge” fonda je prokockao silnu (tuđu) lovu, u dugovima je do guše i svi poznati i nepoznati ga jure. Kreten još pokušava da održi iluziju da je sve u redu i da zavodi disciplinu, ali jasno je da se sve raspada. Članovi posluge bivaju jedni za drugim otpušteni, a gospođa je prinuđena da se uključi u neku piramidalnu shemu prodaje kozmetike, a nije isključeno da će oni ostati i bez te lepe kuće u koju su uložili milione.
Naravno, Jean je u osetljivoj dobi i primarni cilj mu je povaljivanje. Potpuno normalno za klinca u tim godinama. Sekundarni cilj je, međutim, završiti tu školu, upisati fakultet i naći se, a to mu nije zagarantovano zbog novog sistema manjinskih kvota u visokom obrazovanju. U toj situaciji mu ne pada naročito teško da se u školu vozi autobusom, a razlog za to je Luiza (Amaya), devojka mešane rase, ne baš iz favele, ali svakako niže pozicionirana na socijalnoj lestvici. Može li pod pritiskom socijalnih razlika i urušavanja očeve poslovne imperije Jeanova i Luizina ljubav preživeti?

Mislim, ako ne, ništa zato. To je “mlada ljubav” i one su osuđene na propast iz bilo kog razloga. Samo što pomalo naivni i blentavi Jean koji je većinu toga dobio na gotovo to ne zna, kao što ni ja nisam znao u njegovim godinama. Mnogo je značajnije kako će celo to sranje uticati na njega kao ličnost i kao budućeg odgovornog člana društva. On to takođe ne zna, kao što ni ja nisam znao u njegovim godinama.
Casa Grande je slika i prilika zašto volim filmove o odrastanju, naročito zašto volim dobre filmove o odrastanju. Neću ja iz njih naučiti išta novo o sebi, niti to želim, ali oni me u svojoj univerzalnosti podsete na neke te moje formativne godine, “mlade ljubavi” i prelomne tačke. Reći ću samo da to ne bih ponavljao ni pod pretnjom smrću. Iako mi se moji tadašnji jadi danas čine trivijalnim, tada su jako bojili moj život.
Čak i sa tako klasično i vešto složenom pričom, pametnom upotrebom socijalnog konteksta na za to pogodnim mestima, obiljem atraktivnih lokacija i predivnom fotografijom (potpisuje je Pedro Sotero, isti frajer koji je uslikao Neighboring Sounds), ovakav film jako zavisi od glumačkih izvedbi. Od mlađih su odlični i životni svi, a ne samo glavni glumac. Za to treba zahvaliti preciznom rediteljskom vođenju, osećaju za mladost i oku za detalje. Thales Calvacanti je izvrstan, uglavnom ležeran, ali dovoljno ekspresivan i predivno zbunjen kako to samo mulac može biti. Zbog takvog njegovog ostvarenja nemamo nikakav problem da se povežemo sa glavnim likom. Starija ekipa je sačinjena uglavnom od televizijskih veterana (čitaj: veterana telenovela) i to možemo shvatiti kao laganu subverziju.

Nisam puno pričao o socijalnom kontekstu, ali nema ni potrebe. On je dat jasno i jednostavno, čak i za vrlo površne poznavaoce prilika u Brazilu. Nema ga preterane potrebe objašnjavati. Međutim, u samom naslovu se krije jedan veoma zgodan štos. Naime, on se nedvosmisleno referira na knjigu Gilberta Freyra Casa Grande e Senzala u kojoj on promišlja stramputice brazilskog, navodno ne-rasističkog društva vezane za klasne podele i nasleđe ropstva. Formalno, rasa je nebitna. Realno, ona je po pravilu indikator klase i tako postaje  bitna.
Casa Grande sve to lepo prožima i promišlja u XXI veku, u sadašnjem vremenu, oko tih vražjih svetskih prvenstava i olimpijada u veoma raslojenom i podeljenom društvu, uz veoma stabilnu i filmski inteligentnu realizaciju, posebno ako se uzme u obzir da je ovo Barbosin prvi dugometražni igrani film. Zbog toga ima moju toplu preporuku.

Comoara / The Treasure

August 19, 2015, 12:00 am

≫ Next: The Russian Woodpecker

≪ Previous: Casa Grande

$

0

0

2015.

Scenario i režija: Corneliu Porumboiu

Uloge: Toma Cuzin, Adrian Purcarescu, Corneliu Cozmei, Cristina Cuzina Toma, Nicodim Toma

Kao i svake večeri, Costi (Toma Cuzin) svom sinu predškolcu ili možda mlađem osnovcu Alinu (Nicodim Toma) čita bajke. Mali mnogo voli Robina Hooda, a čini se da i tata to podržava. U nekom trenutku sused Adrian (Purcarescu) zvoni na vrata, pa Costi zove svoju ženu (Cristina Cuzina Toma) da ga malo odmeni. Sused ima neobično pitanje: ako bi Costi mogao možda da mu posudi 800 €, ni manje ni više. Čovek je u kreditu, zapleniće mu kuću, ali ni Costi nije u savršenoj poziciji, on je običan službenik, a 800 € je mnogo love, naročito za rumunske standarde.

Međutim, Adrian se vraća sa objašnjenjem da mu ta lova treba da unajmi detektor metala i pronađe blago koji je njegov pradeda (navodno) zakopao u dvorištu pre nego što su komunisti nacionalizirali kuću. Ako mu pomogne sa tim, pola plena je njegovo. I ta ideja mu se sviđa, ma koliko nebulozna bila. Ipak on čita bajke sinu svake večeri.

E, sad, nije ni to kopanje blaga tako romantično kao što se to na prvi pogled čini: firma koja iznajmljuje detektore metala naplaćuje po kvadratu, plus porez, plus što sav „ulov“ treba prijaviti policiji, muzeju i ostalim relevantnim institucijama za očuvanje baštine. Srećom, pa je tu prostodušni radnik u toj firmi Cornel (Cozmei) koji može da obavi to vikendom u fušu, upola cene, niko ništa ne mora da sazna. Costi uspeva sve da sredi, Adrian možda nije najugodnije društvo, lenj je i svadljiv prema „komunisti“ Cornelu, ali avantura svejedno može da počne...

Comoara je novi film Corneliua Porumbioua (12:08 East of Bucharest; Police, Adjective), majstora rumunske crne komedije. I, naravno, opet je na istom fahu: crn, duhovit, socijalno angažovan i daje pogled u savremeno rumunsko društvo. Kao i u dva poznatija filma koja su prilično obišla festivalski cirkus, Porumbiou sjajno pozicionira detalj. U 12:08 je to bio istorijski trenutak, u Police, Adjective je to lingvistika nasilja. Ovde imamo očajničke težnje i naivne snove o boljem životu, iz bilo kog razloga: želje i žala za starim porodičnim ugledom, dosade svakodnevnim životom ili nesnalaženja u uslovima moderne post-tranzicione ekonomije.

E, sad, da li je pogodak u centar? Nije baš, ali pogađa suštinu, za razliku od pomalo promašenog When Night Falls on Bucharest or Metabolism, koji ne ide nikuda. Da li je urnebesno smešan? Nije ni to, iako je na momente poprilično smešan i duhovit. Recimo ona scena kod Costija na poslu, ili prepucavanje između Adriana i Corneliua koje Costija stavlja između dve vatre, ili priča o istorijatu te zapuštene seoske kuće u komunistička doba.

Rumunski film je izuzetno živ i diverzifikovan i iz filma u film ne samo da se održava, nego i odlazi na nove teritorije. Comoara neće tu doneti nešto neverovatno novo i impozantno, ali zato ove godine imamo i drugih filmova poput Aferim! Ali će svejedno biti sasvim pristojan dodatak rumunskom stilu i rumunskoj kinematografiji. Preporuka fanovima. Ostali će se možda zabaviti smejući se svojoj i tuđoj, opštebalkanskoj muci. A nije ni to loš mehanizam odbrane.

The Russian Woodpecker

August 20, 2015, 12:00 am

≫ Next: Chronic

≪ Previous: Comoara / The Treasure

$

0

0

2015.

Autor: Chad Garcia

Učestvuju: Fedor Aleksandrovič, Artem Rižikov

„Ukrajina je puna duhova“, kaže Fedor, slikar, konceptualni umetnik i naš domaćin u dokumentarcu The Russian Woodpecker Chada Garcije. I ta tvrdnja je u poslednjih sto godina više nego ispravna, čak i ako zaobiđemo globalne katastrofe poput Drugog svetskog rata. Gladomor je ostavio trajne traume na ukrajinsko stanovništvo, posleratne sovjetska vremena takođe nisu bila piknik, negde na njihovom kraju rasuo se Černobil i potrovao ili trajno oštetio nekoliko generacija ukrajinskih građana. Ni post-sovjetsko, tranziciono vreme nije bilo pesma, Ukrajina je lutala između Rusije i Zapada, uz neke neuspešne, montirane ili makar kratkotrajne revolucije koje su brzo ostajale bez daha za temeljne promene. I sada je Ukrajina pod pritiskom, odnosno pod napadom jedne susedne zemlje, uhvaćena u kovitlac građanskog rata koji može potrajati.

U tom istorijskom haosu neki detalji mogu vrlo lako postati neprimećeni. Recimo, ja pojma nisam imao ni da je postojao „Ruski detlić“, radio-signal koji je pravio haos po evropskim i američkim UHF radio-stanicama, ni čemu on originalno služi, kao ni to da je izvirao upravo iz Ukrajine, iz neposredne okoline Černobila, u desetogodišnjem periodu pred havariju. Kakvo je tek onda iznenađenje za mene bilo kada sam saznao da je taj zaboravljeni fenomen deo anti-raketnog sistema Duga, podignutog u strogoj tajnosti neposredno pored nuklearne centrale, kao i da je projekat koštao barem duplo više od nuklearke. Pogađate, nikad nije proradio. Ali je neko na njemu profitirao i izgradio karijeru usred hladnoratovske gungule.

Fedor, kao narator, ko-autor i vodič kroz dokumentarac ima teoriju koja u demokratiji deluje blesavo (a i on ne izgleda respektabilno, sa žutim zubima, razbarušenom kosom i bradom, tipičan istočnoevropski umetnik ili jurodivi lik), ali u sovjetskom aranžmanu itekako ima smisla. Naime, havarija u Černobilu nije slučajnost nego zataškavanje jedne druge i skuplje brljotine. Duga, koja nikad nije radila kako treba (jer njen signal nije mogao proći kroz Auroru Borealis), morala je da prođe vojnu inspektažu. Ako bi pala, neko bi debelo odgovarao zbog silnih potrošenih para za jedno besmisleno oružje. Možda bi taj odgovorni bio i streljan, možda bi samo robijao, ali bi mu svakako karijera u vojsci ili politici bila završena. A, logično, inspektažu je nemoguće izvršiti u napuštenom postrojenju usred ozračene, zabranjene zone.

Možda je ta teorija tačna, možda i nije. Verovatno nije. Isto tako, možda je Fedor genije i vizionar, možda tek ludak. Verovatno je samo lud, frustriran sovjetskim zločinima, sovjetskim mentalitetom i sovjetskim načinom života. Uostalom, ta njegova teorija zavere na koju je slučajno nabaso, nije ultimativna tema filma. Tema filma su zapravo ukrajinske magle i lutanja, od gospodara do gospodara, od katastrofe do katastrofe, od zločina do zločina.

Chad Garcia, čovek teatra i dobar poznavalac ruske i sovjetske kulture, svoj debitantski film veoma vešto vodi. U startu to izgleda kao samo još jedan dokumentarac o Ukrajini, potom kao samo još jedan dokumentarac o Pripyatu, černobilskoj katastrofi i posledicama iste danas, da bi savršeno tempirano uveo temu: džinovsku gvozdenu konstrukciju i tajnu koja se širila oko nje.  The Russian Woodpecker savršeno drži pažnju i savršeno prožima vrlo kompleksne teme, sve do događaja na Maidanu. Pritom Chad Garcia ne demonstrira stav, nego se poigrava sa našim predstavama o Rusiji, Ukrajini i Sovjetskom Savezu i pušta svog naratora da bude veoma upečatljiv lik priče.

Zaista je redak primer da debitantski dokumentarac pokupi glavnu nagradu na Sundance Festivalu. Očito je žiri prepoznao i vrednost i autorsku viziju i veštinu . Film ima zanimljivu reputaciju na post-sovjetskim prostorima, gde se na svakoj projekciji sa razgovorom posle pojavljuju ruski provokatori koji film predstavljaju kao CIA-inu propagandu. U Sarajevu toga nije bilo. Ali je razgovor posle projekcije svakako bio zanimljiv.

A ako pitate za „Ruskog detlića“, on se ponovo pojavio. Lociran je u Sibiru. Možda to posluži kao dokaz neo-sovjetskih i neo-staljinističkih težnji jednog diktatora.

Chronic

August 21, 2015, 12:00 am

≫ Next: Panama

≪ Previous: The Russian Woodpecker

$

0

0

2015.

Scenario i režija: Michel Franco

Uloge: Tim Roth, Sarah Sutherland, Robin Bartlett, Maribeth Monroe, Nailea Norvind, Michael Cristopher

Zapravo, imam veliki problem sa filmovima o ne-događajima. Ne smeta mi neki dugotrajni proces koji se polako izlaže, ne smeta mi ni sporost kao takva, ako je na mestu. Međutim, smeta mi film koji ima samo i jedino rutinu, svakodnevnu i uvek istu. Umiranje od starosti ili neizlečive bolesti je ne-događaj, a od toga je majstor Michael Haneke uspeo da napravi emotivno jak, ali zato iznurujući Amour, koji mi je u konačnici ubio volju za životom. Nije Amour bio loš, ali nisam siguran mogu li reći da je dobar. Zato je, ako ne jedini, onda barem jedan od retkih toliko prominentnih takvih filmova.

Michel Franco, autor nagrađivanih filmova Daniel & Anna i After Lucia, pokušao je da sa Chronicvarira temu koju je Haneke iscedio u svom filmu. Bolesnici u njima umiru, ali najčešće ne od starosti, nego od neizlečivih bolesti, a naš prozor u njihove svetove i naš protagonista je bolničar David Wilson (Roth), čovek i sam sjeban i faličan, „bolestan na smrt“ u kierkegardovskom, filozofskom, a ne u fizičkom smislu.

Njega upoznajemo kako promatra FB profil jedne mlade studentkinje, Nadie (Sutherland), za koju će se ispostaviti da mu je kćerka i da je na dobrom putu u životu, studira medicinu. David je, znači, nekad bio oženjen. Sada ga kontakt sa ljudskim društvom ne zanima, zanimaju ga samo pacijenti i briga o njima. On je potreban njima, ali i oni njemu. On za njih i kroz njih živi. Sarah je netom umrla od AIDS-a, Johnova porodica je rešila da ga tuži za seksualno uznemiravanje zato što je sirotom čoveku koji se oporavlja od moždanog udara dozvoljavao da gleda pornografiju. Nova pacijentkinja je Martha (Bartlett), za početak samo ide na hemoterapiju, ali kada joj rak metastazira ima jednu jedinu želju: da umre.

Da budem otvoren, ovo leto mi je bilo jedno od najnapornijih i najstresnijih u životu. Ostao sam bez dede i ostao sam bez svoje verne pratiteljice Ankice. Smrt je došla po svoje. Možda Chronic nije bio pravi izbor za festivalsku atmosferu i možda mi zbog moje traume nije nikako seo. U tom smislu ne pomaže ni spor ritam, ni dugi kadrovi (mada umeju biti atraktivni), ni grafički prikaz bolesti, nemoći i odloženog umiranja. Ne pomaže ni nepostojeći luk razvoja kod glavnog junaka, on je isti na početku i na kraju, patološki slučaj i nekompletna osoba. Ne pomažu ni iznenadni ispadi gadosti. Ne pomažu ni silne festivalske nagrade bez ikakvog smisla.

Nije ništa od toga čak ni partikularno novo za Franca, sve sam to već video u After Lucia i sve to mu je prošlo. Imao sam utisak izgrađenosti i neke namere da to bude baš tako i nikako drugačije. Uostalom, i tematika nasilja u školi je bila drugačija, neobičnija, urgentnija i filmu primerenija, pa je zato film udarao u stomak i izbijao zrak. Oseća se da je Franco išao na isti taj efekat i u Chronicu, svom prvencu na engleskom jeziku, ali da ga jednostavno nije postigao.

Ono u čemu možemo uživati su neki od tih dugih kadrova, posebno oni koji su u eksterijeru. Možemo uživati u glumi Robin Bartlett koja je skoro briljantna kao Martha. I više od svega, možemo gledati veoma nijansirano ostvarenje uvek sjajnog Tima Rotha koji je u stanju činiti čuda i od „downright“ lošeg materijala kao što je to ona tupava serija Lie to Me. Ipak, svako ima svoje granice i niko nije u stanju popunjavati apsolutnu prazninu. Dobra vest je da The Hateful Eight nije daleko i da će Roth biti u njemu. Neka to bude uteha za sat i po vremena mučenja zvanog Chronic.