2015.
režija: Corin Hardy
scenario: Corin Hardy, Felipe Marino, Tom de Ville
uloge: Joseph Mawle, Bojana Novaković, Michael McElhatton, Michael Smiley
Corin Hardy je svakako autor pred kojim je budućnost kada je u pitanju horor i uopšte mračnjaštvo. Kao autor kratkih filmova i video-spotova osvojio je brojne nagrade, a njegov dugometražni prvenac The Hallow svakako je zanimljiv i žanrovski pismen uradak. Pred Hardyjem je nov angažman, remake kultnog filma The Crow i čini se da producenti imaju pravog čoveka za posao, nekoga sa osećajem za vizuelno, za cool i za gothic.
To se donekle potvrđuje i u The Hallow, čak uz sva ograničenja debija i prelaza s jednog formata na drugi. Problem je možda preterana ambicioznost ili fingiranje iste: Corin Hardy je film “prodavao” kao mešavinu Peckinpahovih Straw Dogs i Del Torrovog Pan’s Labyrinth, a da ni sa jednim ni sa drugim filmom nema previše veze, osim onih najpovršnijih identifikacija. Ipak, filmski DNK The Hallow uopšte nije slab: mogu se tu iščitati uticaji Carpentera i Cravena, Shyamalana i Lucia Fulcia, dok je glavna asocijacija Sam Raimi i njegov Evil Dead sa kojim deli “cabin-in-the-woods” okruženje. Hardy nam je taj koncept začinio sa lokalnim šmekom Irske, njenim vlažnim šumama, oronulim starim kućama i unikatnim folklorom.
Adam (Mawle) je inženjer šumarstva koji sa ženom Claire (Novaković) i bebom dolazi u duboku Irsku provinciju kako bi obeležio stabla za seču. Njegov dolazak nije koincidentalan i poklapa se sa privatizacijom državnih šuma usled krize, pa je otpor lokalnog stanovništva razumljiv. Jasno, dođoš nije popularan, svetonazorske razlike su ogromne, ali usred svega toga, kako objašnjava lokalni policajac (Michael Smiley u divnoj minijaturi), stoji nesporazum: lokalci veruju kako šuma pripada naslovnim mitskim bićima i kako ih ne treba uznemiravati.
Hardy nas u prvom činu drži u neizvesnosti ima li njegov horor socijalni i psihološki kontekst. Prvo pokušava da isprofilira Adama i njegov odnos sa lokalcima među kojima je najglasniji sused Colm Donnelly (McElhatton), a kasnije i sa Claire. Jednom kada radanja krene svojim tokom, kursom pravog, nepatvorenog horora bez aluzija na nešto drugo, upravo će taj odnos biti od izuzetnog značaja kao jedini preostali kontekst. Joseph Mawle i Bojana Novaković uspevaju da fiksiraju našu pažnju i iznesu film, iako je njegov lik možda čak i previše napisan, a njen svakako premalo.
Glavna stvar u filmu su akcione scene u kojima se naši junaci susreću sa monstrumima, odnosno šumskim demonima. One su impresivno agilne, napete i pratljive. Ima tu i “jump scare” momenata koji su efektni jer se s njima ne preteruje, ima i dovoljno jeze i groze, prljavštine i krvi. Međutim, posebna poslastica ovog filma su monstrumi i njihov tretman: iako su u principu tipski, bez prošlosti i uzroka, Hardy ih polako i postepeno uvodi i maksimizira njihov efekat, a sami monstrumi su odličan primer digitalne i modelarske animacije.
Iako je daleko od bilo čega revolucionarnog, The Hallow je žanrovski čist i sasvim solidan film koji svaki ljubitelj horora treba pogledati.