kritika originalno objavljena u časopisu Identitet
![]()
2015.
autor: Želimir Žilnik
Još i pre uspostavljanja i zvaničnog imenovanja balkanske rute, zemlje Balkana su postale tranzitne za reke izbeglica i migranata u potrazi za sigurnošću i pristojnim životom na zapadu Evrope. Istočna i podsaharska Afrika, Libija, Sirija, Irak, Afganistan su zemlje odakle ljudi masovno i sve masovnije odlaze i to se neće promeniti restriktivnom politikom i zatvaranjem granica. Broj migranata se, međutim, samo povećao što zbog eskalacije sukoba u Siriji, što zbog humanog, ali logistički košmarnog poziva određenih zapadnih zvaničnika da su izbeglice dobrodošle. U tom smislu, Žilnikov film snimljen 2014. godine ne slika današnje stanje stvari u Srbiji i drugde na izbegličkoj ruti, ali itekako pogađa suštinu.
Zvuči kao zvanična propaganda, ali je zapravo sušta istina: Srbija je sigurno među najugodnijim stanicama na toj izbegličkoj ruti, incidenti sa domaćim stanovništvom su retki, a državni organi nesrećnike tretirauju sa zvaničnom distancom, ali i sa poštovanjem. Tri su razloga za to. Prvi, Srbija je samo usputna stanica i toga su svi svesni, od zvaničnih organa reda, preko domaćeg stanovništva do samih izbeglica.
Drugi, i domaće stanovništvo je neretko i samo imalo svojih izbegličkih iskustava iz ratova 90-ih ili čak iz Drugog svetskog rata, pa prema ljudima iz Azije i Afrike oseća mešavinu ljubopitljivosti i solidarnosti, dodatno pojačanu uverenjem ili projekcijom da i Srbi i izbeglice imaju istog “neprijatelja” - zapadni svet. To što Afrikanci, Sirijci i ostali tom neprijatelju hrle u zagrljaj je takođe racionalizirano srpskim gastarbajterskim iskustvima: i jedni i drugi to rade zbog novca, ali im je “duša” na drugom mestu.
Treći razlog za to je činjenica da je sistem prihvatilišta i azila jedan od retkih državnih sistema koji je zapravo funkcionalan, u kome su pravila ponašanja, prava i obaveze jasne i razumljive stvari i gde nema korupcije i prespore birokratije. Uostalom, kroz taj sistem su i ranije prolazile izbeglice sa raznih strana (najčešće iz bivšeg Istočnog Bloka, takođe na putu u bolji život na Zapadu), pa je on relativno uhodan. Problem je samo u tome što je on projektovan za manju frekventnost ljudi koji kroz njega prolaze, pa nema uvek mesta za sve, a postoji i neka rigidnost kao i u drugim državnim sistemima koja ne mari mnogo za pojedinačne ljudske sudbine, kao što je to slučaj kada neko krene dalje, pa bude zaustavljen i prisiljen da se vrati.
To sve, naravno, ne znači da je sve banja, naprotiv. Izbeglicama je jasno da uslovi života glede ekonomije, posla, kvaliteta infrastrukture i slično nisu mnogo bolji od onih koje su ostavili za sobom u Africi i Aziji. Slični su i svakodnevni problemi, pa zbog toga valjda i ne planiraju da se tu duže zadržavaju. To čine samo retki (indikativna je analogija rata u Siriji sa onim u Jugoslaviji), verovatno i sami umorni od lutanja. A sad, to što nema agresivnog rasizma u institucijama i glavama ljudi, ne znači da nema i pojedinaca upitnog morala spremnih da zarade na tuđoj nesreći ili onog “casual”, “pozitivnog” rasizma u smislu toga da su primećeni gde god se pojave, što takođe zna biti naporno i ne baš prijatno.
Veteran dokumentarnog i igranog filma Želimir Žilnik sve to pažljivo snima, prebira materijal, ostavlja samo najfilmičnije momente (poput osebujnog upravnika jednog od azila, fudbalske utakmice ili sekvence na vašaru) i slaže ga u jedan efektan i zanimljiv pregled još uvek aktuelne teme. Izraz je režiran i doku-dramski, na tragu filma ceste, ali je misija čisto dokumentarna. U tome se Žilnik vešto služi trikovima i pušta svoje subjekte i članove ekipe da tu i tamo odigraju kakav komad škakljivog materijala koji nije mogao biti snimljen uživo. Pritom nema inputa i manipulacije od strane samog Žilnika ili članova njegove ekipe, sve što vidimo je iskreno i etično prema ljudima koje se snima.
Neka vas ne prevari ton filma koji je pozitivan i pun nade za te ljude. Čelična volja i nada su najčešće jedino što im je, uz nešto novca, ostalo. Možemo im samo poželeti sreću, za ostalo će se snaći. Kad su stigli do Balkana, stići će i tamo kamo su se namerili. Ni to što je film koncipiran i snimljen pre vršnog vala ne menja puno na stvari: princip je isti, ostalo su nijanse. Potrebno nam je više ovakvih toplih i iskrenih priča da se podsetimo da smo svi zajedno u ovom našem svetu.