2016.
scenario i režija: Anna Muylaert
uloge: Naomi Nero, Daniel Botelho, Daniela Nefussi, Matheus Nachtergaele, Lais Dias, Luciana Paes
Naslov filma se doslovno prevodi kao “Samo je jedna majka”, što možda zvuči kao vic, ali zapravo ima veze sa autoricom Annom Muylaert, njenim standardnim temama poput porodičnog doma koje je već obradila u svom prethodnom filmu Que Horas Ela Volta / The Second Mother. Kroz porodične domove i odrastanje u njima, Anna Muylaert se bavi i drugim opažanjima, recimo o klasnoj raslojenosti i identitetima koji iz toga proizilazi.
Dok je u prethodnom filmu identitet čisto stvar klase, ovde je kompleksniji, klasa je samo jedan od aspekata, gotovo usputni. Ovde se postavlja ono izvorno pitanje ko sam (manje šta sam), identitet je stvar porodice i odrastanja (ko su mi roditelji), a kao bonus imamo i seksualnost / rodnu komponentu identiteta koji se prilično klima u slučaju tinejdžera Piera (Nero) kojeg pratimo u najnestabilnijem periodu života.
Tu seksualnu i rodnu komponentu ćemo prvu uočiti. Piere ima dugačku kosu, našminkan je, depiliran, sa ofarbanim noktima. Gay? Ne nužno, klinac koji želi biti ekstravagantan, ipak svira sa drugarima u garaži i vidimo ga kako opšti sa devojkama. Dobro, ženski veš je možda malo suviše “hardcore” čak i za tinejdžerske eksperimente, ali šta mi zapravo znamo o današnjim ekstravagantnim klincima odraslim u prijatnom, iako ne raskošnom domu.
Pierov život će se promeniti sa spoznajom da njegova majka (Nefussi) nije njegova majka. I ne, on nije usvojen (kriti to od srednjoškolca bi bilo glupo), nego je ukraden iz porodilišta. Njegova sestra (Dias) isto. Majka odlazi u zatvor, a njih dvoje posle kratkog perioda prilagođavanja u svoje “nove”, biološke familije.
Ma koliko ti ljudi bili normalni, puni ljubavi i iščekivanja, pa zbog toga malo navalentni i nestrpljivi, čini se da će se mlađa sestra nekako naviknuti posle početnog otpora. Naš fokus se prebacuje potpuno na Piera, odnosno Felipea kako se zapravo zove, i jasno nam je da je njegov slučaj kompleksniji. Prvo, on je na pragu punoletstva i zna koju familiju oseća kao svoju. Drugo, ma koliko prelazak u bogatiju sredinu (velika kuća, posluga, umetnine, soba sa svojim kupatilom) izgledao primamljivo na površini, to ne znači da će sve ići glatko.
Prvo i osnovno pitanje je kako će se on sa svojim “novim roditeljima” ukačiti. I to ne ide nužno glatko. Prvo, za njegove standarde oni su ne samo obični i dosadni, mlađi brat (Botelho) gleda fudbal, ne zna kako pristupiti curama i zbog toga ide na terapiju, majka (opet Daniela Nefussi) je draga i strpljiva, željna da ugodi sinu, ali Piere s njom ne oseća povezanost, a otac (Nachtigaele) voli svoja pravila u svojoj kući i nema neograničeno tolerancije, a Piere će njegovo strpljenje iskušavati i tako sebi, svesno ili nesvesno, otežavati život. Njegove eskapade koje se uglavnom svode na odevanje će se možda nama kao nekome ko to gleda sa strane učiniti zabavnim, ali potpuno je druga priča kada je to barem delom provokacija, kako to otac vidi.
Iako se Pierovo seksualno sazrevanje sa pripadajućim eksperimentima može učiniti kao materijal za “gender studies”, ovde se to uglavnom koristi kao dodatak na dramu ili njen pokretač. To je svakako tema njemu, možda jedina kojom bi se bavio u trenutnoj fazi, ali je za Annu Muylaert to u suštini sredstvo kojim tematizira transfer u drugo familijarno okruženje. Što se samog transfera tiče, nema se tu mnogo o čemu raspravljati - situacije tog tipa su nepredviđene, nepredvidljive i ishod im je neizvestan. Čak se to ne može u potpunosti razrešiti jer ostaje rezidual starih lojalnosti i osećanja. Genetika tu kapitulira pred empirijom.
Don’t Call Me Son je pametno napisan film koji vešto žonglira sa temama, menjajući fokus sa centralne na nekoliko pozadinskih i nazad. To mu je najjača karika, uz odsustvo banalizacije i tupih, arbitrarnih osuda koje uvek stoje kao zamka. Režijski je školski, drži pažnju, premda je Anna Muylaert sklona ponavljanju istih taktika sa jedva primetnim “povećanjem uloga”. Ono što se mora pohvaliti je detaljnost koja je prisutna i u radu s glumcima. Daniela Nefussi u dve uloge zaista deluje kao dve različite osobe, a Naomi Nero je odličan ulov. Da mi je samo znati kako je za tu ulogu našla momka sa ženskim imenom koje pojačava dojam androginosti...
Pa, opet, nešto tu fali. Sva ta studioznost i slojevitost se nekako čine veštačkim. Festivalskim. Tipičnim. Dobar je to film, tera na razmišljanje, ali kao da mu nedostaje strasti.