režija: Mohamed Diab
scenario: Mohamed Diab, Ahmad Diab
uloge: Hani Adel, Nelly Karim, Mohamed El Sebaii, Ahmed Dash, May Elghety, Mohamed Abdel Azim
Uvodna scena je redak primer kako fokusirati nečiju pažnju skoro ni na šta, odnosno na trenutno prazni deo marice. Prvo, marica je kao čehovljevska puška, čim je vidimo praznu, znamo da će se naputniti, za to nam čak po pravilu nije potrebno čekati ni treći čin. Druga stvar koja će nam vezati pažnju je nekoliko kartica teksta koji nam objašjavaju situaciju i događaje koji prethode filmu. Reč je skorijoj egipatskoj revoluciji, onoj iz 2013. godine, u okviru koje je vojska makla predsednika Morsija i njegovo Muslimansko Bratstvo, koji su se, pak, digli na noge nakon revolucije koja je otplavila višedecenijskog diktatora Mubaraka.
Cinici će reći da je egipatska (kontra)revolucija bila primer za brzu i efikasnu kontrolu štete nastalu usled nepredviđenih okolnosti, ali ne zaboravimo da su u svakoj revoluciji i kontra-revoluciji, posebno daleko od “civilizovanog sveta”, ulog ljudski životi. Istini za volju, ljudi žedni tuđe krvi često postaju žrtvama svoje patološke mržnje ili naivne vere u taj svoj cilj, ali to tek može poslužiti kao objašnjenje za tragediju, ali je ne može umanjiti.
Digresije na stranu, evo nas u centru (revolucionarnog) zbivanja, u istoj toj marici koju policija planira napuniti u toku svoje intervencije. Prvi “putnici” su ujedno i naša, zapadnjačka tačka gledišta, novinari-profesionalci, od kojih je Adam (Adel) još i Amerikanac egipatskog porekla i, naravno, ima izuzetnu radnu etiku, dok njegov domaći fotograf Zein (El Sebaii) ne deli njegov profesionalni entuzijazam. Sledeća grupa zadržanih lica dolazi iz redova sekularista koji podržavaju vojni udar, to vidimo prema njihovom urbanijem izgledu, a i po priči koja se svodi na to da oni i policija, eto, rade istu stvar. Policiju, logično, ne zanima puno koga hapsi, svoje nazovi-pomagače ili Muslimansko Bratstvo, njihovo je da napune maricu, odvezu je do prvog slobodnog zatvora (što se može pokazati kao izazov u danima nakon revolucije) i puste drugima da razreše misteriju ko je tu čiji i ko je tu šta skrivio.
Logično, poslednja grupa zadržanih su članovi Muslimanskog Bratstva pokupljeni nakon frontalnog okršaja sa policijom. Jednom kad su svi u istom kombiju, čeka ih vožnja do kraja dana (a i noći) kroz urbano bojno polje puno različith skupina demonstranata. Kao i vreme, tako je i prostor u kojem se film odvija ograničen. Dakle, jedan pasje vrući dan, jedna marica dimenzija 8x2.5 metra i gužva od 20-ak ljudi iz različitih grupacija koji se tiskaju oko rešetkastih prozora ne bi li udahnuli malo vazduha.
Ako ćemo govoriti o čisto zanatskom aspektu, Clash je izvrstan film koji svoja pre svega prostorna ograničenja okreće u svoju korist. Tu nije samo stvar klaustrofobične atmosfere, mada ima i toga dosta, koliko pažljivo izabranog ritma u kojem se hektične scene smenjuju sa gotovo kontemplativnim i pravilno upotrebljene dinamike. Iako nam je sve što vidimo uglavnom poznato ili ga makar možemo zdravorazumski pretpostaviti, ipak ćemo na nekoliko mesta biti iznenađeni. Možda ne razvojem situacije, koliko tempiranjem, iako nam je jasno da se za ritam filma neke stvari moraju odigrati baš tada, kao što se moraju odigrati baš na taj način. Vrhunski režiran, Clash nikada nije dosadan.
Ono što je problematično je kontekst, možda univerzalan za Egipat i uopšte svako podeljeno društvo, ali toliko puta viđen po filmovima. Da, društvo je oštro podeljeno i nema prostora, niti volje za kompromis, pojedinci su samo pešaci na pozornici istorije i u planovima političara, i svi oni će na teži način shvatiti da su samo ljudi, da žele mir i jedinstvo, ali i da su nemoćni da to osiguraju sami sebi i jedni drugima. Ono što autor Mohamed Diab i brat mu i ko-scenarista Khaled ne shvataju ili možda namerno iskrivljuju, maskirajući to u lažnu naivnost, je prosta činjenica da su društva tako podeljena s dobrim razlogom, da je dijalog između zaraćenih strana nemoguć, da srednjeg puta nema i ne može biti, pa taj pogled s visine (i verovatno sa distance) deluje blazirano i arogantno.
Takav utisak kalkulanstva je dodatno pojačan tipičnošću likova koji su u marici. Adam i kolega kao dve tačke gledišta, jedna malo više “hoch” od druge. Otresita žena (Karim) koju je briga pre svega za to sačuva živote mužu i sinu, pa onda i ostalim saputnicima ne glede na stranu u sukobu. Njen blesavi muž i balavi sin. Stari islamista sa kćerkom. Dvojica zanatlija, zalutali beskućnik koji se samo gledao svoja posla, konspiratori i šaljivdžije, dvojica mladih koji će se posvađati iz privatnih razloga koji nemaju veze sa političarenjem... U redu, svi su oni, ili svi smo mi ljudi, ali šta dalje?