2016.
Režija: Danilo Šerbedžija, Rade Šerbedžija
Scenario: Rade Šerbedžija (prema drami Dušana Jovanovića)
Uloge: Lucija Šerbedžija, Rade Šerbedžija, Nebojša Glogovac, Silvija Stojanovska, Petar Mirčevski, Mikko Nousiainen, Antti Luusaniemi, David Todosovski, Dejan Zafirov
Oslobođenje Skoplja svakako je jedna od paradigmatičnih jugoslovenskih drama, izvođena od Vardara do Triglava (znakovita je tu postavka Ljubiše Ristića u KPGT-u, u ona doba prilično alternativnoj, nadnacionalnoj, svejugoslovenskoj teatarskoj instituciji), emotivno nabijena, provokativna, lokalna u koloritu, a univerzalna tematski i po stavu da ne postoje dobri ratovi. Nekako se još u ona vremena očekivala filmska adaptacija i sa njom se povezivao Živojin Pavlović, jedan od najznačajnijih autora Crnog Talasa, možda zbog ograničenja koja su mi tada bila nametnuta, možda iz posve drugih razloga.
Kada vidimo filmsku adaptaciju koju kao svoj prvenac potpisuje glumac Rade Šerbedžija, svejugoslovenski umetnik koji je živeo i radio od Vardara do Triglava i koji je komad već izvodio kao glumac, nekako nam dođe da se zapitamo nije li Pavlović imao potpuno legitimne, artističke razloge za odustajanje i pritom postupio potpuno ispravno. Ne samo da nije svaki glumac za reditelja ili scenaristu i ne samo da ne može svaki glumac režirati svoju igru, nego je logično zamisliti se je li svaki komad primeren za filmsku adaptaciju. Predubeđenja koja možemo imati o „porodičnim poslovima“ na filmu (teatru, televiziji, umetnosti uopšte) takođe uglavnom odmažu.
Prva paralela koja se može povući nije baš laskava. Adaptacija Oslobođenja Skoplja asocira na adaptaciju Kovačevićeve Aždaje u režiji Srđana Dragojevića. Oba filma imaju auru nacionalnih projekata, raskošnu produkciju, dete kao (iritantnog) naratora, patetični ton i zapravo nefilmičan i nedovoljno adaptiran izvorni tekst. Kod Šerbedžije je gluma čak upadljivija i teatralnija nego kod Dragojevića, pa skoro da mu je jedina komparativna prednost to što ipak nešto kraće traje. Nekako nam je uvek drago kada se mučenje već jednom završi.
Teatralnost koja prerasta u karikaturalnost umanjuje svaku ozbiljnost i šansu za realnu emociju. Dok se finski deo glumačkog tima (igraju uloge Nemaca) još i nekako drži, makedonski glumci bivaju ostavljeni u procepu sa teškim tekstom i likovima koji iz scene u scenu po ponašanju idu iz krajnosti u krajnost. Familija Šerbedžija ipak mora podneti najveći teret, Lucija igrajući noseću ulogu koja je u procepu između moralnosti i pukog preživljavanja, a Rade kao glumac teatrirajući i šmirajući u svojoj ulozi. Čini se da se plan da zabriljira i pokaže sav svoj raskošni talenat izjalovio i obio mu se o glavu: kao reditelj je toliko neprimetan da se može učiniti da je film zapravo režirao Danilo Šerbedžija i to uglavnom kao „second unit“, zanatski ispravno, ali krajnje neimpozantno (osim kad zabrlja pa besmisleno okrenut kadar drži toliko dugo), a kao glumac suviše primetan i vrlo često u potpuno krivom tonu. Verovatno jedina svetla tačka filma Nebojša Glogovac kao rođeni glumac koji može igrati bez uputa. Njegova uloga je možda mala, sa još manje teksta, ali je njegovo prisustvo na ekranu neponovljivo.
Ne pokušavajući da umanjim strahotu bilo čijeg stradanja, naročito u nečemu tako prljavom kao što je rat, ali zaista mi je pun kufer velikih filmova o stradanju ljudi i naroda u ratnom vihoru, post-jugoslovenskih pogotovo. Standard koji je postavio Lordan Zafranović u svojoj Okupaciji u 26 slika je nedostižan i po filmskoj veštini i po emotivnom učinku. Skoro sve što dolazi posle toga na tu temu je ne samo inferiorno njegovom filmu, nego inferiorno uopšte. Utehu ćemo teško naći i u pozadinskim elementima filma: patetika umesto emocija zajedno sa patrijarhalnošću, mačizmom, pa i ukorenjenom mizoginijom čini prilično otrovnu kombinaciju. Zapravo me čudi kako se kosmopolita kao što je to Šerbedžija u to uvukao.