2015.
režija: Hector Hernandez Vicens
scenario: Isaac P. Creus, Hector Hernandez Vicens
uloge: Alba Ribas, Albert Carbo, Cristian Valencia, Bernat Saumell
Anna Fritz je lepotica. Anna Fritz je zvezda. Anna Fritz je modna ikona i primer za ugled. Anna Fritz je glumica. Anna Fritz je igrala kod Woodija Allena, Almodovara i Sofije Coppole. Anna Fritz je mrtva. Pričalo se da se bori sa depresijom i “burnoutom”, a onda su je našli mrtvu u kupatilu na nečijoj žurci.
Tako mrtva, Anna (Ribas) je dopremljena u bolnicu, u mrtvačnicu u kojoj šljaka Pau (Carbo). On je na prvi pogled malo čudan momak, usamljenički tip kome rad sa leševima nije ni gadan ni smoran, već nešto u čemu nalazi mir. Naravno, on će slavnu pridošlicu slikati mobilnim telefonom, ali to ne treba da čudi u društvu medija i spektakla.
To društvo je samo po sebi nekrofilno, ali nekrofilija tu tek počinje. Pau je još divna persona u poređenju sa njegovim prijateljem Ivanom (Valencia). Ivan i Javi (Saumell) dolaze u posetu Pau koji treba da preuzme noćnu smenu. Oni to predstavljaju kao pauzicu pre nego nastave na žurku na koju su se namerili, taman da izvuku par lajni i drmnu par kratkih. Pau baš nije oduševljen, ali džabe droga, džabe cuga... A kad su već tu, zašto ne bi pogledali leš Anne Fritz... A onda Ivan dolazi na “genijalnu” zamisao: zašto je tako mrtvu ne bi iskoristili. U smislu jebali. Mislim, mrtva ili mrtva pijana, isti vrag, neće ona nigde, podmaži i teraj.
Javi je zgađen i uplašen, mislim, mrtvačnice nisu njegov fazon, a nije mu ni do gudre ni do pića više, samo bi da se makne. Ivan je, naravno, karikaturalni sociopata, znate već taj tip ljudi, jedan od onih ortaka koje vučete od detinjstva dalje, a ni sami ne znate zašto, pošto vas napogrešivo guraju u nevolju. Pau se lomi kojem bi se privoleo carstvu: već je u prekršaju što je nezaposlena lica uveo u mrtvačnicu, bilo koje veće sranje bi ga koštalo posla, a možda i nečeg drugog, a opet bi i on “umočio” u filmsku zvezdu, pa makar i mrtvu...
Štos je, međutim, u tome što Anna Fritz nije baš tako mrtva. Možda se posle prvog seksa neće probuditi, ali posle drugog već hoće. Ne, nije ona nekakav zombi, vampir ili nešto slično na putu osvete. Možda je više kao Isus. A zapravo najviše kao Beatrix Kiddo, junakinja film(ov)a Kill Bill. Njen prvi plan je preživeti. I jurnjava i promena lojalnosti može da počne.
I eto nas u problemu. The Corpse of Anna Fritz bi bio sjajan kratkometražni film da se držao svoje osnovne premise koju je nagoveštavao, premise o sociopatiji u društvu spektakla. Tu bi se izvukao i sa tankim, tipskim likovima koji bi makar mogli preneti neku poentu. Nije čak ni loš “twist” sa oživljavanjem leša lepe glumice, ali pitanje je šta posle. Jurnjava, nazovi-akcija, ubeđivanje i motivacija između preživljavanja, čuvanja časti i čuvanja dupeta nije rešenje. Na stranu što smo to već videli u jednostavnijoj i elegantnijoj izvedbi.
Što se pojedinačnih aspekata tiče, atmosfera je tu, hladna i klaustrofobična, da ne naglašavam koliko uvrnuta, ali to je naprosto tako kad imamo mrtvačnicu. I to u velikoj meri opredeljuje i fotografiju i montažu, pa i režiju, sve solidno, iako ne spektakularno. Slično se može preneti i na glumu: njih četvoro su ležerni koliko mogu biti, ograničeni likovima, odnosima i bizarnim sledom događaja.
Zapravo, The Corpse of Anna Fritz je film koji ćemo prihvatiti ili ne. Tu čak nije toliko pitanje medicinske korektnosti, ja recimo nemam problem sa tim. Moje kontra-pitanje je: čemu sve to? Je li nekrofilija zaista toliko šokantna da bi se samo na osnovu toga mogao “isterati” ceo film? Meni nije, pa mi The Corpse of Anna Fritz posle obećavajućeg početka ubrzo tone u besmisao. A onda se pitam čemu toliki festivalski “hype”.