2014.
scenario i režija: Lou Howe
uloge: Rory Culkin, Emily Meade, David Call, Deirdre O'Connell, Alexia Rasmussen, Louisa Krause, Lynn Cohen
Gabriel (Culkin) je mladić sa kojim očito nešto nije u redu, ne znamo tačno šta, ali znamo da ga nešto opasno muči. Upoznajemo ga u “prirodnom okruženju” za ludake, u newyorškom autobusu kako se zeza i igra sa nekim klincem. Gabriel deluje dobroćudno i mi se kao gledaoci ne plašimo za klinca. Međutim, klinac ima majku koja ga odvuče. Logično, sigurnost na prvom mestu, nikad se ne zna i ostale trice.
Saznajemo da Gabriel ima i dijagnozu (ne i koju, ali sumnjam na maničnu depresiju), da je pušten iz bolnice na kućno lečenje i da se njegovi brinu oko njega, ali baš i ne znaju šta bi s njim. On je nepredvidljiv, u jednom trenutku agresivan, u drugom autodestruktivan, a u trećem mu treba pomoć. Majci (O'Connell) je očito stalo do njega, ali ne zna kako da mu pomogne. Bratu (Call) isto tako, ali on ima manje živaca i takta. Jedino je baka (Cohen) donekle sposobna da dopre do njega čak i u najosetljivijim trenucima.
Saznajemo i da je gubitak oca, samoubistvo, za Gabriela bio traumatičan događaj, kao i da je otac isto imao dijagnozu. Nešto nasledno? U svakom slučaju, Gabriel je možda nestabilan, ali nije glup i njegovo ludilo ima nekakvu shemu. Kao i većina nesrećnih ljudi, bilo da su zdravi ili ne, on želi da se vrati trenucima kada se osećao kao srećna osoba. Razlika je samo u tome što usled bolesti on ne shvata da su ta vremena nepovratno prošla.
Fiksacija u njegovom slučaju je Alice (Meade), takođe tužna devojka koja je nekada bila dobra prema njemu i koju je on možda voleo, a svakako misli da je još voli i da sa njom ima budućnost. Njegova težnja da dođe do nje je istovremeno romantična i manijačka. Prosto, nije prijatno biti u njenoj koži, kao što nije prijatno biti u njegovoj, posebno kad okruženje i realnost generalno govore u prilog tome da je Gabrielova fantazija apsolutno nemoguća...
Gabrielje daleko od savršenog filma. Spor je, a uz to većinu karata otvara prerano, pa niti 90 minuta trajanja ponekad izgledaju kao večnost. Dobro, tema je neprijatna, pa iskreno ne očekujemo nekakvo romantično ili ugodno iskustvo. Za pohvalu je, međutim, odabir glumaca, naročito Rorija Culkina koji uspeva da nam približi Gabriela i da ga predstavi kao ljudsko biće. Isto važi i za Emily Meade i njenu interpretaciju lika Alice koja je sigurna i osobena.
Posebno je zanimljiv tretman mentalne bolesti i mentalno obolelog lica. Gabriel nije neka izjava od filma, niti služi za podizanje svesti. U pitanju je film čiji su osnovni kvaliteti strpljenje, pronicljivost i predana opservacija u pokušaju da razumemo unutarnji svet tih nesrećnih ljudi i raskorak između njih i onoga što podrazumevamo pod normalnim.