Concussion

2015.

scenario i režija: Peter Landesman (prema novinskom članku Jeanne Marie Laskas)

uloge: Will Smith, Alec Baldwin, Albert Brooks, Gugu Mbatha-Raw, Eddie Marsan, Stephen Moyer, Luke Wilson, Sara Lindsay, David Morse

Oscar sezona je prošla, ima već mesec dana kako su nagrade podeljene, ali imam osećaj da sam vam ostao dužan. Kao i prošlu godinu, i ovu je obeležila kontroverza oko odsustva manjinskih glumaca i autora na listi nominacija, a pored Straight Outta Compton i Creeda, najviše se u tom kontekstu spominjao Concussion, a naročito uloga Willa Smitha. Iako nagrada više govore o onome ko ih dodeljuje, nego kome se dodeljuju, jednostavno sam poželeo da se na primeru uverim u kvalitet celog filma i pomenute uloge.

Ako ćemo o ulozi i generalno o karijeri Willa Smitha, smatram da se mogao naći u izboru pet najboljih, recimo umesto Eddieja Redmaynea. Iako je Smith glumac sa nemalim talentom i ovo mu je verovatno uloga karijere, barem u ozbiljnom, dramskom registru, ne bih se usudio tvrditi da je izostanak nominacije neka velika nepravda. Istini za volju, prošle godine nije bilo impozantnih muških uloga, a nisam ni siguran koliko je deljenje nominacija po rasnom ključu radi “mira u kući” ispravno rešenje.

Ako ćemo o samom filmu koji ni u kojem slučaju nije loš, onda tu treba uzeti u obzir još nekoliko faktora. Najvažniji je to da je Concussion, baš kao i svi prethodni Landesmanovi filmovi za koje je pisao scenario ili ih je i režirao (Trade, Parkland, Kill theMessenger), doku-drama, odnosno dramatizacija stvarnih događaja koja se u solidnoj meri oslanja na faktografiju i otkriva nepravilnosti u američkom sruštvu. Prošla godina nam je u istom žanru donela dva superiornija filma, The Big Short i dobitnika kipića za najbolji film, Spotlight, tako da je Concussion u tom smislu došao u nevreme, iako je više nego solidan film.

Will Smith igra ponosnog doktora Benneta Omalua, nigerijskog imigranta i veoma cenjenog forenzičkog patologa u Pittsburghu. On živi mirno, povučeno i štedljivo, ide u crkvu, gde će upoznati svoju buduću ženu Premu Mutiso (Mbatha-Raw), a na poslu je u sjajnim odnosima sa nadređenim (Brooks) posvećen zadacima i detaljan u radu. Upravo će ga te osobine staviti u centar zbivanja kad na njegovom stolu završi slavni fudbaler (o američkom fudbalu je reč) Mike Webster (Morse) koji je poslednje godine života proveo kao psihički bolesnik i beskućnik. Uzrok smrti je srčani udar izazvan strujom, ali to nije razlog. Webster odaje vanjske znakove psihičkog bolesnika, ali fiziologija njegovog mozga ne govori tome u prilog. Stoga Omalu naručuje detaljne testove, sumnjajući na više manjih povreda i potresa tokom sportske karijere koji su kasnije došli na naplatu.

To se ispostavlja kao tačno, ne samo na primeru Webstera, već i na primeru drugih fudbalera koji se ubijaju po stopi omanje epidemije. Testovi su im isti, dijagnoza je ista, ali je nemoguće otkriti povredu mozga pre smrti. Da bi se išta promenilo i popravilo, NFL liga mora priznati da je fudbal makar u teoriji opasan za aktivne sportiste, što može smanjiti priliv novih snaga i urušiti celu pažljivo građenu poslovnu imeriju. Je li Omalu spreman na tu borbu? Koliko on može doprineti zdravlju ljudi? Je li on kao neko sa strane prava osoba za taj posao, bez obzira na stručnost?

Različite su stvari tu u igri. Sa jedne strane, tu se radi o pojedincu protiv sistema, bez obzira što pojedinac, odnosno pojedinci, kad se Omaluu pridruži razočarani sportski lekar Julian Bailes (Baldwin) na svojoj strani imaju nauku, a sistem se svodi na kapitalističku mašineriju nevešto zamaskiranu mitomanijom (o socijalnoj mobilnosti baš na taj način) sportom i radošću igre. Sa druge strane, to je sukob dva sveta u kojem onaj moćniji klan koristi jedva uvijene rasističke i nacionalističke komentare da bi se rešio protivnika.

Treće i najvažnije, u samom Omaluu se bore dve vizije Amerike. On insistira na onoj idealnoj, na Američkom Snu, na društvu nepokolebljive radne i stručne etike, razuma, humanizma i novih šansi. Sa druge strane je realnost, prljava, korporativna, interesno povezana, spremna da zatvara oči pred belodanim činjenicama ako joj one ne idu u prilog.

Taj veći deo filma koji se bavi Omaluovom borbom za primenu svog otkrića je zapravo jači, iako nije savršen. Treba mu vremena da počne, da uhvati ritam, ali jednom kada se to dogodi, film je vođen sigurnom rukom. Alec Baldwin potvrđuje da je možda i najbolji sporedni glumac u Hollywoodu, sposoban da finim, neprimetnim intervencijama razigrava svoje partnere, utiče na tempo i dinamiku, vedrinu ili težinu i Smithu je njegova pomoć dragocena.

Smith i inače svoje zadatke obavlja savesno, ali na njegovu karijeru svakako nije toliko uticao talenat, koliko pojedine odluke, naročito izbor projekata i građenje slike o sebi kao pre svega o zabavljaču. Sa godinama je Smith dobio na integritetu, a Concussion može označiti sretanje više prema dramskom registru i ozbiljnim ulogama. Smith je ovde dobar koliko mu je dato, afrički akcenat skida više nego solidno, sa minimalnim ispadanjem, ali čini se da ga scenario tretira kao dvodimenzionalnog lika. Pritom navodno upoznavanje sa njim i produbljivanje njegovog karaktera uzima bar četvrtinu filmskog vremena, bez zadovoljavajućih postignuća. Jednostavno rečeno, sve je već više puta ponovljeni šablon o ponosnom pravedniku. U tome najviše strada Gugu Mbatha-Raw u svojoj sporednoj, skoro robotskoh ulozi žene koja bodri.

Ali i pored toga Concussion je film vredan pažnje. Ne samo zbog sezone nagrada i kontroverze sa Willom Smithom i ljutnjom na Akademiju. To je čak i sporedno. Nije tu presudna ni sama Smithova uloga, ma koliko dobra i iznenađujuće ozbiljna bila. Ovo je film koji vas tera da razmislite o sportu, nauci, biznisu, i uopšte o sistemu. O pojedincu i etici. Naravno, nije ovo film ni blizu savršenstva, ali je zato školski primer za “po istinitom događaju”.