2015.
autor: Brett Morgen
Daleko od toga da o Kurtu Cobainu, njegovoj energičnoj muzici i sjebanom privatnom životu (ah, ta droga) nije bilo reči, bilo u pisanoj, bilo u izrečenoj, bilo u snimljenoj formi. Daleko od toga da su sve te reči bile umesne i čovečne. Mi ljudi smo govna koja vide trn u tuđem oku, a ne vide balvan u svom. O Kurtu Cobainu i Nirvani, te drugim akterima i pojavama koje su taj munjevit uspon pratile (pre svega Courtney Love i njena uloga u Kurtovom životu i stvaranju) svako će imati svoje mišljenje. Možda je najpošteniji stav nezainteresovanost, jer Kurt nije voleo foliranje. Sitne duše će prezirati, svoditi njegov lik na drogiranje, dripački izgled, stav i ekscese, dok će ga drugi uzdizati do nebesa, postavljati za sveca bez razumevanja.
Tu moramo odvojiti dve stvari: Kurta Cobaina kao pop-kulturni i medijski fenomen početka 90-ih i njega kao čoveka sa svojim ljudskim osobinama, sumnjama, patnjama. Na jednoj strani, on je bio daroviti muzičar sposoban da od poznatih delova sastavi nešto novo i autentično, kao što to Tarantino čini sa filmovima. Više od toga, on je bio među prvim glasovima svoje generacije (tzv. Generacije X), zapravo njeno ogledalo i portal u naličje, tog drogiranja, večitog traženja i retkog dobijanja potvrde, tog lagano ošljarskog, a opet privilegovanog stava koji je ta generacija rođena i odrasla u doba relativnog blagostanja dobila. Sa druge strane, on je bio čovek koji je patio od fizičkih bolesti i psihičkih poremećaja i kojeg su oblikovale lične traume: razvod roditelja i kasnija sramota i izopštenost.
Svi filmovi koji se Kurtovim životom i njegovom ulogom u globalnoj kulturi bave, a tu imamo nekoliko dokumentarnih i jedan igrani – Van Santov Last Days (2005), pokušavaju da uhvate oba njegova aspekta. Razlika je često samo u stilu, jesu li svedeni na klasične forme ili pokušavaju stilom pratiti Cobainovu kreativnost, a domet je često ograničen. Montage of Heck Bretta Morgena, prvi film za koji su Cobainovi roditelji, prijatelji i Courtney Love dali dozvolu, intervjue i obilje privatnog materijala, pokušava i u velikoj meri uspeva da poveže ta dva aspekta Kurta Cobaina i da sve to podvuče veoma upadljivim vizuelnim stilom.
Dakle, tu imamo intervjue, “talking heads” sagovornike koji manje ili više iskreno odgovaraju na pitanja, amaterske privatne snimke Kurta kao deteta i kasnije kao nesrećnog momka i na kraju kao zvezde ne baš najsposobnije da se nosi sa slavom, snimke koncerata od neposećenih klupskih gaža do stadionskih na kraju i animacije koje prate isečke iz Kurtovih dnevnika. Sve to je uklopljeno savršeno i daje nam odmeren, distanciran pogled u njegovu ličnost. Krajnji utisak je neprijatan, ali to tako treba biti ako imamo u vidu da se i on kroz veći deo života, sa slavom ili bez, sa drogom ili bez, sa Courtney ili bez, osećao upravo tako – neprijatno. Stiče se utisak da je od tinejdžerskog doba bio na rubu da oduzme sebi život.
Kad smo već kod toga, njegova smrt je svedena na jednu rečenicu na kartici na kraju filma. Film se završava sa razmatranjem njegovog pokušaja samoubistva tabletama mesec dana ranije. Nema, dakle, mesta neumesnim nagađanjima i teorijama zavere, i to je dobro. Nema ni suvoparnih razglabanja o “grunge” pokretu, jer je suštinski nebitno pošto Cobain nije voleo etikete. Zapravo, vrlo malo se tu govori o muzičkom razvoju i kreativnom procesu stvaranja, iako će soundtrack biti uglavnom sastavljen od Nirvaninih pesama. To više govori u prilog tezi da je on stvarao terapijski i da je sve što imao rekao kroz svoju muziku.
Reditelj Brett Morgen nije hteo da napravi klasičan “rockumentary”, jer je to već učinio sa Crossfire Hurricane (2012), baveći se sastavom The Rolling Stones i njihovom fenomenalnom dugovečnošću. Montage of Heck je upravo to: vešta montaža sastavnih delova Kurtovog ličnog pakla koji je preživljavao. Brett Morgen sve postupke koristi pametno, odmereno i na pravim mestima, pa je i film u duhu Nirvanine muzike i Kurtove ličnosti. Preporuka fanovima.