2014.
režija: Yannis Economides
scenario: Yannis Economides, Christos V. Konstantakopoulos, Harry Lagoussis, Vangelis Mourikis, Xiros Thanos
uloge: Vangelis Mourikis, Petros Zervos, Vicky Papadopoulou, Polina Dallatola, Yannis Tsortekis, Alekos Pangalos, Giorgos Giannopoulos, Popi Tsapanidou, Sonia Theodoridou, Yannis Anastasakis
Nekada se znalo: danju radiš pošten posao, pa kakav god, to ti je ono po čemu ćeš se predstavljati javnosti – pekar, lekar, apotekar i sve u tom stilu, a svoje nastrane hobije (recimo filmsku kritiku), poroke i prljave poslove (kriminal) ostavljaš za noć, kad pošten svet spava i ne možeš da ih ugroziš. Za neke poput našeg naslovnog junaka Stratosa je došlo poslednje vreme jer je zamenio noć za dan, pa noću radi pošteno i za siću u pekarskoj industriji, a danju je hladnokrvni plaćeni ubica. Nije ovo spoiler, to vidimo bukvalno u prvoj sceni.
Nije teško učitati kontekst da je Stratos simbol današnje (a možda i svagdašnje) Grčke, posebno njene radničke klase, čovek koji nakon lutanja (bio je u zatvoru) pokušava da živi pošteno, ali mu nije dato. Autor Yannis Economides u skladu sa svojim prezimenom alegoriju postavlja jasno i ona je poprilično “ekonomska”. Stratosa u kriminal guraju tri strane (zapravo četiri), baš kao što grčku ekonomiju određuje “Trojka”, sa dodatnim faktorom u vidu domaćeg stanovništva, njihove pozicije i navika.
Te tri kriminalne strane su kod Stratosa (Mourikis) njegov šef i nalogodavac Slikar (Anastasakis), zatim stari kriminalni bos Leonidas (Pangalos) koji je u zatvoru i čiji beg Stratos mora pomoći preko Leonidasovog brata Yorgosa (Tsortekis) i žene Marie (Tsapanidou), te na kraju i novi gazda u kraju Papadopoulos (Giannopoulos) koji ovog prekaljenog krimosa želi na svom platnom spisku. Četvrti faktor su Stratosovi jedini prijatelji, “trashy” susedi u dugovima do guše (i to prema Papadopoulosu), brat i sestra Makis (Zervos) i Vicky (Papadopoulou). Razlog zašto im Stratos pomaže je njena kćerkica Katerina (Dallatola) kojoj sudbina ni ovako nije baš vesela sa takvom familijom, a mnogo gore stvari se spremaju.
Stratosa u početku percipiramo kao relativno poštenog čoveka uhvaćenog u kovitlac okolnosti koje on stoički podnosi i donosi jednu iznuđenu odluku za drugom. Te odluke su redom pogrešne, ali šta je tu je. On je nekakva grčka, tragična mešavina Bessonovog Leona Profesionalca i Melvillovog Samuraja u jednoj mešavini noira i urbanog (“sam protiv svih”) westerna sa distinktivnim mediteranskim štihom, i u jednom propalom svetu, predapokaliptičnom ili postapokaliptičnom, svejedno, policije nema i tako i tako, u kome je kriminal neograničen i često jedini izbor za preživljavanje. U svetu u kojem je borba uzaludna.
I to savršeno radi negde do polovine filma. Glumac Vangelis Mourikis, ujedno i ko-scenarista filma, uspeva da nas veže za sebe sa svojom izmučenom facom koja prosto čeka tragediju. Međutim, negde na polovini kapiramo da se radnja razvija sporo i ponavljanje koje je više samo sebi cilj nego nekakav umetnički postupak. Problem, međutim, tu tek počinje jer Economides prosto mora da ispolji svog protagonistu, “ubaci ga u brzinu” i pošalje na “delo”. Prvo, to ispoljavanje unutarnjeg besa nije izvedeno dobro i, drugo, umesto jasne, a opet dovoljno diskretne alegorije s početka, sada autor igra na šok i sablažnjavanje. Imamo “Miss Violence” momenat sa jednom razlikom: u Miss Violence on je pripremljen kako treba i iskorišten do maksimuma, ovde se čini potrošen i na silu ubačen. Stratos se tako taljiga do svog kraja i kvari početni odlični utisak.
Nemojte me pogrešno shvatit, Stratos (alternativnog naziva To mikro psari– Sitna riba, koji mu čak i bolje stoji) nije loš film, ali me frustrira što nije dobar koliko bi morao biti. Format od preko dva sata je zaista suvišan, bar pola sata je viška. Nervira me i skretanje na kursu i objašnjavanje i šok zaradi šoka i pokušaj senzibilizacije koji je očito upalio kod većine kritičara.
Ono što mi je prijalo je, međutim, sasvim druga stvar. Kada se pomene grčki novi val filmova, prvo što nam pada na pamet su elaborirane, bizarne satire Athine Tsangari i Yorgosa Lanthimosa. Opet, potpuno je legitimno imati drugačiji umetnički pristup, bilo da je to odmerena, inteligentno složena drama kao što je to Miss Violence, bilo da je to nekakav žanrovski film. Kad smo već kod toga, meni je A Blast svakako uspešniji primer fuzije žanrovskog pristupa sa grčkim socijalnim kontekstom i grčkim bizarnim valom nego Stratos. I to nije samo zbog toga što sam ga ranije gledao. Šteta, jer je Stratos imao potencijala, ako ništa drugo, barem protagonistu koji se urezuje u sećanje.