2014.
scenario i režija: Stephen Belber (prema svojoj drami)
uloge: Patrick Stewart, Carla Gugino, Matthew Lillard
Naslov Match u filmu o starom baletanu čini se kao navođenje na krivi trag ili klasičan primer za “niđe veze” naslov. Negde između trećine i polovine filma, naslov će postati smislen, ali bi objašnjavanje bilo spoiler u ovom trenutku. Samo mi verujte na reč da se ovu komornu dramu isplati gledati, prvo zbog glumaca, a onda i zbog ostalog jer se tako lagano i logično hvata veoma važnih životnih tema.
Naš baletan je Tobi (Stewart) i upoznajemo ga kako drži čas grupi mladih balerina negde na Manhattanu. U vežbaonici i oko nje, vezano za posao, možda ima autoritet, ali njegova egzistencija je prilično samotna, svedena na stan ukusno ukrašen starim fotografijama iz perioda svetske slave i štrikanje kao hobi. Zgodno je jedino to što će samoću sutradan prekinuti najavljeni intervju sa jednom damom koja je zainteresovana za istorijat newyorške plesne scene, posebno za bum 60-ih u kojem je Tobi učestvovao.
Sutradan je on čeka u svom omiljenom restoranu u kojem je čest, možda i jedini gost. Ona je Lisa (Gugino) i intervju joj je potreban za doktorsku disertaciju. U njenoj pratnji je njen muž Mike (Lillard), brkata sirovina koja je u funkciji snimatelja i koja već samim svojim prisustvom remeti ton konverzacije. Kako se intervju kreće u smeru koji godi egu nekada svetski poznatog umetnika, on se sve više otvara, poziva ih u svoj stan, govori o karijeri, podučavanju i nekadašnjim seksualnim avanturama, nudeći ih alkoholom i hašišom.
Par, naravno, nema naročito čiste namere, niti se tu radi o disertaciji, niti o Lisi uopšte. Ispostavlja se da je inicijator Mike, osoba eksplozivnog temperamenta, i da su razlozi privatni. Razgovor će ubrzo postati mučan i neprijatan, na granici i preko granice incidenta, a ticaće se seksualne orijentacije, životnih stilova, sebičnosti, izbora i odgovornosti.
Ako vam se učini da ova komorna drama ima izrazito teatarski štih, u pravu ste. Ovo je adaptacija Belberovog komada postavljenog na Broadwayu. Belber se sam hvata adaptacije (ubacivanje nekoliko kraćih vezivnih scena na različitim lokacijama) i to čini sigurno i kompetentno. Nije mu ovo prvi projekat te vrste, prethodni Management(2008) imao je osrednje do solidnih kritika. Belber je inače priređivao svoje drame i za druge reditelje, najuspešniji primer je Linklaterov Tape (2001).
Ovakvi filmovi zavise od nekoliko stvari. Prva je dijalog koji mora biti dovoljno živahan i pamtljiv. Takav i je, raspisan u odlične i sasvim uverljive replike. Druga su glumci koji su ovde odlični i vrlo raspoloženi. Patrick Stewart briljira u svojoj veoma zahvalnoj, čak pomalo kitnjasto-teatralnoj ulozi. Carla Gugino i Matthew Lillard ga vrlo dobro prate, u čemu ženska polovina dueta ima prijatniji i manje zahtevan zadatak. Treća ključna stvar je tretiranje likova i tu su opet lik Mikea i njegov glumac izvukli deblji kraj. Mike je pokretač drame i sukoba, ali film dobije na dubini kad njega nema, što ne znači da Lillard radi loš posao, samo ima manje prostora od svojih kolega. Čak je i glavni lik Tobija pomalo stereotipan, ali Stewart s njim radi odličan posao, zabavlja se i zabavlja nas.
Matchneće uneti nikakvu revoluciju, ali je svakako vredan pažnje. Reč je o primeru dobre i kompetentne adaptacije ionako dobrog predloška. Važnije od toga, Match je jednostavno dobar film koji će nas involvirati u svoj svet i svoja pitanja. Preporuka ljubiteljima teatra i komornih drama, za druge će možda film biti suviše statičan.