2014.
scenario i režija: Adam MacDonald
uloge: Missy Peregrym, Jeff Roop, Eric Balfour, Nicholas Campbell
Filmu Backcountry i njegovom autoru Adamu MacDonaldu se svakako ne može odreći jedna stvar: stav. Backcountry je predstavljen kao “nature horror” koji će u šumskom okruženju biti jednako efikasan, moćan i strašan kao Jaws u moru. Uzevši u obzir da šuma odavno nije samo nevino, romantično i idilično mesto iz našeg detinjstva, ako je ikad i bila, te da je Adam MacDonald, pre svega glumac i debitant u svojstvu scenariste i reditelja dugometražnog filma, rođen dve godine nakon što je Jaws ugledao mrak kino-dvorane, ova izjava se čini veoma oštrom i, da prostite, kurčevitom, pa će kod “horodžija” pobuditi blagu skepsu. Reći ću još jednom, poređenje sa klasikom retko kad ide na ruku novom filmu.
Uostalom, pitanje je koliko je Backcountry namenjen isključivo horor-publici, koliko festivalskoj, a koliko generalnoj i najširoj, jer MacDonald koristi jedan od najstarijih, a opet efikasnih štoseva: stavlja karticu na početku da je film baziran na istinitim događajima. To uopšte ne mora biti manipulacija, čak ne mora biti ni netačno, ali u suštini to je priča iz crne hronike, nešto što može poslužiti kao upozorenje i kao nauk. Za malo zahtevniju festivalsku publiku, MacDonald je film osmislio više kao duo-dramu sa pumpanjem atmosfere straha. Horor-publika dobija svoj deo kolača kad eksplodira akcija i kada se pojavi “creature”, ne kompjuterski animirani, negopravi pravcati (i za dobrobit ekipe nadam se trenirani) medved.
Dakle, imamo centralni par, ambicioznu advokaticu Jenn (Peregrym) i njenog dečka Alexa (Roop) na vikend-izletu u prirodu. Planiraju da prenoće u parku pored kojeg je Alex odrastao i koji, kao, poznaje. Sad, ona baš nije tip za prirodu kao takvu, a on je sklon kurčenju (odbija mapu, skriva mobilne telefone, ismejava ju zbog elaborirane, a opet pogrešne opreme) i baš je našao da je vodi na svoje omiljeno mesto i to zatvorenom stazom i to van sezone, rizikujući novčanu kaznu. Ispostaviće se da je novčana kazna samo još i “mila majka” u poređenju sa drugim sranjima koja ih mogu zadesiti.
Prvi od njih je susret sa drugim alfa-mužjakom i to onim pravim. Brad (Balfour) je malo usamljen, malo navalentan i malo čudan, ali ipak profesionalni vodič kroz park koji će nekako izmajmunisati poziv na večeru i koji će konstantno gađati Alexa u slabu tačku: u ego. Od toga će se Alex ponašati još više kao napaljenko i izgubiti se u šumi koju, navodno, poznaje kao svoj džep. Pa će, slučajno ili namerno, zanemarivati sve znakove opasnosti: polomljene grane i mrtve sitne životinje. A onda će se pojaviti i njegovo veličanstvo medved... Jesam li već rekao da je ovo priča iz crne hronike? Da, biće mrtvih.
U tom trenutku Backcountry počinje da funkcioniše kao horor, ali od one vrlo klasične i isfurane “survival” varijante. Sad, mitološko biće, vanzemaljac, duh, ludaci, divljaci, seljačine ili divlje životinje, stvar je detalja uglavnom taktičke prirode. Sa svoje strane, MacDonald solidno gradi atmosferu do tog trenutka, ali gledalac sa iskustvom zna kuda to vodi. Sa druge strane, kao drama i to ona o odnosima u vezi, poverenju, igri dominacije i kompatibilnosti dvoje ljudi, Backcountry deluje dosta derivativno: sve to smo već videli, mnogo učinkovitije. U tom smislu moja preporuka je efektni engleski “lean and mean” film sličnog “settinga” In Fear.
Ne da je Backcountry loš film, daleko od toga. Atmosferičan je, napet i pratljiv, ma koliko u suštini bio predvidljiv. Gluma je na nivou, fotografija atraktivna, lokacije izvrsne. Štos je samo u tome što nije baš toliko dobar koliko pokazuje ambicije. Prosto, postavlja sebi previsoke ciljeve, a osim par štoseva i relativno ispravne poruke koju šalje (nemojte se ponašati kao kreten u prirodi i nemojte ići na izlet u prirodu sa nekim ko se ponaša kao kreten), Backcountry ne nudi puni toga. I svakako nije revolucionaran.