2014.
režija: Andy Goddard
scenario: Andy Goddard, Celyn Jones
uloge: Elijah Wood, Celyn Jones, Steven Mackintosh, Kelly Reilly, Shirley Henderson, Kevin Eldon
Godina je 1950, američkom literarnom scenom suvereno vladaju “beatnici”, a britanskom pojava sličnog predznaka, samo još romantičnija i još više divlja, Dylan Thomas. Ovaj poznati velški pijanac, zajebant i “troublemaker” ima prvu turneju sa recitovanjem i čitanjem poezije po Americi, velikim gradovima i prestižnim univerzitetima, ali ga je njegova reputacija pretekla. Njegov prijatelj, profesorčić John Brinnin, ujedno je i organizator turneje i svojevrsna dadilja sa ciljem da Thomasa drži koliko-toliko treznim i pristojnim kako bi bio po ukusu američke lagano snobovske i prilično puritanske (uticajne) publike.
Problem je u tome što je naš (nepouzdani) narator, profesor kniževnosti i pesnik u pokušaju, gospodin Brinnin (Wood) ovde ničim zasluženo stavljen u centar zbivanja. Scenario možda jeste inspirisan njegovim memoarima, ali i oni su, barem poglavlje o kojem pričamo, u glavnoj ulozi imali Thomasa. Ovde je nesrećni Dylan (Jones) sveden na filmskog robota koji po potrebi radi ono što od njega zahteva scenario: pijanči, napada žene, recituje klozetsku poeziju pred formalnom publikom, trezni se, izvinjava, recituje nešto svoje, onako dirljivo i iz duše, pijanči još više i tako u krug. Najčudnije od svega je to što je ko-scenarista Jones takav lik namenio samome sebi.
Ako ste fanovi Dylana Thomasa, ili makar čuli nešto o njemu dalje od činjenice da je njegovo ime Bob Dylan nosio kao svoje, sa ovim filmom nećete videti ništa novo ili supstancijalno. Njega se tretira kao nepredvidljivu elementarnu nepogodu, dok se film bavi njegovim tunjavim i nesigurnim prijateljem koji ga vadi iz govana kad god zatreba. Iz karijerizma ili altruizma, prosudite sami. Film na kraju citira Brinninove memoare u kojima on piše da je on sam poznat taman koliko je zaslužio, ali film mu daje “kredita” i preko toga. Recimo, on ima i rivala (Mackintosh) čija je funkcija da radi na njegovoj propasti. Zašto, boga pitaj.
Dobro, nije sve tako crno u ovom pomodno crno-belom filmu. Velške lokacije solidno glume Novu Englesku, kostimi su u skladu sa duhom vremena, zahtevnije lokacije za pesničke večeri sa te turneje su zgodno preskočene. Generalno, fotografija je u redu, a gluma solidna, čak i sa tako promašenim likovima. Barem su glumci dovoljno samouvereni da zagrizu, pa šta bude. To će rezultirati pojedinim prilično zabavnim scenama, kao što je ona sa “awkward” pijanom žurkom četvoro pisaca, naših junaka i Johnovih suseda.
Po mom skromnom mišljenju, nije neznanje najveći problem kod bavljenja filmom. A nije ni Andy Goddard neznalica u zanatskom i tehničkom smislu, pošto je veteran kvalitetnog TV programa. Ne sme mu se osporiti ni talenat ni sistematičnost. Generalno, ovde nije problem ni priča, jer je ima pred sobom: u liku Dylana Thomasa i njegovih “avantura” u Americi. Problem je što Goddard nije baš načisto šta bi s tim. Set Fire to the Stars je slika i prilika toga i sigurno neće ništa zapaliti. Iskustvo za zaborav. Bolje čitajte Dylana. Ili slušajte Dylana.