kritika originalno objavljena na monitor.hr
![]()
![]()
![]()
![]()
2015.
režija: Jonathan Demme
scenario: Diablo Cody
uloge: Meryl Streep, Kevin Kline, Mamie Gummer, Rick Springfield, Sebastian Stan, Nick Westrate, Hailey Gates, Audra McDonald
Na papiru, Ricki and The Flash zvuči moćno: “oscarovac” Jonathan Demme režira film po scenariju “oscarovke” Diablo Cody, u glavnoj ulozi je višestruka “oscarovka” Meryl Streep, odmah do nje “oscarovac” Kevin Kline sa kojim je već igrala u Sophie's Choice pre mnogo godina. Još je i tema filma, miks muzičke i porodične drame o ostareloj rockerici, takva da ide na ruku što reditelju (čovek fakat voli da radi s muzikom: spotovi, koncerti, dokumentarci, ma sve živo), što proslavljenoj glumici kojoj je poslednjih nekoliko godina, od Mamma Mianaovamo, pevanje svojevrsna opsesija.
Dakle, naša Ricki (Streep), pravim imenom Linda, je relativno tužan prizor. Ima 60-ak godina, danju radi kao kasirka u “fancy” organskom supermarketu, a uveče sa svojim bandom svira u bezveznom bircu u bezveznom radničkom predgrađu Los Angelesa, uvek pred jednim te istim ljudima. Istina, publika se dobro provodi i band dobro praši te svoje obrade standarda, ali nije isto kad u toj poziciji vidimo klince, ozbiljne gažere, hobiste koji su tu samo zbog zezanja i ovu stariju gospodu sa jednom damom koji kao da zaista veruju da im samo malo treba da se vrate u “veliku ligu”, na velike turneje uz koku i šampanjac.
Bilo kako bilo, našoj Ricki u tom nenormalnom životu baš i ne ide, živi u garsonjeri i pred bankrotom je, ali ona drugačije verovatno ni ne ume. Iz takve egzistencije će je drmnuti bivši muž, ostareli bivši “yuppie” Pete (Kline) sa vestima da im se kćerka Julie (Gummer) razvodi, da ju je ostavio muž, da je u teškoj depresiji i da je i njemu i njoj potrbna pomoć. Kada je Ricki otišla da ganja svoje snove o slavi, Pete se brinuo o Julie i dvojici sinova, uz pomoć svoje nove žene Maureen (McDonald), ali mu je sada Lindina pomoć neophodna.
Ona će doći sa poslednjim novcem koji ima, obučena kao kakva ocvala posetiteljka “Močvare”, uvaliti se u njegovu vilu i kućnu odeću njegove žene, čuditi se svemu što vidi (ah, te klasne razlike) i malo-pomalo svojim nekonvencionalnom stavom naterati Julie da izađe iz te prve faze depresije: da promeni odeću, da se povremeno istušira, da uredi frizuru i počne izlaziti iz kuće. Naravno, sam njen dolazak će promeniti ustaljenu familijarnu dinamiku, a i ona će shvatiti neke stvari sama o sebi i o odnosu prema deci, a i jedan od sinova je pred venčanjem...
U suštini, ovo je jedan od onih filmova o ostareloj i isluženoj zvezdi (koja možda nikad i nije bila zvezdano slavna) koja uviđa svoje greške iz mladosti i pokušava da ih ispravi i postane bolja osoba. Takav film smo, sa kozmetičkim izmenama, već gledali ove godine, čak sam na ovom istom mestu pisao kritiku za njega. U pitanju je Danny Collins, a jedina razlika u osnovnoj priči je što umesto muškarca sada imamo ženu u ulozi neodgovorne osobe koja je zbog sebičnih (iako opravdanih) snova zanemarila svoje najbliže. Međutim, Danny Collins je bio baziran na jednostavnom, ali čvrstom scenariju, bio je režiran kako treba i nekolicini glumaca, pre svega Al Pacinu, pružio prostor da briljiraju.
To sa glumcima stoji i kod Ricki: Meryl Streep ne treba previše prostora da zabriljira – ona će ga sama naći i izmisliti, dodati pozadinsku priču, saživeti sa kakvim god likom i uvek pronaći prave nijanse između zasanjanosti, umora, kajanja, žuranja i svega onoga što nazivamo rock n rollom. Pun pogodak je i Mamie Gummer, njena ne samo filmska, nego i biološka kćerka. Njih dve imaju ne samo fizičku sličnost nego i uverljivu hemiju potrebnu za scene iz familijarnog života i na tome Demme poentira na par mesta u par dužih, razigranih scena. U toj podeli uloga Kevin Kline je ostao malo prikraćen jer je vezan uštogljenim i u suštini ispraznim likom, a najveću štetu je pretrpela Audra McDonald, poznata Broadwayska glumica koja je imala efektivno par scena i par rečenica ni po čemu posebnog teksta.
Čak ni režija tu nije problematična: Demme se drži onoga što mu ide, puni film sa kvalitetnom muzikom i kvalitetno režiranim, iako suštinski nepotrebnim scenama nastupa Ricki injenih kolega. Kad smo već kod toga, te kolege su zapravo muzičari i pratioci velikih imena koje ćete prepoznati sa snimaka koncerata. Pa čak ima smisla i dati ulogu Grega, Rickinog gitariste i dečka, Ricku Springfieldu. On je možda (ne možda, sigurno) loš glumac, ali je odličan muzičar i nezamenjiv je u tim scenama svirke. Pored tih scena nastupa, Demme radi sve što je u njegovoj moći da izbaci korektne scene i sekvence i da iznijansira složenu mrežu odnosa i uverenja svojih likova, ali u tome često ostaje ograničen scenariom.
A on je loš, možda čak i katastrofalan. Struktura se možda čini standardnom, prolog i tri čina, ali ni ona nije napravljena kako treba. Sve važno (odnosno, Rickina transformacija) se završava negde na polovini filma, na samom početku drugog čina, da bi se film posle toga klatio i klatio do ziheraškog kraja koji je sam po sebi anti-klimaks. Pored toga, Diablo Cody u njemu otvara sijaset pitanja od kojih su neka iznimno važna (poput različite percepcije muškarca i žene koji napuštaju familiju), ali nikad ne uspeva da ih proširi i produbi. Što se pitanja klasnih razlika tiče, Demme tu uspeva da ih prikaže suptilno, slikom, mnogo bolje nego što je Codijeva to verbalizirala. Poslednje, političko pitanje (demokrate, republikanci, Obama, Bush, gay prava, podrška trupama) je ostalo nemušto i zbog toga je čisti višak.
Ono što je mene najviše razočaralo i kao rockera i kao zaljubljenika u film, je jedna svojevrsna neiskrenost i manipulacija. Ricki and The Flash se izdaje za nešto što nije. Čemu band u naslovu ako film zapravo nije o njemu? Čemu rockersko nabrijavanje za nešto što je od samog početka svima prihvatljiva ljiga. Da se ne lažemo, ovo nije rock n roll, ovo je najobičniji pop za radio.