kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Sandens festival ima reputaciju mesta gde se otkrivaju novi talenti koji će nam oblikovati film u budućnosti. Ni njegova ponoćna sekcija namenjena žanrovskom filmu tu nije izuzetak, budući da nam je u poslednje vreme otkrila talente Džordana Pila, Arija Astera, Roberta Egersa... Ove godine nade za veliko otkriće bile su uprte u do sada nepozatog TV-reditelja Grega Žardina i njegov filmski prvenac It‘s What‘s Inside, te naročito podgrejane skupom kupovinom (reč je o svoti od 17 miliona dolara) prava za distribuciju njegovog niskobudžetnog filma od strane Netfliksa. Film nam je konačno sleteo na navedeni „striming“-servis.
Okosnica filma je visoki koncept koji uključuje igru „uljeza“ – ono što klinci igraju kao Among Us, a stariji kao Mafiju ili Vukodlaka, te mašinu koja podiže uloge i igru prebacuje na novi, istripovaniji nivo. Iz te mašine idu kablovi koji se završavaju s elektrodama priključenim na slepoočnice igrača, a koji zbog toga mogu između sebe menjati tela, odnosno umove, kako vam drago. Cilj igre za svakog pojedinačnog igrača je eliminisanje ostalih, a to se izvodi otkrivanjem čiji je um završio u čijem telu.
Igra počinje tek nakon polusatnog uvoda u film koji nam služi da upoznamo igrače, kao i situaciju u kojoj će oni tu igru zaigrati. Centralni par su Šelbi (Britni O‘Grejdi) i Sajrus (Džejms Morosini), u dugogodišnjoj vezi, ali još ne u braku, dok je seksualna želja iščezla, makar s njegove strane. Upoznajemo ih kako se svađaju u autu dok se voze na momačko veče svog prijatelja Rubena (Devon Terel) koje se u formi pijanke i okupljanja društva s koledža odvija na imanju koje je nasledio od svoje pokojne majke. Tamo ih prve dočekuju lajava „stonerka“ Bruk (Rejna Hardesti) i neo-hipi cura Maja (Nina Blumgarden), a ekipu zaokružuju još i „žurkadžija“ Denis (Gevin Ledervud) i influenserka Niki (Ališa Debnam-Keri) s kojom Sajrus i Šelbi imaju komplikovan odnos iz prošlosti. Ona je, naime, njegova tiha patnja, a njoj je predmet ljubomore i animoziteta.
Dok se pije, duva i priča o prošlosti, nagađa se hoće li se na okupljanju pojaviti i njihov prijatelj sa studija Forbs (Dejvid Tomson), u to doba ludi „partijaner“ koji je, delom i njihovom krivicom, izbačen s koledža. Forbs se, njima neočekivano, a nama sasvim očekivano, pojavljuje, bez animoziteta, ali s koferom u kojem nosi mašinu. Predlaže da svi zajedno zaigraju igru, ali stvari nakon kruga ili dva jako izmiču kontroli.
Verovatno je Žardin u glavi imao „duboke“ misli o identitetu, šta nas čini onime što jesmo, je li to telo ili um, i sve u tom stilu, ali istraživanje tih filozofskih tema mu ne ide, pa to sve ostaje na nivou rovito skuvane ideje koja se razlije instantno. Problem su i likovi koji zapravo jedino mogu da funkcionišu kao grupni karakter jer nisu razrađeni iza jedne ili dve karakteristike za svakog, pa takvi deluju prazno i pritom nesimpatično. A s praznim i nesimpatičnim likovima se teško povezujemo i zapravo nas nije briga za njihove neodrasle drame i animozitete koje oni među sobom imaju. Čak ni šta će im se desiti kada uđu u „cipele“ nekog drugog. Čak ni kada se situacija dodatno zakomplikuje mrtvim telima.
Istini za volju, Žardin se tu ne može pouzdati ni u glumce koji su istog nivoa kao i on sam, onog televizijskog, bez puno karaktera, pa te kosture od uloga oni odrađuju tek korektno, ali ne i bolje od toga. Zato se reditelj dosetio da nas zaspe „stilom“, neonskim osvetljenjem, podeljenim ekranima i montažama sačinjenim od fotografija u fejsbuk-stilu za „flešbek“ sekvence u kojima nam se otkriva pozadina odnosa. Ništa od toga ne funkcioniše dalje od toga da nam, poput nekog jeftinog trika, održi pažnju na par minuta do sledeće fore koju će autor pokušati.
Povrh svega, na narativnom nivou film ostaje neosmišljen, pa zaplet polako klizi od nekoherentnog do nebuloznog i na kraju na silu zapakovanog. I, što je najgore, sve što Žardin ima da nam kaže smo već čuli i videli u boljim filmovima kao što je to, recimo, bio dosta slično koncipiran Bodies Bodies Bodies Haline Rejn.