kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kevin Smit, taj pali heroj naše mladosti koji je jednom pokušao, pa nije uspeo da postane deo holivudskog mejnstrima. Taj ulični filozof iz predgrađa Nju Džersija koji nas je nekad zabavljao, ali nam i udelio koji mudri savet o ljubavi, prijateljstvu i sigurnosti u sebe. Taj naduvani ekscentrik koji još uvek izbacuje filmove, često se koristeći starim poznanstvima i prijateljstvima, a koje kritika i publika koja nije deo zajednice Smitovih okorelih fanova po pravilu dočekuje na nož.
Nesumnjivo, Smit je imao pobedničku seriju 90-ih, sa The Clerks, Mall Rats, Chasing Amy i Dogmom, pa i Jay and Silent Bob Strike Back (2001) se iz ove perspektive može smatrati čistom solidom. Sledila je serija pokušaja ulaska u celebrity vode s promenjivim uspehom, pokušaja kapitalizacije na staroj slavi, ponešto štanca za račun drugih, „podkastovanja“ i reklamiranja marihuane, televizijskih skečeva i „specijala“ i ona nedovršena, nerazumljiva „Kanadska trilogija“ s naslovima Tusk i Yoga Hosers (finale zvano Moose Jaws se još čeka). Smit je pokušao da se još po jednom vrati Džeju i Sajlent Bobu, kao i Danteu i The Clerks družini, s polovičnim uspehom koji je umnogome zavisio od toga koliko bi neka od prvoloptaških humornih dosetki pogodila metu, dok je primarni cilj bio „valjanje“ nostalgije.
Smit nam prodaje fore, nostalgiju i još ponešto (recimo filmofiliju onog bazičnog nivoa) i u svom novom uratku The 4:30 Movie. Ali za razliku od mnogih prethodnih njegovih naslova koji su od početka do kraja delovali usiljeno i isfolirano, ovde je baza iskrena. Zapravo, gotovo autobiografska, kao da je Smit hteo da napravi svoj „portret umetnika u mladosti“, sve se koristeći proverenim mehanizmom jednog posebnog dana u životu istog.
Njegov „avatar“ ovde je Brajan Dejvid (Ostin Zahur), dežmekasti i u sebe nesigurni tinejdžer koji mnogo voli filmove i puno zna o njima, ali se zato boji da priđe devojci čak i kada je očito da se on i njoj sviđa. Baš tog dana, on je skupio hrabrosti da konačno pozove Melodi Barneget (Siena Agudong) na izlazak u bioskop na film u pola pet popodne, a plan je da se njih dvoje, kada već ne mogu na Poltergeist 2, uvuku na ekranizaciju jednog „aerodromskog“ detektivskog romana.
Plan uključuje i dvojicu njegovih drugara, napaljenog krelca Bernija (Nikolas Ćirilo) i nespretnog čudaka Belija (Rid Nortrup) koji je talentovan da nesrećnim slučajem uleti u nevolje, te još dva filma, od klinačkog spektakla koji je zapravo kopija filma Flush Gordon (sa sve kopijom muzičke teme grupe Queen, viđaćemo isečke iz tog filma) kako bi se stvorili uslovi za provlačenje i uvlačenje na filmove za odraslu populaciju. Prepreku će svakako predstavljati odnosi u okviru momačke ekipe, ali i osoblje lokalnog bioskopa predvođeno arogantnim menadžerom Majkom (Ken Džeong, poznat iz serije Community i Hangover franšize). Hoće li simpatično-nespretni Brajan uspeti da osvoji Melodi (ili ona njega) u situaciji koja ne polazi po planu?
Radeći kao sam svoj montažer, jasno je da Kevin Smit razvlači materijal za par ovlaš povezanih kratkih filmova na dugi metar. To vredi još od prvog telefonskog razgovora između Brajana i Melodi u kojem se dogovaraju za izlazak, preko radijskih reklama za filmove i događaje u gradiću, nekoliko lažnih trejlera u kojima, primera radi, njegova kći Harli Kvin Smit igra opaticu koja noću „tezgari“ kao prostitutka da prikupi milodare, pseudo-mudrih ulomaka gde Berni ima susret sa svojim omiljenim kečerom, a Brajan sa retko posvećenom bioskopskom radnicom, pa sve do „linklejterovske“ završnice šetnje i razgovora između Brajana i Melodi. U okviru glavnog zapleta u bioskopu, Smit se trudi da „baca fore“ iz prošlosti koje, kao, imaju naplatu u sadašnjosti, ali one su zapravo očigledne, te da ubacuje glumce s kojima je ranije radio (recimo Džastina Longa i Rozario Doson, između ostalih) u kameo-uloge.
Na kraju, The 4:30 Movie je daleko od najboljeg izdanja Kevina Smita, ali za razliku od većine njegovog recentnog opusa ima „ono nešto“. To je u ovom slučaju zrnce iskrenosti i auto-ironije. Zbog toga smo spremni da mu oprostimo i par loše napisanih fora i činjenicu da zapravo „nateže“ film.