kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Znate onu tvrdnju da se Hitler nije ubio u bunkeru pred kraj rata, već da je pod skrivenim identitetom, nastavio da živi u Južnoj Americi ili u svemiru. Ta suluda teorija može da posluži kao inspiracija za treš-film poput They Saved Hitler‘s Brain (1968), ali i za ozbiljnije deluzije, kako privatne (mnogi su „svojim očima videli“ Hitlera decenijama posle rata), tako i kolektivne (viđanje Hitlera, živog i zdravog, neki su tumačili kao znak da je Rajh još uvek živ). „Viđanja“ nekih drugih, niže pozicioniranih nacističkih zločinaca, naročito doktora Jozefa Mengelea su inspirisale i neke ozbiljnije filmove, poput The Boys from Brazil ili The German Doctor, a sam Hitler je sada dobio „svoju“ relativno ozbiljnu komičnu dramu u vidu uratka My Neighbor Adolf u režiji Leona Prudovskog. Nakon premijere u Lokarnu i otvaranja Talina, film je zaigrao i na beogradskom Festu.
Naš protagonista, gospodin Polski (Dejvid Hejman) jedini je od svoje brojne familije preživeo Holokaust i 60-ih živi svojim mizantropičnim, asocijalnim životom u zabitom selu u Južnoj Americi. Kada njegov mir bude prekinut dolaskom novog suseda, gospodina Hercoga (Udo Kir), koji je jednako mizantropičan kao on, ali, za razliku od njega, dolazi sa svitom sumnjivih ljudi, Polski će pomisliti da je dotični niko drugi nego sam Hitler. Detalji se uklapaju: Hercog je levoruk, amaterski se bavi slikarstvom, ima nemačkog ovčara za kućnog ljubimca, godine, visina i lični opis donekle odgovaraju, ako možemo zamisliti da je Hitler pustio dugačku bradu. Na Polskijevu žalost, čini se da mu niko ne veruje, čak ni izraelska ambasada „navikla“ da im ljudi prijavljuju Hitlera u skoro svakom sokaku. Ali šta se može dogoditi kada se dvojica starih namćora koji su izgubili skoro sve u životu ipak povežu i sprijatelje preko šahovske table?
Rusko-izraelski autor Prudovski diktira atmosferu koja zna brzo eskalirati, mešajući ozbiljne pod-tonove s onim crno-humornima, ali uvek zadržavajući fokus na ljudskosti, odnosu dvojice muškaraca i njihovog odnosa sa svetom za koji više nisu spremni. U tome ima svesrdnu pomoć glumaca, uvek raspoloženog Uda Kira i Dejvida Hejmana koji se iskreno trudi u pomalo tipskoj komičnoj ulozi. Pitanje je samo može li jedan štos, jedna širokim potezima ispisana suluda teorija, izneti ceo film koji svakako govori o više stvari izvan svoje bazične premise, a odgovor je da skoro i donekle može, ali da će se do kraja ipak malo potrošiti i izlizati, čak i sa ingenioznim otkrićem koje služi za jedan od boljih i verodostojnijih preokreta recentno.