kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ima jedna slika, zove se Gozba u Levijevoj kući. Njen autor, italijanski renesansni slikar Paolo Veroneze, zbog nje je izveden pred inkvizicioni sud, optužen da je oskrnavio Spasitelja, tako što ga je „naslikao na besprizornom mestu, zajedno s budalama, pijancima, Nemcima, kepecima i ostalim prostaklucima“.
Spasitelja, doduše, nema u najnovijem filmu Milča Mančevskog pod naslovom Kajmak, a i inače je upitno ima li ikada spasenja kod njega. Nema ni Nemaca ni kepeca, ali zato ne manjka ostalog navedenog, naročito prostakluka.
Tema je njegova standardna, roditeljstvo, odnosno pre svega materinstvo, ali provučeno kroz filter klasnog sukoba, ogrnuto u satiru i komediju apsurda, posuto mrvicama društvene kritike kroz skopski „ingeniozni“ pristup urbanizmu gde se antika pravi od gipsa, a parkovi izmeštaju na planine kako bi oslobodili mesta za beton i staklo, i generalno izvedena kao bizarna seks-komedija. Zapravo, tu se radi o dva para koja bivaju proširena na „trojce“ u kojima se njihovi članovi bore za „kormilo“ tih aranžmana.
Bogataški par koji, zgodno, živi na spratu, čine farmaceut Metodi (Filip Trajković) i njegova supruga, televizijska novinarka Eva (Kamka Točinovski). On bi hteo da ima decu, ali ona nije spremna na neprijatnosti trudnoće, poroda, dojenja i svega ostalog što imanje dece podrazumeva. Zbog toga ona u priču uvodi devojku iz svog sela, kćerku svog krsnog kuma, Dostu (Sara Klimoska) koja nije baš „sva svoja“, odnosno koja je na intelektualnom i emocionalnom nivou deteta u telu mlade žene. Plan je da ona, za novac plaćen familiji, bude surogat.
Paralelno s tom pričom, odvija se i ona siromašnog para koji živi u prizemlju. Dobričina i hedonista Stevče zvani Karamba (Aleksandar Mikić) ne oseća više seksualnu privlačnost prema svojoj supruzi koja se zove Danče (Simona Spiroska). Razlog tome je, pored njene eksplozivne naravi, i to da radi duge smene u vele-pekari i sa sobom nosi miris bureka koji joj je uvukao pod kožu. Umesto toga, on flertuje na pijaci s prodavačicom kajmaka, Violetkom (Ana Stojanovska) i to u jednom trenutku prestaje da bude nevino. Kada ih otkrije, Danče reaguje impulsivno, ali ubrzo se pali i drugi impuls. Šta se može dogoditi kada Karamba oseti da „ispada“ iz trojke koju je, kako on to misli, sam sebi složio i koja mu pripada?
Osim dva para, kasnije dve „trojke“ u centru zbivanja, te sukoba između njih koji eskalira najpre verbalno, imamo i različite antičke „horove“ ljudi u njihovim životima. Recimo, Metodijeve i Evine blazirane prijatelje, Evinu seosku familiju, Metodijevog „normalnijeg“ brata Kirila i Stevčetovu kći Samantu koja se javlja „skajpom“ iz Jute sa potpuno drugim problemom seksualne prirode: njen „dečko“ preko kojeg želi da dobije zelenu kartu je zakleti devac i takav će ostati do braka...
Mančevski ima jednu glavnu i zapravo važnu temu o kojoj progovara, da je bogatima i bezobraznima po pravilu dozvoljeno ono što nije siromašnima i pristojnima, ali otvara i sijaset drugih, pa na trenutke progovara i o džentrifikaciji, snoberaju, blaziranosti, mogućnostima korupcije i iživljavanja, pa čak i „kupovine“ ljudskog bića, ali se dotiče i ljudskih potreba i duboko usađenih perverzija. Međutim, skoro sve što Mančevski „gađa“ je po pravilu toliki „zicer“ da je zapravo čudnije kada isti ne pogodi, nego kada ga pogodi.
Ono što, pak, nije „zicer“ je pomalo već opšte mesto za njegovu kinematografiju: perverzija i amoralne želje koje moraju ostati skrivene od očiju osuđujuće javnosti. Za obradu nečeg takvog ipak treba uložiti malo više mentalnog napora, a to posebno važi za autora koji je na tome i izgradio svoju stvaralačku karijeru, makar u njenoj poslednjoj i trenutnoj fazi. U svemu tome je najčudnije da Mančevski baš na tom mestu opasno promašuje, pre svega zato što seks koristi kao pogonsko gorivo za prilično nisku komediju, umesto kao inicijalnu kapislu za nekakve zahtevnije oglede o ljudima, što je činio u prethodnim filmovima.
I to je šteta, budući da autor nije imao samo zanimljivu ideju i postavku priče, već je na raspolaganju imao i sjajno odabrane glumce koji tako nešto mogu da izvedu. Sara Klimoska (Vrba, You Won‘t Be Alone) je trenutno možda i najveća glumačka zvezda u svojoj zemlji kojoj leže zahtevne uloge u kojima mora da ide između prilično tesnih ograničenja, Simona Spirovska i Ana Stojanovska imaju dosta zajedničke hemije što u seksualnom, Aleksandar Mikić ima nešto šarma, a Filip Trajković i Kamka Točinovski su uverljivi kao blazirani buržoaski par. Osim što je uspeo da neke od njih skine, a neke obuče kao budale pod egidom seksualnih fetiša (o kojima kao da malo zna), Mančevski je malo toga postigao. Stvarno šteta.