kritika objavljena na XXZ
2022.
režija: Sean McNamara
scenario: Barry Berman, James Schamus (prema romanu The Moon and the Sun Vonde N. McIntyre)
uloge: Pierce Brosnan, Kaya Scodelario, William Hurt, Benjamin Walker, Pablo Schreiber, Ben Lloyd-Hughes, Fan Bingbing
Do sada smo već verovatno savladili termin „januarskog treša“, ali da ponovimo: u pitanju je film koji se s malo nade u finansijksi ili nekakav drugi uspeh pušta u distribuciju u mrtvoj, post-prazničnoj sezoni. Takvi filmovi retko kad završe na programu festivala, s tim da je u slučaju The King‘s Daughter na Festu priča još ekstremnija. Ovo, naime, čak nije ni ovogodišnji „treš“, nego prošlogodišnji, izbačen na internet čak i pre puštanja u bioskope, pa ga je verovatno pogledao svako ko je hteo. Reditelj Sean McNamara teško da je nekakvo veliko autorsko ime (zapravo, čovek je štancer televizijskih i bioskopskih filmova za decu i omladinu), a glumačka postava je sačinjena od onih čija se „zvezda“ ugasila ili još nije pošteno ni izašla. Možda se nekakav elementarni razlog može naći u triviji da je upravo u ovom filmu pokojni William Hurt odigrao svoju poslednju ulogu, ali ni tu stvari nisu takve kakvim se na prvi pogled čini.
Zapravo, priča o ovom filmu je mnogo bizarnija i duža, a počinje 1997. godine s alternativno-istorijskim fantastičnim romanom Vonde N. McIntyre koji je te godine osvojio prestižnu nagradu Nebula ispred, ispostaviće se, kasnijeg mega-hita Georgea R.R. Martina zvanog Game of Thrones. Kako to obično biva, nagrađeni fantazijski roman brzo privlači filmske studije u smislu adaptacije, pa su u igri bile različite varijante, sve do 2014. kada je po scenariu Barryja Bermana i Jamesa Schamusa (od kojih je prvi tipičan „niželigaš“, ali je zato drugi hollywoodski „prvoligaš“) režija dodeljena McNamari. Snimanje je završeno 2015, a film je tada ostavljen da „skuplja prašinu“, dok je „peglanje“ vizuelnih efekata „naduvalo“ budžet na impozantnih 40 miliona dolara, da bi film konačno bio pušten u distribuciju tek 2022, verovatno u nadi „jahanja“ na uspehu The Shape of Water, budući da The King‘s Daughter deluje kao treš-kopija dotičnog iako je snimljen ranije.
Dakle, Francuska s prelaza XVII na XVIII vek. Zemljom vlada Louis XIV, „Kralj-Sunce“ (Brosnan) koji se ipak oseća ugroženim i zabrinutim za budućnost svoje zemlje. Iako živi lagodno, uglavnom spavajući s različitom ženom svako veče i ujutru priznajući grehe svom svešteniku La Chaiseu (Hurt), onom po kome se sada zove groblje u Parizu, kralj je zabrinut za svoju budućnost, zbog čega kuje zaveru s mistikom Labartheom (Schreiber) kako bi sebi osigurao večni život. Za to mu je potrebna morska sirena koja će biti ritualno žrtvovana za vreme pomračenja Sunca. Rečeno-učinjeno, posada mornara na čelu s kapetanom Yvesom (Walker) hvata i zarobljava sirenu koja biva osuđena da u pećini podno Versaillesa čeka na svoju sudbinu.
S druge strane, kraljeve seksualne prakse mu polako dolaze na naplatu, i to u vidu vanbračne kćeri Marie-Josephe (Scodelario) koja, nakon odrastanja u samostanu na obali mora, dolazi na njegov dvor i u njegov život. Upravo će mlada, bistra devojka začuti zov utamničene sirene, s njom započeti komunikaciju i shvatiti da se radi o inteligentnom biću, u šta će ubediti i Yvesa na kojeg je bacila oko. Kralj je, s druge strane, prilično uveren u neophodnost svog rituala, a pritom ima nameru da svoju kći uda za arogantnog plemića (Lloyd-Hughes), dok devojka saveznika, isprva nevoljnog, dobija upravo u La Chaiseu...
Pošto se ovde radi o fantaziji, tek blago ogrnutoj plaštom alternativne ili kakve već istorije, teško da se, osim u nekim pojavnim detaljima, može očekivati vernost periodu i istorijskim činjenicama. To ovde, pak, potpuno izostaje: u scenografiji Michelle McGahey, Versailles deluje kao kartonski isečak hibrida francuskog dvorca s njegovom umanjenom bavarskom kopijom Linderhofom, a kostimi, frizure i šminka likova kao „dignuti“ iz neke rock-opere 80-ih (podžanr: sweet metal). U tom registru operišu i glumci, Pierce Brosnan kao prekaljeni mačo-frontmen, Benjamin Walker kao nadolazeća, nadobudna „sveža krv“, Schreiber i Lloyd-Hughes kao „mračne zlice“, William Hurt kao nekakav klavijaturista-kompozitor, a Kaya Scodelario (koja se tih ranih 2010-ih trudila da izgradi zvezdanu karijeru, ali joj to nije uspelo) kao fragilna princeza-pevačica. Zapravo, kao mjuzikl iz pomenutog registra bi film svakako bolje funkcionisao, ali Sean McNamara očito nije imao mašte i hrabrosti za korak u tom smeru.
Zato su poređenja s The Shape of Water, ma koliko bila nepravedna, zapravo neizbežna i ona listom idu na štetu McNamarinog filma. Oba filma su zapravo bajke, ali The King‘s Daughter nema ni dubinu, ni višeslojnost, a ni relevantnost del Torovog filma. Za njim zaostaje i na izvedbenom, a naročito na vizuelnom planu, što je naročito očito po pitanju efekata koji i pored „lickanja“ deluju jednako datirano, jeftino i artificijelno.
Na kraju, čak i kada ga gledamo potpuno samostalno, u nekom vremensko-prostornom vakuumu (što je nemoguće), The King‘s Daughter ne bi bio dobar film, ni po pojedinačnim parametrima, ni u celini. Neke stvari je ponekad možda bolje ostaviti da skupljaju prašinu.