Hard to Be a God / Trudno byt bogom

2013.
režija: Alexey German
scenario: Alexey German, Svetlana Karmalita (po istoimenom romanu Arkadiya i Borisa Strugatskog)
uloge: Leonid Yarmolnik, Aleksandr Ilin, Yuriy Tsurilo, Aleksandr Chutko, Natalya Moteva

Hard to Be a God je poprilično jedinstven i k tome izuzetno neprijatan, čak gadan film, jedan od onih posle kojih ćete dobiti jaku želju da se odmah istuširate. Možda će vam se poneki element učiniti poznatim, možda ćete pronaći poneki odjek italijanskog neorealizma i crnog vala, Tarkovskog, Bergmana, kao i poneki element modernog visceralnog filma ili okultnog “midnight flicka”, ali svejedno ovde nemamo posla sa delom koje se može negde, bilo gde svrstati. Hard to Be a God je veoma specifičan.
Kao uostalom i njegova predistorija produkcije. Kao i njegov autor. Alexey German je jedan od onih filmskih velikana koji će nam retko pasti na um kada se o velikanima povede rasprava. Možda ćemo ga se setiti kao autora koji je snimio srazmerno malo filmova u svojoj 45 godina dugoj karijeri, ukupno 6 naslova. Nije to bilo bez razloga, sovjetska, a kasnije i ruska, kinematografija je bila dovoljno velika i moćna da bi u njoj jedan autor Germanovog formata prosperirao, ali ovaj beskompromisni umetnik nije znao, umeo i voleo da radi po direktivama jednog represivnog i rigidnog sistema kakav je bio sovjetski. Već od svog drugog filma, Trial on the Road (1971), jednog originalnog, iskrenog, čak i subverzivnog ratnog filma, German je bio u konfliktu sa državnim vlastima, što se nastavilo i sa sledeća dva, još jednim ratnim - Twenty Days Without War (1977) i jednim koji se bavio vremenom staljinističkih čistki - My Friend Ivan Lapshin (1985). German se vraćao u prošlost i sa svojim sledećim filmom Khrustalyov, My Car (1998), smeštenim u 50-te godine.
Hard to Be a God, SF roman braće Strugatski (po jednom drugom njihovom romanu  je Tarkovski snimio Stalkera), bio je Germanov celoživotni projekat. Želeo je da napravi ekranizaciju još kao svršeni student, ali za to nije imao ni sredstava ni podrške. Imajući u vidu dalji razvoj karijere, bilo je jasno da to neće ići tako jednostavno ni kasnije. Vest iz 2000. godine da se konačno prihvatio rada na ekranizaciji je podgrevala očekivanja, ali prekid produkcije 2006. nije izazvao veći šok. Materijal je na koncu snimljen, a German je preminuo za vreme post-produkcije. Rad na filmu je dovršio njegov sin.
Roman je tipičan predstavnik tzv. “hard SF-a”, podvučen elaboriranom filozofijom, referentan prema istoriji, tumačenju društvenih uloga, kulturi i religiji. Radnja se dešava u budućnosti, na udaljenoj planeti nalik Zemlji, sa sličnim klimatskim uslovima, florom i faunom, pa čak i sa ljudskom civilizacijom koja za Zemljom kasni 800 godina i prolazi kroz period nalik na Srednji vek. Sa Zemlje je stigla ekspedicija od 30 naučnika koji imaju za cilj da pomognu tamošnjem društvu da se razvije, ali ne smeju direktno uticati, bilo modernom tehnologijom, bilo nasiljem. Roman prati jednog od njih, Antona, koji živi pod imenom Don Rumata kao plemić kraljevske (s tim i božanske) krvi. On pokušava da zaštiti napredne slojeve, intelektualce, naučnike, umetnike i vešte zanatlije u nepovoljnim vremenima zatucane klerikalne i izrazito nasilne strahovlade Don Rebe. Rezultat je anti-intelektualno, mračno društvo.
Roman nažalost nisam čitao, a o njemu znam da se većinom odvija u unutrašnjem svetu, mislima i sećanjima svog protagoniste. Ispostavlja se, međutim, da roman ipak ima dosta više narativne strukture od filma, i to filma koji traje bezmalo 3 sata, snimljenog na traci i u crno-beloj varijanti koja samo pojačava neprijatni utisak mračnog Srednjeg veka, blata, prljavštine, bolesti, govana i gadosti u kojem žive naš junak i ostali. Ta atmosfera i razlika između modernog života i srednjevekovnog je na filmu čak i potencirana, dovedena do apsurdnih granica. Moram reći da sam se začudio kada sam otkrio da u romanu stvari stoje drugačije, da ima kakve-takve radnje, pa čak i da je atmosfera manje otrovna.
Sve to je na filmu izuzetno efektno i neprijatnost koju osećamo je više nesvesna nego svesna. Vidimo društvo nasilnika, ludaka i idiota, vidimo Don Rumatu (Yarmolnik) kako se sa svim tim nosi, kako se menja, kako to ludilo i njega hvata i proždire. Yarmolnik je apsolutno savršen u svojoj ulozi, ostali ga prate pazeći da svoje karikaturalne likove okrenu više na tragediju i gadost nego na eksploataciju i komediju. Za posebnu pohvalu su duge kadar-sekvence, gde je kamera vođena relativno sigurnom rukom i u kojima se često ruši “četvrti zid”, gde stalno poneki detalj uleće u kadar i stvara iluziju da smo tamo, na licu mesta, ne mnogo različitu od 3D-a.
Atmosfera služi kao sjajna podloga da autor izloži ideje, kako iz knjige, tako i svoje, vezane za svoje stvaralačko iskustvo. Kao i protagonista, i on je žrtva represije, a samo je želeo da se iskreno bavi svojim poslom. Film je prepun dualiteta, slobode nasuprot tiraniji, religiji kao sredstvu manipulacije nasuprot iskrenoj veri (nije beznačajno da je Don Rumata nekakav bog tamo), razumu i civilizaciji nasuprot divljaštvu. Asocijacije nisu samo uperene na Srednji vek kao mračni istorijski period, nego i na sovjetski komunizam u teoriji i praksi, na nekoliko mesta se pominju “sivi”, obični (neuki) ljudi, i “crni”, sveštenstvo kao udarna pesnica Don Rebe, jasna aluzija na klasu “partijaca” u Sovjetskom Savezu.
Sve je to izrazito mudro i elokventno rečeno, ali tu se skriva jedan ne tako mali problem. Film traje skoro 3 sata, a nema nekog opravdanja za to, jer gotovo da nema radnje. Nakon uvodnih nekoliko minuta u kojima slušamo naratora iz off-a (uključivaće se on tu i tamo) i narednih nekoliko scena koje nam izlažu kontekst sveta u koji nas film vodi. Nadalje se ništa kapitalno ne događa, osim što ponegde izleti natuknica neke teme, atmosfera nam je poznata, radnja je toliko usporena kao da je nema. Pitanje svih pitanja je koliko to možemo podneti i hoće li nam to nešto značiti osim inicijalnog šoka, hoćemo li ga moći prevaladati, da stanemo i promislimo o svemu što smo videli i čuli.
Opet, ima li smisla skraćivati ga i ubrzavati na neki način, uvoditi ga u komercijalnije okvire? Nije li njegova snaga upravo u toj odvratnosti i mučnosti? Nije li to utisak koji želimo dobiti? Nije li i trajanje deo toga? Nije li suština u nepromenjenom i nepromenjivom stanju? U svakom slučaju, Hard to Be a God je jedan jedinstven film, namerno takav kakav je, apsolutno vredan našeg poštovanja. A da li je vredan pažnje i obaveznog gledanja, procenite sami. Ne postoji univerzalni okvir kojim možemo proceniti ovako zahtevne i retke filmove.