kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika
![]()
Reče neko, verovatno neki vickasti aforističar, da je u ljubavi i u ratu sve dozvoljeno. Nije. Ni sa legalne, ni sa etičke strane. Zato i imamo zakone i međunarodne konvencije, kao i sudove, redovne i specijalne. Ali, to nije baš tema drame „Marriage Story“ koju je napisao i režirao Noa Baumbah.
Postoji, međutim, jedna teritorija koja spaja ljubav i rat. To je razvod. On svakako ima korene u braku, a bračna zajednica, nadamo se, u ljubavi. Razvod je, međutim, i poslednja faza propasti ili eutanazija braka ako dotičnom nije suđeno da preživi, pa stoga nalikuje ratu.
Dve strane tada imaju sukobljene interese, a po pravilu i bojno polje na kojem se suočavaju - sudnicu, a pre toga kojekakve terapeutske i medijatorske ordinacije i kancelarije. Takođe, kao i u ratu, u razvodu nema apsolutnih pobednika, ali i te kako ima žrtava.
Razvod košta novca (cela grana pravne industrije luksuzno živi od ovih parnica), ali i živaca, psihičke stabilnosti, odnosa sa vlastitom okolinom. I to plaćaju obe strane, kao i oni koji se između njih nađu: zajednički poznanici i prijatelji, familija, a naročito deca nad kojom je starateljstvo ultimativni „plen“.
Baumbah i te kako zna o čemu priča i kao svedok i kao učesnik u brakorazvodnoj parnici. Njegov „Marriage Story“, najbolji takmičarski naslov sa ovogodišnjeg Venecijanskog filmskog festivala, unekoliko je zasnovan na njegovim iskustvima tokom dugotrajnog i mukotrpnog trogodišnjeg razvoda od glumice Dženifer Džejson Li. Pritom, Baumbah je pre toga slavu stekao i iz striktno „mumblecore“ okvira iskočio filmom „The Squid and the Whale“ (2005) u kojem je iz dečje perspektive oslikao razvod svojih roditelja.
Ovaj režiser i scenarista i inače studira međuljudske veze, romantične i porodične, a naročito njihova odumiranja i raspadanja. To je demonstrirao fantastičnim nizom filmova, od „Frances Ha“ (2012), preko „While We're Young“ (2014) i „Mistress America“ (2015), do još jednog Netfliksovog naslova „The Meyerowitz Stories (New and Selected)“ (2017). Imajući u vidu kvalitet ovih ostvarenja, možemo bez bojazni govoriti da pred sobom imamo autora koji kanališe energiju i humor Vudija Alena iz najbolje, zrele faze skoncentrisane oko filmova „Annie Hall“ i „Manhattan“. I to uz dodatak istinske intelektualnosti, nasuprot Alenovoj često vrlo simpatičnoj, ali svakako veštačkoj pozi.
![]()
„Marriage Story“ počinje kao razigrana i topla romantična komedija. Prvo Čarli (Adam Drajver, Baumbahov „kućni“ glumac) kao narator izlaže zašto je Nikol (lepa i senzualna Skarlet Johanson) sjajna osoba, ali nabraja i njene mane sa kojima je, dakako, spreman da živi. Onda reč preuzima ona. Nikol govori isto, šta obožava u vezi sa Čarlijem, a šta je nervira do stanja izbezumljenosti. Nakon dve montažne sekvence shvatamo da su njih dvoje na terapiji za parove i da nešto tu istinski ne štima.
Nikol i Čarli se bez daljnjeg vole, žive zajedno, imaju sina osnovca Henrija (Azi Robertson), a čak su i karijerno povezani. Ona je glumačka zvezda u Čarlijevoj of-Brodvej pozorišnoj trupi, a on je reditelj koji u uskim krugovima uživa status genija. Trupa je upravo dobila sredstva za komercijalniji projekat, ali je Nikol rešena i da još jednom pokuša da oživi glumačku karijeru na ekranima (u mladosti je bila zvezda jedne tinejdžerske seksualne komedije). Pritom, želi da to proba u rodnom gradu Los Anđelesu, što pomalo vređa Čarlijev njujorški ponos.
Njih dvoje su prolazili kroz krize i ranije. Toliko, da se članovi trupe (tu je najprominentniji Volas Šon - veteran njujorškog teatra, filmova Vudija Alena i fokalna tačka u Malovom remek-delu „My Dinner With Andre“ koji, opet, igra varijaciju samog sebe) pitaju da li se ovog puta stvarno rastaju. Odgovor jeste potvrdan, iako bi Čarli želeo da veruje da je Nikolina TV ekskurzija (snimanje pilot epizode serije) samo prolazna faza. Bitno je da su oboje odlučni da sve reše civilizovano, dogovorom, bez advokata.
To neće biti moguće jednom kad ih „industrija razvoda“ uzme pod svoje. Prvo će se Nikol naoružati advokaticom Norom (izuzetna Lora Dern) koja oštroumnost u pravnim pitanjima kombinuje sa ljigavim šarmom self-help gurua. Onda će i Čarli pribaviti advokata, prvo „ajkulu“ koju u svom maniru igra Rej Liota, a onda razumnog i smirenog starijeg gospodina sklonog kompromisu kojeg je vlastito iskustvo izučilo (Alan Alda).
Primarni ulog nisu finansije (oboje zarađuju dobro), već zajedničko starateljstvo nad Henrijem. Bitni su im „procenti“ - koliko će vremena i praznika provoditi s kime, kao i to gde će živeti, u Njujorku ili u Los Anđelesu.
Razlike između gradova koje Nikol i Čarli potenciraju zapravo i nisu tolike. Svode se na „prostor“ kojeg na zapadnoj obali ima, a na istočnoj nema, što Baumbah u scenariju, ali i preciznom režijom pretvara u štos koji se ponavlja zarad humornog i emocionalnog efekta. Razlika se potencira jednako suptilno i u fotografiji sjajnog Robija Rajana („American Honey“, „The Favourite“). Metropole su oslikane različitim nijansama, ali tu ništa nije „nacrtano“ ili prenaglašeno.
Baumbah se ipak fokusira na nešto drugo: na odnose likova koji se menjaju ili se čak gase, ali i na njihovu individualnu psihu. Da, Čarli i Nikol se razvode i drugačije se ponašaju jedno prema drugom. Ali, ne samo zbog saveta advokata, nego i zato što njihove postupke u velikoj meri diktira povređeni ponos. Takođe, kako vreme protiče i situacija postaje sve stresnija, postaju sve svadljiviji, depresivniji.
![]()
Ali, posledice razvoda snose i drugi. Recimo, Nikolina familija (Džuli Hagerti koja igra njenu majku i Merit Viver u ulozi sestre Kesi) skoro po direktivi menja ponašanje prema Čarliju od prijateljskog do hladno suzdržanog. Najviše je na udaru Henri i njegov odnos sa uglavnom odsutnim ocem.
Da, deca se ljute na roditelje koji su ih „izdali“, a odrasli se ne snalaze uvek u novim sredinama i životnim okolnostima, a sitničavost i insistiranje na pukoj formi tu samo odmaže. Posebno je zanimljiva Baumbahova odluka da Henrija oslika kao ne naročito simpatično, nezainteresovano dete čiji intelekt propada usled toga što je fokus roditelja negde drugde. Mali Azi Robertson ga igra savršeno, naravno, uz Baumbahovo sjajno usmeravanje.
Briljiraju i Adam Drajver i Skarlet Johanson. Drajver poznaje Baumbahov način rada i inače se sjajno snalazi u ulogama naoko smetenih, ali zapravo izuzetno samoljubivih ljudi, što ovde podiže na novi nivo sa nijansom sete i nervnog rastrojstva. Skarlet Johanson, inače zavodljiva i taktilna, u ovoj drami ima i dozu integriteta koji dolazi s godinama i iskustvom, pa je njena Nikol i proračunata, i ranjiva, i proračunato ranjiva, ali i osvetoljubiva.
Kako se priča završava? Jedino kako je moguće, ali to nije ni bitno. Bitan je proces i važne su posledice. U tome Baumbah pomalo drži Čarlijevu stranu, ali ne navija za njega na način na koji je Robert Benton to radio za svog glavnog junaka u temeljnoj drami o razvodu i starateljstvu „Kramer vs Kramer“ (1979).
To je ujedno i jedna od dve sitne mane ovog filma. Autor nije mogao da se otrgne izazovu autobiografskog, iako je istražujući temu išao na konsultacije sa advokatima, psihoterapeutima, moderatorima i ostalim angažovanim u, cinici bi rekli, rastućoj industriji razvoda.
Drugi nedostatak filma je njegovo trajanje. Od 135 bi se komotno moglo „ošišati“ nekih 15 ili 20 minuta repeticija i praznog hoda. Opet, i pored toga što nije savršen, „Marriage Story“ će uveliko obeležiti ovu filmsku godinu. Baumbah je letvicu postavio prilično visoko za neke druge autore koji će se u budućnosti baviti razvodom na velikom platnu.
Reče neko, verovatno neki vickasti aforističar, da je u ljubavi i u ratu sve dozvoljeno. Nije. Ni sa legalne, ni sa etičke strane. Zato i imamo zakone i međunarodne konvencije, kao i sudove, redovne i specijalne. Ali, to nije baš tema drame „Marriage Story“ koju je napisao i režirao Noa Baumbah.
Postoji, međutim, jedna teritorija koja spaja ljubav i rat. To je razvod. On svakako ima korene u braku, a bračna zajednica, nadamo se, u ljubavi. Razvod je, međutim, i poslednja faza propasti ili eutanazija braka ako dotičnom nije suđeno da preživi, pa stoga nalikuje ratu.
Dve strane tada imaju sukobljene interese, a po pravilu i bojno polje na kojem se suočavaju - sudnicu, a pre toga kojekakve terapeutske i medijatorske ordinacije i kancelarije. Takođe, kao i u ratu, u razvodu nema apsolutnih pobednika, ali i te kako ima žrtava.
Razvod košta novca (cela grana pravne industrije luksuzno živi od ovih parnica), ali i živaca, psihičke stabilnosti, odnosa sa vlastitom okolinom. I to plaćaju obe strane, kao i oni koji se između njih nađu: zajednički poznanici i prijatelji, familija, a naročito deca nad kojom je starateljstvo ultimativni „plen“.
Baumbah i te kako zna o čemu priča i kao svedok i kao učesnik u brakorazvodnoj parnici. Njegov „Marriage Story“, najbolji takmičarski naslov sa ovogodišnjeg Venecijanskog filmskog festivala, unekoliko je zasnovan na njegovim iskustvima tokom dugotrajnog i mukotrpnog trogodišnjeg razvoda od glumice Dženifer Džejson Li. Pritom, Baumbah je pre toga slavu stekao i iz striktno „mumblecore“ okvira iskočio filmom „The Squid and the Whale“ (2005) u kojem je iz dečje perspektive oslikao razvod svojih roditelja.
Ovaj režiser i scenarista i inače studira međuljudske veze, romantične i porodične, a naročito njihova odumiranja i raspadanja. To je demonstrirao fantastičnim nizom filmova, od „Frances Ha“ (2012), preko „While We're Young“ (2014) i „Mistress America“ (2015), do još jednog Netfliksovog naslova „The Meyerowitz Stories (New and Selected)“ (2017). Imajući u vidu kvalitet ovih ostvarenja, možemo bez bojazni govoriti da pred sobom imamo autora koji kanališe energiju i humor Vudija Alena iz najbolje, zrele faze skoncentrisane oko filmova „Annie Hall“ i „Manhattan“. I to uz dodatak istinske intelektualnosti, nasuprot Alenovoj često vrlo simpatičnoj, ali svakako veštačkoj pozi.
„Marriage Story“ počinje kao razigrana i topla romantična komedija. Prvo Čarli (Adam Drajver, Baumbahov „kućni“ glumac) kao narator izlaže zašto je Nikol (lepa i senzualna Skarlet Johanson) sjajna osoba, ali nabraja i njene mane sa kojima je, dakako, spreman da živi. Onda reč preuzima ona. Nikol govori isto, šta obožava u vezi sa Čarlijem, a šta je nervira do stanja izbezumljenosti. Nakon dve montažne sekvence shvatamo da su njih dvoje na terapiji za parove i da nešto tu istinski ne štima.
Nikol i Čarli se bez daljnjeg vole, žive zajedno, imaju sina osnovca Henrija (Azi Robertson), a čak su i karijerno povezani. Ona je glumačka zvezda u Čarlijevoj of-Brodvej pozorišnoj trupi, a on je reditelj koji u uskim krugovima uživa status genija. Trupa je upravo dobila sredstva za komercijalniji projekat, ali je Nikol rešena i da još jednom pokuša da oživi glumačku karijeru na ekranima (u mladosti je bila zvezda jedne tinejdžerske seksualne komedije). Pritom, želi da to proba u rodnom gradu Los Anđelesu, što pomalo vređa Čarlijev njujorški ponos.
Njih dvoje su prolazili kroz krize i ranije. Toliko, da se članovi trupe (tu je najprominentniji Volas Šon - veteran njujorškog teatra, filmova Vudija Alena i fokalna tačka u Malovom remek-delu „My Dinner With Andre“ koji, opet, igra varijaciju samog sebe) pitaju da li se ovog puta stvarno rastaju. Odgovor jeste potvrdan, iako bi Čarli želeo da veruje da je Nikolina TV ekskurzija (snimanje pilot epizode serije) samo prolazna faza. Bitno je da su oboje odlučni da sve reše civilizovano, dogovorom, bez advokata.
To neće biti moguće jednom kad ih „industrija razvoda“ uzme pod svoje. Prvo će se Nikol naoružati advokaticom Norom (izuzetna Lora Dern) koja oštroumnost u pravnim pitanjima kombinuje sa ljigavim šarmom self-help gurua. Onda će i Čarli pribaviti advokata, prvo „ajkulu“ koju u svom maniru igra Rej Liota, a onda razumnog i smirenog starijeg gospodina sklonog kompromisu kojeg je vlastito iskustvo izučilo (Alan Alda).
Primarni ulog nisu finansije (oboje zarađuju dobro), već zajedničko starateljstvo nad Henrijem. Bitni su im „procenti“ - koliko će vremena i praznika provoditi s kime, kao i to gde će živeti, u Njujorku ili u Los Anđelesu.
Razlike između gradova koje Nikol i Čarli potenciraju zapravo i nisu tolike. Svode se na „prostor“ kojeg na zapadnoj obali ima, a na istočnoj nema, što Baumbah u scenariju, ali i preciznom režijom pretvara u štos koji se ponavlja zarad humornog i emocionalnog efekta. Razlika se potencira jednako suptilno i u fotografiji sjajnog Robija Rajana („American Honey“, „The Favourite“). Metropole su oslikane različitim nijansama, ali tu ništa nije „nacrtano“ ili prenaglašeno.
Baumbah se ipak fokusira na nešto drugo: na odnose likova koji se menjaju ili se čak gase, ali i na njihovu individualnu psihu. Da, Čarli i Nikol se razvode i drugačije se ponašaju jedno prema drugom. Ali, ne samo zbog saveta advokata, nego i zato što njihove postupke u velikoj meri diktira povređeni ponos. Takođe, kako vreme protiče i situacija postaje sve stresnija, postaju sve svadljiviji, depresivniji.
Da, deca se ljute na roditelje koji su ih „izdali“, a odrasli se ne snalaze uvek u novim sredinama i životnim okolnostima, a sitničavost i insistiranje na pukoj formi tu samo odmaže. Posebno je zanimljiva Baumbahova odluka da Henrija oslika kao ne naročito simpatično, nezainteresovano dete čiji intelekt propada usled toga što je fokus roditelja negde drugde. Mali Azi Robertson ga igra savršeno, naravno, uz Baumbahovo sjajno usmeravanje.
Briljiraju i Adam Drajver i Skarlet Johanson. Drajver poznaje Baumbahov način rada i inače se sjajno snalazi u ulogama naoko smetenih, ali zapravo izuzetno samoljubivih ljudi, što ovde podiže na novi nivo sa nijansom sete i nervnog rastrojstva. Skarlet Johanson, inače zavodljiva i taktilna, u ovoj drami ima i dozu integriteta koji dolazi s godinama i iskustvom, pa je njena Nikol i proračunata, i ranjiva, i proračunato ranjiva, ali i osvetoljubiva.
Kako se priča završava? Jedino kako je moguće, ali to nije ni bitno. Bitan je proces i važne su posledice. U tome Baumbah pomalo drži Čarlijevu stranu, ali ne navija za njega na način na koji je Robert Benton to radio za svog glavnog junaka u temeljnoj drami o razvodu i starateljstvu „Kramer vs Kramer“ (1979).
To je ujedno i jedna od dve sitne mane ovog filma. Autor nije mogao da se otrgne izazovu autobiografskog, iako je istražujući temu išao na konsultacije sa advokatima, psihoterapeutima, moderatorima i ostalim angažovanim u, cinici bi rekli, rastućoj industriji razvoda.
Drugi nedostatak filma je njegovo trajanje. Od 135 bi se komotno moglo „ošišati“ nekih 15 ili 20 minuta repeticija i praznog hoda. Opet, i pored toga što nije savršen, „Marriage Story“ će uveliko obeležiti ovu filmsku godinu. Baumbah je letvicu postavio prilično visoko za neke druge autore koji će se u budućnosti baviti razvodom na velikom platnu.
