nije više Film na dan

2015.

scenario i režija: Jason Lei Howden

uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberly Crossmann, Sam Berkley, Daniel Cresswell, Delaney Tabron, Nick Hoskins-Smith

Horor filmovi i metal muzika su najprirodniji mogući spoj. Ako volite, verovatno ćete makar poštovati ili imati tolerancije za drugo. Još nisam upoznao metalca koji ne podnosi horor, kao ni prekaljenog horordžiju kome je metal nešto strano. Ikonografija je slična, obe stvari se obraćaju istoj publici na sličan način i računaju na fanovski odnos. Iako je “fandom” često stvar površnosti, kako materijala, tako i fana, ne znači da nema fanova koji bi u problematiku ulazili dublje i, što da ne, zezali se s njom i parodirali je.

Deathgasmje upravo to: horor-komedija o metalcima koji su svirajući prizvali demona koji ljude pretvara u krvožedne zombije, a na njima je da sačuvaju žive glave i, ako je moguće, ceo svet. Naravno, očekujte krvoproliće i kreativno ubijanje. Ako vas to podseća na rane, kultne radove Petera Jacksona, za to postoji dobar razlog: film dolazi sa Novog Zelanda, a autor Jason Lei Howden, kome je ovo dugometražni prvenac, kalio se kao majstor za vizuelne efekte upravo kod Jacksona. A i uopšte, iz tog dela sveta nam dolaze vrlo uspešne i duhovite horor-komedije: Housebound i What We Do in the Shadows su novozelandski filmovi, a slično manični 100 Bloody Acres je iz susedne Australije.

Očekivano za ovakav tip filma, radnja je smeštena u učmali provincijski gradić i centrirana oko lokalne srednje škole. Naš junak Brodie (Cawthorne) je novi klinac u gradu, neprilagođeni metalac poslat da živi sa rođacima, ekstremnim hrišćanima. Kako živi pod istim krovom sa svojim najvećim neprijateljem Davidom (Hoskins-Smith), ni u školi mu neće biti ništa bolje. Jedino društvo koje uspeva naći su dva geeka (Berkley, Cresswell) koji igraju Role Play i služe siledžijama kao bokserske vreće. So na ranu je Medina (Crossmann), lepa i prijatna cura koja se zabavlja sa Davidom.

Čini se da je Brodieva egzistencija zapečaćena sve dok se ne pojavi Zakk (Blake), još jedan ekstremni metalac u gradiću. Iako se ne može nazvati baš prijatnim društvom, makar je nekakvo društvo i njih dvojica će se povezati po metalskoj liniji. Sa još dvojicom geekova će osnovati naslovnu grupu (doduše, pišu velikim slovima, jer su mala za pičke), odsvirati partituru koju su našli i prizvati demona. Počinje sranje, klanje i borba za opstanak...

Deathgasmje film koji poznaje i poštuje svoje potencijalne fanove. Nema tu kompromisa sa mainstreamom i rejtinzima, krv šiklja na sve strane u veoma komičnom maniru, odsecaju se glave i udovi, a pomahnitale ubilačke hrišćane se mlati seksualnim pomagalima. Oštriće se sekire, zabrujaće motorne pile i vrtni trimeri (od početka su zgodno na rubu svakog kadra u garaži) i sve će biti propraćeno glasnom muzikom. Čista zabava za nas koji to volimo.

Kod ovakvih filmova volim to što su jasni od početka, znamo čemu služe i nemaju pretenzija da budu nešto što ne mogu. Deathgasmsvoje likove i radnju tretira poletno, morbidno veselo i žanrovski razigrano. U pojedinim detaljima se oseća karikaturalnost i simpatična površnost i šlamperaj. Metalci, geekovi, siledžije i ostali su samo stereotipni predstavnici svojih sub-kultura, tako su napisani i odigrani, bez ikakve subverzije i bez ikakve potrebe da budu nešto više od toga. Autor nema potrebu da nas edukuje ili da bude subverzivan. Ali ako tražimo zabavu, na pravom smo mestu.

režija: Stephen Frears

scenario: John Hodge (po knjizi Davida Walsha)

uloge: Ben Foster, Chris O'Dowd, Jesse Plemons, Guillaume Canet, Denis Menochet, Lee Pace, Dustin Hoffman

Sport volimo i cenimo zato što ga savršeno razumemo i zato što je u teoriji jednostavan i pošten. Ako oduzmemo moto-sportove koji se oslanjaju na napredne tehnologije i stoga zavise od finansija i tehnološkog razvoja, ostaju nam talenat, veština, naporan rad, psihološka stabilnost, borbenost, upornost, hrabrost i taktika. Sve same pozitivne osobine koje mislimo da ih imamo ili ih, ako smo pošteni, makar želimo za sebe. Zato kada sportista padne na testu poštenja i ljudskosti to biva gadno, dosta gadnije nego tako padne neko drugi. Ponavljam, stvar je naše percepcije: od bankara, trgovaca i majstora očekujemo da su prevaranti, a od sportista, doktora i pilota ne, kunemo se u njihovo poštenje i njihov pad za nas znači da smo makar na trenutak ispali glupi.

Neka Lance Armstrong posluži kao primer. Njegova priča je slika i prilika američkog sna i nepokolebljivog sportskog duha, makar u svojoj prvoj polovini. Čovek je preživeo rak i napornu hemoterapiju, vratio se biciklizmu i bio bolji nego pre bolesti. Pobedio je na prestižnom Tour de Franceu sedam puta zaredom. Biciklizam je zbog njega porastao od evropskog sporta kojeg retko ko prati do globalnog fenomena, a pored toga se bavio humanitarnim radom i poslužio kao inspiracija mnogima da ne odustanu od svog života. A onda je uhvaćen u dopingu i cela ta priča se ispostavila kao laž. Armstrongovu reputaciju nije moglo spasiti ni priznanje kod Oprah.

The Program, film Stephena Frearsa (Dangerous Liaisons, High Fidelity, The Queen, Philomena) po scenariju Johna Hodgea (Trainspotting), nudi nam pregled cele te afere sa Armstrongom i dopingom, od njegovih skromnih biciklističkih početaka, preko šampionske slave do razotkrivanja i pada. Film je snimljen po knjizi sportskog novinara Davida Walsha, čoveka koji je prvi posumnjao da nešto nije u redu, dok su svi ostali slavili još jednog sportskog heroja.

Radnja počinje sa upoznavanjem njih dvojice i intervjuom preko stonog fudbala. Armstrong (Foster) je mladi, nadobudni Amerikanac u starom, evropskom sportu. Walsh (O'Dowd) ceni njegovu borbenost i odlučnost, i predviđa mu solidne, mada ne ravno šampionske uspehe: njegovo telo nije iz tog materijala. Još očitije, svetom vrhunskog biciklizma vlada doping, a “kud svi Turci”, tu i mali Lance. Preparati nabavljeni u švicarskoj apoteci zbog blagodeti deregulacije će njemu i njegovom timskom kolegi Johanu Bruyneelu (Menochet) doneti prvu pobedu.

Sledi bolest i terapija, a mladi Lance odlučuje da ni po koju cenu nikada više neće biti gubitnik. Svoj doping pomoću sablasnog italijanskog doktora Ferrarija (Canet) diže na novi, industrijski nivo. Osniva svoj tim, Johana postavlja za menadžera i okružuje se biciklistima koji su spremni da se zajedno s njim drogiraju, da manjaju krv i da ga taktički čuvaju u trkama. Slede pobede i titule, slava i humanitarne fondacije, ali se polako budi i sumnja. Davidu je ceo taj uspon više nego sumnjiv i zna da ima nešto sa Ferrarijevim muljanjima, ali njegove kolege to prosto ne gledaju na taj način. Jedan od presudnih za otkrivanje cele afere će biti jedan od Lanceovih timskih kolega, mladi, pošteni, religiozni momak Floyd Landis (Plemons), a njegovo priznanje će srušiti celu Armstrongovu konstrukciju laži i prevare.

U suštini, to je priča koju znamo, a ni The Program nam neće baš otvoriti oči i otkriti nešto novo. Film više ide u širinu, ređajući događaje iz Armstrongovog života (uključujući i neke potpuno nebitne i nepotrebne, poput venčanja) i pokušavajući da ih postavi u kontekst dopinga koji je polako preuzimao biciklizam sa Armstrongom ili bez njega. Film je kompetentno snimljen i režiran, scene biciklističkih trka su napete i atraktivne iako možemo pretpostaviti ishod svake od njih, i napisan je tako da poštuje izvorni materijal i u njemu datu faktografiju. Međutim, štos je u tome što to sve radi na onaj bezbedni, sterilni i u konačnici predvidljivi način.

Prva žrtva na tom planu su likovi koji su mahom dvodimenzionalni, počevši od protagoniste koji je sveden na samodopadnu, manipulativnu i agresivnu njušku. To dosta odmaže Benu Fosteru, a ni on ne pronalazi dovoljno psihološke dubine da na bilo koji način skrene sa zadatog kursa i osim odlučnosti s početka pokaže Armstrongovu pozitivnu stranu i priču učini realnijom. Bez makar osnovne simpatije za lika nam je nemoguće zamisliti da je njegova prevara bila tako uspešna, da je dostigla toliki nivo i da je trajala toliko dugo.

Isto se može prebaciti i većini ostalih likova, doktor Ferrari je beskrajno samoljubiv i karikaturalno zao, kao nekakav ludak koji petlja sa naukom i igra se boga, pritom citirajući Bibliju. Johan praktično služi za jednu komično-napetu scenu u kojoj anti-doping komisija kuca na vrata, a on i Lance su upravo “u poslu”. Čak je i sjajni Dustin Hoffman potrošen na ulogu prevarenog i ojađenog sponzora Armstrongove fondacije.

Stvari nešto bolje stoje sa Walshom i Landisom koji su jedina ljudska bića među papirnatim likovima. Chris O'Dowd i Jesse Plemons uspevaju da ih uverljivo odigraju i pobude nešto empatije, ali problem je u tome što njih dvojice zapravo nema puno u filmu. To posebno čudi iz perspektive da je ovo možda priča o Armstrongu, ali je ona Walshova.

The Program je film koji svakako možete pogledati, ali i ako ga preskočite, niste ništa propustili. Verovatno će nešto značiti onima koji su jako naseli na Armstrongovu foru ili onima koji su od početka “znali za jadac”, i to više kao komad filmske trivije, jer na planu te priče ne donosi ništa novo. Dokumentarac The Armstrong Lie je svakako informativniji. The Program ne donosi ništa novo ni na filmskom planu, fikcionalizaciju ne koristi da bi produbio likove i ispitao fenomen, u pitanju je jedna bezbedna i beskrvna doku-drama. Nije to katastrofalno loše, ali nije baš ni potrebno.

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

scenario i režija: Andrew Haigh (prema kratkoj priči Davida Constantina)

uloge: Charlotte Rampling, Tom Courtenay

Za vezu ili brak je ljubav otprilike isto što i talenat za bavljenje sportom ili umetnošću: onaj sastojak koji je neophodan da bi to bilo moguće, ali ipak ne može da stoji sam. Ono drugo što je neophodno je rešenost, posvećenost, pamet i vrlo uporan rad. Opet, za razliku od karijere u sportu ili umetnosti, ne postoji ona jedna tačka bez povratka kada možemo reći: “To je to, šta sam uradio, uradio sam” i završiti karijeru ili živeti od stare slave. Na našim vezama radimo dok smo živi.

Naši junaci su bračni par Mercer, učiteljica Kate (Rampling) i fabrički poslovođa Geoff (Courtenay), oboje u penziji, bez dece, sa psom i idiličnom kućicom malo van grada. Film ih prati kako se spremaju da proslave 45. godišnjicu braka, kroz šest dana priprema. Cifra od 45 jeste malo “ćoškasta”, ali je za 40. godišnjicu Geoff bio ozbiljno bolestan, a 50. se u tim godinama čini kao neizvesna budućnost, daleka otprilike koliko je meni bila 2015. godina kada sam prvi put gledao Back to The Future. Iako se čini da ih u njihovom idiličnom životu može omesti samo smrt, vratimo se na pasus iznad: veze su konstantan rad i šest dana je sasvim dovoljno da se uništi ono što je stvarano 45 godina.

Sve počinje sa pismom iz Švicarske. “Našli su moju Katyu”, kaže Geoff, misleći na svoju curu od pre 50 godina koja je stradala u planinarskoj nesreći i ostala zamrznuta u glečeru, večito mlada, lepa i netaknuta, onako kako je se on seća. Kate je isprva spremna da pruži mužu podršku, ipak taj događaj nema ništa s njom i datira od pre nego što su se upoznali, a i borba sa takvim duhom nema smisla. Uostalom, nije li nas popularna psihologija učila da novim ljubavima ne govorimo o prošlim? Nemam pojma zašto, valjda nije pristojno, a može i preplašiti partnera u ranoj fazi.

Zapravo, tu je prisvojna zamenica “moja” najmanji od svih problema, svi mi imamo život pre naših sadašnjih partnera i ponekad nam taj život odnese nekog ko nam je bio bitan. Mi imamo prava na svoja sećanja i svoje uspomene. Problem je, međutim, u tome kako se Geoff počinje ponašati (cigarete, osamljivanje, podgrejani interes za Kierkegarda i sasvim novi za klimatske promene, kao i nedostatak istog za druženje u bilo kom obliku) i o čemu razmišlja veći deo dana i na koji način, a o čemu ne, a morao bi. Što se Kate tiče, borba sa duhom pokojnice je možda besmislena i uzaludna, ali ni u kom slučaju nije bez posledica. Naš ego može podneti samo toliko.

Nekadašnji asistent montaže, Andrew Haigh je kao reditelj pažnju na sebe skrenuo sa gay filmom Weekend (2011), jednom iskrenom, beskompromisnom i neobičnom ljubavnom pričom. Opet, postavlja se pitanje može li relativno mlad čovek i autor samo dva dugometražna filma na najbolji način shvatiti problematiku ljubavi i uspomena u starosti. 45 Years je umetnički izuzetno ambiciozan, u izvedbi siguran i potpuno uspeo film.

Više od toga, ovde imamo razmatranje pojma vremena kroz dve oponirajuće ljubavi, koje su obe istovremeno i “mlade” i “stare”, svaka na svoj suprotan način. Nije Katya bez razloga ostala zamrznuta i večito mlada, kao što ni Kate nije slučajno ostarila. Geoffova ljubav prema Katyi je mlada zato što je on tad bio mlad, a stara zato što je naprosto u prošlosti, iako se proteže do sadašnjosti. Ljubav prema Kate je stara jer su ostarili zajedno, a opet mlada jer je sveža i još uvek traje. Vreme je istovremeno apsolutno i relativno, utiče na jedan način na ceo svet, a na potpuno drugi na naše privatne živote.

U tom smislu su izuzetno važni izbor glumaca i detalja vezanih za likove i njihov zajednički život. Haigh tako ubacuje muziku njihove mladosti, iz 60-ih pre hippie pokreta i kroz dijaloge svojih protagonista diskretno slika kako se vreme promenilo i kako su se oni promenili s vremenom. U tom smislu izbor ikona pobunjeničkog duha i seksualnog oslobađanja iz 60-ih i 70-ih nije nimalo slučajan, a prilika da ih vidimo ostarele je neprocenjivo vredna. Ljubavi su možda Geoffove i Tom Courtenay ga odlično portretira u svojim staračkim reminiscencijama i pitanjima šta bi bilo kad bi bilo, ali mi događaje pratimo uglavnom iz perspektive Kate i Charlotte Rampling hrabro i sa integritetom nosi nemalu emotivnu težinu filma. Ona nijansirano i nimalo patetično igra ulogu žene čiji se život polako rastače pred očima, a ona ima vrlo ograničene mogućnosti da uradi nešto po tom pitanju.

Film je možda Haighov i njegov pametni scenario i diskretna režija kompetentno zaokružuju temu, ali su i glumci svakako zaslužni za to da ne možemo odvojiti oči od ekrana. Charlotte Rampling je dobila nominaciju za Oscara, Tomu Courtenayu je ona bez nekog posebnog razloga izmakla. Svejedno, zbog slojevite priče i situacije koja tera na razmišljanje i zbog njih dvoje, 45 Years je obavezna filmska lektira.

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a ovde kao autor prenosim u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Čini se da je Quentinu Tarantinu bilo žao da projekt propadne nakon skandala sa “curenjem” scenarija na internet, pa se predomislio i ponovo ga pokrenuo, ali je cijela ta zbrka bila samo početak paradoksa koji su se redali u javnom diskursu prije nego li se film pojavio u našim kino-dvoranama. Najavljen je epski format trajanja od skoro 3 sata, ali bi većina toga vremena otpala na dijaloge, nasuprot akciji. Film je snimljen analogno, na traci (što je Tarantinov običaj), ovog puta u predivnom Panavision 70 formatu, ali je radnja većinom smještena interijerno, u jednoj jedinoj prostoriji, pa se postavlja pitanje je li zaista bilo vrijedno upotrijebiti takav impresivan format gdje bi i “obična” 35-ica bila sasvim zadovoljavajuće rješenje.

Da odmah riješim taj čvor, “Mrska osmorka” po tom pitanju nije promašaj, ali je prije svega namijenjena gledaocima koji i inače vole i cijene Tarantinov rad. Tri sata dijaloga s povremenim naletima akcije i krvavog nasilja neće se vući kao gladna godina i ni u jednom trenutku neće biti dosadni. Istini za volju, replike neće biti toliko duhovite i citatne na kakve smo navikli iz autorovih ranijih radova, ali će svejedno biti dovoljne da nam održe pažnju na zavidnom nivou. A ni vizualni aspekt neće biti potrošen bez obzira što se većina radnje odvija u jednoj prostoriji i u večernjim satima, jer Tarantino vješto režira, mijenjajući tempo, ubacujući “flashback” momente i na taj način izbacujući radnju van i na dnevnu svjetlost.

Čak, za razliku od “Odbjeglog Django” s kojom će “Mrska osmorka” najviše biti uspoređivana, Tarantino bolje upravlja sa svojim likovima kao resursima, ne “ubija” zanimljivije na tri četvrtine filma i ne ostavlja nas s manje zanimljivima i manje razvijenima do kraja. “Mrska osmorka” ima sasvim dovoljno zanimljivijih likova da čak kad i neki od njih poginu kako bi radnju “ubacili u brzinu”, ostali mogu preuzeti priču na sebe. Također, za razliku od Djangovog tretmana vesterna kao manje ili više dekoracije za “blaxploitation” priču (mitologije su suviše različite da bi se tek tako spojile), u “Mrskoj osmorci” Tarantino fluidnije miješa žanrove, vestern spaja s detekcijskim krimićem na tragu Agathe Christie (“Deset malih crnaca” su svakako bili uzor). Spoj dijaloškog, manje događajnog i bliskog kazalištu s akcijom također je izveden perfektno, a muzička podloga legendarnog Enia Morriconea sjajno diktira tempo.

Film zapravo i počinje s njom prateći raspelo prekriveno snijegom. Kadar se širi i udaljava, pa vidimo snježne vrhove, šumu, mećavu u daljini i kočiju koja juri kako bi od nje pobjegla, a onda se zaustavlja zbog prepreke na putu. Bivši časnik Unije Marquis Warren (Samuel L. Jackson) sjedi na naslaganim truplima i traži prijevoz. Putnik u kočiji nije baš time oduševljen jer je platio za privatnost. Kao i Warren, i on je lovac na ucijenjene glave, a u kočiji putuje sa svojom lovinom. Riječ je o Johnu Ruthu zvanom Krvnik (Kurt Russell), poznatom po tome da svoju lovinu isporučuje živu, a lovina je Daisy Domergue (Jennifer Jason Leigh), “ubilačka kučka”, kako ju on predstavlja. Dvojica muškaraca brzo sklapaju aranžman da jedan drugome čuvaju zaradu, a čini se da će to biti više nego potrebno. Dokaz za to je već sljedeći “stoper”, bivši južnjački bandit Chris Mannix (Walton Goggins) koji se predstavlja kao novi šerif gradića Red Rock u kojem dvojac mora ostaviti svoju lovinu. Vremenske prilike su takve da oni tamo neće stići prije mećave, pa moraju prenoćiti u Minnieinoj pozamanteriji, jedinom svratištu usput. Tamo će četvorka iz kočije upoznati još jednu četvorku, radnika Boba (Demian Bichir) i trojicu gostiju: putujućeg krvnika specijaliziranog za egzekucije na vješalima, Engleza Oswalda Mobraya (Tim Roth), te kauboja Joea Gagea (Michael Madsen) i bivšeg generala Konfederacije Sandyja Smithersa (Bruce Dern).

Ako se pozabavimo elementarnom matematikom, jasno nam je da brojka iz naslova ne štima (sa kočijašem ih je već devetoro), a ako smo pratili imena na uvodnoj špici, shvaćamo da nam je Tarantino priredio još poneko iznenađenje, kao i to da se neki od naših vrlih gostiju lažno predstavljaju... I eto nas u ozbiljnom problemu. Jasno, radnju možemo prepričati i kraće, u rečenici ili dvije, ali opet ne možemo sa sigurnošću odgovoriti na pitanje o čemu se tu radi, odnosno koja je tema filma, ta velika ideja koju nam autor želi poručiti. Znamo da je ima, Tarantinovi filmovi, naročito recentni, su naprosto takvi: kroz postmodernu multi-žanrovsku obradu ispostavljaju određenu relevantnu temu i stav. Jedna od tih tema može biti rasizam o kojem govore dvije najsnažnije replike u novom filmu, vremenski odvojene i tematski kontrastne, o osjećaju sigurnosti kod bijelaca, odnosno crnaca u američkom društvu, kako tada, nekoliko godina iza građanskog rata, tako i sada u svjetlu učestalih rasno motiviranih incidenata. U prilog tome govori i jedan od motiva koji se ponavljaju kroz film, Lincolnovo pismo koje posjeduje Warren.

Druga tema koja se može iščitati iz teksta filma je mizoginija i posljedična ženska osveta kad emancipacija i jednakost nisu moguće. Tarantino se time već bavio u svojim filmovima “Kill Bill” i “Death Proof”, ali ovdje imamo drugačiji tretman. Daisy nije nevina žrtva, već apsolutni negativac, lajava, otvoreno rasističkih stavova i ponosna na svoju banditsku karijeru. Kao takva, ona provocira, dobiva udarce, gubi zube, biva zalivena hranom i tjelesnim izlučevinama po licu, ali svejedno uvijek ustaje na noge. Ona je možda “ubilačka kučka”, ali je svejedno moramo poštivati kao jaku ženu. Opet, nijedna od te dvije teme nije toliko istaknuta da bi nosila cijeli film, pa možda odgovor treba potražiti dalje, u detaljima i kontekstu. Možda Tarantino “Mrskom osmorkom” promišlja vestern kao žanr. Imamo Morriconeovu muziku kao posvetu špageti vesternima, a i likovi i erupcije amoralnog, nihilističkog nasilja su na tom tragu. Opet, postratnim kontekstom Tarantino žanru prilazi iz novohollywoodske, revizionističke perspektive, ulazeći u polemiku s klasičnim, epskim vesternima (na koje opet asocira raskošna fotografija). Naime, veterani obje vojske pojavljuju se u vesternima, ali o svojim ratnim prošlostima ne govore, nego egzistiraju zajedno težeći k nekom zajedničkom cilju. Tarantino ratni kontekst i strane na kojima su se likovi borili izbacuje u prvi plan u njihovim razgovorima i sukobima. To se opet može vezati na rasizam i truli kompromis u temeljima američkog društva koji pokušava zadovoljiti sve strane, što je nemoguće i zbog čega je to društvo još uvijek nedovršeno. A možda se “Mrskom osmorkom” Tarantino zapravo bavi sobom i svojom karijerom.

Većinu glumaca smo već vidjeli u njegovim filmovima, uglavnom igraju varijaciju na temu svojih tipičnih uloga, neki su čak ubačeni pomalo na silu. Čak se i Jennifer Jason Leigh uklapa u autorov modus operandi da u film ubaci zvijezdu čiji se sjaj pomalo ugasio. A i zatvoreno okruženje te pitanja kojima se likovi bave neodoljivo podsjećaju na autorov (službeni) prvijenac “Reservoir Dogs”.

Bilo kako bilo, “Mrska osmorka” daje nam misliti, a u tim nesavršenostima, neujednačenostima i nedoumicama može se i uživati. U trajanju od skoro tri sata sigurno će se naći nepotrebnih djelova, poput naratora koji je tu samo da bi redatelj održao tradiciju pojavljivanja u svojim filmovima. Jedan flashback će skliznuti u nepotrebnu vulgarnost, a ni drugi, duži, neće biti neophodan, mada dolazi u pravo vrijeme da presiječe ustaljeni ritam. Uvod će možda biti pretjerano elaboriran, Mannixovo premišljanje je možda nedovoljno, a mogli bi se naći i logički nedostaci u ustroju priče usljed ograničenog prostora na kojem se zbivaju pozadinske priče pojedinih likova. No i pored toga dobit ćemo ono po što smo došli: osebujan film koji nam ni u kom slučaju neće biti dosadan.

kritika originalno objavljena na monitoru

2015.
režija: David O. Russell
scenario: David O. Russell, Annie Mumolo
uloge: Jennifer Lawrence, Robert De Niro, Edgar Ramirez, Bradley Cooper, Diane Ladd, Virginia Madsen, Isabella Rosellini, Dasha Polanco, Elisabeth Röhm, Jimmy Jean-Louis, Ken Howard, Susan Lucci, Laura Wright, Maurice Benard

Usisavanje mi nije problem, ali kod pranja poda već povlačim crtu. Ali opet, kad se u nepredviđenim okolnostima dohvatim kante sa vodom i krpe, osećam neviđenu zahvalnost što mogu stajati uspravno, što ne kvasim ruke i što ne moram hvatati prljavu krpu. Znajući da većina globalne muške populacije o pranju poda ima sličan stav kao i ja, ako ne i ekstremniji, osećao sam da je samo žena mogla izmisliti sistem sa motkom i krpom koja se sama cedi. Samo praktična žena koja se u svom životu naprala podova.
Nisam joj znao ime, ali sad znam. Joy Mangano. I mišljenja sam da je i ona zaslužila hollywoodski bio-pic o sebi. Mislim, dobio ga je momak koji je izmislio servis za dangubljenje i dobrovoljno špijuniranje i biznismen koji je pakovao “high-end” personalne kompjutere, zašto to ne bi zaslužila i žena koja je svojim izumima, a pre svega narečenom krpom, olakšala život brojnim muškarcima i ženama i pride bila pionir i unapredila TV prodaju? Reći ću vam samo: ne potcenjujte običnu, skromnu krpu za pod.
Pitanje je samo kako nečemu tako trivijalnom kao što je krpa za pod prići i kako prići njenoj izumiteljici. Život Joy Mangano bi se mogao opisati kao “rags to riches”, ali ne onako prenaglašen kako to Hollywood voli i na njega je uticalo više faktora nego što ih je filmska industrija spremna razmotriti. Da li takav film treba raditi kao “kitchen sink” dramu? Da li kao motivacionu operu radničke klase? Da li kao melodramu na granici sapunice? Da li kao kapitalističku, pionirsku i izumiteljsku bajku ili možda kao feminističku varijaciju na temu Pepeljuge bez princa? I pitanje je treba li to raditi baš David O. Russell.

Ono što se za ovog zanimljivog filmskog autora može sa sigurnošću tvrditi je da ima običaj da krene jednim tokom, naglo skrene prema drugom, trećem, četvrtom, ali na kraju sve to nekako konvergira u jednu priču i jedan film. Ponekad malo “na mišiće”, ali svejedno. Takođe, autor voli milje raširenih disfunkcionalnih familija, i voli to tretirati na rubu farse. Često smešta filmove u okruženje niže srednje klase, a priče svojih likova uvrće i uzdiže do operetskog nivoa. I na kraju, za pretpostaviti je da će se u njegovim filmovima pojaviti dobitnička kombinacija glumaca, Jennifer Lawrence koja je od velikog talenta izrasla u najveću glumačku zvezdu, Bradley Cooper i, ako je moguće, Robert De Niro.
Sve to stoji i sa Russellovim novim filmom, Joy. Imamo Jennifer Lawrence u naslovnoj ulozi, Roberta De Nira kao njenog oca, a Bradley Cooper se kasnije pojavljuje kao poslovni partner, vlasnik TV kanala za prodaju i zadužen za liniju proizvoda. Isto tako, imamo i sliku nezdravog socijalnog okruženja, ali i najveću porodičnu histeriju koju smo do sada mogli da vidimo u Russellovim filmovima. Imamo i nadahnutu priču o uspehu, sukob sa sistemom (kroz začkoljice o patentnim pravima). Ali, to se na našu žalost po prvi put u Russellovoj karijeri (ako ne računamo Accidental Love, kojeg se odrekao i koji nije ni završio) ne uklapa u jednu koherentnu celinu, iako su pojedini delovi i detalji toliko zabavni da graniče sa briljantnim.
Primera radi, cela uvodna trećina koja tematizira Joyinu nimalo veselu egzistenciju je vrhunski zabavna porodična farsa visokog tempa. Ona je samohrana majka dvoje dece. Njen bivši muž, neuspešni pevač Tony (Ramirez), živi u njenom podrumu, zajedno sa njenim ocem Rudijem sa kojim se ne podnosi. Njena majka (Madsen) leži u krevetu u dnevnoj sobi i po ceo dan “proždire” sapunice na televiziji toliko da joj one kroje realnost. Za tu priliku je Russell snimio nekoliko scena iz sapunice i to sa pravim zvezdama takvog televizijskog sadržaja (Lucci, Wright, Benard). Rezultat je valjanje od smeha. Joyina zla polu-sestra Peggy (Röhm) se povremeno pojavljuje toliko da bi ju uvredila ili okretala oca protiv nje. Jedino pozitivno prisustvo u njenom životu je ostarela baka (Ladd), ujedno i naša naratorka, te suseda i prijateljica Jackie (Polanco), kada navrati.

Opet, iako bi ih manje vešt reditelj predstavio kao klasične filmske zlikovce, Russell pokazuje osećaj za nijansu i njegov portret tog okruženja je topao koliko je bizaran. Nisu to loši ljudi, samo su sebični, nesnađeni i nesposobni, pa Joy mora s njima izlaziti na kraj. Primera radi, Rudy će joj, koliko je u njegovoj moći, pomoći sa poslom ili novčano, sa hipotekom za kuću, ali je potpuno disfunkcionalan kada je sam. Srećom upravo je upoznao bogatu italijansku udovicu Trudy (Isabella Rosellini u jezivom, ali genijalnom izdanju).
Upravo će ona i nespretni Tony biti katalizator za genijalnu ideju: krpu za pod sa mehanizmom za ceđenje i “glavom” od jedne neprekinute pamučne niti i to u trenutku kada je njena egzistencija na najnižem nivou, kada je na kolenima i kada se poseče ribajući pod Trudine jahte dok se ostali zezaju kao da se ništa ne dešava. Ona će kasnije te večeri mrtva umorna zaspati na stepeništu i probuditi se sa izumom u svojoj glavi.
Tada film kreće kao inspirativna poslovna priča, borba za patent, borba za plasman, borba sa pritiskom Trudy kao investitora, Rudija kao njene produžene ruke i zlobne i ljubomorne Peggy. Kada konačno, i to Tonijevim posredstvom, upozna Neila Walkera (Cooper), vlasnika linije proizvoda i kanala za TV prodaju, čini se da je naša “Pepeljuga” Joy konačno upoznala princa, ali njihov odnos ostaje čisto poslovan. Čak i kad se Joy pokaže kao sjajan prezenter i prodavac i kad krpa krene da se prodaje u astronomskim ciframa, novi problemi počinju...
Ima tu nečeg nepravednog i zastrašujućeg u poslovnom svetu i Joy svi savetuju da odustane, da to nije za nju i da ona nije sposobna za to. Ali ona se ipak drži i svoje vizije i onoga što misli da joj pripada i pokazuje da je nešto više od samo majke i domaćice bez posla. Njena životna priča može poslužiti svakome ko misli da ima dobru ideju. Međutim, nisam siguran da se to može postići ovim nespretno složenim filmom koji nosi njeno ime.

Prvi problem je to što Russell ne zna kada da sa filmom završi, jer se pre kraja film mogao okončati na barem tri mesta i da je to napravljeno, bio bi za nijansu ili dve koherentniji. Istini za volju na jednom mestu Russell i Jennifer Lawrence poentiraju prilično snažno, ali ni to dovoljna naplata za razvlačenje. Drugo, putem Russell ispušta iz vida rešenja koja su u ranijim fazama bila ključna i potpisna, kao što je to baka-naratorka. Treće, iako su sapunice briljantan detalj na televiziji i primenjive na porodičnu melodramu, čini se da se “sapuničasti” pristup pojavljuje na nekim drugim mestima na kojima ga ne bi smelo biti, pa tako preuzimaju duh celog filma. Konačno, u toj nekoherentnosti i stilskoj neujednačenosti nismo baš sigurni šta je Russell hteo postići i kakvu poruku poslati.
Ono što je presudni kvalitet koji izvlači film je njegova zvezda Jennifer Lawrence sposobna da odigra bukvalno sve i da pritom razigra ostatak glumačke postave. Njena hipnotička moć je tolika da mi kao gledaoci zaboravljamo na notornu činjenicu da je ona već u startu barem 10 godina premlada za ulogu koju igra. Ona uspeva da nas uveri da je ona Joy, i kad je vesela i kad je tužna i kad je determinirana da uspe i kad je na rubu očaja i odustajanja.
Do sada je, sa izuzetkom Debre Garnik i njenog remek-dela Winter's Bone jedino David O. Russell uspevao da iz nje izvuče maksimum, sa Bradleyem Cooperom ili bez njega, da joj osigura Oscara za Silver Linings Playbook i tri Zlatna Globusa pride, da je dovede do vrhunca glumačke kreativnosti i iskrenosti i da joj otvori nove horizonte. U American Hustle Jennifer Lawrence je imala relativno malu ulogu, ali je ona bila za pamćenje.
Na konferenciji za novinare posle osvajanja trećeg Globusa za Joy, glumica je izjavila kako konačno ima Davida kao pratioca i drugara samo za sebe. Jennifer Lawrence je svakako svesna da je njeno izdanje dosta iznad nivoa filma u celini, a možda i toga da je kao glumica prerasla Russella kao reditelja i da joj je potreban novi izazov. Možda je to i problem, pa smo primorani da gledamo vanserijsko glumačko izdanje koje rastrzan i nekoherentan film može učiniti gledljivim i elementarno zabavnim. A možda je stvar i u tome da je Russell do sada imao muške protagoniste za pokretače i da je u stanju napisati snažne ženske likove samo kada su u pozadini.

2015.

scenario i režija: Marco Bellocchio

uloge: Pier Giorgio Bellocchio, Roberto Herlitzka, Lidiya Liberman, Alba Rohrwacher, Federica Fracassi, Ivan Franek

Moram priznati da je Sangue del mio sangue dosta zeznut film i da me je dosta namučio. Naravno, to se ne odnosi na gledanje, jer je film umetnički nadahnut, zanatski više nego korektan, zapravo majstorski, vizuelno atraktivan i poetičan. To se odnosi na interpretaciju, formiranje suda i uobličavanje istog u, nadam se, koherentnu kritiku. Ako je neki film zaslužio više pažljivih gledanja uz hvatanje beležaka, traženje poveznica i podsećanje, onda je to ovaj.

A to zapravo nije ni čudno, uzevši u obzir život i dugu i bogatu karijeru Marca Bellocchia koja sadrži preko 40 naslova celovečernjih igranih, kratkometražnih i dokumentarnih filmova, kao i televizijskih filmova i serija. U svojoj karijeri osvajao je i brojne nagrade na velikim festivalima poput Cannesa, Berlina, Venecije... Prekršiću jedno od pravila kritičarskog posla i reći da je moje znanje o njegovom delu uglavnom “second hand”. Smatram da je tako poštenije nego da se upustim u lupetanje.

U odvojenim vremenskim periodima sam pogledao možda par njegovih filmova. Uočio sam neke poveznice, ali ima nisam pridavao značaja. Radnju uglavnom smešta u gradić Bobbio u kojem živi i koji tretira više kao fiktivno nego kao stvarno mesto, a teme kojima se često bavi su tipično italijanske: katolicizam, komunizam, ljudska i društvena korupcija, zablude i glupost. Ključ i žanrovski okvir u kojem se bavi time varira od filma do filma.

Sangue del mio sangue je smešten u Bobbio i podeljen na dva dela koji prate dve linije radnje. One su ujedno i povezane i odvojene, kako glumcima i likovima, tako i u detaljima i u generalnom tonu. Prva priča je smeštena u XVII vek u okruženje samostana. Oficir Federico (Bellocchio) dolazi da istraži smrt svog brata sveštenika koji se ubio i tako počinio najveći greh u katolicizmu, pa je sahranjen na groblju za magarce i razbojnike, što njegovoj uglednoj familiji pričinjava sramotu. Jedini izlaz je da se dokaže da ga je časna sestra Benedetta (Liberman) sa kojom je provodio puno vremena pred smrt zavela, što implicira da je ona veštica koja je prodala dušu vragu. To dovodi do inkvizicijskog suđenja i tri iskušenja (suze, voda i vatra), ali i do sve dublje povezanosti između nje i Federica.

Okidač druge linije radnje, smeštene u savremeno doba, je jedna figura prisutna, ali neobjašnjena u prvom delu. U drugom delu je on grof Basta (Herlitzka) koji sa svojom poslugom živi daleko od očiju javnosti u sada napuštenom samostanu. Grof, međutim, ima čudnu osobinu da se po mestu šeta isključivo noću... Bilo kako bilo, u grad dolazi ruski investitor (Franek) koji želi da kupi samostan i to pokušava da ostvari preko korumpiranog poreznog inspektora Federica (opet Bellocchio), ali nalazi na otpor gradskih glavešina i “viđenijih ljudi” koji sami imaju svoju korupcionašku shemu na čijem vrhu je sam grof.

Prvi deo se, logično, može smatrati kritikom katolicizma (kakav je nekada bio na vrhuncu svoje moći) i prakse inkvizicije u kojoj stradaju prigodne žrtve. Međutim, ozračje nije tako crno-belo, a Bellocchio se poigrva sa brojnim biblijskim referencama. Indikativno je to da Federico noći u kući dveju sestara koje se zovu Martha i Maria (Fracassi, Rohrwacher) i koje ga stalno telesno iskušavaju. Drugi deo već liči na farsičnu tragikomediju sa elementima vampirizma.

Neke očite veze nije teško naći. Recimo, u obe priče se duhovno i svetovno bore za prevlast, a nivo korupcije se samo povećava. Tako je u prvom delu čak i uglavnom jasno da je u rukama duhovnika smeštena moć koja ih apsolutnim arbitrima i podložnima korupciji, dok su svetovna lica često nemoćna ili povodljiva za voljom autoriteta. U drugom delu je odnos moći pomeren ka egalu. Vampirska korupcionaška shema je povezana sa crkvom, ne samo zbog samostana, nego i zbog toga što su i jedni i drugi slika i prilika stare moći i aristokratije. Njima nasuprot dolaze predstavnici savremene nove moći, “new money”, bahati, blazirani i uglavnom nezainteresovani investitor i njegov pomagač, korumpirani državni službenik. Njihov sudar i borba su simptomatični za današnji svet: oni se bore za svoje privilegije, ali na takav način da se u sistemu ništa suštinski ne promeni, da se očuva status quo.

Naravno, ovo je samo moje tumačenje na osnovu jednog gledanja, sirovih informacija sa različitih strana i pokušaja rekonstrukcije. Apsolutno ne tvrdim da je jedino ili čak uopšte ispravno. Čini mi se da Marco Bellocchio često referira na svoje ranije radove koje ne poznajem, a da bih se sa tim znanjem bolje orijentirao kroz film.

Uostalom, to nije ni najvažnije što utiče na utisak o filmu. Stvar je atmosfere, raspoloženja i emocije koju Bellocchio stvara i u čemu mu svesrdno pomažu odlični glumci. Melanholija, elegija i tragedija na početku filma su kasnije zamenjeni farsom u kojoj svi učestvujemo. Je li to Marx rekao? Znajući Bellocchiove političke simpatije iz mladosti, ne bi me čudilo da se baš time vodio. Kao što me ne bi čudilo da je imao u vidu i pojedine marksiste. Razne stvari se na razne načine prenose kroz vreme. Ne samo krvlju.

2015.

režija: Ken Kwapis

scenario: Rick Kerb, Bill Holdermann (po knjizi Billa Brysona)

uloge: Robert Redford, Nick Nolte, Emma Thompson, Mary Steenburgen, Nick Offerman, Kristen Schaal, Susan McPhail

Iako nisam oduševljen nad filmovima o preživljavanju čoveka u prirodi, moram priznati da sam bio zaintrigiran zvezdama ovog filma. Iako nisam toliko star, niti se osećam staro, moram priznati da su mi gerijatrijske komedije izuzetno simpatične, a dvojica veterana Robert Redford i Nick Nolte su uvek dovoljan razlog da bih pogledao neki film. Osobito ako obećava konstantno džangrizanje i duhoviti ping-pong između njih dvojice.

Već sam naslov govori da će ovo biti relativno lagana varijanta u poređenju sa Redfordom izgubljenim na moru (All Is Lost) ili Reece Whiterspoon koja nakon promašenog života traži pravu sebe na pešačkoj ruti od meksičke do kanadske granice (Wild). Nije tu toliko ni stvar preživljavanja, ni samospoznaje, koliko ponovnog povezivanja sa nekadašnjim prijateljem. Kruži priča da je Redford pročitao knjigu Billa Brysona i video to kao priliku da sa Paulom Newmanom osveži sećanja na Butch Cassidy and the Sundance Kid(1969) i The Sting (1973), ali je Newman umro još pre nego što je projekat započet. I Nolte je dobar izbor, kao što bi to bio bilo ko od još uvek živih glumaca iz te generacije.

Bill Bryson (Redford) je putopisac koji se nakon uspešne karijere lutanja po Engleskoj i Australiji ustalio u New Hampshireu sa ženom Catherine (Thompson) i gomilom dece. Upoznajemo ga kao televizijskog gosta i shvatamo da mu komunikacija sa živim ljudima i širim auditorijumom ne ide, ali i da mu nešto fali. Jedna od sledećih scena na sahrani potvrđuje naše sumnje: kao i mnogi ljudi koji su život proveli u pokretu, on statičnost vidi kao prvi znak smrti. Kako je lutao dalekim krajevima, ali nikad Amerikom, dolazi na ideju da se “prošeta” rutom kroz Appalachiu, od dubokog Juga do Maina na severu, dugom preko 2.000 milja.

Sad, kako je u godinama, a nikada baš nije bio sportski tip i šetač, njegova ideja se čini blesavom i potencijalno opasnom njegovoj ženi koja ga neće pustiti samog na avanturu. Jedini koji želi da mu se u avanturi pridruži je prijatelj iz mladosti Katz (Nolte), čovek sumnjivog životnog stila, fizičke kondicije i moralnih nazora. No dobro, “a friend in need is a friend indeed”. Međutim, prvi pogled na Katza nam govori da je taj aranžman recept za katastrofu. predebeo je, proždire slatkiše, kaže da ga juri policija, mrmlja kao da je pijan iako se kune da je trezan i sve u svemu, na ceo taj poduhvat gleda kao na zajebanciju.

Znamo šta sledi, red zajebancije, red melanholične reminiscencije, red iskrenih trenutaka i otkrivanja “velikih životnih istina”. Naravno, na putu nisu sami, naletaće na druge šetače (Kristen Schaal će imati komičnu epizodu kao nepodnošljivo lajava šetačica), ljude u turističkoj industriji i obližnjim gradovima, kao i na životinje (epizoda sa medvedima je osvežavajuće kretenska). To će im pomoći da se povežu sami sa sobom, jedni sa drugima i prirodom generalno, kao što to obično biva u takvim filmovima.

Iako su obojica vidno prestari i za takve zajebancije i za uloge koje igraju (Bryce je knjigu napisao kada je imao 44 godine), njihova međusobna hemija je izvanredna. Likovi su, doduše, tipski i njih dvojica ih mogu odigrati i u snu, ali to čine sa šarmom. Bryce samo želi da se ponovo oseti živim i da to, ako je moguće, potraje, dok je Katz neizlečivo džangrizav, lenj i aljkav, ali je zapravo svoj život proživeo po svojim pravilima, koliko se dalo. Opet, nekako nam je drago da ih gledamo u tim njihovim detinjastim i ne baš verovatnim avanturama. Prosto, osećaj je prijatan. Ostali glumci su tu da popune prostor i slede uputstva koja njih dvojica izdaju. I to je sasvim u redu.

A Walk in the Woods je film za lagano gledanje i zaboravljanje koji će vas verovatno više oduševiti atraktivnim kadrovima i simpatičnim, nonšalantnim tonom u glumi nego svojom predvidljivom pričom, porukom ili autorskim postupkom. Ono što mene muči je pitanje zašto je Robert Redford, ujedno i producent film, drugima poveravao posao koji je mogao sam da obavi, verovatno i bolje, a svakako sa više ličnog pečata. Šta će mu Michael Arndt koji piše pod pseudonimom i Ken Kwapis, reditelj sa televizijskim iskustvom i nekoliko romantičnih komedija iza sebe? Nema razloga za veliku brigu, oni svoj posao rade zanatski korektno. Redford je u formi i kao glumac, a verujem i kao autor da bi ovom projektu koji mu lično znači dao i lični pečat.

2015.

scenario i režija: Apichatpong Weerasethakul

uloge: Jenjira Pongpas Widner, Banlop Lomnoi, Jarinpattra Rueangram, Richard Abramson

Prevod na engleski, a posredno i na druge jezike, iako je pesnički i dotiče suštinu filma, ni u kom slučaju nije srećan izbor. Originalni naslov se sa tajlandskog prevodi kao Ljubav u Khon Kaenu. Iako zvuči kao bezvezna floskula i opšte mesto, autoru filma ipak nešto znači. U pitanju je grad u kojem je Apichatpong Weerasethakul odrastao, a sa tim film dobija kvalitete jedne tople i ljudske posete voljenom, skoro pa rodnom gradu.

Ujedno, ovo mu je i prvi zapravo dugometražni film otkako je Weerasethakul dobio Zlatnu Palmu u Cannesu za film Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives 2010. godine. Film je svoj festivalski život opet započeo u Cannesu, ovog puta u Un certain regard konkurenciji, i od tada je na turneji, a u toku jeseni se zaustavio u našim krajevima.

Poznavaoci njegovog dela u koje se ne ubrajam (ovo mi je prvi susret s njim) tvrde kako je Rak ti Khon Kaen dosta tipičan i očekivan film za autora, da je i inače sklon sporom tempu u kojem se prepliću java, snovi, uspomene i spiritualnost i da njegov stil zapravo traži određeno vreme prilagodbe. Ovo je ono što možemo nazvati filmom iskustva.

Priča, ako se to može pričom nazvati, vrti se oko improvizovane bolnice u bivšoj školi u koju su smešteni vojnici masovno oboleli od čudne spavajuće bolesti. O njima se brinu familije i dobrovoljci, povremeno ih pogleda doktor i prikačeni su na nekakvu aparaturu koja ispušta nekakvu neonsko svetlost kakvu i inače vezujemo za urbane pejzaže Tajlanda i ostatka razvijenijeg Dalekog Istoka. Vojnici se povremeno bude, nešto promumlaju i ponovo se vraćaju u san. Jedna od sestara je vidovnjakinja i tvrdi da može razgovarati s njihovim dušama dok spavaju.

Jedan od njih, Itt (Lomnoi) je malo poseban slučaj, njegovi budni periodi traju malo duže i za vreme njih se ponaša skoro funkcionalno. O njemu se brine volonterka Jenjira (rediteljeva “kućna” glumica Jenjira Pongpas), hroma žena sa friškim američkim mužem koja više nego išta želi operaciju koja bi joj noge dovela na istu dužinu. Između njih dvoje se formira neobično prijateljstvo i povezanost.

Ostatak filma uglavnom pokriva vreme koji oni provode zajedno, u bolnici i izvan nje. Zapravo, potrebno je naviknuti se na pravila Weerasethakulovog sveta, jer ni u jednom trenutku nismo sigurni gde smo.

Da li junaci sanjaju da su budni, pa sve deluje realno? Ili je realnost zasnovana na para-nauci (koju ćemo upoznati kada doktori u belim mantilima sa ozbiljnim facama nepovezanim pacijentima trućaju gluposti) toliko blizu lucidnog sna. Koji je uticaj prošlosti na sadašnjost? Zašto dve lepotice tvrde da su boginje i događaje objašnjavaju polu-mitskom bitkom od pre 1000 i kusur godina? Čemu služe one kartice sa budističkim citatima? Kako šuma odjednom postaje hram? Zašto neki tip kenja u džungli i zašto reditelj fiksira kadar na njega? Čemu služi onaj kadar pokretnog stepeništa u trgovačkom centru, osim što je atraktivan?

Na ova pitanja možda nećemo dobiti odgovor, bar ne tako lako i tako jednoznačno. Ali možemo osetiti da sve skupa ima smisla i u rediteljevoj glavi i nama koji to gledamo. Jednom kada prihvatimo unutarnja pravila tog fiktivnog sveta, možemo se prepustiti i uživati u jednom neobičnom, ali opet toplom filmskom iskustvu.

2015.

režija: John Crowley

scenario: Nick Hornby (po romanu Colma Toibina)

uloge: Saoirse Ronan, Emory Cohen, Domnhaal Gleeson, Jim Broadbent, Fiona Glascott, Jane Brennan, Brid Brennan, Eileen O'Higgins, Julie Waters, Jessica Paré

Mogu govoriti samo za sebe i nakon osam godina i sve države, reći ću da je odluka da emigriram jedna od najboljih u mom životu. Zvuči otrcano, ali svako novo iskustvo je generalno dobra stvar, naročito ako vodi ka boljem životu. Takođe, treba biti pošten i reći da migrantski put nije posut zlatnom prašinom i da od čoveka zahteva upornost i fleksibilnost za koju mnogi nisu spremni. Naprosto, pravila igre se malo razlikuju od države do države i od mesta do mesta, a birokratsko društvo (a svako društvo je birokratsko na ovaj ili na onaj način) se trudi da svojim propisima imigracije oteža. Svejedno, vredi pokušati.

Ali vredi imati na umu i razlike u uslovima i iskustvima migracija. Ako idete na sigurno, sa poslom koji vas čeka ili se makar možete osloniti na nečiju pomoć, biće vam dosta lakše nego da uprtite zavežljaj na leđa i krenete u nepoznato bez igde ikog svog. Kada vas čeka smeštaj, lakše ćete se naviknuti na novi svet nego kad vas stave u izbeglički kamp isključivo sa vama sličnima. Međutim, otežavajuće okolnosti malo znače ako ste tamo gde jeste očajni. Vredi pokušati.

Jednom kada se nađete tamo gde idete, imajte u vidu da je vaš put tek na početku. U modernom svetu više nije ni toliko fizički teško ili skupo doći negde, ali duhovna i mentalna transformacija će možda potrajati ceo život. Treba se naviknuti, naučiti jezik, uklopiti, izgraditi novi identitet, možda očuvati i stari ili makar neke njegove delove. A ni nostalgija nije nešto za potcenjivanje. Napašće vas svakako, možda čak i gadno i pitaćete se šta vam je sve to trebalo. Opet, u današnjem globalnom svetu život je na različitim geografskim širinama i dužinama suštinski više sličan nego što je različit, a modernim kanalima komunikacije se efikasno krati distanca. U svakom slučaju, spremniji ste nego što su bile neke prethodne generacije.

Naša junakinja Eilis (Ronan) je mlada devojka koju njen rodni depresivni irski gradić ograničava. Ona je stidljiva, neugledna i nesrećna. Radi nedeljom u prodavnici kod gospođe Kelly, trač-babe otrovnog jezika, nema neke velike šanse u životu i zapravo je na teret majci i sestri. Njena porodica se ne može nazvati siromašnom u klasičnom smislu te reči, ali Irska 50-ih godina definitivno nije ni nalik na Irsku danas. Iako ni kod kuće neće gladovati, Eilis se može ostvariti jedino negde daleko. Srećom, pa njena sestra Rose (Glascott) poznaje sveštenika Flooda (Broadbent) u Brooklynu koji joj može naći i smeštaj u pansionu kod tipične stare irske gospođe Keogh (Julie Waters, odlična) i posao u robnoj kući.

I eto nje na brodu, na Ellis Islandu i konačno u Brooklynu. Eto je u pansionu, na poslu i u crkvi. Eto je u večernjoj školi (jer je dovoljno pametna i ambiciozna, a otac Flood je velikodušan) i na igrankama. Prvo ima napade nostalgije, teško se uklapa u život, radni i socijalni, u Brooklynu i ne komunicira ni sa kim ako ne mora. Ali kad se u njenom životu pojavi Tony (Cohen), simpatični italijanski vodoinstalater dobrog srca, i njena perspektiva se menja. Postaje samouverena, čak duhovita i polako gradi svoj život u Brooklynu.

Sve dok se ne dogodi tragedija. Rose iznenada umre, a Eilis mora otići kući na mesec dana da makar pomogne majci. Ali Eilis je sada druga osoba. Iako još uvek govori sa irskim akcentom, ona je u očima sugrađana sada samouverena, obrazovana i relativno uspešna Amerikanka i svi se utrkuju da je zadrže, da joj nađu posao i dobru partiju za muža. A imućni Jim Farrell (Gleeson) se čini baš kao prava partija za nju, a još je i prilično zagrejan...

Na prvi pogled se čini da je u pitanju jedna kompetentno snimljena i eskapistički nostalgična ljubavna drama, ali ispod centralnog zapleta o “slatkim mukama” oko izbora između dva momka kriju se neke druge i dublje teme. Emigracija. Izgradnja osobe kroz iskustvo. Društvo šansi nasuprot društvu nasleđenih privilegija. Nostalgija. Modernizacijske intervencije su minimalne, ljubavne scene su decentne, gotovo konzervativne i samo pojačavaju utisak nostalgije za starim vremenima i starim filmovima. Čini se da su jedine novine u odnosu na taj klasičan pristup povremeni ispadi humora, toaletnog (ona minijatura na brodu sa nevremenom i kantom), a i generalno očekivanog (simpatično praznoglave cure sa kojima Eilis deli životni prostor, simpatično lajavi Tonijev najmlađi brat), a i oni služe da nam film učine još lakšim i simpatičnijim. Ali Brooklyn nije film bez težine.

Evo dva primera. U jednoj sceni Eilis odlazi u crkvu da pomogne ocu Floodu oko božićne večere za siromašne stare radnike koji godinama tradicionalno dolaze. Sveštenik objašnjava da su to ljudi koji su izgradili grad, mostove i tunele, da sada više ni nemaju od čega živeti, a da često nemaju ni nikog svog, kako u New Yorku, tako i kod kuće. Drugi primer je duh palanke u Eilisinom rodnom gradiću. Jednom kada je uspela u životu, svi se otimaju oko nje i žele je u svom društvu, isti oni koji je nisu ni primećivali ili su je potcenjivali.

Brooklynje film čiji autori pokazuju osećaj za nijanse. Nije tu stvar ni samo u veoma dobroj, za Oscara nominovanoj adaptaciji scenarija koju potpisuje Nick Hornby, i sam pisac romana. On je svakako sjajan izbor za adaptaciju jer može razmišljati na dva koloseka. Stvar je i u nijansama i detaljima koji život znače, u sjajnoj upotrebi kamere za rekonstrukciju vremena i prostora, kao i za prikazivanje promene perspektive koju Eilis doživljava. Gradić koji je na početku filma depresivan, kasnije je okupan letnjim bojama i gotovo turistički atraktivan. Slučajno ili ne, i njen doživljaj se menja od depresivnog do turistički toplog.

Saoirse Ronan je jako zanimljiva glumica mlađe generacije i to iz filma u film demonstrira. Ona savršeno bira uloge koje odgovaraju njenoj gotovo dečijoj pojavi koja se vrlo lako može transformirati u vrlo ženstvenu i samouverenu. Ona ovde igra na tu kartu, a kao bonus njen irski akcenat je autentičan. Emory Cohen je sjajno prati kao Tony i uspeva da na uverljiv način prikaže jednostavnost, simpatičnost i optimizam italijaskog šljakera. Domnhaal Gleeson je možda malo suviše hladan kao Jim i nema dovoljno hemije između njega i Ronanove, ali stiče se dojam da se on preforsirao u poslednjih par godina jer ga zaista ima posvuda, što možda utiče na kvalitet pojedinih izvedbi. Ostatak ansambla ima uglavnom jednostavne likove i fino popunjava prostor koji im je ostavljen, dodajući filmu još više duha.

Za mene predstavlja iznenađenje da je ovakav film, i to još tako suptilno režirao John Crowley. Istina, on je imao i dobrih filmova na početku karijere (Intermission, Boy A), ali je njegov prethodni film Closed Circuit bio sve ono što Brooklynnije: teškorukaški predvidljivi triler sa puno popovanja. Brooklynje slojevit, inteligentan i intrigantan film zapakovan u gledljivu i dopadljivu formu koji se itekako isplati gledati, bilo da planirate emigraciju ili ne.

2015.

režija: Sarah Gavron

scenario: Abi Morgan

uloge: Carey Mulligan, Anne-Marie Duff, Helena Bonham Carter, Brendan Gleeson, Ben Whishaw, Adrian Schiller, Natalie Press, Geoff Bell, Finbar Lynch, Meryl Streep

Događaji iz Kölna su nesumnjivo napad na zapadne vrednosti i stil života jednako koliko su napad na žene kao takve. Takva masovnost i takav nivo organizacije nisu slučajni, niti je u pitanju obesna pijana zabava momaka inače nenaviknutih na alkohol. Cilj je bio sistemski zastrašiti žene i izbaciti ih iz javne sfere. Zapadna civilizacija može biti ponosna makar na nominalnu jednakost među polovima, iako se o stvarnoj jednakosti da raspravljati. Ali zaboravljamo da ta sloboda, kao uostalom nijedna druga, nije pala s neba, nego je izborena uz puno muke, i da nekada stvari nisu stajale tako. Ona se lako može izgubiti, a teško će se povratiti, zato je njeno očuvanje apsolutno nužno. Po svaku cenu.

Suffragetteje film koji ima ambiciju da nas podseti kako je ta borba tekla. Kako imamo političku temu na filmu, imamo i dilemu kako je obraditi. Koliko istorijski utemeljeno, a koliko fiktivno? Kako naći balans između širine slike i mogućnosti identifikacije sa pričom kad već nema živih svedoka? Kako istaći poveznice, a kako razlike u odnosu na slične pokrete? Da li ih gledati kao delove jedne zajedničke slike i borbe za bolji svet ili kao odvojene pokrete koji se bore za različite interese? Suffragetteće pokušati da odgovori na neka od tih pitanja.

Priča počinje sa karticama koje objašnjavaju kontekst priče. London, 1912. godine, sufražetkinja Emmeline Pankhurst je pozvala žene na građansku neposlušnost dok im se ne da pravo glasa pod istim uslovima kao muškarcima. Ona će se pojaviti kasnije u filmu, i kao treće lice, ali i osobno, i odigraće je Meryl Streep u cameo-ulozi.

Naša priča prati Maud Watts (Mulligan), pralju koja naporno radi u servisu kod eksploatatora od gazde (Bell) zajedno sa mužem (Whishaw) za manju platu, a slobodno vreme troši na sina. Za politiku nema ni vremena ni interesa. To jest, dok se ne pojavi nova koleginica Violet (Duff), zagrižena sufražetkinja koja će je upoznati sa Edith (Bonham Carter), apotekarkom i liderkom lokalne ćelije sufražetkinja. Tako ćemo dalju borbu za pravedni cilj gledati uglavnom iz njihove, a naročito Maudine perspektive.

Borba podrazumeva lagano terorističke akte prema poštanskim sandučićima, izlozima i letnjikovcu jednog ministra, pokušaj mirnih protesta i parlamentarnih inicijativa, sukobe sa policijom, a posebno sa inspektorom specijalno zaduženim za borbu protiv sufražetkinja (Gleeson), zatvor, štrajk glađu, mučenje, žrtvu. Po putu će Maud biti izbačena iz stana od strane svog isprva tolerantnog muža koji ne može da trpi sramotu sredine, a njen sin će biti dat na usvajanje. Ostaće i bez posla i jedino će joj ostati njene prijateljice i njen novostečeni ideal. Zamišljeno je da poznati incident, skakanje aktivistkinje Emily Davison (Press) bude kulminacija filma, ali emocionalni vrhunci su već dostignuti, pa cela ta scena deluje nakalemljeno.

Suffragetteje film koji pokušava da u svemu nađe srednji put, pa poslovično uvek ostaje negde između, na pola puta. Fiktivna Maud daje emotivnu dubinu i perspektivu sa kojom se možemo identifikovati, kao i njene prijateljice, ali su u pitanju uglavnom tipski likovi žena-radnica, zgodno spakovani za potrebe današnje publike. Međutim, Suffragettenije samo priča o njima i spoj njih sa širom slikom nije ispao dobar, ni po njih, ni po tu širu sliku. Fuzija deluje veštački i nalepljeno, ne dobijamo pogled ni u širinu ni u detalje stvarnog istorijskog konteksta (izuzev lokacija, scenografije, šminke i kostimografije), a likovi ne razvijaju svoj puni potencijal.

Nije da se glumci ne trude da ih ožive. Carey Mulligan je ovde u vrlo solidnom izdanju, oslanjajući se najviše na mikro-glumu, stav i mimiku (imamo puno krupnih kadrova da se uverimo). Helena Bonham Carter je zanimljivo svedena i pod kontrolom. Ben Whishaw se solidno snalazi u ulozi muža rastrzanog između ljubavi prema ženi i pritiska društva. Brendan Gleeson opet pokazuje svoje majstorstvo u ulozi inspektora, pa umesto tipskosti imamo ljudskost i nijansiranost, a Meryl Streep biva potrošena u svom kratkom pojavljivanju u kojem će na kraju njen “outfit” ispasti značajniji od njenog lika.

Centralni problem filma je njegov kontekst, odnosno odsustvo istorijski relevantnih detalja. Recimo, malo je verovatno da bi se siromašna pralja pridružila sufražetkinjama. Naime, ovaj uglavnom srednjeklasni i buržoaski pokret se borio za jednakost dobrostojećih žena sa dobrostojećim muškarcima, dok su im radnička prava kao takva bila nešto strano i verovatno odbojno. Sa druge strane, kako u ta doba ni siromašni muškarci poput Maudinog muža takođe nisu imali pravo glasa zbog imovinskog cenzusa, teško da bi se ona zauzela za plemeniti cilj koji joj ne bi doneo ništa. Scenaristkinja Abi Morgan i rediteljica Sarah Gavron socijalni kontekst koriste prigodno: odgovara im da je glavna junakinja siromašna radnica jer bi se publika teže identifikovala sa buržoaskom gospođom, ali ne žele etiketu levičarskog i socijalističkog filma, pa se Maud ne priključuje nekom od socijalističkih pokreta koji su se takođe borili za univerzalno pravo glasa, muškaraca i žena, bogatih i siromašnih.

Možemo pretpostaviti da autorice imaju dobre namere. Prosto, govore o bitnoj temi koju nemamo baš tako često na filmu i to je za pohvalu. Kartica na kraju na kraju nam govori da to nije bila jednostavna borba i da potpuna jednakost nije ostvarena dekretom i preko noći, da je “napredna” Švicarska uvela opšte pravo glasa tek 70-ih godina, a bogati Katar tek pre nekoliko godina. Uostalom, jednakost se ne završava sa pravom glasa. Problem sa Suffragette je što o svojoj bitnoj temi govori na nekonfrontativan, konfekcijski način i uglavnom ostaje na površini. Rekoh već, film ima neku emocionalnu dubinu, a tehnički i zanatski je apsolutno besprekoran. To ga čini kvalitetnom konfekcijom, ali ipak konfekcijom.

2015.

režija: Todd Haynes

scenario: Phyllis Nagy (po romanu Cena soli Patricie Highsmith)

uloge: Cate Blanchett, Rooney Mara, Sarah Paulson, Kyle Chandler, Jack Lacy, John Magaro

Dve godine pre Carol u Cannesu je trijumfovao film sa kojim će se Carolčesto porediti: La vie d'Adele. Nije tu samo stvar mesta za premijeru, niti osvojenih nagrada (u slučaju Carolto je nagrada za najbolju ulogu Rooney Mari i Queer Palma Toddu Haynesu), pa ni to da oba filma tretiraju lezbejske veze između osoba koje se razlikuju po godinama i klasnoj pripadnosti. Prava paralela koja se može povući je da ova dva filma nisu striktno rečeno gay filmovi. U slučaju La vie d'Adele, čisto zlato je činjenica da film tematizira lezbejsku vezu pre svega kao vezu, uz začin vrućih i hrabrih scena seksa. Carol, međutim, ne uspeva da pogodi tu zlatnu žicu: u pitanju je klasična kostimirana melodrama (po motivima nekako kultnog romana) koja ne tematizira dovoljno reperkusije, bilo socijalne, bilo psihološke, toga što u centru priče imamo lezbejski par.

Film počinje sa snažnom uvodnom scenom u kojoj muškarac prekida razgovor između Therese (Mara) i Carol (Blanchett). Vidi se da žene imaju zajedničku prošlost, da je razgovor bio važan, poverljiv i da će ostati nedovršen. To je stari trik i do kraja filma ćemo se vratiti na tu scenu.

Nekoliko meseci ranije, Therese je tek naivna curica koja radi u robnoj kući i deluje kao da je pala s Marsa. Ona ima kao dečka (Lacy) koji navaljuje da njih dvoje odu zajedno u Evropu i da se po hitnom postupku venčaju. Ona bi ga rado odbila, prosto nije spremna na to, ali ne zna kako. Njen život će se promeniti iz fundamenta kad upozna Carol. Zgodna, nešto starija i samouverena, situirana plavuša joj se pojavljuje na radnom mestu, pravi veliku narudžbu, ostavlja adresu za dostavu i zaboravlja rukavice, možda namerno. Ona je zaintrigirana za devojku, a i Therese ide u tom pravcu kad njih dve počnu da se druže.

Kao što Therese ima dečka sa kojim ne zna šta će, tako i Carol ima muža (Chandler) kojeg ne uspeva da se reši, a sa njim i kćerkicu. Carol takođe ima “istoriju” sa “neprimerenim vezama” sa ženama, poglavito sa Abby, što jako utiče na muževljevo ponašanje i na njihov razvod, pa i na spor oko starateljstva.

Godine su rane 50-te, društvo je izrazito konzervativno, homoseksualnost se smatra bolešću ili amoralnim ponašanjem. Ono što se danas gleda kao ljubav ili kao eksperiment sa sopstvenom seksualnošću, tada se gledalo isključivo kao afera. I tu smo u problemu: specifičnost situacije ne dolazi do izražaja i logično je pretpostaviti da bi glavni detalji priče ostali isti i da je Carol običavala imati ljubavnike, a ne ljubavnice (Ana Karenjina kao primer), te da se Therese upustila u vezu sa starijim, oženjenim muškarcem, a ne starijom, udatom ženom.

Opet, reći da je Carol loš film bilo bi blasfemično. Prvo, potpuno funkcioniše kao melodrama i ljubavnu priču tretira staloženo i klasično, a opet nekako intrigantno. Scenario je uglavnom dobar, naročito što se tiče razvoja dve protagonistkinje, odnosa među njima i neke stalne tenzije koju slutimo. Kao i svaki solidan “period piece” i ovaj je vizuelna poslastica, sa obiljem detalja što se tiče scenografije, kostimografije, frizura i šminke, na osnovu kojih se upoznajemo i sa socijalnom i sa psihološkom slikom njih dve na dovoljno diskretan način.

I njih dve su apsolutno maestralne u svojim ulogama. Cate Blanchett kao Carol demonstrira veliku unutarnju dramu koja se skriva ispod uglađenog, aristokratskog držanja, dok je Rooney Mara pravi izbor za početnu smušenost i naivnost kod Therese, kao i za transformaciju od takve “curice” do samostalne žene. I njihova hemija u zajedničkim scenama je naprosto sjajna. Sarah Paulson takođe ima veoma dobru epizodu kao Abby.

Zašto Carol onda nije bolji film? Jedan od razloga je to što, ma kako decentne i diskretne bile te scene, radnja jednostavno ne uzima maha negde do druge polovine filma. Drugo, muškarci su redom prikazani kao nametljivi, dosadni tipovi koji teraju svoje po svaku cenu, što možda i nije sasvim netačno, ali je pojednostavljeno. Treće, njih dve su zapravo pasivne u tom muškom svetu, skrivene i apsolutno spremne da drže masku i prihvate nametnute uloge. Na sve to je možda namerno stavljen akcenat u filmu, i možda je patrijarhalnost društva njima veći problem od njihove zabranjene ljubavi, ali mi ni u jednom ni u drugom slučaju ne vidimo težinu pritiska na njih. Naprosto, Carol deluje kao tipična, sigurna melodrama koja određene pojave u društvu samo pomene, ali je suviše uljudna da bi se sa njima dublje pozabavila.

Iako se roman Patricie Highsmith smatra kultnim u određenim krugovima i uveliko odstupa od psihološki napetih krimića koje je ona u principu pisala i u svakom slučaju tematizira za ono vreme prilično nepopularne stvari (toliko da ga je već poznata autorica objavila pod pseudonimom), to i dalje ne znači da se može tek tako preneti na filmski medij. Scenaristkinja Phyllis Nagy je Highsmithovu dobro poznavala i na scenariju je dosta radila, ali je nešto od autoričinih zapažanja ostalo izgubljeno u prevodu. Ne treba potceniti ni vremenski odmak od preko 60 godina, mlađi gledaoci možda neće shvatiti ondašnju društvenu klimu.

Reditelj Todd Haynes se u svojoj karijeri dosta bavio gay tematikom iz različitih uglova. Najočitije u Far from Heaven (2002), ali i u svom prvencu Poison (1991), kao i u Velvet Goldmine(1998). Zato zapravo čudi da sa Carol propušta šansu da napravi film koji će se tim aspektom više pozabaviti. Uspeo je da napravi klasičnu melodramu i da potencijal svojih glumica iskoristi na najbolji mogući način, kao i da privuče određenu publiku. Film ima 6 nominacija za Oscare, ali ne i neke realne šanse. Možda ga ta kalkulacija s nagradama zapravo koči.

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Alejandro Gonzalez Inarritu

scenario: Alejandro Gonzalez Inarritu, Mark L. Smith (po romanu Michaela Punkea)

uloge: Leonardo DiCaprio, Tom Hardy, Domhnaal Gleeson, Will Poulter, Forrest Goodluck, Grace Dove, Lucas Haas, Duane Howard, Melaw Nakehk'o, Arthur Redcloud, Fabrice Adde

Filmska kritika je subjektivna stvar i nijedan čitalac ne treba osetiti obavezu da se mojih reči drži “k'o pijan plota”. Zato i počinjem sa subjektivnim stavom i molim vas da ga imate na umu čitajući ovu kritiku. Naime, Inarritu mi kao filmski autor ni najmanje ne leži. Njegova potreba za filozofiranjem, religijskom simbolikom i teškim misticizmom u kombinaciji sa autorskim nastupom većim od života i ozbiljnijim od smrti me u startu odbijaju. Amorres perros poštujem kao izuzetno nadahnut i pismen filmski prvenac, ali ne vidim potrebu za još dva potpuno ista filma iza toga. Nije stvar ni “hyperlink” strukture, i to se, po mom mišljenju, pokazalo sa Biutiful koji je imao uredan narativ. Birdmanje tu izuzetak, sjajan film koji kao da je radio drugi autor, film koji isto tako govori pametne stvari, ali to čini sa lakoćom i na zabavan način, dovoljno da pređem preko povremenih ispada mistifikacije. The Revenant je, u velikoj meri povratak na staro i to je šteta.

Šteta je jer počinje tako dobro, in medias res, urgentno. Indijanci iz plemena Arikara napadaju traperski logor, negde na severu Velike Louisiane. Napadaju ga sa svih strana, iznenada, poput elementarne nepogode. Imaju za to i praktične razloge, pored onog moralnog, da je to njihova zemlja. O tim razlozima ćemo kasnije. Skaut Hugh Glass (DiCaprio) je zajedno sa svojim polu-indijanskim sinom Hawkom (Goodluck) malo udaljen od logora i njih dvojica dolaze na kraj bitke. Kapetan Henry (Gleeson), zapovednik ekspedicije, i iskusni traper John Fitzgerald (Hardy) se trude da sačuvaju što je više moguće ljudskih života i ulovljenih koža, ali to je sizifov posao, pa malobrojni preživeli beže prema brodu na reci, noseći onoliko robe koliko mogu pre nego što sve ode dovraga.

Ova scena se prati bez daha i fantastična je u svojoj brutalnosti i krvi koja se meša sa blatom i očajem. Ali predah na brodu se nastavlja u novi sukob. Skaut Glass, kao neko ko najbolje poznaje teren, tvrdi da su na reci laka meta za Indijance koji će ih opet opkoliti i da veće šanse imaju ako zapale brod, sakriju plen i krenu kopnenim putem, nekih 200 milja do najbližeg utvrđenja. Fitzgerald se tome protivi, ali kapetan veruje svom skautu i izdaje takvo narađenje. Seme razdora je posejano. Skaut odlazi sam napred u izvidnicu, ali ubrzo iznenadi medvedicu sa dva mladunčeta i u prvom okršaju s njom izvuče deblji kraj. Iz nekog razloga, umesto da se pritaji ili sačeka siguran pogodak, on po drugi put “čačka mečku”, i nekim čudom uspeva da je ubije, ali pritom biva još gadnije ranjen.

Kao što je CGI medvedica umalo pocepala DiCapria, odnosno Glassa, tako je u solidnoj meri pocepala i film. Kada ga ostali traperi pronađu, uspeju jedino da ga “pokrpaju”, ali je izvesno da će umreti. Kapetan traži dobrovoljce da ostanu s njim do smrti i prirede mu “kršćanski pogreb”, javljaju se Hawk i još jedan mladić, Bridger (Poulter), ali i Fitzgerald, na čuđenje svih. Njegova logika je prosta, za stražarsku dužnost je obećana nagrada, a on bi želeo “izvaditi štetu” zbog izgubljenih i sakrivenih koža.

Znamo šta sledi, zli Fitzgerald ubije Hawka pred očima nepokretnog i nemog Glassa, te ubedi Bridgera da su Arikare u blizini i da treba bežati, pa njih dvojica ostave ionako polu-mrtvog skauta u grobu. Tu na scenu stupa Glassova čelična volja da preživi, ustane iz groba i sam se dovuče do utvrđenja, ali i da se osveti onome ko mu je ubio sina, a njega ostavio da umre.

Sledeće dve trećine filma, posvećene preživljavanju i osveti, pate od ograničenja i od tipskosti koja zahteva tačno određenu dramaturgiju. Znamo kako to biva sa preživljavanjem u surovoj, snežnoj divljini, gledali smo to onoliko puta, na primer u Pollackovom Jeremiah Johnsonu, pa i u poetičnom Man in the Wilderness (1971) Richarda C. Sarafiana. Inarritu se tu dosta oslanja na kontraste između divnih pejzaža atraktivno uslikanih kamerom Emanuela Lubezkog i nezavidne situacije u kojoj se Glass našao. Ako smo videli nekoliko “man vs. nature” filmova, znamo šta to znači. Ješće se korenje, životinjske strvine, živo meso i riba. Junak će u ključnim trenucima proplivati (obučen u krzno) i prohodati. Još na početku odiseje će “ustati iz groba” iako ništa nije jeo danima. Tarantino se sa tim slatko isprdao u svojoj osvetničkoj fantaziji Kill Bill, na dva mesta, ali čini se da Inarritu ili misli ozbiljno, ili jednostavno ne uspeva da pronađe bolje rešenje od standardnog i prilično naivnog, no prigodnog.

Kako odiseja odmiče dalje, Inarritu nas sve više zasipa sa svojim misticizmom. Isprva u scenama snova o davno pokojnoj ženi Indijanki, stradaloj u napadu vojske na selo, pa zatim snova sa religijskom tematikom, a na kraju i na javi, kad Glass naleti na jednako usamljenog i tužnog Pawnee Indijanca, čiji jezik govori. Postoji još nekoliko religijskih momenata za koje jednostavno osećamo da će autor posegnuti za njima prilikom “naplate” na kraju. A osveta? Ona dolazi na kraju, klasično, u očekivanoj sceni borbe od 20-ak minuta.

Nevolja sa filmovima po istinitim događajima, a naročito onim koji su obavijeni velom tajne i distorzirani potonjom mitologizacijom, kao što je to slučaj sa pričom o Glassu, je to da se sve moglo drugačije i često bolje napraviti. Stičem utisak da je Inarritu uzeo mit i knjigu o Glassu kao predložak da bi unutra ubacio svoja razmišljanja o čoveku i prirodi, izopačenosti civilizacije, moralnosti i religiji, što je apsolutno legitimno, ali u i oko legende o Glassu ima materijala za nekoliko boljih priča kojih se autor u najboljem slučaju hvata samo površno, dok mu je prvenstveni cilj da se mi kao gledaoci osećamo loše dok gledamo njegov film, kao u onoj sceni sa obešenim Indijancem i natpisom na francuskom. Nekome će se možda to učiniti dubokoumnim, ali ja u tome vidim samo nabijanje.

Zbog tih svojih eskapada Inarritu namerno razvlači dramaturški najstandardniji središnji deo o preživljavanju. A duboke teme mu se same nameću: demistifikacija Glassovog lika, genocid nad Indijancima, odnosi snaga nakon kupovine Louisiane i pokušaj kolonizacije, život na i preko granice civilizacije, pa čak i Glassova osveta kao uvod u studiju moralnosti.

U svojoj fingiranoj dubini Inarritu na ključnim mestima ostaje površan, čak povremeno i zlonameran. Tretman Indijanaca nije otišao mnogo dale od Dances with Wolves, tako imamo dobre, mistične i magične Pawneeje, Arikare koje su elementarna nepogoda i na ratnoj stazi sa dobrim razlogom (poglavičinu kćerku su oteli belci i Arikare gaze skoro sve pred sobom), ali i Siouxe koji se pojavljuju u trećem licu kao oličenje surovosti. U odnosu na Kostnerov film, uloge pojedinih plemena su izmenjene, ali suština ostaje ista, a pogled salonski. Međutim, Indijanci su još i dobro prošli u poređenju sa Francuzima, suparničkom grupom trapera, koji su prikazani kao epitom zla i izopačenosti.

Jednodimenzionalnost u prikazu etničkih grupa se oslikava i na pojedinačne likove. Tako je Glass slika i prilika iskustva, moralnosti, mudrosti i nepokorenog duha, Fitzgerald ljudskog oportunog zla, Bridger mladalačke naivnosti, a kapetan dobrog i moralnog, ali ne baš sposobnog čoveka. Usudio bih se tvrditi da ni “casting” nije savršen, Leonardo DiCaprio bi mi među poslednjima pao na pamet kao Glass, ta uloga bi bolje stajala Tomu Hardiju koji je već dokazao da je sposoban da bude sam na ekranu, u Lockeu je 90 minuta razgovarao telefonom i ni jedne sekunde nije bio dosadan. Ovde bi se to diglo na novi nivo, uglavnom bez dijaloga. Umesto toga, Hardy je zarobljen za likom koji je karikatura sitne ljudske zlobe, sakrivenim iza prenaglašenih tikova i tvrdog teksaškog akcenta koji glumac nije savladao, pa sve to izgleda još karikaturalnije. Što se DiCapria tiče, daleko od toga da je on loš, ali nije ni impozantan kao što zna biti kad pogodi pravu ulogu. Trudi se, jako se trudi, i to se vidi, a to nije dobar znak.

Naravno, odmah po premijeri filma su se pojavili napisi kojim se diže prašina. O izuzetno zahtevnom snimanju na udaljenim lokacijama u divljini koje je dupliralo budžet. O snimanju po samo sat-dva dnevno, kada je najlepše svetlo da film ne bi izgledao lažno. O “raštimanim violinama”, odnosno članovima ekipe koji su otpušteni. O mukama kroz koje su glumci prošli. O sirovoj bizonskoj jetri i spavanju u konjskoj utrobi (inače, to isto imamo sa mnogo manje pompe u islandskom filmu Of Horses and Men). Inarritu je imao toliko takta da u svojoj potrazi za autentičnošću povuče granicu: DiCapria nije napala prava (dresirana) medvedica, niti se sjurio na konju u provaliju.

Postavlja se pitanje čemu onda sav taj “hype”, ako je već sve tako veće od života. Jer ima ljudi koji na to padaju, eto zato. Meni cela ta “feel bad” kinematografija ima smisla kad Joshua Openheimer i Herbert Sauper u svojim dokumentarcima prouče građu, odu na teren i povuku zanimljive paralele kojima naglašavaju apsurdnost cele situacije. Nema mi smisla kada to učini miljenik kritike i određene publike, sa preko 100 miliona dolara budžeta iz udobne pozicije velikog umetnika i velikog mislioca. Ne kažem da je The Revenant loš film, kažem samo da nije ne znam kako dobar i da ga, kao i njegovog autora, ne kupujem. Prosto ne vidim potrebu za tim.

PS: Napisah 1500 reči, a nigde ne spomenuh ni sezonu nagrada ni Oscare, iako se The Revenant visoko kotira sa 12 nominacija. Nije to lak zadatak u ovo vreme kad svi bruje o tome i kad se slažu tiketi u kladionici.

2015.

scenario i režija. William Monahan

uloge: Garrett Hedlund, Oscar Isaac, Mark Wahlberg, Walton Goggins, Louise Bourgoin, Fran Kranz

U principu za svaki film pogledam “metascore”. Ne da mi nešto previše znači, ali prosto mi je zanimljivo kako je neki film dočekala relevantna američka kritika. Mojave je jedan od fenomena koji se retko viđaju, mislim da je jedini film na koji sam naleteo da ima ocene disperzirane od apsolutnih pohvala do apsolutne nule. Iako nije u pitanju film “koji ćete ili voleti ili mrzeti”, kako već glasi kliše, može se sa sigurnošću reći da je podelio kritiku.

Rekao bih pre da je ovo jedan od onih filmova koji vam legnu ili ne, a koje “krasi” neujednačenost, konfuzija i ne baš jasne umetničke ambicije, ili makar njihova realizacija. Nije ovo film ni impozantnog stila, ni sjajne priče, niti naročito nov, a opet ima neku nespretnu svežinu koja dolazi iz nadobudnosti. Ako vam legne, u stanju ste da mu za štošta progledate kroz prste. Ako ne, neće ga oprati ni Dunav ni Sava. A ja se još lomim, valja li ili ne, i to na svim nivoima, od osnovne priče do finalne realizacije i to mi se nekako čini potpisnim za Williama Monahana. Prošle godine u ovo neko doba jako me je zbunjivao njegov scenario za The Gambler.

Naš protagonista je jedan od klasičnih tipova: filmska zvezda u krizi identiteta. On se zove Tom, igra ga Garret Hedlund i upoznajemo ga na kućnom ili možda televizijskom snimku gde priznaje da ne zna šta bi sam sa sobom, poziva se na Byrona i Rimbauda. Već u sledećoj sceni napušta svoj brlog i uspavanu ljubavnicu (Bourgoin), dok mu žena ostavlja poruke na telefonskoj sekretarici (ozbiljno, da li to neko još uvek koristi?), seda u džip i odlazi u naslovnu pustinju gde se igra Sama Peckinpaha i dere se na kojote u daljini. Umesto kojota, međutim, pojavljuje se neznanac, skitnica (Isaac) i kreće da brblja o književnosti, filozofiji i religiji. Susret na rastanku prerasta u obračun u kojem “tesnu pobedu” odnosi Tom.

Ali dan kasnije, neko drugi gine. Šerif slučajno probudi Toma i on ga upuca, misleći da puca na neprijatnog gosta od prethodne večeri. Gost je, naravno, sve to video. Sad, nije toliki problem rešiti se leša, ali svedoci su nezgodna stvar. Dobro, ovaj nije baš pouzdan, ali je svakako neprijatan, sigurno je sociopata, a možda je i serijski ubica. Tom se vraća svom nesnađenom životu sa dodatnom dozom paranoje, a i neznanac uspeva da ga isledi i kreće za njim...

Do tada iznimno naporan film odjednom postaje zanimljiv, pre svega zbog paranoidne neo-noir atmosfere. Tomovo ponašanje, od početka čudno, sada postaje i opravdano. A skitnica potpisana kao Jack je ne samo efikasan bauk (čudan tip, iz najnižeg sloja, ali samouki intelektualac), nego i veoma snalažljiv i beskrupulozan tip koji bi se sasvim solidno uklopio u okruženje Hollywooda, pa je zato još strašniji. Počinje igra mačke i miša između njih dvojice, a istovremeno se podiže temperatura i Tomovih privatnih konflikata.

Druga solidna stvar u inače problematičnom scenariju, opterećenom sintetičkim, pseudo-cool i pseudo-dubokoumnim replikama koje se dotiču omiljenih tema naših junaka, su reference na stare filmove. U paketu sa gustom atmosferom i lokacijom, logično je pomisliti na Sunset Boulevard, ali tu se provlače i drugi noir-klasici koje Monahan sasvim solidno prožima sa svojom usporenom i pomalo rasutom pričom.

Treći plus ovog filma su glumci, i to dvojica glavnih, onih koji su zapravo u sukobu. Garrett Hedlund sasvim solidno igra svoj tipski lik, dovoljno je uverljiv i kao bahata zvezda i kao isfrikani tip sa nekom grižom savesti, ali Oscar Isaac je prosto briljantan i uspeva da stvori jednog sasvim originalnog psihopatu. Što se ostalih tiče, Walton Goggins me još nije uverio u širinu svog glumačkog talenta. Pamtim ga samo kao Tarantinove južnjačke sirovine, a ovde je potpuno neprimetan kao Tomov agent. Takođe, Mark Wahlberg je čudan izbor za ulogu studijske glavešine, niti je on artikulira kako valja, niti je lik sjajno napisan (opšta mesta bodu oči), niti je zapravo potreban u celom tom odnosu snaga.

Ni sad na kraju teksta nisam siguran šta mogu reći o filmu, valja li ili ne. Svakako je bolji po delovima nego u celini, mada u jednom trenutku sasvim solidno konvergira. Možda je štos u Monahanu kao autoru: on je pisac koji voli zvuk svog glasa i kad režira i na primeru Mojave je to očito.

2014.

režija: Cedric Jimenez

scenario: Cedric Jimenez, Audrey Diwan

uloge: Jean Dujardin, Gilles Lellouche, Celine Sallette, Melanie Doutey, Benoit Magimel, Guillaume Gouix, Feodor Atkine

Jedan od najvećih doprinosa Novog Hollywooda filmskoj umetnosti bilo je temeljno narušavanje filmskih modela i šablona i uspostavljanje novih. Friedkinov film The French Connection (1971) ne samo da je bio sjajan kriminalistički triler prepun jurnjave automobilima po atraktivnim newyorškim lokacijama, nego je i temeljno revidirao tipove likova. Detektiv Popeye Doyle (Gene Hackman) je bio nadrkana, rasistička sirovina, ali predan i više nego sposoban borac protiv zločina, a njegov nemezis Alain Charnier (Fernando Rey) evropski gospodin finih manira, ali ipak gangster i uvoznik ogromnih količina heroina.

Naravno, iz The French Connection je nastao čitav niz filmova o dilerima kao “kapetanima industrije”, a od svakog filma koji je tematizirao francuske “uvoznike” očekivanja su bila velika i uglavnom izneverena. Čak ni zvanični nastavak The French Connection II (1975) uprkos repriziranoj ulozi Genea Hackmana i pouzdanom Johnu Frankenheimeru u rediteljskoj fotelji nije bio dobar film. U najboljem slučaju bila je to klasična žanrovska žvaka za mozak, u najgorem kultur-rasizam filma u celini nije mogao biti pokriven samo vizurom takvog protagoniste jer ga je u velikoj meri prevazilazio.

Zanimljivo, ali nismo baš imali prilike da gledamo francuske filmove na tu temu, iako u francuskoj kinematografiji postoji trend žanrovskog, kriminalističkog filma. The Connection, na domaćem terenu zvani La French Cedrica Jimeneza je pokušaj, i to prilično dobar, da vidimo francusku perspektivu “Francuske veze”.

Nemojmo očekivati previše u smislu faktografije, jer sama struktura kriminalnih aktivnosti nije tako jednostavna da bi se mogla predstaviti kroz jedan monolitan klan. Bilo je više klanova i pod-klanova, šverc heroina iz Marseillesa je trajao dugo, bio povezan sa većinom kriminalnih aktivnosti u gradu (reket, kocka), imao pipke u legitimnom biznisu, policiji, sudstvu i politici, i to ne samo na lokalnom nivou. Jimenez delove te faktografije, kao i detalje vremenskog perioda, od sredine 70-ih do ranih 80-ih (kada je stvarna “Francuska veza” bila u priličnoj defanzivi), vrlo vešto ubacuje u centralnu priču koja je potpuno fiktivna. Istini za volju, nagledao sam se filmova “po istinitim događajima” koji su faktografiju mnogo manje poštovali.

Jimenez i njegova supruga i saradnica Audrey Diwan vešto pletu sled događaja oko dvojice glavnih likova na suprotnim stranama kriminalističke istrage. Pierre Michel (Dujardin) je istražni sudija, sveže prebačen iz odeljenja za maloletničku delikvenciju u odeljenje za organizovani kriminal koji pokušava da konačno “zašije” vođu kriminalnog klana Gaetana Zampu (Lellouche). The Connection je u smislu tretmana likova vrlo solidan nastavak Friedkinovog filma. Obojica su ljudi sa ambicijom i nagonom za održanjem. Obojica su porodični ljudi koji ne znaju i ne mogu drugačije. Obojica su obeleženi svojim karakterom. Michel je kockar koji voli adrenalin igre na sve i ništa, a Zampa je sirovina, ali ne klasičnog kriminalnog tipa, više kao beskrupulozni šef ogromne internacionalne poslovne operacije, što šverc heroina na visokom nivou i jeste zapravo. U njihovom sukobu drugi su samo pomagači i prepreke.

Iako ima sasvim dovoljno akcionih scena i nekoliko jurnjava kao posveta oba dela The French Connection, Jimenezovi uzori su primarno negde drugde. Sa jedne strane, tu su psihološke igre kakve smo viđali u filmovima Michaela Manna, što se najbolje vidi kada dvojicu glavnih likova imamo u domaćim okruženjima. Sa druge, tu je Scorcese u svojoj klasičnoj fazi gangsterskih epova, sa sve montažnim sekvencama, ponekad predominantnom muzikom i obiljem detalja vezanih za period, dok su detalji vezani za faktografiju i samu priču vrlo diskretni.

Jimenez ipak ne uspeva da dobaci do svog uzora i dosta često se vidi da ga emulira, doduše vešto. Naprosto nema tu fluidnost i atmosferu koja gledaoca proguta kakvu smo imali prilike da vidimo u Goodfellasi Casinu, pa čak i u The Wolf of Wall Street. Možda je problem u samo skiciranim pozadinskim pričama i elementima zapleta sa strane (kao recimo o klanu korumpiranih policajaca, službenika i političara). Možda su montažne sekvnce suviše “flashy” i nisu uvek neophodne. A možda je u pitanju i nešto banalno, kao što je odsustvo naratora koji bi “sa lica mesta” podvukao kredibilnost same priče.

Ali ipak The Connection nudi sasvim dovoljno toga za uživanje. Tu je atmosfera mediteranskog sunca. Tu su atraktivni kadrovi, napeta akcija i sukob jakih ličnosti. Tu su i dva vrlo raspoložena odlična francuska glumca, “oscarovac” Jean Dujardin u svojoj prvoj glavnoj ulozi posle The Artist i ništa manje dobar Gilles Lellouche. Više od svega, The Connection nudi zabavu starog kova sa prekaljenim detektivima i gangsterima. Preporuka fanovima.

2014.

režija: Eran Riklis

scenario: Sayed Kashua (prema svojim romanima)

uloge: Tawfeek Barhom, Razi Gabareen, Yael Abecassis, Michael Moshnov, Danielle Kitsis, Marlene Bajali, Ali Suliman, Laetitia Eldo

Dečak, kasnije momak. Njegova uvrnuta, glasna i svadljiva, a ipak topla i draga familija. Njegova škola, prvo osnovna, onda i srednja. Devojka koja dolazi iz drugog sveta. Zabranjena ljubav. Njegov prijatelj, duhoviti, ali ponekad otrovni invalid. Prijateljeva majka. Odrastanje i snalaženje. Zgode i nezgode. Pripreme za svet velikih. Zvuči poznato, kao svaki drugi film o odrastanju. Ali ako kažem da se sve to događa u Izraelu 80-ih i 90-ih godina, to menja perspektivu.

Ako se oslonimo isključivo na medije, dobićemo uglavnom jednostrane i nedostatne informacije, što će nas odvesti u pogrešne zaključke o prirodi Izraela, Palestine i konflikta jevrejskog i arapskog naroda. Možda ćemo imati čvrst stav, navijački gotovo, ali on neće biti potkrepljen suštinskim argumentima. Da, svako malo tamo izbije neko sranje, gađaju se raketama, odjekuju bombe u kafićima i autobusima, vojska upada u arapska naselja, a ponekad i u susedne države. Palestinsko pitanje koje zahvata Zapadnu Obalu i Gazu (Golan i Istočni Jerusalim da i ne pominjemo) nije tako jednostavno, a zapravo ne daje ni punu sliku.

U Izraelu živi oko 20% arapskog stanovništva. Arapski jezik je jedan od službenih jezika. Arapi uživaju većinu građanskih prava, uz određene privilegije (osim Druza, Arapi ne služe vojsku). Izraelaca arapskog porekla ima u svim sferama društva, uključujući i vrhunske intelektualce, političare i umetnike. Ali to što je integracija moguća i što ima svetlih primera, ne znači da se sprovodi u potpunosti. Većina Arapa živi u zatvorenim zajednicama, nerado govori hebrejski, nema dostatno obrazovanje i smanjena im je mogućnost za socijalnu mobilnost. Taj status quo odgovara svim grupama: arapske mase još uvek sanjaju o Palestini i gutaju narativ o jevrejskoj okupaciji, njihove elite imaju neuko, siromašno i podložno stado za instrumentalizaciju, a ni poslovično zaplašeni Jevreji ne bi znali kako bi ih sve primili u društvo.

Iz pera arapsko-izraelskog novinara i pisca Sayeda Kashue i pod rediteljskom palicom Erana Riklisa (The Syrian Bride, Lemon Tree) dolazi nam film A Borrowed Identity koji se bavi odrastanjem bistrog momka arapskog porekla i problemima njegove integracije u izraelsko društvo. On je Eyad (Razi Gabareen u detinjstvu, Tawfeek Bahrom kasnije) i smatran je za genija među svojim vršnjacima. Njegov otac (Suliman) je bivši radikalni aktivista kojem je političko delovanje uništilo život, pa sad radi kao najamni radnik na plantažama, opsesivno gleda televiziju i agituje. Njegova majka (Eldo) je tipična brižna majka. Njegova baka (Bajali) je prototip arapske gospođe. Iako su oni svim srcem za palestinsku stvar, vrlo dobro znaju da Eyadova jedina šansa za pristojan život leži u izraelskom obrazovanju.

Međutim, nova škola je novi izazov za njega. Jezik jedva govori, odrastao je u potpuno drugom svetu i na potpuno drugim informacijama, pa se oseća kao stranac i uljez. Iako niko u školi nije prema njemu neprijatan, ipak startaju sa dijametralno suprotnih pozicija. A i generalno izraelsko društvo ga ne čeka raširenih ruku, momci iz susedne škole ga vređaju na autobuskoj stanici i vojska ga često proverava na ulici. Međutim, dva poznanstva će mu dati motiv i pomoći mu da se uključi u izraelsko društvo. Prva je devojka Naomi (Kitsis) sa kojom će otpočeti skrivenu vezu, a drugi su Yonatan (Moshnov), momak sa progresivnom mišićnom distrofijom, i njegova majka Edna (Abecassis) koja će Eyadu pružiti svu moguću pomoć.

Naslov filma ćemo shvatiti tek u drugoj polovini, kada se Eyad lažno predstavi da bi se maskirao pred neodobravajućim Naominim roditeljima, a posle shvati da će mu “posuđeni” Yonatanov identitet bolje doći u životu od njegovog vlastitog, prvo stranog i sa neprijateljskim prizvukom, a onda podvojenog. U društvu u kojem je nacionalni i verski identitet postao seme razdora, lični i ljudski je pojeftinio. Lako je zaboraviti da smo svi pre svega ljudi, pa onda sve ostalo. Međutim, jedno je to shvatiti na individualnom nivou, a potpuno drugo je izboriti se sistemski, protiv ukorenjenih podela koje se podrazumevaju.

Originalni naslov filma je glasio Dancing Arabs, što je ujedno i naslov Kashuinog prvog romana. Film, međutim, uzima elemente iz sva tri njegova romana nastalih pre svega na ličnom iskustvu dugog puta integracije. Iako cenjen i popularan u Izraelu, Kashua je na kraju “predao meč” i iselio se u Ameriku, što je svojevrsni poraz izraelskog društva. Ne samo da bi on bio idealan primer integracije, nego je i u njegovom pisanju bilo nečeg temeljno izraelskog. Njegova topla, gorko-slatka, ironična i ponekad farsična slika života Jevreja i Arapa je u svojoj osnovi vrlo kishonovska.

Eran Riklis uspeva da održi taj ton i pozicionira film u klasični “coming of age” registar između tople komedije koja će nas nasmejati i ozbiljne drame koja će nas naterati na razmišljanje o podvojenim i usvojenim identitetima i o tome kako naći mesto pod suncem protiv svih šansi i očekivanja. A Borrowed Identityima moju preporuku kao film koji će vam posvećeno, a bez ostrašćenosti otvoriti oči o ljudima između svih tih velikih politika i mitova.

2015.

režija: Tom Hooper

scenario: Lucinda Coxon (po romanu Davida Ebershoffa)

uloge: Eddie Redmayne, Alicia Vikander, Matthias Schoenaerts, Ben Whishaw, Amber Heard, Sebastian Koch

Nije baš jednostavno pristupiti biografskim filmovima koji usled svoje Važne Teme apsolutno distorziraju biografske i istorijske činjenice. Fraza “po istinitoj priči”, ovde dodato još i “ljubavnoj”, svakako još dodatno zbunjuje. A ako u jednačinu ubacimo i fikcioni biografski roman kao predložak, kojeg se film drži onoliko koliko mu to i kad mu to odgovara, tek onda smo u ozbiljnom problemu. Šta je tu zapravo najvažnije – tema, odnos do izvornog materijala ili odnos do činjenica? U filmskoj umetnosti je po pravilu važnije “kako” nego “šta”, ali šta raditi kad to “šta” presudno utiče na “kako”?

The Danish Girl je film oscarovca Toma Hoopera (The King's Speach) koji se bavi prvom visokoprofiliranom trans-seksualnom osobom koja se podvrgla operaciji. U pitanju je danski slikar Einar Weneger koji je neko vreme živeo/la sa svojim podvojenim rodnim identitetom, pod svojim imenom i kao Lili Elbe, te se na kraju odlučio/la za eksperimentalnu i rizičnu operaciju promene pola koja ga/ju je na kraju koštala života. Mi to gledamo kroz prizmu njegovog odnosa sa ženom Gerdom, takođe slikarkom i osobom odgovornom za stvaranje fiktivne Lili koju je portretirala tokom cele svoje karijere.

Copenhagen, 20-te godine. Einar Wegener (Redmayne) je slikar od jednog motiva – močvarnog pejzaža, poznat i cenjen u umetničkim krugovima. Njegova žena Gerda (Vikander) se uglavnom bavi portretima koji baš nisu na glasu, pa ona ne uživa slavu svog muža. Slikarstvo je tada još bilo uglavnom muški posao. Oni se kreću na umetničkoj sceni i žive u skladnom braku, premda je Einar povučen, gotovo udaljen.

Prvi signal koji nam Hooper daje je suptilan i jedva primetan. Einar voli da dodiruje žensku odeću. Sledeći korak je da počinje da je nosi, prvo igrom slučaja – Gerdi kasni model, pa Einar “uskače” u ženske čarape i štikle. Sledeći korak su njihove “cross-dressing” igre, pa onda i Einarovo poziranje za Gerdu kompletno u ženskoj odeći. Kada se Lili, nazvana u šali od strane njihove prijateljice Ule (Heard), konačno pojavi u javnosti, ona sve više i više potiskuje Einara. Nastaje identitetska konfuzija, a psihoterapija ne pomaže.

Naslov na prvu loptu sugerira da se tu radi samo o Einaru, odnosno Lili, međutim on se isto tako može odnositi i na Gerdu koja je tu zapravo još i više u procepu. Ona bezuslovno voli svog muža, ko god on bio, i želi da mu pomogne (šta god to značilo), ali je svesna da će ga na taj način nepovratno izgubiti. Neki kažu da ljubav znači podrediti svoju sreću drugoj osobi i Gerda je na to spremna do kraja i The Danish Girl se može posmatrati kao priča o njenoj ljubavi.

Imajući u vidu dosadašnji rad Toma Hoopera, The Danish Girl nastavlja oba trenda koja je reditelj do sada pokazao. Prvi i odmah uočljivi je vizuelna dorađenost, oko za detalje tog tipa, raskošna scenografija, kostimografija i pažljivo odabrane lokacije koje na najbolji način oslikavaju period o kome je reč. Druga je tema (ne)spremnosti na život sa ulogom koja je nekoj osobi namenjena. The Damned United je pratio kratku karijeru Briana Clougha na klupi Leeds Uniteda koja je trajala samo 44 dana i bila izuzetno neuspešna usled temeljnog razilaženja u filozofiji igre sa igračima naviklim na prljavu taktiku prethodnog menadžera. The King's Speach je u centru pažnje imao kralja Georgea VI koji zbog svoje govorne mane, ali i mekog, povučenog karaktera svakako nije bio spreman da bude kralj u turbulentnim vremenima pre i za vreme Drugog svetskog rata.

Sudbina Einara Wegenera je još okrutnija nego u slučaju prethodne dvojice. Clough je mogao dati otkaz i naći drugi angažman, što je i učinio. Kralj George možda nije bio dorastao istorijskoj ulozi, ali je na to makar mogao uticati, naučiti nešto i razviti svoju javnu ličnost u ono što građani od njega očekuju. Einar je osuđen na život sa pogrešnim telom sa kojim se ne snalazi i ne može naći sreću.

Izbor glumaca se manje ili više sam nametnuo. Eddie Redmayne je već drugu godinu zaredom u lovu na Oscara, i opet na isti način i sa istom računicom: igrajući stvarnu ličnost sa hendikepom. Upitno je koliko je to što on radi gluma, a koliko fizička transformacija. U svakom slučaju, ovde je imao prostora i pokazao više nijanse u odnosu na ulogu Stephena Hawkinga koja mu je donela kipić prošle godine. Međutim, to je opet zavisilo više od fizičkih predispozicija nego od glumačkog umeća, njegovo nežno, androgino lice i relativno uska postava su njegovi aduti, ali neku naročitu psihološku dubinu ovde nismo videli. Alicia Vikander je takođe osigurala nominaciju za prestižnu statuu i ovde je pokazala više na planu psihološkog razvoja lika od svog partnera, ali to je tek pristojna, nikako impozantna uloga, pa nominaciju treba shvatiti kao nekakav kumulativni efekat za nekoliko prominentnih vezanih uloga u poslednje dve godine, među kojima je najimpozantnija u filmu Ex Machina.

Na ključno pitanje kakav je The Danish Girl kao film u celini je teško odgovoriti. Zanatski pismen, žanrovski jasan (ljubavna drama) i vizuelno primamljiv svakako, ali ne i više od toga. Problem je u tome što je zapravo siguran i kalkulantski prikaz jedne potencijalno zanimljive teme, sa zanimljivim ličnostima u centru priče i sa specifičnim istorijskim trenutkom i što taj potencijal ne dostiže. U godini za nama smo već imali jedan film o transrodnim osobama, Tangerine, koji je bio vrlo dobar, živahan i intrigantan indie snimljen kamerom na mobilnom telefonu i u konstantnom pokretu. Prema njemu je The Danish Girl tipična “kamilica” koja ne propituje granice. Na kraju ne znamo ni autorski stav je li konfuzija po pitanju rodnog identiteta nekakav umetnički hir, posledica psihičke bolesti ili je telesno uslovljena. Hooper potencira da Einar nije bio shizofreničar, ali ga portretira kao da je, ili, čak gore od toga, kao hirovitog foliranta koji svoju sveže otkrivenu homoseksualnost nastalu iz fetiša prema ženskoj odeći podiže na novi nivo.

Znam da je nezahvalno na primeru filma po fikcionaliziranoj biografiji insistirati na istorijskim i biografskim činjenicama, ali moram. Nisu tu bitni ni dodati likovi koje igraju znameniti britanski i evropski glumci Ben Whishaw i Matthias Schoenaerts, niti je naročito bitno da su akteri priče ipak duže vremena živeli u Parizu od onoga što film sugerira. Čak se može i preći preko zanemarivanja generalnog istorijskog konteksta početka XX veka, oba svetska rata i međuratnog perioda. Pa ni operacije nisu toliko bitne, njihov broj, kompleksnost i rizici su bili izraženiji nego što to film prikazuje, a dodatni “twist” je to da je “dobri doktor” kasnije postao nacista. Štos je što jedna stvar povlači drugu i pravi dosta zanimljiviju priču.

Einar Wegener je verovatno bio osoba sa XXY hromozomom, a Gerda je zapravo bila lezbejka, pa je njihov brak u suštini služio kao maska. Oni su u braku bili mnogo duže nego što to prikazuje film, a Lili se pojavila relativno rano. Zbog toga su živeli su u tada liberalnijem Parizu gde je Einar mogao biti “freak”, a Gerda slobodno pokazivati svoju seksualnu orijentaciju, da ne pominjem da su se verovatno često pojavljivali u javnosti. Iako mu je pružala podršku, Gerda nije do kraja ostala s njim, odnosno Einar nije s njom, oboje su imali ljubavnike/ljubavnice. Da su se autori držali tih podataka The Danish Girl ne bi bio tako siguran i sterilan “ljubić” koji inače prilično jedinstvenu temu prikazuje na svima prihvatljiv način.

2015.

režija: Charlie Kaufman, Duke Johnson

scenario: Charlie Kaufman (prema svojoj radio-drami)

glasovi: David Thewlis, Jennifer Jason Leigh, Tom Noonan

Malo je autora koji imaju tako prepoznatljiv glas kao Charlie Kaufman. On je, pre nego što se uhvatio režije, kao scenarista stvorio ili unapredio karijeru dvojici impozantnih filmskih autora, Spikeu Jonzeju (Being John Malkovich, Adaptation) i Michelu Gondriju (Human Nature, Eternal Sunshine of the Spotless Mind), a čak je i George Clooney izabrao Kaufmanov rukopis za svoj rediteljski prvenac Confessions of a Dangerous Mind. Kaufman se sam prihvatio režije i napravio Synecdoche, New York, jedan od filmova koji se ne zaboravljaju tako lako.

Njegove teme će zlobnici nazvati “first world problems”, ali su egzistencijalne i univerzalne. Njegovi likovi su često sputani i nemoćni pred njima, ali su zato detaljni i upečatljivi. Njegov humor je gorak, ali tera na razmišljanje i oslikava njegov cinični, često depresivni pogled na život. Život u kome smo mi uspeli ako smo barem glumci sposobni da sa ličnim pečatom odigramo glavnu ulogu. Ako smo srećni, možda budemo imali nekoga za do-glavnu, nekoliko prijatelja za sporedne i epizodne, dok će ostali biti statisti sa zadatkom koje ćemo gledati kao funkcije, a ne kao ljude. Tek će retki svoj život pisati i režirati, odnosno upravljati njime. Naravno, ako se vratimo na početke Kaufmanove scenarističke karijere, jasno nam je da može i mnogo gore. Da možemo biti marionete na koncima kojima upravlja depresivni, nesnađeni, ogorčeni i osvetoljubivi lutkar i da ista sudbina može zadesiti i Johna Malkovicha.

No, i evo nas opet kod lutaka, silikonskih, sa 3D printom za lice. Anomalisa je animirani film za odrasle, na temu usamljenosti, sa samo tri glasa u pozadini. Naš junak je Michael (Thewlis), na prvi pogled uspešan čovek: pisac self-help uspešnice, u određenim krugovima svojevrsni “celebrity”, motivacioni govornik, oženjen, otac jednog sina, ali zapravo depresivac. Isprva se čini da je to stvar trenutka, kratkog službenog puta u Cincinnati i dosadnog predavanja koje tamo mora održati, ali stvar je dublja. Michael je upao u dosadnu i otupljujuću rutinu iz koje ne nalazi izlaz. Žena ga gnjavi, sin je od malih nogu nepopravljivi materijalista, svi mu pod nos guraju nešto što on ne želi (kao taksista koji mu reklamira zoološki vrt i brzu hranu svog grada) ili ga zadržavaju u praznim razgovorima, ili mu, kao bivša devojka, ne zaboravljaju i drže ga odgovornim za svinjariju od pre 10 godina a što je najgore, svi govore apsolutno istim glasom, odraslim, muškim, u nepogrešivoj Noonanovoj interpretaciji. Sve dok, iste noći, ne kupi antiknu japansku seks-lutku i ne upozna Lisu...

Lisa možda ima poseban glas, i to ženski, u izvedbi Jennifer Jason Leigh, ali se na prvi pogled ne čini posebnom. Ona je jednostavna, sramežljiva, čak pomalo smotana i nesnađena devojka, nenaviknuta na pažnju. Međutim, makar zbog glasa, Michael u njoj vidi nešto posebno. Ili je to možda zbog ožiljka, na istom mestu na kojem antikna lutka ima pukotinu. Je li Lisa stvarna? Je li sve to samo fantazija? Jesu li njena i lutkina specijalnost dovoljne da Michaela trgnu iz depresije ili je i on, kao i njih dve, “oštećena roba”?

O tome da li je Lisa stvarna ili je plod Michaelove fantazije o lutki će se još raspravljati, uz mnoštvo argumenata za jednu i drugu stranu, a jasno dati tragovi poput ožiljka i japanskog jezika će se stavljati u odgovarajući kontekst bez jednoznačnog rešenja. Gledaoci koji se hvataju za to će zaboraviti dve važne stvari. Prvo, film je o Michaelu i njegovoj depresiji. A drugo je ključni trag koji je Kaufman postavio na dva mesta.

Naime, hotel u kojem on odseda se zove Fregoli, što je ime jedne poznate deluzije. Fregoli deluzija je psihički poremećaj u kojem pojedinac misli da je više, u ekstremnom slučaju svi ljudi koje on poznaje zapravo jedna osoba koja menja izgled ili se prerušava kako bi dotičnom nanosila bol. Naravno, to ne treba shvatiti doslovno, Michael zna da ima posla sa različitim ljudima, ali su mu svi oni isti po tome što su mu nezanimljivi i što su samo statisti u njegovom filmu. I sam hotel svojom teskobnom atmosferom deluje kao zatvor ili ludnica i savršeno oslikava Michaelovo unutarnje stanje, taj luksuzni hotel je svojevrsni zlatni kavez ispunjenih ambicija čoveka koji ne zna više šta bi sa sobom i od sebe.

Pojam Fregoli se pojavljuje i na drugom mestu, ne u filmu, ali u predlošku za njega. Charlie Kaufman je svoju radio-dramu potpisao kao Francis Fregoli, što takođe govori o centralnoj temi filma: zasićenosti, ispraznosti i depresiji koja iz toga sledi. U tom smislu je Lisina sudbina u najavi sličnija sudbini Michaelove bivše devojke Belle, čije pismo čita u avionu i sa kojom se kasnije sreće, dok je lutka sa svojim posebnostima okidač sinhroniciteta. Iz toga sledi da nam Kaufman zapravo govori o zaljubljivanju ili čak o ljubavi kao takvoj kao svojevrsnoj iluziji. Ne zaljubljujemo se (i kasnije ne volimo) tu osobu kakva je, nego predstavu o njoj, a kao što je moguće učitati značenje i osobine nekom predmetu, tako je moguće i osobi.

Očiti su tehnički razlozi da se radio-drama vizualizira pomoću stop motion ili zapravo bilo koje druge animacije. Ako bi Anomalisabila običan igrani film, sinhronizacija jednog te istog glasa različitim likovima bi bila očita i stoga nezgrapna. Ona je u slučaju Anomalise glatka i sasvim logična. Ono što je fascinantno je to da ćete u ovom animiranom filmu čuti fluidnije i životnije dijaloge nego što ćete čuti u velikoj većini filmova novijeg datuma. Charlie Kaufman i njegov saradnik Duke Johnson nisu omanuli. Anomalisa je apsolutno sjajan film.

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: James Ponsoldt

scenario: Donald Marguiles (po knjizi Davida Lipskog)

uloge: Jesse Eisenberg, Jason Segel, Anna Chlumsky, Ron Livingston, Mamie Gummer, Mickey Sumner, Joan Cusack

Naučnicima se divimo zato što menjaju svet. Sportistima zato što uprežu svoje telo kako bi ostvarili snove. Glumcima zato što mogu postati bilo ko, a najbolji ostaju uvek svoji. Rediteljima zbog vizije. Vizuelnim, instrumentalnim i vokalnim umetnicima jer prenose kompleksnu poruku ograničenim sredstvima. A piscima?

Eh, čini se da to može svako, jer za to treba samo ideja, a svi smo ih puni, svi možemo da mislimo i da se izražavamo, a za realizaciju je potrebno samo vreme i minimalna sredstva: papir i olovka, pisaća mašina ili kompjuter. Možemo da se tešimo zabludom da smo svi isti i da imamo iste mogućnosti, ali to ne stoji. Pisci promišljaju ne samo svoj zanat ili jedno polje interesa, nego čitav svet, svoju ideju moraju uobličiti unutra i na van, skupiti hrabrosti da sa tim izađu pred javnost, stručnu i širu, ubediti nekoga da to objavi, nas da to pročitamo i sve vreme nam dokazivati zašto je baš to od kvintesencijalne važnosti za naš svet. Što je pozicija pisca viša, to su ulozi veći, kao i rizik, jer pravi pisac svesno ili nesvesno prvenstveno govori o sebi i zbog toga je otvoren za profesionalne i lične napade. A pisci neretko pate od čitavog niza unutarnjih konflikata, ovisnosti (ne nužno alkohola i droge) i skloni su nimalo prijatnim psihičkim stanjima.

Naravno, tu ne govorim o pisanju manje ili više vešto sročene konfekcije za određenu publiku, krimićima za plažu, ljubavno-pornografskim preseransima, literaturi za klince i ostalim Dan Brownima. To je štanc, industrija, biznis, stvar zanata i pakovanja. Ne, govorim o kapitalnim delima književnosti, budućim klasicima koji su neraskidivo povezani sa filozofijom i društvom u celini. Govorim o piscima i knjigama koje menjaju svet ili ga barem objašnjavaju.

David Foster Wallace je takav pisac, a njegovo kapitalno delo Infinite Jest je takva knjiga, epitom post-postmoderne i distorziranog (histeričnog) realizma, enciklopedijski roman na preko 1.000 strana prepun digresija i fusnota sa tek (distopičnim) narativnim okvirom u kojem pisac sam sa sobom i sa celim svetom polemiše o gomili pitanja, od književne i filmske teorije, preko sporta, seksa i ovisnosti, do politike i filozofije, a da opet sve završava (američkim) načinom života i pratećim anksiozama. Roman je odmah po izlasku proglašen kapitalnim delom američke književnosti, a autor je uvršten među najvažnije pisce s kraja XX veka i proglašen legitimnim naslednikom F. Scotta Fitzgeralda, J.D. Salingera, Huntera S. Thompsona i Thomasa Pynchona. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Wallace se ceo život borio sa svojim demonima, najviše sa depresijom koja ga je na kraju koštala života.

The End of the Tour Jamesa Ponsoldta (Smashed, The Spectacular Now) počinje sa vešću o Wallaceovom samoubistvu koju dobija njegov prijatelj, takođe pisac i novinar David Lipsky (Eisenberg). Ostatak filma, do pred sam kraj, je njegova reminiscencija o njihovom (u)poznavanju i petodnevnom intervjuu koji je Lipsky radio za magazin Rolling Stone. Pisci inače nisu specijalnost magazina, pa mu urednik (Livingston) nevoljko daje šansu, ali i zadatak da “pronađe priču”, a ona je ovde linija najmanjeg otpora – ovisnost. Sam intervju se svodi na razgovore u Wallaceovoj (Segel) kući na osami u zasneženoj američkoj provinciji, u autu na putu do i od univerziteta na kojem Wallace predaje i aerodroma, te na putu do i od Minneapolisa, poslednje stanice na Wallaceovoj promocijskoj turneji. Razgovorima će se ponekad pridružiti drugi ljudi, promoterka Patty (Cusack), Wallaceove prijateljice Julie (Gummer) i Betsy (Sumner), kao i Lipskyjeva devojka Sarah (Chlumsky) telefonskim putem. Iako Wallacea već prati status literarne zvezde, atmosfera neće biti obojena žurkama, alkoholom i drogom, već komornim druženjima uz brzu hranu, slatkiše i gazirane sokove.

Potpisniku ovih redova je jedan od omiljenih filmova My Dinner with Andre(1982), pa vam može reći da za film nije potrebno puno toga, dovoljno je imati kafanu i dva sagovornika ako su teme dovoljno zanimljive. Smatrajte se upozorenima! The End of the Tour je po broju i raznovrsnosti lokacija svakako dinamičniji od Malleovog filma, ali su teme razgovora, kao i motivi dvojice Davida, obojice pisaca, ono što ga definira i čini izvrsnim filmskim ostvarenjem.

Teme brzo ulaze i izlaze iz fokusa, da bi se ponovo vratile, kako to u razgovoru biva, ali neke od centralnih su pisac i mit o piscu, običan čovek i mit o običnom čoveku, slava i cena slave, etika, prijateljstvo, ovisnosti, depresija i više od svega usamljenost. Pisanje je nešto što čovek radi kada je sam, usamljenost je i motiv i logična posledica poziva.

Pravila intervjua nalažu da se tu radi o subjektu, a ne o onome ko s njim vodi razgovor, ali ovo je film nastao po memoarskoj prozi. Ovde se ne radi toliko o jednom piscu, ma kako genijalan bio, nego o dvojici. Ključna razlika između njih je njihov domet i nivo prepoznatosti. Wallace je briljantan, Lipsky tek dobar. Wallaceov roman je dočekan kao delo genija, Lipskyjev sa dobrim kritikama, ali ograničenim interesom. Wallace radi kao profesor zbog svoje želje i iz altruizma prema budućim generacijama pisaca, Lipsky radi kao novinar za život.

Njihovi motivi, njihovi stavovi i njihovo ponašanje u razgovoru su uslovljeni upravo različitim pozicijama. Wallace želi intervju u magazinu, ali ne želi da se to pokaže kao njegova očajnička želja. Lipsky je tu da ispuni zadatak, možda i da pomeri uske granice kojih se magazin drži, ali iz lične znatiželje. Njega kao pisca kopka otkud tolika razlika u statusu između njega i njegovog sagovornika. On želi da dostigne taj nivo i pomalo je arogantno uveren da će ga dostići i da mu pripada i zato svoju zavist jedva sakriva.

Wallace takođe apsolutno pristaje na takvu igru, meri reči, gleda koliko se sme otvoriti svom perceptivnom sagovorniku i jako pazi na to koliko svog privatnog želi izneti u javnost procenjujući koliko mu mit o piscu može naštetiti, a koliko koristiti. Sagovornika ne poznaje i nije siguran koliko mu može verovati, ali kao pisac i profesor ne negira njegov talenat i potencijal da bude pisac, kao što ni kao čovek ne negira mogućnost da mu baš on postane prijatelj. Ne treba zaboraviti ni univerzalni motiv Wallaceove proze i ujedno Wallaceov motiv za pisanje: usamljenost. Tih nekoliko dana će makar imati društvo.

Svojim prethodnim filmovima James Ponsoldt je dokazao dve stvari koje mu znatno olakšavaju posao u režiji. On zna napisati ili izabrati scenario čiji se dijalozi ne trude da zvuče cool i budu referentni i citatni, nego se te linije teksta izgovorljive od strane likova. U filmu koji je skoro potpuno sačinjen od dijaloga, to je neobično važno. Scenario debitanta na filmu, ali iskusnog u teatru i na televiziji, Davida Marguilesa, apsolutno je bez mane, čak i bez one očekivane teatralnosti, gde glumci/govornici kao i pisac uživaju da slušaju ton svog glasa, pa umesto dijaloga imamo samozadovoljne monologe. Toga ovde nema, razgovor je fluidan i likovi se sa apsolutnom pažnjom slušaju međusobno.

Druga Ponsoldtova karakteristika je sjajan izbor glumaca. Jesse Eisenberg se sam po sebi nametao za ulogu Davida Lipskog jer mu već prirodno leže uloge koje kombinuju naivnost sa arogancijom. On svoju ulogu igra sa merom i zato je sjajan kao naša polazna tačka u filmu. Jason Segel je već rizik. Jedina očigledna poveznica između njega i Wallacea je visina, dok mu “typecast” koji vuče iz serije How I Met Your Mother i tupih romantičnih komedija koje neretko sam piše nikako ne govori u prilog. Ovde ga po prvi put vidimo bez standardnih trikova, u ulozi pravog, kompleksnog ljudskog bića, genijalnog pisca i nesigurnog čoveka. Segel svom liku prilazi sa samopouzdanjem i rešenošću i moram reći da je pravo otkrovenje ovog filma.

Ranijim Ponsoldtovim filmovima nije bilo teško naći sitne nedostatke. Ili bi neki detalj “iskočio” ili autor ne bi uspeo da ideju uobliči do kraja. Ovde takvih problema nema. Ovo je film o dvojici pisaca koji počinju da grade odnos, nema tu velikih odogovora i velikih istina, samo pitanja koja rađaju nova pitanja. Pod Ponsoldtovom punom kontrolom, ovo je čisto uživanje. Naravno, ako vas zanimaju pisci i šta ih pokreće na pisanje. Bez patetike i, kako Wallace u jednom trenutku kaže: “inspiracije koja stiže zajedno sa pretplatom na Time/Life za 19.95 dolara na mesec”.

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Ryan Coogler

scenario: Ryan Coogler, Aaron Covington

uloge: Michael B. Jordan, Sylvester Stallone, Tessa Thompson, Phylicia Rashad, Tony Bellew, Wood Harris

“U boksu i u westernu, autsajderi su uvek favoriti” - Miki Rubiroza, Grlom u jagode (1976)

Kultna serija Televizije Beograd odakle sam uzeo citat i originalni Rockysu se mimoišli za par meseci, ali citat sam po sebi stoji. U boksu i u westernu, ali i generalno. Uvek se uhvatimo kako navijamo za autsajdera, novajliju sa simpatičnom njuškom protiv šampiona, uhodanog, pomalo gordog i nestrpljivog da što pre završi, kao što smo svim srcem uz stranca (sa imenom ili bez) koji protivno savetu šerifa sam izlazi pred barabe. Takva je dramaturgija, u tim likovima vidimo idealiziranu sliku u ogledalu, voleli bismo biti takvi, kada bismo samo imali hrabrosti...

Rocky(1976) je u utrku za Oscara ušao kao autsajder, pored Taxi Drivera, The Network, All The President's Men i Bound for Glory, ali je imao ono što većina tih filmova nije: narativ o simpatičnom novajliji. Ne samo to, temeljno sjebana post-vijetnamska Amerika je očajnički tražila malo nade, svako za sebe i kolektivno, i našla ju je u priči o italo-američkom bokseru na prekretnici, a ne u političkim temema koje su drugi filmovi nudili u tekstu i u pod-tekstu.

Rockysa tri Oscara u džepu i statusom apsolutnog “crowd-pleaser” hita je lansirao jednu glumačku i autorsku karijeru. Razlog tome je Stalloneovo veliko srce da se na taj način pokaže pred svetom i ispriča zapravo svoju priču bez maske i uvijanja. Ono što je za Rockija Balbou bio boks, za Stallonea je bila gluma u kojoj nikako nije dobijao šansu, pa je statirao, snimao porniće (kada je to još uvek bila sramota) i imao razne “dnevne” poslove da bi preživeo od danas do sutra. Ironija sudbine je to da ga je Rockylansirao u zvezde. Postao je fajter, akcijaš, “working class hero”, ponekad komedijaš. Sasvim dovoljno za glumca sa, u najboljem slučaju, osrednjim talentom, ali dovoljno mudrog da bira svoje bitke.

Rocky je pored Stalloneove karijere lansirao i jednu prilično dugovečnu franšizu. Ona je, istina, imala uspone i padove, patila je od autorskog ega, patriotskog guslanja, melodrame i patetike i često se služila uhodanim sportsko-fajterskim obrascima i nikad nije dostigla domete originalnog filma. Dvojka, trojka i četvorka su, svaka na svoj način, bili relativno zabavni filmovi, manje ili više razvodnjene supstance iz prvog dela. Petica je jednostavno bila bizarna, pa je franšiza otišla na led, odakle ju je sam Stallone izvadio za tridesetogodišnjicu prvog filma i napravio jedan u suštini nepotrebno tužan film, Rocky Balboa. Creed, po svojim vanjskim karakteristikama “spin-off”, ali zapravo nastavak Rocky serijala, je svakako bolji od toga. Generalno, bolji je od svih nastavaka, ali ipak ne dostiže domete originalnog filma, iako se trudi.

Priča prati Adonisa “Donnieja” Creeda (Jordan), vanbračnog sina Rockijevog prvog velikog rivala, a kasnije velikog prijatelja Apola. Iako oca nije ni upoznao, a bez majke je rano ostao, pa je završio “u sistemu”, Donnieju se sreća osmehnula kada ga je Creedova udovica Mary Anne (Rashad) usvojila i odgojila sa ljubavlju i u izobilju materijalnih dobara. Donnie ima dobar posao u finansijama i čak je nedavno dobio unapređenje, ali ga neki vrag tera da boksuje. Valjda da dokaže da je sin svoga oca, iako prema njemu gaji ne baš pozitivne sentimente. Zbog toga napušta svoj ugodan život i seli se u Philadelphiju, u nadi da će privoleti Rockija Balbou (Stallone) da ga trenira, pa kako bude...

Na stranu neverovatnost premise da jedna osoba može da ima skupi fakultet, karijeru u finansijama i kontinuitet prljavih borbi po Meksiku od kojih ostaju posledice (osoba sa njegovim finansijskim mogućnostima je sebi mogla priuštiti vrhunski trening i loviti, recimo, olimpijski tim pre eventualne profesionalne karijere), Creedje jednostavno inspirativna priča. Upravo o novajliji koji dolazi izvan sistema i koji traži pomoć pomalo zaboravljenog veterana da bi,protiv svih šansi, izašao na megdan spreminijima i utreniranijima, da razrešio konflikt koji ima sa samim sobom i sa svetom i da bi izgradio ime i u svojim očima izašao iz očeve senke. Creed je jedna od onih priča o borbi u kojoj prvo moraš pobediti samog sebe, pa tek onda protivnika, i to se ne odnosi samo na našeg mladog budućeg šampiona, nego i na veterana.

Naravno, u Creedu ima dosta toga od originalnog Rockija, od likova na koje se često direktno referira, preko citiranih scena (nije moglo proći bez atipičnog treninga), do čuvenih stepenica i slatkaste ljubavne priče u koju Donnie ulazi sa svojom susedom Biancom (Thompson). Duh originala je nekako očuvan, poštuje stare fanove, a u perspektivi stvara nove (o nastavku se sve glasnije šuška). I zapravo, i pored oslanjanja na formulu i nekoliko iskliznuća prema patetici, Creed se doima kao sasvim solidan i dovoljno svež film.

Razlog za to su mlade snage koje su preuzele film. Ryan Coogler i Michael B. Jordan su tandem kojeg se možda sećamo iz Fruitvale Station, emotivno nabijenog i politički angažiranog indie filma o policijskoj brutalnosti i ničim opravdanom ubistvu crnog mladića. Michael B. Jordan je pokazivao zavidan talenat i kao dečak (uloga Wallacea u seriji The Wire), a Coogler ga je na najbolji mogući način iskoristio i ispostavio kao glumca na kojeg se može računati. Kao Donnie je ležeran i siguran u svojoj izvedbi, kako u odličnim, dinamično režiranim scenama borbe u ringu, tako i u zajedničkim scenama sa svojim partnerima. Tessa Thompson je takođe odlična, opuštena je i upušta se u verbalni sparing sa Jordanom i njih dvoje ostvaruju tipičnu, a ipak uverljivu filmsku romansu.

Mnogo je veće pitanje bilo kako će se Stallone kao Rocky Balboa uklopiti u “setting” kada on nije glavni, nego pomoćni lik. On je ovde trener, kao što je Mickey bio njemu, ali je i mentor, i očinska figura i onaj zadovoljni, mudri, dobri duh filma. Njegovo mumlanje i staračka melanholija nikada se nisu bolje uklapali u film nego u Creedu.

Kada je primao Zlatni Globus, Stallone je održao pomalo rastreseni, emotivni govor u kojem se zahvalio i svom najdražem imaginarnom prijatelju Rockiju Balboi. Ima i zašto, bez daljnjeg, ali retko kad se kreator obazire na svoju kreaciju koja je nastavila svoj život i uticala na mnoge. Rocky je Stalloneu doneo i nominaciju za Oscara, iako se ovakvi “crowd-pleaser” filmovi sve ređe pojavljuju na radaru Akademije. Možda je to samo gesta poštovanja. A možda će Stallone, autsajder, protiv svih šansi, osvojiti kipić, kao Rockyonomad.

2015.

scenario i režija: Diasteme

uloge: Alban Lenoir, Samuel Jouy, Paul Hamy, Olivier Chenille, Patrick Pineau, Jeanne Rosa, Lucie Debay, Blandine Pellisier

Velikim rečima i prevaziđenim idealima je lako privući mlade i/ili glupe za svoju stvar. Uostalom, uvek je kriv neko drugi: manjine, imigranti, pederi, mularija, starkelje, žene, bankari, buržuji... Stvar ukusa i priče, ali mehanika vladanja je ista. Privuče se baza, i onda sa ona odgaja, kondicionira i probira. Nekad je udarna pesnica za plašenje pristojnog sveta ili političkih protivnika, nekad se iz nje iznedri neko lepo lice za glasnogovornika, neko sa organizacionim sposobnostima za preuzimanje vođstva na nižem nivou, ostali kao pouzdani vojnici koji se raspoređuju po zadatku. Ideali nacije, slobode, prirodnih prava ili socijalne pravde su ionako dovoljno rastegljivi da se mogu prilagođavati datom trenutku. Cilj je postojati i drmati i skupljati poene, finansijske i glede društvene moći.

Na te propagandne sheme niko nije imun, svaki čovek, naročito mlad, želi da pripada nečemu. I početak je simpatičan: daje ti grupu, druženje, kameraderiju, možda mogućnost za neki poslić i svakako alibi da radiš sranja i osećaš se dobro zbog toga jer ti je cilj neka velika stvar. Pitanje je, naravno, kako se iz toga izvući. Prvi korak je neophodan, ali je automatski, ili se dogodi ili ne. Treba misliti svojom glavom i shvatiti kako je sve to sranje, svakako nepotrebno, a potencijalno i opasno i otrovno. Drugi je čista mehanika: treba se maknuti iz svega toga i istrajati, uprkos pritiscima sredine i instinktu čopora.

French Blood je film koji tematizira jedan takav put iskupljenja. Naš junak je Marco (Lenoir) i upoznajemo ga dok sa svojim skinheads kompanjonima (Jouy, Hamy, Chenille) mlati Arape, crnce, pedere, anarhiste i komuniste. Sa nekima je lako, naročito kad manja ili veća grupa nasrne na pojedinca, ali su drugi zajebani, slične organizacijske strukture, slično brojni i naoružani, ali to nije ono što će Marca udaljiti od te priče. Naprotiv, nateraće ga da igra pametnije, da napreduje sa uličnog nivoa na partijski, da jednu uniformu zameni drugom. Za to će isprva biti i nagrađen, lepom curom (Debay) iz redova aristokratije čiji je ujak faca u partiji. Međutim, iako mu se smeši stabilna karijera naci-političara i dežurnog strašila, Marco shvata da je sve to trulo.

Kako i zašto, film nam ne govori. Prosto, nema te didaktičke štake kojom se pomažu autori angažiranih filmova tipa American History X. Sve što vidimo je kako se u rasponu od 30 godina Marco menja od barabe do pristojnog i humanog čoveka u naizgled nepovezanim scenama. Odabrao je teži put, ali nije mogao drugačije. Možda zbog gubitka fizičkog zdravlja i prijateljstva sa apotekarom (Pineau), dobrim i mudrim čovekom koji ne haje za političke gluposti. Možda zbog toga što ipak nije nikad bio beskrupulozan, nego zaveden, pa je nasilje činio ili u krajnjoj nuždi ili zato što se to od njega očekivalo.

U svakom slučaju, gledamo njegovu postepenu promenu, dok njegovi nekadašnji drugovi tonu sve dublje u glib. Za tu promenu je ključna postepenost i suptilnost, kako u sjajnoj glumi meni do sada nepoznatog Albana Lenoira, tako i u režiji Patricka Astea, alias Diasteme. Naravno, ne funkcionira sve logički besprekorno i često nam sve što vidimo deluje gotovo nasumično, ali vidi se autorska logika iza toga. U tim detaljima i odabranim scenama vidimo promenu kod Marca i njene posledice. On prestaje da pije i puši, da se druži sa barabama i nacistima, oseća ponos kada francuska fudbalska reprezentacija sačinjena mahom od potomaka imigranata osvoji svetsku titulu i ljude počinje da ceni kao ljude. Naročito ako se uzme u obzir i detalj njegovog prezimena (videćemo ga na kraju, na pustoj i tužnoj majčinoj sahrani), možda Marco shvata da će njegovi drugovi kad ostanu bez prigodnih neprijatelja možda doći i po njega.

U pozadini priče o Marcu i njegovoj promeni vidimo još jednu promenu. To je priča o Nacionalnom Frontu, od skromnih, uličnih početaka, preko konstantnog političkog uspona do toga da su sada prepoznati kao pretnja u suštini uljuđenom dvopartijskom političkom sistemu. Istina, oni su se malo ogradili od nacističkih ispada, holokaust negiraju samo uvijeno, svoje jurišnike su uglavnom uljudili, ali još uvek imaju manje ili više iste rasističke i anti-imigrantske stavove. Najvažnije, sve su veći faktor i zapravo jedini koji socijaliste i republikance mogu da nateraju u koaliciju, ma koliko ona neprincipijelna bila. Možda je činjenica da su svojim pretnjama ograničili distribuciju ovog filma u Francuskoj dovoljno zabrinjavajuća.

Latest Images