Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 22 | 23 | (Page 24) | 25 | 26 | .... | 66 | newer

    0 0
  • 01/08/16--00:00: Meadowland

  • 2015.
    režija: Reed Morano
    scenario: Chris Rossi
    uloge: Olivia Wilde, Luke Wilson, Giovani Ribisi, Juno Temple, John Leguizamo, Elizabeth Moss, Kevin Corrigan, Scott Mescudi

    Prvih par scena su ključne za postavku teme i tona filma. Srećna porodica, otac, majka i klinac polaze na izlet. Staju na benzinskoj pumpi da pokupe par potrepština. Mali odlazi u toalet. Nekoliko minuta kasnije, vreme za polazak, a malog nema. Kucaju, nema odogovora. Otvaraju vrata, malog nema. Toalet ima i druga vrata, koja vode u otvorenu radionicu, a ona je smeštena između šume i ceste. Dozivaju ga, prvo ljutitim glasom, pa zabrinutim, na kraju već očajnim. Nema odgovora.
    Iako nemam direktna iskustva tog tipa, moja je pretpostavka da je jedina stvar gora za roditelja od smrti deteta njegov nestanak. Smrt, bila ona iznenadna ili nekako očekivana je makar konačna i sa njom nema ni pogađanja ni neizvesnosti, a ožalošćenima ostaje da situaciju u nekom svom ritmu prihvate. Kod nestanka je dominantna neizvesnost koja se ne smanjuje sa vremeno. Je li dete živo ili mrtvo? Ako je živo, kako živi? Ako je mrtvo, zašto je umrlo? Preispitivanje može biti kobno i tu ne može važiti psihološki šablon u pet koraka žalovanja, jer je teško načiniti prvi.
    Godinu dana kasnije, Sarah (Wilde) i Phil (Wilson) vode naizgled normalne živote, koliko je to moguće u datoj situaciji. Vidimo ih u poseti prijateljima, i njihovo izdanje nije baš sjajno, ali je verovatno najbolje koje su mogli izvesti. Oni, iako su još uvek skupa, žaluju sami, svako za sebe i svako na svoj način. Policajac Phil ide na sastanke grupa za podršku i komunicira sa policijom koja pokušava da reši slučaj nestanka makar tako da ga poveže sa drugim podacima (fotografijama dobijenim u racijama ili pronađenim dečijim telima). Školska nastavnica Sarah, pak, sama šeta gradom noću i razvija opsesiju prema zanemarenom dečaku sa posebnim potrebama iz njene škole koji živi u hraniteljskoj familiji.
    Ovo je jako mračan film, jedan od onih koje sudbina deteta naizgled ne zanima (istrage gotovo da i nema u filmu) i prvenstveno se bavi roditeljima, njihovom tugom i sve ugroženijom egzistencijom i normalnošću. I film je najefikasniji kad njegovi protagonisti uopšte ne govore, kad možda slušaju, a zapravo ne čuju. Njihova nema patnja je, tako slikana izbliza, na granici pristojnosti, ujedno i emotivni i filmski vrhunac Meadowlanda i za to se moramo zahvaliti pre svega glumcima, ali i rediteljici Reed Morano, njenom izboru baš njih dvoje (meni ne bi pali na pamet, ne zbog toga što mislim da su loši glumci, nego zato što mi se čini da bi nekim drugima možda ti likovi bolje stajali, ali me njih dvoje demantuju), radu s njima i uklapanju u već predodređenu indie vizuelnu i auditivnu estetiku.
    Reed Morano je debitantkinja i svakako joj treba priznati hrabrost da se dohvati teškog filma i zapravo ga snimi kao težak film. Ona je inače direktor fotografije sa velikim iskustvom na raznim, uglavnom nezavisnim filmovima, pa i ne čudi toliki akcenat na vizuelnom i nemom. To je pun pogodak u filmu koji je više raspoloženje i utisak nego priča. Naravno, na par mesta simbolika postaje malo preočita i banalna, ali to je stvar neiskustva. Isto se u velikoj meri može reći i za “kaži mi kako da se osećam” soundtrack.
    Meadowlandima ozbiljnije probleme sa scenariom takođe debitanta Chrisa Rossija. Možda bi ovakvoj temi bolje legla ženska ruka. Rossi se svakako previše poštapa sa nepotrebnim objašnjenjima i dosta često polazi za klišeima melodrame na koje se vraća svaki put kad misli da se izgubio. Njegovi nezgrapni dijalozi i pojedina rešenja jako otežavaju posao glumcima među kojima zapravo i nema neke naročite hemije u zajedničkim scenama.
    Olivia Wilde i Luke Wilson uspevaju da nadoknade propušteno u scenama svako za sebe i na taj nam pokažu različite obilike tuge i različite mehanizme pomoću kojih se s njom nosimo. To posebno važi za Oliviu Wilde koja je s ovim filmom zaslužila puno poštovanja od mene za svoj pristup glumi koji je hrabar, direktan i do kraja, a nema baš puno materijala na početku. Luke Wilson je isto jako solidan, mada je njegov lik ipak nešto zahvalniji za odigrati. Ako zbog nečeg osim emotivne rezonance treba pogledati Meadowland, onda su to njihove bravure.

    0 0


    2015.
    režija: Kyle Patrick Alvarez
    scenario: Tim Talbott
    uloge: Billy Crudup, Michael Angarano, Ezra Miller, Logan Miller, Tye Sheridan, Johnny Simmons, Thomas Mann, Nelsan Ellis, Olivia Thrilby

    Nešto više ne čujem o savremenim psihološkim eksperimentima kakve su radili Stanley Milgram i Philip Zimbardo koji su, igrom slučaja, prošle godine dobili “svoje” filmove, Milgram The Experimenter, a Zimbardo ovaj koji je pred nama. Možda je psihologija kao nauka otišla sa jedne strane u tupi akademizam, pa se eksperimentalno ispituju samo najbazičnije stvari poput pamćenja besmislenih slogova, a sa druge u trivijalizaciju, pa nema potrebe za eksperimentima. Ili je kultura sigurnosti i totalne kontrole (da se nikome niti slučajno ne prekrše neka prava) toliko uzela maha da su eksperimenti koji provociraju misli i propituju moral postali nemogući. Ili sam toliko van toga da u poplavi informacija ne nalazim one o relevantnim psihološkim istraživanjima.
    Bilo kako bilo, deset godina nakon Milgramovog eksperimenta poslušnosti (sa navodnim elektrošokovima), Zimbardo je proveo svoj zatvorski eksperiment na Stanfordu koristeći kao uzorak 24 studenta dobrovoljca koji bi za učešće dobili dnevnicu od 15 dolara. Njih je podelio u dve grupe, zatvorenike i čuvare, preuredio podrum jedne zgrade na kampusu i posmatrao kako se oni u kratkom roku menjaju, kako se pravila tumače, kako se podređuju ili bune ako su zatvorenici i kako zloupotrebljavaju (fiktivnu) moć ako su čuvari. Zimbardo (Crudup) se čak aktivno uključio u eksperiment kao upravnik, doveo sveštenika, organizovao saslušanja za puštanje na slobodu i čak posetu. Neverovatno je kako su (skoro) svi uključeni u eksperiment brzo pristali na svoje uloge i kako je sranje brzo eskaliralo, pa je dvonedeljni eksperiment prekinut nakon samo 6 dana.
    To je manje-više sve što se tiče priče iza toga, a filmski tretman je na tragu doku-drame i drži se Zimbardove knjige The Lucifer Effect. Sa detaljima neću gnjaviti, pogledajte sami ako mislite da imate stomak za to. Film je skoro sasvim fokusiran na proceduru i tok eksperimenta, na promene koje se dešavaju kod jednih i drugih ispitanika, ali i ispitivača, njegovih saradnika i njegovog “konsultanta za autentičnost”, pravog bivšeg robijaša (Ellis). Ima to svojih prednosti, scenarista i reditelj se ne mešaju i puštaju nas da sami donesemo zaključak.
    Prvi nedostatak takvog pristupa je što nam sve to, iako eskalira iz scene u scenu (na primer čuvari, u prvoj smeni su malo nesnađeni u ostvarivanju autoriteta, u drugoj dobijamo “talentovanog” sadistu koji podiže nivo pritiska, a u trećoj tipa koji pokušava da dostigne njegove standarde, ali poseže za agresijom), ipak može držati pažnju samo neko vreme. Posle toga dobijamo dojam repetitivnosti i minimalnih varijacija na temu. Tako ni predviđeni klimaks nije baš klimaks, barem što se zatvorskog zapleta tiče.
    Drugi problem sa tim je odsustvo šireg konteksta. Jedino Zimbarda upoznajemo u jednoj sceni sa devojkom, bivšom asistentkinjom (Thrilby), ostale imamo samo u funkciji eksperimenta. I što se samog eksperimenta tiče, o njemu ne dobijamo potpune podatke, da ga je naručila vojska za svoje zatvore i da ga je izdašno finansirala. Nešto će o novcu usput reći sam Zimbardo, kada okleva da eksperiment prekine ili ga vrati u definisane i ugovorene okvire. Ono malo konteksta koji uspevamo da uhvatimo iz komentara (roditelja u poseti koji se konformiraju “za dobro nauke”, kao u Milgramovom eksperimentu, ili sveštenika koji kaže da će bogatoj deci sa prestižnog univerziteta spoznaja teškog, zatvorskog života biti blagotvorna – je li to hrišćanski, op.a) ispostavljaju se kao značajnije i pronicljivije opservacije nego ono što vide Zimbardo i kolege. Na pravom tragu je i pitanje upućeno od strane jednog kolege: šta je nezavisna varijabla u eksperimentu, odnosno šta se ispituje i preko čega, jer onda ovo nije eksperiment, nego simulacija.
    Ma koliko se film zapravo držao Zimbardovih beležaka i ma koliko se trudio da bude blizak dokumentarnom u prikazu samog eksperimenta, onaj dramski aspekt zahteva ne samo sukob, nego i negativca. Autor tu daje komentar pre svega na Zimbarda i njegovu upitnu etiku. Nije neka tajna da naučnik nije znao šta će otkriti kad je postavio simulaciju, i da je verovatno pomislio da je naleteo na zlatni rudnik, ali ne “kupujem” to da je bio toliko ne-etičan i zapravo manipulativan da dodaje ulje na vatru i rizikuje ozbiljne incidente, možda i smrtne slučajeve. Kako nisam čitao knjigu, nisam siguran koliko je on u svom pisanju i naknadnoj pameti (kasnije se, kao i Milgram, najviše bavio pitanjem autoriteta i njegove zloupotrebe) bio samokritičan da bi ga Talbott i Alvarez toliko ocrnili, a Billiju Crudupu uvalili vruć krompir od uloge antipatičnog, manipulativnog negativca kojeg je skoro nemoguće odigrati uverljivo i bez karikiranja.
    Sa pozitivne strane, mlađa glumačka postava je izvrsna. Tu su u ulogama dvojice glasnijih zatvorenika Ezra Miller i Tye Sheridan, jedni od najboljih mladih glumaca koje Amerika ima, a pored njih i Thomas Mann (Me and Earl and the Dying Girl), Johnny Simmons i Logan Miller koji su sasvim solidni. Međutim, pravo otkrovenje filma je Michael Angarano u ulozi najupečatljivijeg čuvara, sadiste koji izvodi nesvesnu, ali skoro savršenu imitaciju Kapetana (Strother Martin) iz filma Cool Hand Luke. Od starijih, Nelson Ellis je odličan, dok su ostali uglavnom neprimetni.
    Pozitivna strana je još i fotografija u službi očekivane zatvorske klaustrofobije pojačane time da je u pitanju improvizacija zatvora na još manje prostora i u za to neprimerenoj građevini. Fotografija, gluma i hladni, distancirani, gotovo naučni pristup eksperimentu su tu da nam što je preciznije moguće dočaraju njegov tok i to je odlično. Ali The Stanford Prison Experiment kao film ne nudi puno više od toga za dva sata vremena. Iskreno, pre bih pogledao dokumentarac na tu temu.

    0 0
  • 01/10/16--00:00: El club / The Club
  • kritika originalno objavljena na fak.hr

    2015.
    režija: Pablo Larrain
    scenario: Pablo Larrain, Guillermo Calderon, Daniel Villalobos
    uloge: Roberto Farias, Alfredo Castro, Alejandro Goic, Alejandro Sieveking, Antonia Zegras, Marcelo Alonso, Jaime Vadell

    Malo, zabačeno selo na obali. Naizgled ništa se ne dešava. Sveštenik se na plaži bavi sa svojim psom, ali to više liči na trening nego na igru. Pas je hrt, predivan, elegantan brz kao munja. Sledeća scena, trka pasa. Sveštenik koga smo videli i trojica kolega napeto prate trku iz daljine. Učestvuje i njihov ljubimac. Pobeđuje i organizator isplaćuje dobitak ženi koja ga nosi gospodi u mantijama. Ništa čudno, rekli biste, gospoda su stariji ljudi, verovatno su u penziji, a Crkva se prvo brine o svojima, kao što je Bog prvo sebi bradu stvorio.
    Delimično ste u pravu, dragi čitaoci. Crkva se uistinu prvenstveno brine o svojima. Međutim, gospoda nisu penzioneri, stari i nemoćni da se brinu o pastvi, niti je klađenje kršćanski izvor prihoda, pa makar išao u budžet institucije. Ta institucija, da ne kažem obična komforna kuća, nije samostan, nego neka vrsta kućnog pritvora. 
    U to ćemo se uveriti kada u nju dospe i peti gospodin, Lazcano, tih, povučen, nezadovoljan, fingirajući da ne zna kako se našao na takvom mestu. Nedugo za njim na vratima se pojavljuje lokalni redikul Sandokan za koga osećamo da je duboko izmučena duša. On dolazi sa polu-koherentnim, ali zato prilično eksplicitnim optužbama na Lazcanov račun. Crkva i pedofilija idu ruku pod ruku. Lazcanova reakcija na optužbe je potezanje pištolja, ali metak nije namenjen Sandokanu. Pali sveštenik puca sebi u glavu.
    Sledi istraga, ali ne od strane državnih vlasti. Crkva se, rekosmo, brine za svoje. Na scenu stupa otac Garcia (Alonso), mlad, lep, obrazovan, temeljit i nepotkupljiv. Slika i prilika onog imidža koji bi Crkva rado održala. I pored usaglašenih priča stanara, nešto je trulo u kući, a samoubistvo je, čini se, bio samo povod za istragu koja se dugo spremala. Garcia je došao sa planom, ali i sa dosijeima svih stanara, a u njima je malo toga lepog i prijatnog o njima. Pogađate: pedofilija, homoseksualnost, korupcija i ostala nepočinstva. Eto nama trilera, mračnog i napetog, latinoameričkog i katoličkog, atmosfere guste i opojne kao čileansko vino, ali i sa komičnim momentima, crnim kao dno bunara. Stari, dementni sveštenik za koga niko ne zna zašto je tačno tu i koji u istrazi uredno cinkari, ali to čini u šiframa tako da ga Garcia ne razume, ponosni vojnički tip koji krivicu maskira pravedničkom agresivnošću, ljigavi tip koji se brani besmislenim racionalizacijama i iskrivljenim biblijskim citatima – neprocenjivo.
    Čileanski autor Pablo Larrain se, nakon uspelog mockumentary VHS eksperimenta sa No (2012) vraća svojim “gothic” korenima, makar stilski, pozicionirajući film između arthouse drame i trilera i slikajući u mračnim tonovima. Odmak pravi na drugom mestu: nakon debija sa Fugom (2006), ovo je prvi Larrainov film smešten u sadašnjost. Iako se prošlošću svoje zemlje ne bavi direktno, to ne znači da je se ne dotiče i da ona ne odjekuje kroz ceo film. Ipak je Crkva institucija bez čije se saglasnosti u Latinskoj Americi nikada nije moglo.
    El club je ujedno i prvi film koji se bavi takozvanom “Novom Crkvom”, odnosno katoličkom crkvom nakon što je za Papu izabran Jorge Bergoglio, a da to ne čini iz apologetske perspektive. Nije čudo da je vatikanski birokrata-prvoborac vrli istražitelj Garcia baš iz Bergogliovog jezuitskog reda i da u svojim postupcima deluje arogantno, drveno i lažno, toliko da ga ostali ukućani opisuju terminom ”krivica bogataša”, skovanim po uzoru na “krivicu belog čoveka” i “krivicu liberala” što jasno asocira na poziciju reda u Crkvi.
    Larrain u svom preciznom psihološkom nijansiranju izbegava lakši put, odnosno osudu četvorice “palih” sveštenika, bilo iz ateističke, bilo iz dogmatske perspektive, iako je jasno da su ogrešili i o crkvu, ali i o ljudsku etiku. On ih predstavlja kao ljude sa manama, koji su možda svesni svojih grehova, a možda i nisu, koji se možda malo kaju, ali pre svega pokušavaju da se održe iznad vode, sada, kao i tada. U poređenju sa uštogljenim Garciom oni deluju organski i ljudski, a ne kao vojnici organizacije.
    Nimalo lak glumački zadatak pripao je ekipi pouzdanih Larrainovih saradnika Alfredu Castru (kojeg ove godine doleću samo “queer” uloge), Alejandru Goicu, Jaimeu Vadellu i Antoniji Zegras. Uloge koji su oni dobili su veoma osetljive, nijansiranje i suptilnost su od presudnog značaja. Glumačka ekipa se pokazala i dokazala na najbolji mogući način: istovremeno su odigrali likove čija dela zaslužuju osudu, ali koji su zapravo u neku ruku čak i simpatični kao svojevrsni anti-heroji, bez foliranja i preteranog namigivanja.
    Još jedno odstupanje od zadatih okvira je i tretman žrtve, u ovom slučaju Sandokana kojeg maestralno igra Roberto Farias. On, naime, nije više ona čista i nevina, detinja žrtva, već je upravo zbog svoje traume izrastao u veoma izvitoperenu osobu i nesvesno sklapa savez sa makijavelističkim istražiteljem misleći da će na taj način zadovoljiti svoju patološku potrebu. Jasno je da u društvu krivice i nasilja žrtve postaju takođe nasilnici ili makar instrumenti u rukama nasilnika.
    Sad, je li El club od početka do kraja savršen film – nije. Larrain i saradnici su u scenariju sukob između palih sveštenika i crkvenih organa toliko zapleli u intrige da ga nije bilo moguće elegantno odmotati i rešiti. Između suptilnosti i konkluzivnosti, reditelj je rešenje našao u “srednjem putu”, koji je trenutačno efektan, ali nema mnogo logike, da ne pominjemo da je na momente naporan za gledanje u svojoj brutalnosti. No i pored toga, ovaj atmosferični crkveni triler nudi dovoljno toga za uživanje. Jednostavno dobar film koji otvara nove poglede.

    0 0
  • 01/11/16--00:00: Narodni heroj Ljiljan Vidić
  • kritika originalno objavljena na: monitor.hr


    2015
    režija: Ivan-Goran Vitez
    scenario: Zoran Lazić
    uloge: Kristijan Jaić, Tena Jeić Gajski, Stjepan Perić, Ljubiša Savanović, Ivan Đuričić, Stojan Matavulj, Drago Despot, Dražen Čuček, Dražen Kuhn, Živko Anočić

    Šta možemo očekivati od filma koji se reklamira kao “prva partizanska komedija” u doba kada je od partizana i njihove borbe prošlo 70 godina, a od perioda kada su se partizanski filmovi snimali barem 30? Šta kad uz to vidimo da je u pitanju hrvatsko-srpska koprodukcija podržana od strane Eurimages fonda koji forsira politički korektne filmove koji “ne talasaju”. Čak i ta tvrdnja o partizanskoj komediji ne stoji ako se malo raširi kontekst (bivalo je toga u Jugoslaviji), ali Narodni heroj Ljiljan Vidić je svejedno svež i potreban film. Da stvar bude još čudnija, čak i izuzetno aktuelan u današnjoj Hrvatskoj, a i šire.
    Na stranu to što je hrvatsko društvo opterećeno pitanjima nekoliko decenija starim i što još uvek ne postoji konsenzus ko je taj Drugi svetski rat dobio i zašto (drugačije i nije moglo biti, moralno i faktički), nego je taj diskurs podgrejan u ratovima 90-ih i još uvek sveprisutan. Od političkih manipulacija koje bi morale biti kažnjive zakonom, pa do svakodnevnih razgovora običnih ljudi, a ne samo dokonih kafanskih filozofa. Vrednost Vitezovog ne leži u tome što revitalizira stari žanr, koliko što kroz njega govori o onome što imamo danas na jedan uvrnut i parodičan način i pritom nikom ne ostaje dužan.
    Čitanje opisa i novinskih napisa nas neće pripremiti niti na početak filma. “Setting” je uistinu nalik na partizanske filmove, NDH, ustaše, četnici, partizani, Vladimir Nazor, Ivan Goran Kovačić, Tito, Pavelić, pa čak i Hitler, ali već prva scena u kojoj mladi seoski pesnik Ljiljan (debitant Kristijan Jaić) recituje svoju najnoviju pesmu neočekivano skreće u domen trasha, koji će se periodično javljati kroz ceo film. Ne samo u detaljima, već će dominirati pojedinim scenama i za sobom ostavljati štoseve koji su ponekad simpatično debilni, a ponekad promišljeni, elaborirani, izgrađeni i naplaćeni. U takvoj inflaciji štoseva, kada su najrazličitije strelice odapete na sve strane, neki od njih ostaju nepovezani, ne baš najpotrebniji i njihova izrada ponekad čak guši ritam filma, pa nam se ponekad čini da gledamo sitcom i da su oni sami sebi cilj. Međutim, oni uspeli (većina) su svakako dovoljni za iskupljenje, a Lazić i Vitez uspevaju da izvedu i izuzetno pametan i subverzivan “running joke” sa nemotiviranim streljanjima u drugom ili trećem planu.
    Strukturno, film teče pravolinijski i podeljen u poglavlja kroz koja pratimo uspon našeg prostodušnog i naivnog seoskog pesnika i njegovog partizanskog društva do konačne bitke. On igrom slučaja biva zarobljen od strane četnika, pa spasen od strane partizana kojima se, pun ideala, priključuje u ratnim akcijama. Naravno, Ljiljan je naša ulazna tačka, ali je ostatak družine zanimljiviji od njega i na tekstualnom, a naročito na kontekstualnom nivou. Mišo (Perić) je oportuni ljigavac, Salko (Savanović) prostodušni i pomalo agresivni Bosanac, Okac (Đuričić) tipičan štreberski tip, a tu je i lepa Vesna (Jeić Gajski), partizanska varijacija na temu “fatalke” sa tajnom i planom. Kad ostatak njihove čete predvođen komandantom Strujom (Matavulj) izgine, oni će smisliti hrabri plan da pobedom na “talent showu” Čimbenik X osiguraju pozivnice na domjenak kod Pavelića (Čuček) i tamo ostvare konačnu pobedu u ratu koji im ne ide najbolje.
    Asocijacija na Tarantina i Inglorious Basterds je svakako tu, ali Narodni heroj Ljiljan Vidić nije tek kopija. Moram priznati da sam bio skeptičan, jer u ovakvom konceptu sa gomilom istorijskih ličnosti iz sfera politike i kulture svašta može poći po zlu, pogotovo kada se kroz njih, aktere jednog drugog vremena, govori o današnjem. To su stvari koje će mnogi probati, ali niti će o njima dobro razmisliti, niti povući prave paralele, pa ostaje mogućnost da u takvim parodijama ne bude ničega osim malo jeftinog smeha.
    Možda se većim delom Narodni heroj Ljiljan Vidićčini kao nekakva trash ekstravaganca, ali jednostavna priča iz jeftinih romana se sjajno uklapa sa kontekstom Hrvatske danas preobučene u NDH 40-ih. Finansijski savetnik krvopija nudi svoje usluge pri pridobivanju subvencija Trećeg Reicha za poljoprivredu, takmičarski show, trgovački centri sa nemačkim radnjama i nemačkom robom, hipsteri iznad banalnih stvari kakve su politika i rat, indisponirani intelektualci koji govore “krležijanskim” jezikom, četnici koji imaju "out of character" komentare na svoju ulogu, ustaše čiji je govor kombinacija NDH-zijskog i nepismenog u stilu internetskih fašista, Tito kao pećinski bonvivan i "self-help guru", referenca na Tuđmana i još dosta toga. Za pretpostaviti je da su neke od tih stvari u izmenjenom obliku referentne na onovremene ličnosti i događaje, ali je znakovito i zabrinjavajuće koliko to korespondira sa današnjim trenutkom i uverenjem da ideološka “utakmica” još nije gotova i da će njen rezultat značiti nešto.
    Da ne bih zvučao pesimistično, utešno je to što se barem možemo slatko izezati na tu temu. Generalno nema ničeg lošeg u zezanju, čak i kad nam je samo to dostupno u relativno ozbiljnoj situaciji. Narodni heroj Ljiljan Vidić je legitiman primer kako se na tu temu zezati. Možda se većini neće svideti ono što ima za reći (jer govori neprijatnu istinu) i kako to govori (jer to čini kroz uvrnuti, nesputani, politički nekorektni i često apsurdni trash), možda će humor biti suviše specifičan, ali to ne znači da nije lekovito gledati ga. Možda i više nego jednom.

    0 0
  • 01/12/16--00:00: Creep

  • 2014.
    režija: Patrick Brice
    scenario: Patrick Brice, Mark Duplass
    uloge: Patrick Brice, Mark Duplass

    Ili je “found footage” konačno dostigao svoje granice i posustao, ili sam samo ja izgubio živce za njega i posustao u praćenju. Bilo kako bilo, Creep je naslov tog tipa koji mi je posle duže vremena privukao makar elementarnu pažnju. Ima dobre kritike, kreativna ekipa koja stoji iza njega poznata je po drugim stvarima, pre svega po niskobudžetnim nezavisnim filmovima bliskim “mumblecore” pravcu, a pritom obećava svedenu, komornu psihološku igru u dvoje.
    Aaron (Brice) je pod-zaposleni filmaš koji se javlja na oglas da za dan snimanja zaradi 1.000 dolara, što nipošto nije loša lova, ali za nju ipak ne možete dobiti prekaljenog profesionalca. Mesto snimanja je udaljeno vikend-naselje na planini. Kada dođe na dogovoreno mesto, njegovog poslodavca nema ni u kući ni oko kuće. Na kraju će se pojaviti tako da svog snimatelja iznenadi i uplaši, što će mu postati manir u filmu. Predstavlja se kao Josef (Duplass), kaže da ima tumor na mozgu i nekoliko meseci života i da će se njegov sin prvenac roditi tek pošto on umre, pa želi da mu ostavi kasetu iza sebe da bar na neki način upozna oca.
    Njihovo akcijanje je već od starta čudno. Josef petlja i mulja sa pričom i od Aarona traži neobične stvari (tipa da ga snima u kadi), vodi ga na izlet u prirodu (izvor u obliku srca), zadržava ga preko radnog vremena i povremeno prepada tako da to više nije čak ni podnošljivo debilno... Njegove priče postaju sve čudnije i čudnije, a situacija sve neprijatnija. K tome Aaron ne može naći ključeve od svog auta. Jasno je da Josef nije ono za šta se predstavlja, ali koliko je zapravo opasan? To će Aaron otkriti kad pokuša da se izvuče, a i posle toga...
    Ma koliko bio oslobođen od glupavih trikova tipa duhovi, vanzemaljci, monstrumi koje uglavnom i ne vidimo, i onih još iritantnijih štoseva poput statičkog šuma i lupanja vratima, Creep je još uvek “found footage” sa pripadajućim sledom događaja, drmusavom kamerom, slikama prirode i cimovima za koje prosto znamo da su krivi trag. Stvar je donekle dignuta na novi nivo sa profesionalnom i zapravo kreativnom glumom. Duplass je izvrstan kao Josef i nalazi fini balans između ludila i patetike, Brice je uglavnom pristojan kao Aaron, ali ipak ne može držati pažnju na sebi u drugoj polovini. Vidi se i neki improvizacijski kvalitet u scenariju i elementarna pristojnost u režiji, ali Creep je ograničen okvirom koji sam nameće.

    0 0
  • 01/13/16--00:00: Szabadeses / Free Fall

  • 2014.
    režija: Gyorgy Palfi
    scenario: Gyorgy Palfi, Zsofia Ruttkay
    uloge: Piroska Molnar, Miklos Benedek, Tamas Jordan, Marina Gera, Csaba Gosztony, Zsolt Nagy, Nora Lili Horich, Nora Parti, Zoltan Schmied, Zsolt Trill, Diana Kiss, Geza Hegedus, Attila Menszator-Heresz, Reka Tenki, Janos Varadi

    Pored toga što očito voli bizarnost više nadrealnog nego direktno gadnog tipa, Gyorgy Palfi pokazuje sklonost ka kratkim, odnosno što kraćim formana. Njegov globalno najpoznatiji film, “body-horror” Taxidermia (2006) imao je Palfija atipično dugačke segmente – u pitanju je bio povezani triptih smešten u tri vremenska perioda. Ostali su se uglavnom bavili vinjeticama, sjajan primer za to je prvenac Hukkle (2002), a Palfi je sa The Final Cut: Ladies and Gentlemen (2012) čak upotrebio snimke iz mnoštva klasičnih filmova i preslažući njihove kratke kadrove napravio svoj filmski eksperiment.
    Szabadesesopet ima vinjete, manje ili više ispresecane kratke filmove koji su povezani centralnom “promenadom” kao kakvo muzičko delo. Mesto radnje je sasvim obična stambena zgrada u Budimpešti, a svet je lagano nadrealan i alegoričan da se tu daju iščitati uticaju Bunuela, Cronenberga, Leos Caraxa i Roya Anderssona koji su povremeno iskakali i u Palfijevim ranijim radovima. Naravno, iz svega toga se može izvući kontekst savremenog mađarskog društva, ekonomskih i socijalnih prilika, tradicije i ugrađenog čudaštva.
    Film počinje sa centralnom, nosećom pričom i isprvase čini kao delce socijalnog realizma. Piroska Molnar i Miklos Benedek igraju neimenovani penzionerski par u nečemu što bi se moglo nazvati svakodnevnom, čak banalnom penzionerskom egzistencijom. Džangrizavi deda je opsednut preslagivanjem svojih dnevnih doza lekova, misterijom ko mu malo-pomalo krade zalihe likera i svađanjem sa babom, a baba gleda da ide linijom manjeg otpora, da mu ugodi ili da mu se skloni s puta, a tek ponekad da ga pecne nekim jetkim komentarom. To se prekida kad baba izađe iz stana sa torbama, ali umesto da bi išla naniže, odlazi do krova i skače s njega.
    Ali to nije priča o samoubistvu (Mađarska je notorna po visokoj stopi samobistava), pošto babi od pada nije skoro ništa: odlomljena drška od naočara i ispali točak sa torbe za pijacu su jedina šteta. I baba kreće nazad gore, peške pošto lift ne radi, prolazeći pored stanova koji svaki krije svoju bizarnost i svojevrsne slonove u sobi, na kojima će Palfi insistirati kroz ceo film.
    Tako učitelj joge prekorava svog najuspešnijeg polaznika koji levitira da to čini samo iz taštine. Gospodin organizuje formalni ispraćaj (ko zna gde) za svog rođaka, a njegova žena je sve vreme potpuno gola, što ostali formalno obučeni gosti ne primećuju. Par opsesivno čistih ljudi umotanih u najlon ima najčudniji “no touch” seksualni odnos koji ste ikada videli. Život žene i dvojice muževa poprima odlike svojevrsnog “realityja”, ali i “sitcoma”, sa sve nasnimljenim smehom na traku koja se pušta. Ginekolog izvodi obrnuti porođaj na pacijentkinji. Dečak se plaši bika u sobi kojeg njegova isprepadana majka i dominantni (agresivni) otac ne primećuju.
    Iako nema ni blizu onog začudnog efekta kakav je svojevremeno imala Taxidermia, Szabadeses je možda u svojoj začudnosti najartikuliraniji Palfijev film do sada. Nije tu cilj samo zbuniti publiku nekog filmskog festivala, Palfiju to nije čak ni prioritet. On kroz ovu nadrealnu avanturu daje pogled u sliku mađarskog društva kakvo je danas, odnosno kakvo je bilo juče (mada sumnjam da je žičana ograda bitno promenila budimpeštansku svakodnevicu), sa svim svojim strahovima, begovima, regresijama, i mehanizmima odbrane. Za to nije potrebno biti veliki poznavalac mađarskih prilika, neke od aluzija jesu eksplicitno vezane na tamošnju situaciju, ali su druge dovoljno univerzalne da ih je moguće iščitati i u nekom drugom kontekstu.
    Szabadesesće pažljivom gledaocu priuštiti 75 minuta prijatno-neprijatne, čudne, bizarne zabave, nekoliko trenutaka smeha i nekoliko diskretnih objašnjenja. Gledajte na ovo kao na svojevrsni dodatak na Caraxov Holly Motors, jednostavniji i direktniji, sa svojim ultra-zabavnim, ali i nešto kompleksnijim i težim pasažima. Preporuka fanovima.

    0 0
  • 01/14/16--00:00: Hidden

  • 2015.
    scenario i režija: Matt Duffer, Ross Duffer
    uloge: Alexander Skarsgard, Andrea Riseborough, Emily Alyn Lind

    U godini suše, kakva je za male, žanrovske filmove bila 2015. sve polupristojno što se pojavi preko noći dobija status kultnog i neumerene pohvale. Shvatam taj mehanizam, fanovi određenog žanra su manje ili više narkomani, kriza je, roba je generalno loša i prodaje se skuplje nego što zaista vredi – kupaca ionako uvek ima. Hidden je jedan od tih (pre)hvaljenih filmova ove sušne godine, dovoljno dobar da se nekako pregura kriza i to je to.
    U pitanju je jedan od onih komornih, post-apokaliptičnih filmova koji balansiraju između horora, trilera, drame i misterije i kojem je glavni adut atmosfera: relativno skučena i apsolutno mračna. Naši junaci su tročlana porodica koja se od katastrofe sklonila u staro atomsko sklonište iz perioda Hladnog rata, opušteni otac Ray (Skarsgard), zabrinuta majka (Riseborough) i kćerkica Zoe (Lind). Tu imaju konzerviranu hranu, vodu, bazičnu infrastrukturu poput struje, pa čak i društvene igre da krate vreme. Tamo su već skoro godinu dana (301 dan, da budemo precizni), lagano im je dopizdilo, ali nemaju pojma koliko će još ostati.
    Oni imaju svoja pravila ponašanja i uglavnom ne izlaze vani, mada proveravaju stanje preko improviziranog periskopa. Jasno je i zašto ne izlaze: prizor vani je pravi “Fallout”, spaljena zemlja i nagoreli ostaci prošlog sveta: zgrada, igrališta, školskog autobusa. Drugi razlog zašto ne izlaze vani su entiteti koje oni nazivaju “Breathersima” i koji ih traže da ih ubiju. Međutim, frka je i panika, baksuzni događaji se samo ređaju i pitanje je koliko oni mogu ostati unutra s obzirom da su im “Breathersi” već na tragu.
    Hiddennije napeti film brzog tempa, već jedan od onih koji se polako uvlače pod kožu svojom atmosferom. Taj mrak je isprva zanimljiv, a kad počne da gnjavi, autorski dvojac, braća Duffer, imaju šta da nam ponude: flashbacke na poslednji “normalni” dan, odnosno dan pre katastrofe koji su naši junaci preživeli. Ti momenti nisu za padanje u nesvest od originalnosti ili veštine, ali makar razbijaju monotoniju toga da je sve u jednom jedinom prostoru.
    Drugi adut filma su svakako glumci. Iako je mala Emily Alyn Lind pomalo iritantna (kao uostalom i većina filmske dece, što je problem sveprisutan u filmskoj industriji i uzrok mu je više loše pisanje negoli loša režija), odrasli uspevaju da izvuku stvar. I njihovi likovi su pomalo tipski, ali Alexander Skarsgard kao Ray uspeva da istovremeno dokaže i svoju versatilnost, ali i svoju ličnost, a Andrea Riseborough uspeva da pronađe pravi ton za ulogu zabrinute majke.
    Treća solidna strana filma je obrat pred kraj. Iako iz iskustva znamo da će obrata biti, i da iz svega viđenog on ne može biti drugačiji nego onakav kakav su nam spremili autori, ipak nemamo utisak da je on “telefoniran” scenama unapred. Drugi problem je to što, jednom kada se obrat desi, on neke druge stvari u filmu retroaktivno čini nemogućima ili malo verovatnima.
    Problem je u tome što film osim toga ima još vrlo malo da ponudi, pa i tih 80-ak minuta deluje kao da je neko premisu dobrog kratkog filma na silu razvukao u dugometražni. Na kraju, Hidden je sasvim solidna žanrovska konfekcija za jedno gledanje bez preterano pozornosti, u odsustvu bolje ideje za horor/triler. Ništa manje i ništa više od toga. Ne očekujte čuda.

    0 0
  • 01/15/16--00:00: Z for Zachariah

  • 2015.
    režija: Craig Zobel
    scenario: Nissar Modi (po romanu Roberta O'Briena)
    uloge: Margot Robbie, Chiwetel Ejiofor, Chris Pine

    Mom hladnom i racionalnom mozgu je poprilično nepojmljiva mogućnost apokalipse. Prošlo je 70 godina od pronalaska i “beta-testiranja” nuklearne bombe na živom uzorku i ta dva testa su za sada (a čini se i zauvek) jedina. To najmoćnije oružje koje može uništiti ljudsku vrstu ili makar civilizaciju pokazalo se kao sjajna stvar za pretnju koja ne treba i neće biti realizovana jer je previše toga na kocki. Ljudi su nastavili da se ubijaju konvencionalnijim putem koji im dozvoljava da se namnože na sada već preko 7 milijardi jedinki. Dobro, ne mora da bude bomba. Imali smo dve ozbiljne havarije mirnodopskih nuklearnih postrojenja, opet bez apokalipse.
    Šta ako se ne uništimo sami, nego nam to učini Kosmos, prema kojem smo samo prašina? Ništa, ako do toga dođe, nećemo ništa ni znati pre nego što se to dogodi i verovatno ćemo nestati svi u istom trenutku, kao što se to dogodilo drugim dominantnim vrstama. Jednostavno rečeno, neće biti nikoga da ispriča priču. Ali neki ljudi ne samo da u to veruju, nego se neki boje, a neki infantilno priželjkuju. Piše u Bibliji (piše svašta tamo). U stvari, ne mora ni da bude apokalipsa, takva biblijska. Neka bude slom društva i ekonomije (samo se vi nadajte), neka bude najezda divljaka (kojih?), neka bude slom tehnologije (iako ona ide samo unapred, ili možda stagnira u nekom ograničenom periodu), neka bude novi svetski rat, neka bude štagod. Problem je u što to nije samo igra za mozak nekog “what if” tipa, nego su se iz toga razvile čitave alternativne kulture prodavaca magle i izbezumljenih vernika.
    Bilo kako bilo, šta posle? Post-apokalipsu uglavnom slikamo na isti ili makar sličan način: raspad, razvaline, deformirani podsetnici na bolja vremena, poneka funkcionalna relikvija koja možda nečemu i služi, borba za preživljavanje ili nepodnošljivi teret samoće. Šta ako neki pojedinac i zajednica žele očuvati ili obnoviti tekovine civilizacije, od temelja (stanovanje, voda, hrana, higijena) naviše (tehnologija, komfor, nauka, kultura)? Iako to nije centralno pitanje filma, Z for Zachariah zaslužuje priznanje kao jedno od retkih dela koje na apokalipsu ne gleda kao na apsolutni kraj svega i to je jasno od prvog kadra u prirodi: ona izgleda onako kako je pamtimo, ona se obnovila. Još bolje od toga, ako uzmemo u obzir da su u pitanju novozelandske lokacije usnimljene kamerom Tima Orra.
    Ta priroda okružuje dom u idiličnoj dolini u kojoj živi Ann (Robbie). Ona radi u kući, u polju, lovi sitne životinje u šumi i ide do grada po neke relikvije starog sveta (katastrofa je nuklearne prirode i ubila je većinu ljudi, ne precizira se kako), slatkiše i knjige, puno knjiga. Ann je vernica, pastorova kći, i veruje da ju je sam Bog spasio.
    Verovatnija istina je ono što će joj, jednom kada ga nađe bolesnog i na izmaku snaga, reći John (Ejiofor), nekada naučnik, sada jedan od retkih preživelih. Po njegovom mišljenju, dolinu je od radijacije štitio njen geografski položaj i okruženje visokih planina. Njih dvoje će ubrzo uspostaviti partnerski odnos: Ann ima dom, a John dovoljno tehničkog znanja da popravi i unapredi šta treba, kao i sposobnost strateškog planiranja šta i kako dalje. Razlika između njih dvoje je u godinama, rasi (izmenjeno u odnosu na roman) i svetonazoru (nauka vs. religija), a potonje će biti jedina tačka rasprave. (John želi da rastavi crkvu njenog oca i materijal iskoristi za izgradnju male hidro-elektrane koja bi snabdevala imanje strujom neophodnom za zamrzivač i posledično preživljavanje.) Drugačije, Ann je spremna da produži vrstu, a John je svestan da za to verovatno ima vremena na pretek.
    E, sad, kako duo-drame i filozofske rasprave “ima boga, nema boga” možda mogu proći u knjizi, a na filmu, ma koliko komoran i ne-događajan bio baš i ne (osim u veoma izuzetnim pojavama kao što je to My Dinner With Andre), scenarista Nissar Modi i reditelj Craig Zobel (Compliance, Great Wall of Sound) uvode treći lik i malo dramskog sukoba. On je Caleb (Pine), bivši rudar iz relativno bliske okoline, zgodan, mlađi od Johna i svetonazorski blizak Ann. I eto nam potencijalno fatalnog ljubavnog trougla...
    Z for Zachariah je u tom smislu relativno suptilan i relativno pametno složen film. Neće tu biti ispoljavanja jakih emocija, plamena strasti i ljubomore. Čak je i pitanje rase sekundarno i suptilno pomenuto u jednoj, polu-šaljivoj replici. Ulozi su tu ipak mnogo veći: “menage-a-trois” sa finom, religioznom devojkom nije opcija, a muškarci su suviše ponosni da bi bilo koji od njih bio “treći točak”, ma koliko to značilo novi početak i uspostavu nove zajednice. Jednostavno rečeno, ostanak sa Ann znači verovatno preživljavanje, a odlazak istraživanje i skoro sigurnu smrt u još uvek ozračenoj okolini...
    Film je suptilan i u izražavanju svoje verujuće, ne nužno religiozne poente. Naslov govori u tom pravcu i to ćemo shvatiti kad vidimo dečiju knjigu koju Ann čita: A Is for Adam. Po toj abecednoj i biblijskoj logici, iako se nijedan od likova ne zove Zachariah, obojica muškaraca pretenduju da budu Zachariah, poslednji čovek. Uostalom, i podela likova i “setting” relativnog raja na sjebanoj Zemlji nedvosmisleno referiraju na Knjigu Postanja.
    Ovakve komorne drame, naročito ako u njima nema nekih intenzivnih događaja, jako zavise od glumačkih ostvarenja, odnosno od balansa u iskazivanju kompleksnih emocija. Trojac koji vidimo na ekranu je apsolutno dorastao zadatku. Chris Pine donosi šarm i izdržljivost, Chiwetel Ejiofor integritet i osećaj za nijanse, a Margot Robbie je apsolutno predivna, prava je zvezda filma i razvija se u vrlo dobru glumicu. Jedina zamerka se može odnositi na njen akcenat (radnja je smeštena na američki Jug) koji je za nijansu prenaglašen.
    No, to je minorna stvar u inače odličnom glumačkom ostvarenju koje drži pražnju. Problem je negde drugde. Craig Zobel se toliko držao detalja u odnosu između likova i njihovoj međusobnoj komunikaciji, ali je zaboravio na osnovnu logiku kada se radi o svetu. Sve i da prihvatimo apokalipsu (što i ne bismo, to je filmski standard koji utire put metaforama), stvari idu malo teže kad je reč o detaljima. Zvuči banalno, ali sve troje likova su previše uređeni i čisti (kao i njihova odeća) za nekoga ko je preživeo ko zna koliko vremena, najmanje jednu zimu, od apokalipse. Isto se odnosi i na kuću koja deluje kao iz prospekta za skupi seoski turizam. Zbog takvih detalja i pored dobrih namera Z for Zachariah deluje malo lenjo i “fake”, što nije dobro uz generalnu ne-događajnost i česte, pomalo naporne religijske reference.

    0 0
  • 01/16/16--00:00: 99 Homes

  • 2014.
    režija: Ramin Bahrani
    scenario: Ramin Bahrani, Amir Naderi, Bahareh Azimi
    uloge: Andrew Garfield, Michael Shannon, Laura Dern, Noah Lomax, Tim Guinee, Clancy Brown

    U svim svojim prethodnim filmovima Ramin Bahrani se na ovaj ili na onaj način bavio američkim snom. Njegova prva tri filma su bile imigrantske drame nastanjene ljudima sa margine uverenim u to da će oni svoj američki san dosanjati i dohvatiti. Njegov prethodni film, At Any Price, pomerio je zbivanja sa imigrantske margine u američki “Heartland”, u svet jedne tipične američke bele familije, velike poljoprivrede i auto-trka. Film se takođe bavio američkim snom o uspehu, ali iz jedne druge, moralne perspektive preispitujući onaj šablon da se po svaku cenu mora uspeti. Iako se film gubio u nespretnom scenariju, svoju poentu, odnosno pitanja je postavio na jasan i razumljiv način.
    99 Homes se na taj film nastavlja i pitanje moralne cene širi sa uspeha na preživljavanje. Opet imamo prepoznatljivu lokaciju (okolina Orlanda, Florida) i sa njom povezanu privrednu delatnost – nekretnine i građevinarstvo. Godina je 2010, 2-3 godine nakon pucanja balona nekretnina i posledično američkog bankarskog sistema kada šteta dolazi na naplatu, i to ne uvek od krivaca, nego od prigodnih, sitnijih prestupnika koji su se zeznuli sa lošim odlukama.
    U prvoj, brutalnoj sceni upoznajemo našeg antagonistu Ricka Carvera (Shannon). On stoji nad lešom čoveka koji je počinio samoubistvo umesto da dozvoli da ga živog isteraju iz kuće i procenjuje štetu. Samoubistvo objašnjava kao sebičan čin koji ne rešava ništa, a u procep stavlja familiju. Carver izgleda, ponaša se i govori kao prototip uspešnog “1%” čoveka koji nema vremena za moralne i ine dileme jer novac ne spava, a prilike ne čekaju, posebno u krizno/post-krizno vreme. On je Donald Trump, prema njemu Gordon Gecko deluje nevino komično kao Del Boy kad oponaša istog.
    Sa druge strane, naš junak Dennis Nash (Garfield) počinje kao pošten čovek u ozbiljnim problemima. On je versatilni građevinski radnik, majstor svih zanata i upravo je sa ekipom na krovu kuće, sve dok predradnik ne dođe i ne kaže da obustave rad, da se investitor povukao i da su izvisili za poslednjih par nedelja posla. Dennisov problem je mnogo veći od toga: on je podigao hipotekarni kredit i kasni sa isplatom, dobija obavesti o deložaciji iz rodne kuće koju deli sa majkom (Dern) i sinom (Lomax) i potpuno različite odgovore od različitih odeljenja banke. Sud takođe nema sluha za njegov slučaj, kao što nema ni za slučajeve drugih dužnika.
    Njihov prvi susret je triler-scena deložacije. Ova scena ima visceralni efekat i urgentnost, poput udarca u stomak. Carver, naoružan i praćen šerifima, zvoni Nashu na vrata i jasno stavlja do znanja da sa njim nema pogađanja. Ako pokažu rešenje, super. Na advokate, naknadne potvrde i ostalo neće čekati. Dennis i njegovi su legalno uljezi u sopstvenom domu i imaju nekoliko minuta da se maknu sa najnužnijim stvarima i do jedan dan da pokupe ostatak. Šta će, gde će, odlaze u jeftini motel, “samo na par dana, dok se ne snađu”. Komšinica iz sobe do im kaže da je i ona tako govorila pre dve godine.
    Sudbina će, međutim, hteti da jedinu priliku da nešto zaradi (i samim tim san o ponovnoj kupovini svoje kuće učini koliko-toliko ostvarivim) Dennis dobije upravo od Carvera kome uvek trebaju majstori za preuređenje prostora. On počinje tako, ali Carver u njemu vidi potencijal za napredak i motivaciju da radi i zaradi, pa ga polako uvodi u biznis. Dennisu se poslodavac ne sviđa, ali je lova dobra. I u kratkom roku on postaje prvo čovek za poverljive mućke sa osiguranjem (Dennis i ekipa skidaju klime i pumpe za bazene, kradu elemente i belu tehniku, jednom rečju prave štetu, pa banka plaća Ricku da se stvar popravi), a onda i desna ruka za deložacije drugih nesrećnika. Dennis ima tu empatičnu njušku koja može postati ljudsko lice surove kapitalističke logike. A unesrećenih ima svakakvih, od pristojnih ljudi koji su se preračunali, preko naivaca koji su zaista pomislili da kupuju klasu, do otvorenih agresivaca, podstanara koji nemaju pojma da je njihov gazda dužan kao Grčka i dementnih staraca koji očito nisu znali šta potpisuju.
    99 Homes je zapravo studija Dennisovog moralnog pada pod Rickovim uplivom. Iako ćete to verovatno pomisliti na početku, Rick nije nikakvo čisto, demonsko zlo. Ako je zlo uopšte, u pitanju je ljudsko, gotovo pa refleksno zlo. Rick će u ponajboljem monologu u filmu objasniti da on nije nikakav perverznjak koji uživa u tuđim mukama, niti aristokrata navikao da ljude gleda kao potrošnu robu, nego da je pre krize bio agent za nekretnine koji je ljudima (pro)davao krov nad glavom, a ne od njih (pre)uzimao, ali da je na primeru svog poštenog oca shvatio da ni pod kojim uslovima ne želi biti gubitnik.
    Prilika čini lopova? Možda. Ali radi se o tome da je ceo sistem toliko korumpiran, zapleten, i pogodan za lov u mutnom, mućkanje i potkradane da priča o Helginom baru koja je kružila internetom deluje kao simpatičan i ne baš sasvim nemoguć scenario. A taj sistem nam nije nametnut samo silom niti prevarom. Naša naivnost je tome kumovala. Možda je, protiv svih šablona, ponekad bolje biti skeptična, negativna osoba, paziti na rizike i ne gurati se na silu preko svog nivoa i ne fingirati uspeh i ritualno ga zazivati. Nisu sve želje svima jednako ostvarive. Nisu nam sve stvari jednako potrebne niti smo baš uvek sposobni da sve isteramo do kraja na pošten način. Volimo i da “hvatamo krivinu”, da izvučemo nešto besplatno, da zajebemo sistem nesvesni da ćemo na kraju zajebati i sebe jer mu nismo dorasli. Dennis Nash, recimo, neće imati problem sa tim da učestvuje u mućkama sa novcem nekog bezličnog entiteta, poput banke, osiguravajuće kuće ili države. Ali će imati problem da služeći gazdu ide protiv svojih ljudi.
    Ovakva studija moralnosti jako zavisi od likova i glumaca koji ih igraju. Michael Shannon je očekivano odličan i uverljiv, njegovo prisustvo je moćno, njegov zadatak da negativca ipak predstavi kao čoveka izuzetno pipav, a njegov glumački instinkt nepogrešiv. Rick Carver je jedan od onih likova koji se urezuju u pamćenje i na koje će se referirati. Odličan je i Andrew Garfield u ulozi Dennisa Nasha, malog čoveka u okolnostima koje premašuju njegovu moć. Iako je moralni pad jedan od standardnijih motiva u filmu, književnosti i filozofiji, nije ga lako ni analizirati ni odigrati, a Garfieldovo ostvarenje prosto izaziva našu empatiju.
    Po ovome što sam do sada napisao, 99 Homes bi komotno mogao biti film godine, ali nije. Bahrani generalno ima problema da celu priču završi, pa se po pravilu oslanja na otvorene krajeve. Ovde to nije ni toliki problem, koliko je problematična njegova potreba da “nabije” poruku, a to radi kroz ne baš pažljivo izabrane slučajnosti i kroz nekoliko melodramatskih klišea koji jednostavno ne rade i ruše autentičnost iskustva koje smo do tog trenutka gledali, a koje se nije svodilo samo na priču i glumce, nego i na atmosferu, fotografiju i montažu. Srećom, to dolazi na samom kraju i pored tog nespretnog popovanja, 99 Homes je vrlo dobar film.
    Komad trivije za kraj: 99 Homesje posvećen pokojnom Rogeru Ebertu. Veliki filmski kritičar je autora Ramina Bahranija ispostavljao kao budućnost američkog nezavisnog filma. Upravo sam preko Eberta i otkrio Bahranija. Ovo mu je lep autorski gest. Meni ostaje da se pitam koju bi mu ocenu velikan filmske kritike dao. Znajući njegovu socijalnu osetljivost i sklonost da generalni utisak drži iznad sitnih detalja, verovatno bi dao maksimalnu. I bio bi zadovoljan kako Bahrani napreduje kao autor.

    0 0
  • 01/17/16--00:00: Mistress America

  • 2015.
    režija: Noah Baumbach
    scenario: Noah Baumbach, Greta Gerwig
    uloge: Lola Kirke, Greta Gerwig, Matthew Shear, Jasmine Cephas Jones, Heather Lind, Michael Chernus, Cindy Cheung, Kathryn Erbe

    U svojoj artistički čistoj fazi mumblecore mi je bio skoro negledljiv iz par povezanih razloga. Prvi je dokazivanje nedokazivog, a to je da za snimanje filma nije potrebno skoro ništa, da se to može napraviti sa bilo čim, kako u tehničkom smislu, tako i po pitanju elemenata fabule i likova. Autori bi jednostavno pustili svoje likove da se ponašaju i trabunjaju, pa kako god. Rezultat toga bi bio slikovno-zvučni zapis, ali ne bih ga (još) nazivao filmom. Iz toga sledi da je snimljeni materijal bio slučajan, često banalan, možda privatno značajan autoru i njegovim fiktivnim ili polu-stvarnim likovima. Gledajući to osećao bih se kao voajer koji blene u tuđi, ni po čemu poseban život, a to nije nimalo prijatno.
    Onda su se pojavile izlazne strategije, eksperimenti sa žanrovima, transfer do mainstream ili konvencija nezavisnog filma i, konačno, mogućnost da se kroz konkretne likove i njihove (ne)priče dođe do nekih univerzalnih spoznaja o našem svetu, vremenu i obrascima ponašanja, stavovima... Ono što se mumblecore autorima mora priznati je da im estetika jeftinog i improviziranog omogućava da budu aktivniji od većine, te da se često upuštaju u eksperimente.
    Noah Baumbach kao jedna od glavnih faca pokreta nikako nije izuzetak i pre bi se mogao nazvati predvodnikom. Istini za volju, primetno manje snima od Joea Swanberga i više nije sklon da glumi ni u svojim, a kamo li tuđim projektima, ali “skor” od tri filma u poslednjih manje dve godine, odnosno pet filmova u nešto preko pet godina nije ni u kom slučaju loš. Najvažnije, Baumbach kvalitativno raste, za šta je možda presudna saradnja (autorska, poslovna i privatna) sa Gretom Gerwig koja mu je ravnopravna ko-scenaristkinja na Frances Ha i na ovom filmu. Oba filma su smeštena u New York kao svojevrsni centar sveta i mesto gde se određene pojave prve uočavaju. I oba filma govore o izuzetno važnim stvarima koje se provlače kroz generacije.
    Naravno, oba filma su na prvi pogled začudna i isprva intonirana kao komedije. Ovde u prvom planu imamo Tracy (Kirke) koja je upisala Barnard College i ne može se nazvati popularnom ili druželjubivom curom. Čak je i jedini kolega koji je primećuje, Toni (Shear), odustao od nje i spetljao sa drugom, ljubomornom curom Nicolette (Cephas Jones). Njen prvi i osnovni cilj je da objavi priču u prestižnom časopisu, ali je i samodopadno uredništvo ignorira i odbija.
    Onda se u njenom životu preko čudne kombinacije (njihovi roditelji pripremaju venčanje) pojavljuje Brooke (Gerwig), slobodoumna tridesetogodišnjakinja koja je stalno u pokretu, radi nekoliko poslova, aktivna je na društvenim mrežama i u mladalačkim socijalnim klubovima, ne zatvara usta i stalno ima bujicu ideja od kojih su mnoge kreativne. Problem sa tim je u tome što autodidaktična i samouverena Brooke koja živi 200 na sat nema nimalo discipline da te svoje ideje provede do kraja. Poslednja u nizu je mešavina restorana, frizerskog salona i javne blejare koja bi mogla biti svačije omiljeno mesto koje ih podseća na idealizirani dom, a to uključuje njenog bogatog, odsutnog i stranog dečka.
    Naravno, Brooke će načiniti čuda za Tracyno samopouzdanje i pomoći joj da izađe iz senke i postavi se kao osoba koja ima šta za reći, a Tracy će zauzvrat osećati potrebu da se svojoj novoj “sestri” nađe kao pomoć kad zatreba. A zatrebaće skoro instantno, kada se dečko-stranac povuče iz veze i poslovnog aranžmana, te ostavi Brooke u novčanim problemima. Put rešenja vodi preko njenog bivšeg dečka Dylana (Chernus) i bivše prijateljice (Lind) koja joj ga je otela, zajedno sa jednom solidnom poslovnom idejom koji sada žive u Connecticutu, a kako Newyorkeri i studenti ne voze, na put će krenuti i Toni (koji jedini ima auto) i ljubomorni prilepak Nicolette...
    Usput, Brooke će za Tracy postati inspiracija za naslovni književni lik i naslovnu kratku priču kroz koju će ona razmatrati fenomene koji obeležavaju današnji svet: inflaciju ničim potkrepljenog samopouzdanja, projekciju stava, brojne, ali zato teško ostvarive ideje, nesnađenost i strku kao životni stil. Kada se konačno skoro svi likovi nađu na istom mestu i tajne počinju da iskaču, sledi partija prepirki, sklapanja i rasklapanja savezništva i pomalo usiljeni “screwball”.
    Jasno, za većinu tih “brbljivih” komedija o anksiozama kao inspiracija služi Woody Allen iz klasičnog perioda i to Baumbach i Gerwigova ne kriju. Baumbach je nedavno imao i više “woodijevski” film, While We're Young koji je realizovao malo konvencionalnije i bogatije. Greta Gerwig svoj lik piše i igra na tragu mlade Diane Keaton. U tu dinamiku se sjajno uklapa Lola Kirke donoseći mladalačku naivnost, ali i sposobnost upijanja uticaja.
    Stvar je u tome što su današnje anksioze različite od onih koje smo gledali u Allenovim filmovima. Što je sada skoro sve dozvoljeno i poželjno. Što su svi, iz svog ugla gledano, u pravu. Što je nesnađenost ne samo normalna, nego se i podrazumeva i predstavlja kao originalnost i uspeh. Što će Mistress America verovatno biti primer za ugled generacijama koje stasavaju uporedo sa sve užom profesionalizacijom sa jedne strane i terorom amaterizma u kojem sve dozvoljeno svuda okolo. Baumbach to lepo postavlja, ali čini se da i on nema snage da ide do kraja. Međutim, i pored toga je Mistress America film itekako vredan vaše pažnje.

    0 0
  • 01/18/16--00:00: Point Break
  • kritika  originalno objavljena na  monitor.hr
    2015.
    režija: Ericson Core
    scenario: Kurt Wimmer, Rick King, W. Peter Iliff
    uloge: Luke Bracey, Edgar Ramirez, Teresa Palmer, Ray Winstone, Delroy Lindo, Mathias Varela, Clemens Schick, Tobias Santelmann, Max Thieriot

    Ako ćemo iskreno, i originalni Point Break (1991) je bio prepun rupa u svojoj najosnovnijoj priči. Mislim, agent-novajlija koji se infiltrira među surfere da bi među njima otkrio pljačkaše banaka koji nose maske bivših američkih predsednika, ali se usput navuče na životni stil, filozofiju i adrenalin. Takav zaplet bi bio jednako prihvatljiv i za legitimni akcioni film i za akcionu komediju i za parodiju, a sve bi ovisilo jedino od intonacije.
    Međutim, genijalna Kathryn Bigelow je u toj čudnoj priči uspela da pronađe i stil i “All-American” ikonografiju i psihologiju i homoerotiku i New Age kakav je onda bio. Najvažnije, film je odavao dojam urgentnosti i bio efektan na visceralnom nivou. Sastavljen od običnih sastojaka i sa osrednjim do solidnim glumcima, film je bio zabavan, predivno snimljen, znalački režiran, dozirano referentan na prave stvari kada je o surfu reč (u tom smislu je Miliusov Big Wednesday obavezna lektira) i zbog toga je postao kultni film koji se urezuje duboko u pamćenje.
    Nova verzija direktora fotografije i reditelja Ericsona Corea jednostavno nije takva. Naprotiv, u pitanju je mešavina svega i svačega, uglavnom ravna, bez prepoznatljivog konteksta i psihološke težine. Iz originalne priče je odstranjena poenta, izmenjena skoro do neprepoznatljivosti (imena najznačajnijih likova su ista i to je otprilike to) i megalomanski napuhana, odnosno raširena na globalni nivo kako bi Core dobio najatraktivnije lokacije da ih snimi u 3D tehnici i zapakuje u nešto što liči na razduženi foršpan za Eurosport. New Age, onakav kakav je danas, u filmu je još prisutniji, ali bez ikakve dubine, pa deluje kao eko-svesno preseravanje kakvo možemo naći u brošurama, a iz filma je proterana svaka opuštenost i natruha hedonizma.
    Čak ni Johnny Utah (Bracey) više nije onakav “zelenko” kakav je bio u originalu. Mislim, još uvek je novajlija u FBI-ju, ali je pre toga bio ekstremni sportista i youtube zvezda koji se iz tog sveta povukao kada mu je u jednoj motorističkoj egzibiciji stradao prijatelj i kolega. Sada, kao sveži agent, uspeva da poveže drske “robinhoodovske” pljačke i eko-terorističke napade sa izazovom iz sveta ekstremnog sporta, Ozakijevom osmicom. Izazov je navodno izmislio japanski eko-ratnik Ozaki Ono i sastoji se od osam nemogućih poduhvata koji slave lepotu Zemlje i prirodne sile, a uz svaki od tih poduhvata treba nešto vratiti Zemlji. Čini se da su frajeri to malo odveć bukvalno shvatili, pa napadaju američke korporacije.
    Bilo kako bilo, naš Johnny će pretpostaviti koji je sledeći izazov, veliki valovi usred Atlantika i sa svojom reputacijom ekstremnog sportiste će pokušati da se uvuče među ekipu tamo i nešto pronjuška. Na tom zadatku partner mu je stari, nadrkani Pappas (Winstone). Johnny se uvlači u ekipu, upoznaje gurua Bodhija (Ramirez), njegovo društvo i lepu Samsaru (Palmer), te posle nekoliko provera postaje deo ekipe. Hoće li usput zaboraviti za koga sada radi?
    Priča, ovako blesava i “all over the place”, geografski i metaforički, služi samo kao osnova da se film može elementarno pratiti. Na tu priču se kači jeftino eko-popovanje, jeftina moralizacija, kartonski likovi bez profila i pomenuti foršpan-kadrovi koji reklamiraju ekstremne sportove. Ima tu materijala za ljubitelje takvih prizora, a 3D svakako dodaje na atraktivnosti. Međutim, problem je što Ericson Core u ulozi reditelja još uvek razmišlja kao kamerman, pa ti atraktivni kadrovi i scene nisu utkani u neku strukturu, zapravo nemaju smisla i ne služe ničemu osim da gledaocima zabavljaju oči. Takvi kakvi su na gledaoca neće ostaviti nikakav psihološki ili emotivni utisak kao što su to činile neuporedivo jednostavnije akcione sekvence u originalu.
    Da Core nije reditelj se vidi i u njegovom radu, odnosno neradu sa glumcima. Ray Winstone i Delroy Lindo su tu samo zbog honorara, otaljavaju posao i to ne kriju, a opet su njihova glumačka ostvarenja svojevrsni “masterclass” za sve ostale. Luke Bracey je toliko loš kroz ceo film da to Keanu Reevesu, inače standardno “daskastom” u originalu, apsolutno vraća glumački kredibilitet. Edgar Ramirez isto ništa nije pokazao, a i kako bi, nesrećnik, sa ulogom sastavljenom isključivo od klišea. Najgore od svih je ipak prošla Teresa Palmer, inače sposobna da ponešto i odglumi, ovde svedena na generičku devojku koja služi da našem junaku ispriča loše napisane, patetične pozadinske priče. Nemojte ovaj komentar shvatiti kao seksizam, ali, realno, sa onolikim grudima ova zgodna glumica ni u kom slučaju ne može proći kao cura koja se bavi ekstremnim sportovima. Tako ona čak ispada “misscast” za ulogu koju bi mogla odigrati bilo koja manekenka bez ikakvog glumačkog iskustva.
    Možda sam ja surov pa ovaj uradak snimljen iz ko zna kog razloga, verovatno finansijskog, da pokupi novac publici kojoj nije do teških filmova iz sezone nagrada, poredim sa puno boljim originalom. Na žalost za novi Point Break, takvo poređenje je neizbežno. Koja je uopšte poenta remake-a ako sve, od teksta do konteksta, tretira kao nužno zlo i svojevrsni balast na svom putu da nas zaspe sa atraktivnim kadrovima? Nije li Ericson Core mogao snimiti dokumentarac ili igrani film o ekstremnim sportovima, ako mu je to već zanimacija. Zašto Point Break? Neke stvari je najbolje ne dirati.

    0 0


    2014.
    režija: Dietrich Brüggemann
    scenario: Anna Brüggemann, Dietrich Brüggemann
    uloge: Lea van Acken, Franziska Weisz, Florian Stetter, Lucie Aron, Moritz Knapp, Michael Kamp

    Počnimo od naslova. On se na naš jezik prevodi kao križni put, jedan od standardnih katoličkih rituala penjanja na kalvariju i prolaska pored “postaja” koje označavaju po jedan od mučnih događaja Isusovog poslednjeg dana. Ima ih ukupno 14, počinje sa osudom, a završava sa sahranom. Usput su padovi, mučenje, razapinjanje, smrt...
    Jasno nam je, dakle, da Kreuzweg neće biti prijatan film za gledanje, a svaka sumnja će biti odagnana kad vidimo da se autori jako drže forme (film ima ukupno 14 kadrova od kojih je samo poslednji pokretan) i kroz tu formu pokušavaju da ispričaju priču o mukama odrastanja. U katoličkoj, fundamentalističkoj familiji, to jest.
    Naša junakinja Maria (van Acken) je već u prvoj sceni “osuđena”, iako nije ništa skrivila. Njen sveštenik i veroučitelj koji je priprema na krizmu (Stetter) objašnjava Mariji i njenim vršnjacima kako postoji samo jedan pravi put, put Društva svetog Pavla (modelirano po Društvu svetog Pija), a kako je sve ostalo đavolja rabota. Od novog Pape do popularne muzike, televizije, interneta. A deca moraju biti Isusovi ratnici i podvižnici, odbijati iskušenja i slediti jedinu pravu veru. Ako žele nešto postići, moraju se odricati i žrtvovati.
    U sledećih nekoliko scena ćemo upoznati i drugi presudni autoritet, njenu majku (Weisz) koja kao da je rešena da joj izbije svaku radost života. Majka vlada kućom u tiranskom stilu, a religiozni fanatizam je manje ili više opravdanje za konstantno maltretiranje dece i zahtevanje apsolutne poslušnosti. Možemo je razumeti, ima četvoro dece na koje mora paziti, pomoć od “au-pair” devojke Bernedette (Aron) nije dovoljna, a najmlađi sin još nije ni progovorio ni prohodao, a ima 4 godine, što može biti znak autizma ili ometenosti u razvoju. Međutim, njen motiv za maltretiranje najstarije kćeri Marije i konstantno nepoverenje prema njoj nije nervoza nego strah: ona je u pubertetu, uskoro će uslediti ozbiljna iskušenja, telesnost, muškarci, život.
    Možda to majka ne zna i zapravo ne želi da zna, ali Maria je sebi namenila sudbinu svetice koja je spremna na konačnu žrtvu za izlečenje svog brata. Mariji na tom putu koji trasira doslovno shvaćena vera nema pomoći: majci takav ishod više odgovara od nekog drugog, otac samo ćuti, rigidna crkvena organizacija joj je i usadila te gluposti u glavu. Nije da niko neće pokušati: dobrodušna, ali nemoćna Bernedette, školski sistem onoliko koliko se oseća obaveznim, jedan dečak iz škole koji prema njoj gaji intiman, ali pristojan interes (Knapp) i u konačnici doktor koji vidi šta se dešava, ali slaba vajda od toga. Ona je svoju odluku već donela, misleći na sve druge, a nikako na sebe.
    Kreuzwegse može, ovisno od afiniteta, pročitati u tri ključa. Prvi je ključ ozbiljne kritike fundamentalizma, u ovom slučaju katoličkog i autodestruktivnog, i on je nekako najlogičniji. Drugi je ključ prave vere i za njega se takođe može naći nekoliko ne baš suptilnih dokaza, naročito pri kraju filma. Oba ova ključa zavise od toga kako mi čitamo podatke koje nam brat i sestra Brüggemann daju u dosta sirovom obliku. Treći ključ može biti ključ ultra-hladne komedije bez smeha, ali sa puno apsurda, ali on potpuno ovisi o našem učitavanju značenja.
    Kada se okanemo toga, ostaje samo forma i to vrlo rigidna. Zapravo rigidnost najbolje opisuje Kreuzweg. Rigidnost vere, rigidnost forme, rigidnost tumačenja i prezentacije, na koncu i rigidnost kamere. Problem je u tome što je ta formalna čvrstina sama sebi cilj i nije praćena čvrstim autorskim stavom: stvar je takva i takva zbog toga i toga. Autorski dvojac nam daje sliku, dosta često nimalo suptilnu, pocrtava određene detalje i na tome staje.
    Stvar je gledalačke percepcije hoćemo li mi od toga nešto izvući, hoće li nas to što vidimo dodirnuti intelektualno i emotivno. Mene, recimo, nije. Ovo mi je bilo neprijatno iskustvo, ali ne toliko zbog sadržaja na ekranu, koliko zbog toga što mi je on predočen bukvalno. Nije to baš toliko genijalna ideja da bi se izvukla sa tako lenjom realizacijom u kojoj je mlada glumica Lea van Acken jedina svetla tačka.

    0 0
  • 01/20/16--00:00: The Wannabe

  • 2015.
    scenario i režija: Nick Sandow
    uloge: Vincent Piaza, Patricia Arquette, Michael Imperioli, David Zayas, Doug E. Doug, Domenick Lombardozzi, Vincenzo Amato, Nick Sandow

    Sećate li se Tommija i Rose, ultra-simpatičnog para koji je bezobrazno pljačkao mafiju u zabavnom filmčiću Rob the Mob? Oni su stvarno postojali, deo su newyorških kurioziteta i urbanih legendi. A kako i ne bi bili sa tim opuštenim stavom i idejom da skupljaju novčanike nenaoružanim gangsterima na druženjima i svu lovu sprcaju na luksuz i drogu? Njihov prvi filmski tretman je bio romantiziran do maksimuma, pa je i film bio simpatičan, pozitivan i vedar.
    The Wannabe nudi ozbiljniju sliku koja više odgovara istini. Tommy i Rose nisu, dakle, zaljubljeni blesavci nego više par očajnika u potrazi za prečicom do boljeg sutra, više onako “sa dna kace” i vredni sažaljevanja. Tommy, ovde nazvan Thomas (Piaza) jedan je od onih jadnika koji se furaju na mafiju i mafijaške legende, želi da postane delom iste, ali je jasno da nije materijal: niti je čvrst, niti je naročito pametan. Jedan od onih koji će dobiti batine na ulici, ali ga to neće sprečiti u uzaludnim pokušajima. Čak i kad robija, to će biti zbog gluposti.
    Rose (Arquette) je drugi tip očajnika, skoro sredovečna žena ne baš blistave prošlosti i reputacije, ljubiteljica seksa i kokaina, zaglavljena na neinspirativnom poslu. Thomas joj je možda slamka spasa, mlađi muškarac koji će je dobro tretirati, nuditi joj snove i fantazije da će jednom biti sve u redu, da će je voditi na Havaje i tome slično. Ona će se, za uzvrat, navući na njegovu mafijašku triviju i “wannabe” entuzijazam. Njihov prvi pokušaj da “nameste” porotu na suđenju njegovom idolu Johnu Gottiju će neslavno propasti, rušeći i ono malo uličnog ugleda što su ga njih dvoje imali. Pljačke koje su usledile zapravo su očajničke kontra-mere i kratkoročna, površna rešenja, zapravo još jedan fiks fantazije.
    Nije tu problem ni bliskost istinitoj priči, ni realizam u tretmanu postupaka. Još manje je problem socijalni kontekst New Yorka i Italo-Amerikanaca s početka 90-ih godina. Nije problematično ni rušenje jedne zapravo romantične priče i vraćanje iste u milje očajnika. Ne smeta mi toliko ni to što pljačke, kao najzanimljiviji i najbizarniji deo priče zauzimaju tek delić filma.
    Problem je to što su dvoje naših anti-heroja u svom očaju prikazani kao blago ometeni u razvoju. Thomas me je podsetio na jednog tipa kojeg sam poznavao u osnovnoj, išao je sa mnom u razred do petog kad je ponavljao (i otklonio svaku sumnju da je retard) i koji je kasnije stalno izvodio neke baronije i hvalio se kako se poznaje sa ovim ili onim iz ofucanog beogradskog podzemlja (kao oni “Arkan mi kum” Cigani). U blizini takvih likova osećam nelagodu, znam da su produkt sjebanog društva u kojem se ne snalaze pa se ugledaju na kriminalce (jer imaju lovu i pičke), ali takođe znam da im pomoći nema. Taj moj znanac je imao i brata koji se nije vadio iz zatvora, a kad bi ga pustili na slobodu, prvo bi opljačkao svoje roditelje... Ni Rose ne bi bila puno bolje društvo, takve očajnice su napast gde god se pojavile.
    Razlika između to dvoje likova je pre svega u kalibru i talentu glumaca. Vincent Piazza ne uspeva Thomasu udahnuti ništa ljudskosti i pristojnosti (što je nužno za bilo kakvu identifikaciju), već nam ostavlja da ga žalimo kao retarda ako smo sposobni. Patricia Arquette je ipak dosta bolja glumica od toga, Rose je u njenom izvođenju nijansirana, strašna koliko i površno privlačna i tako zastrašujuće ljudska. Osim njih, kroz film će prodefilirati razne italo-američke filmske i televizijske njuške, Domenick Lombardozzi, Michael Imperioli, Vincenzo Amato i drugi, doduše u veoma malim i relativno tipskim ulogama.
    Oni nisu dovoljni da nam skrenu pažnju sa problema u samoj osnovi filma, ali su simpatična distrakcija. To što film kao producent potpisuje Martin Scorsese daje filmu malo legitimiteta kad je njegov autor u principu nepoznat televizijski glumac. Nažalost, sa ovim čitanjem urbane legende o Tommiju i Rose nismo dobili ništa naročito novo, niti naročito dobro. Nije to trebalo dirati. Svakako ne ovako.

    0 0


    2015.
    režija: Carlos Quintela
    scenario: Carlos Quintela, Abel Arcos
    uloge: Mario Balmaseda, Mario Guerra, Leonardo Gascon

    Ako Hladni rat posmatramo kao jedno globalno prvenstvo u sportskoj disciplini “u koga je veći”, onda sve te kapitalne, odnosno megalomanske projekte možemo posmatrati kao etape te borbe. Iz te priče bih isključio svemirsku trku, iako je i ona bila “pissing contest”, na drugoj strani je ipak pomerila granice ljudskog saznanja. Ne bih ni tupio o trkama u naoružanju, špijunaži, rušenju i instaliranju podobnih režima po drugim zemljama i podmetanju ratnih sukoba u istima. Pričao bih malo o kapitalnim investicijama.
    Jasno nam je ko je taj rat dobio i kako ga je dobio. Zapad je ekonomski iscrpeo sovjetski blok i doveo ga do pucanja, tako da je dogmatska komunistička knjiga spala na dva slova. SSSR se raspao, istok Evrope je uglavnom prošao kroz tranziciju, Kina i Vijetnam su otvorili za investicije i prihvatili kapitalizam i samo održale komunističku ikonografiju. Ostali su samo Severna Koreja i Kuba. Prvi imaju nuklearni program, brutalnu represiju i gladovanje, propraćeno idiotskom propagandom, drugi ga nisu na vreme razvili, pa su ih ekonomski uslovi postepeno otvaranje prema Zapadu, prvo doznake, onda turizam, onda uvoz robe...
    Kada govorimo o kapitalnim infrastrukturnim projektima, treba imati na umu jednu razliku. Na Zapadu se o njima manje trubilo i u njih se ulazilo sa pripremom i sredstvima. Primer za to su sve one železnice, brane i ceste po Americi. Kada se gradilo nešto ekonomski neisplativo, to je najčešće bila stvar komoditeta, kao onaj suludi montrealski aerodrom građen za Olimpijadu '76. i savršeno funkcionalan za taj kratak period, ali kasnije preveliki i neisplativ za održavanje. Komunisti su sa takvom pompom pristupali stvarima koje su za cilj imale osiguravanje najosnovnije egzistencije svojim građanima.
    Dakle, nuklearna energija na Kubi. Bilo je, još krajem 60-ih i tokom 70-ih, planirano nekih 12 reaktora od po 440 MW sovjetskog porekla na tri lokacije duž otoka. U prvoj tranši dogovorena je isporuka dva takva reaktora, obrazovanje kadrova i podizanje prve elektrane kod sela Jurauga u južnoj provinciji Cinefuegos. Došlo je do problema, prvo tehničkih, zatim i političkih, pa je početkom 90-ih projekat odložen na neodređeno, odnosno napušten.
    Nekoliko decenija nakon toga, eto nama filma koji se time bavi. Snimljen u crno-beloj tehnici i smešten u napušteni grad CEN (Ciudad Electro-Nuclear) podignut da bi se u njemu smestili radnici i osoblje Elektrane, The Project of the Century prati muškarce tri generacije (da ih je više, možda bi prošli kao nekakvi kubanski Topalovići), dedu, oca i sina koji žive pod istim krovom u siromaštvu i beznađu. Njihove pozadinske priče su standardne. Deda je razočarani, cinični pragmatik koji pamti i vreme pre Revolucije, otac je nesnađeni produkt odgoja u socijalističkom sistemu koji još nije prestao da se nada da će njegovo moskovsko obrazovanje naći primenu u Elektrani jednom kad ona bude završena, a sin svoju nervozu i besperspektivnost pokazuje kroz agresiju. Film je u tom segmentu klasična “slice of life” varijanta, samo što je taj život težak i čini se besmislen.
    Autor Carlos Quintela zna da samo na osnovu likova i njihovih ne-događajnih života ne može isfurati dugometražni film, pa nam je kao dodatak servirao snimke iz CEN-a, iz zlatnog doba nade i optimizma u toku podizanja grada i Elektrane koji deluju dokumentarno. Da li je zaista reč o arhivskim snimcima sa lokalne televizije ili su oni kasnije snimljeni na Beti ili VHS-u, zaista ne mogu tvrditi sa sigurnošću. Uostalom, nije ni bitno, jer ćemo na njima videti isključivo ono što očekujemo od takvih snimaka: zanos, propagandu i uverenost u konačnu pobedu.
    La obra del siglo se teško može nazvati dobrim filmom. Prosto, sastavljen je od standardnih sastojaka i standardnih trikova za jedan takav uradak namenjen prikazivanju na marginama festivala. Kod njega je zapravo najzanimljivija zemlja porekla, Kuba, zemlja čija kinematografija u poslednje vreme doživljava preporod nakon izuzetno teškog i kriznog perioda. Kubanski filmovi su relativna novina na festivalima i teško je očekivati da baš svaki bude izuzetan. Laobra del siglo to nije, u najboljem slučaju je prosečan, i samo se nadam da će otvoriti put nekim novim i boljim filmovima.

    0 0
  • 01/22/16--00:00: Pawn Sacrifice
  • 2014.
    režija: Edward Zwick
    scenario: Steven Knight, Stephen J. Rivele, Christopher Wilkinson
    uloge: Tobey Maguire, Liev Schreiber, Michael Stuhlbarg, Peter Sarsgaard, Robin Weigert, Lily Rabe, Evelyne Brochu, Conrad Pla

    Kada sam bio klinac, glavno šahovsko rivalstvo je bio između Kasparova i Karpova. Kapirao sam to kao sudar velikih mozgova i velikih ega, neku vrstu sportskog nadjebavanja bez lopte, tuče ili čega već, za nešto malo novca i puno prestiža. Mnogo kasnije, pošto su šahovski rezultati prestali da me zanimaju (možete me ubiti, ne znam ko je svetski prvak trenutno), shvatio sam da njihovi mečevi nisu bili samo sportskog karaktera, već su bili svojevrsna metafora za sukob svetonazora. Novopečeni Hrvat Kasparov je bio individualista, kasnije opozicioni aktivista u Rusiji, sve u svemu predstavnik onih zapadnjačkih težnji. Nasuprot njemu, “povremeni Srbin” Karpov je bio više narodski tip koji voli da tera kontru Zapadu bez nekog posebnog razloga.

    Međutim to rivalstvo iz 80-ih i 90-ih jednostavno nema istu težinu kao rivalstvo Bobbija Fishera i Borisa Spaskog u jeku Hladnog rata, od kraja 50-ih do ranih 70-ih godina. Šah nije naročito popularan u Americi i pre Fishera skoro da nije imao nikakvu tradiciju. Igrali su ga entuzijasti i dokoličari, i to je to. Fisher je bio i ostao jedini Amerikanac koji se okitio titulom svetskog šampiona u disciplini koja je Sovjetima služila da dokazuju (stvarnu ili lažnu) intelektualnu nadmoć nad Amerikancima.
    Pored toga što je bio jedini Amerikanac koji se okitio tom titulom u meču koji je Hladni rat spustio na šahovsku tablu, Fisher je zaista bio “celebrity” materijal: hvalisav, arogantan i pun sportskih metafora, hirovit i sklon konfrontacijama sa raznim instancama. Njegov život nakon titule obeležen je psihičkom bolešću i sumanutim idejama, anti-američkim i anti-semitskim (što je još čudnije pošto je Fisher bio Jevrejin). Stariji od mene koji su pratili šah su mi preneli dojmove da je Fisher pored toga bio prilično glup čovek, uskih interesa i skoro autističan – osim o šahu, uglavnom nije imao pojma ni o čemu.
    Naravno da je takav lik sam po sebi filmičan i da mu se može prići iz više aspekata. Pitanje je šta napraviti. Klasičan bio-pic? Priču o usponu i padu? Sportski film? Inspiracionu dramu, šahovski pandan Rockiju? Doku-dramu? Istorijski film koji se najviše bavi kontekstom pomenutog meča? Reditelj Edward Zwick i scenarista Steven Knight kao da se hvataju svega toga i uglavnom ostaju na površini, što je popriličan problem.
    Priča počinje u Brooklynu gde mali Bobby živi sa majkom (Weigert), komunistkinjom koju posmatra FBI, ali ona svejedno organizuje okupljanja slično nastrojenih ljudi, gde se razgovara na ruskom i o revoluciji. Malog Bobbija, međutim, više zanimaju dve stvari: ko mu je otac i šahovski problemi. U nadi da će ga posle prvog poraza proći volja, majka ga vodi kod lokalnog majstora, Carminea Nigra (Pla) koji mu postaje prvi trener. Sledi vrtoglavi uspon, nacionalna titula, status velemajstora i mogućnost nadmetanja sa Sovjetima, što Bobby (Maguire) želi iz gomile privatnih, a i ponekog patriotskog razloga. Međutim, hoće li se on pokazati kao dovoljno mentalno izdržljiv za takvu borbu koja sledi.
    Nakon ispada na turniru u Varni i izjavi kako Rusi igraju timski na navodno individualnim turnirima, čini se da je Bobby ipak suviše fragilan. Ipak za njega pokazuje interes advokat Paul Marshall (Stuhlbarg) koji želi da ga zastupa pro-bono iz patriotskih razloga i ima dovoljno dobre veze da ubedi ljude “tamo gde treba” da Fisher može biti projekat od nacionalnog značaja, a turnir u Santa Monici je prva prilika. Dvojcu se priključuje i katolički sveštenik Bill Lombardy (Sarsgaard), jedini Amerikanac koji je pobedio aktuelnog svetskog prvaka Spaskog kao Bobbijev trener i sekundant.
    Suočen sa glamurom kojim su okruženi njegovi protivnici, a koji je njemu uskraćen, Bobby lagano pizdi i počinje da na sebe gleda kao na veličinu i postavlja sve više i sve ekscentričnije zahteve, od svojeg tima, od organizatora takmičenja, od međunarodne federacije. Zahtevi postaju sve krupniji i bizarniji kako vreme prolazi i paranoja ga preuzima. Pitanje više nije hoće li se Bobby slomiti pod pritiskom, nego hoće li to učiniti pre nego što se susretne sa Spaskim (Schreiber) u meču stoleća. Dodatni problem je to što apsolutno niko ne može do njega dopreti, čak ni sestra (Rabe)...
    Ono što Pawn Sacrificečini gledljivim filmom je Tobey Maguire. Ovaj pomalo zaboravljeni glumac ima dosta težak zadatak da jedan takav kompleksan lik i jednu istorijsku ličnost odigra dovoljno sugestivno, sa dovoljno empatije i bez nepotrebne karikaturalnosti koja se sama nameće i iz Fisherove ličnosti i iz nužnog pojednostavljivanja obilnog i često kontradiktornog materijala. Njega kroz ceo film sjajno prate Peter Sarsgaard kao jedini koji na šahistu sa velikim egom može makar minimalno uticati svojim smirenim i ljudskim pristupom i Michael Stuhlbarg kao državni službenik sa očito zadnjim namerama.
    Što se glumaca tiče, treba pohvaliti i Lieva Schreibera. Nije ništa novo da je on odličan, naprosto odličan je glumac. Međutim, i njegova uloga je ovde nezahvalna i u drugim rukama bi se lako svela na tipičnog ruskog negativca, hladnog, mašinski preciznog i punog mržnje prema drskom američkom junaku. Međutim, koliko je Schreiber dobar glumac, toliko je Spaski kompleksan lik i toliko je njegov životni put odudarao od ruskog socijalističkog ideala. Spaski se ponašao kao svojevrsna zvezda, gotovo zapadnjački samouvereno, i čini se da ga je takmičenje zanimalo više nego sam šah, a naročito više nego bilo kakva patriotska komponenta meča.
    Osim karakterizacije likova, isključivo onoliko koliko im treba za film, autoru ne postižu puno i film se dosta gubi u svojoj krizi identiteta. Čak i kad zanemarimo da Montreal pokriva većinu lokacija, od New Yorka, preko Los Angelesa do Reykjavika i da to povremeno nije niti dobro zamaskirano, šlamperaj izbija na drugim mestima. Kačenje vesti i arhivskih snimaka nije baš najsuptilnije i često traje duže nego što bi trebalo, a pritom nam ne govori ništa novo, osim što vrlo površno slika duh vremena u kojem je radnja smeštena. Centralno pitanje, međutim, ostaje može li se šahovski meč predstaviti kao vrhunska napetost. Iako se Zwick trudi, odgovor je negativan, na moju veliku žalost. Posledice i kontekst su zanimljiviji od samog meča.
    To ne znači da je Pawn Sacrifice negledljiv film, ili da je namenjen uskom krugu ljudi koji prate šah ili se njime bave. Naprotiv, ovo je pitak film koji se dotiče mnogih tema i aspekata Fisherove ličnosti. Ali to ne čini osobito detaljno, pa zbog toga deluje površno.

    0 0
  • 01/23/16--00:00: Crimson Peak

  • 2015.
    režija: Guillermo del Torro
    scenario: Guillermo del Torro, Matthew Robbins
    uloge: Mia Wassiokowska, Jessica Chastain, Tom Hiddleston, Charlie Hunnam, Jim Beaver

    Možda ne moramo svi imati fanovski odnos do Guillerma del Torra, ali mu moramo priznati dve stvari. Prva je da je sjajan menadžer koji jako dobro zna šta kome prodati. Aktivan je na televiziji i na filmu, u Hollywoodu i u Evropi (jedino je svoj prvenac Cronosrealizovao u rodnom Meksiku) i tačno zna šta kod koje publike prolazi. Potpuno komercijalni ili potpuno art-film, svejedno je jer del Torro je u stanju napraviti sve. A to što radi, radi vraški dobro: njegovi filmovi su bogati teksturom, vizuelno atraktivni, često gothic i svakako uzbudljivi i na racionalnom i na visceralnom nivou, a da autor pritom ne zanemaruje ni kontekst.
    Neka kao primer posluže dve vezane scene s početka Crimson Peaka, odmah iza prologa. Devojka Edith (Wassikowska), očito iz dobre kuće, u balskoj haljini ide kroz blatni trg u Buffalu, NY i ulazi u monumentalnu zgradu. Vreme je prelaz vekova, mesto lagano provincijalno. Očito bogata devojka koja ne mora da radi za život pokušava da predstavi izdavaču svoj rukopis za knjigu priča o duhovima. Izdavač je odbija, od žena ako već pišu, očekuje se ljubavni roman, a ne nekakvi duhovi, na tu temu je sprdaju i dokone žene na koje je u hodniku naletela. Društvo može shvatiti Jane Austen, ali ne i Mary Shelley i del Torro sjajno postavlja taj društveni kontekst.
    Del Torro u tom društvenom kontekstu polako i pažljivo gradi priču. Imamo, dakle, tu devojku Edith i njenog bogatog oca (Beaver) kome je ona sve na svetu. Imamo društvene krugove, ženidbe i udadbe, bogate američke industrijalce i osirotelo englesko plemstvo, hohštaplere i prevare. Imamo i ljubavni trougao neke vrste između Edith i njena dva udvarača, oftalmologa i ljubitelja misterija (hej, ipak je to nekakvo viktorijansko doba) Alana McMichaela (Hunnam) i romantičnog engleskog baroneta Thomasa Sharpea (Hiddleston). Imamo i njegovu sestru Lucille (Chastain) koja ga požuruje da “završi posao”, savršeno postavljene i koreografirane scene masovnih zabava, ali i duhove koji se s vremena na vreme pojavljuju da nas podsete da Crimson Peak nije samo gothic, nego je i horor.
    Priča nas dalje vodi u Englesku, u usamljeni zamak na bregu crvenkaste gline po kojem film i nosi ime. Zamak je posebno izgrađen za potrebe filma, vizuelno je predivno ruiniran, iz njegovih podova i zidova glina teče kao krv, usput je, ah, tako viktorijanski, uklet i u njemu vlada čudna dinamika odnosa između sestre, brata i njegove žene... Horor je, manje ili više znate šta sledi...
    Iako tu nema dubine kao u del Torrovom španskom opusu, fantazijskim hororima The Devil's Backbone i Pan's Labyrinth, usuđujem se reći da je Crimson Peak na svoj način možda i najličniji del Torrov film. Jasno, on ovde promišlja žanr i daje posvetu onima koji su uticali na njegovo stvaralaštvo. Tu su, naravno, literarni velikani Poe i Lovecraft, kao i pomenuta Mary Shelley, ali i Hitchcocku, Bavi, Murnau, Cormanu i kultnoj britanskoj produkcijskoj kući Hammer. Iako film funkcioniše kao posveta, bilo bi glupo i površno svesti ga samo na to.
    Crimson Peak i pored svoje predvidljivosti (gledaoci sa iskustvom će bez problema znati šta će se sledeće dogoditi) uspeva da nam se uvuče pod kožu svojom atmosferom i da nas provoza u laganom tempu ne samo kroz del Torrov lični muzej filmske, literarne i likovne umetnosti, nego i kroz jednu legitimnu horor priču. A mi možemo sve vreme uživati u snažnim bojama, predivnoj scenografiji, doziranoj napetosti i otkrićima, kao i u majstorskoj glumi troje prvopotpisanih glumaca koji svoje arhetipske likove igraju znalački precizno.
    Ima nešto sablasno u Mii Wassikowskoj i to ne samo kad igra uvrnute likove, nego i žrtve u hororima i gothic trilerima. Njeno krhko telo je sablasno, njena nevinost je sablasna. Ovde je to iskorišteno do maksimuma. Isto tako je Tom Hiddleston idealan izbor za likove romantičnih sanjara koji često dolaze u sokob sa realnim svetom oko sebe, pa se za njih u horor okruženju ne može utvrditi jesu li žrtve ili krivci. Jessica Chastain, sa druge strane, nudi svoju sablasno hladnu harizmu i uspeva da napravi jednu od strašnijih uloga u svojoj karijeri.
    Guillermo del Torro sve to drži pod kontrolom i uspeva da upakuje u jedan gledljiv i zabavan, makar prilično pravolinijski gothic film. Ko i inače voli takve žanrovske i vizuelne odrednice, znaće ceniti majstorstvo svih na projektu. Istina je da tu nema neke preterane originalnosti, ali ona nije ni neophodna. Sad, može li del Torro bolje? Svakako. Ali od njega smo gledali i pregršt čiste komercijale i konfekcije. Crimson Peak je makar osebujan.

    0 0
  • 01/24/16--00:00: Victoria
  • kritika  originalno objavljena na FAK-u
    2015.
    režija: Sebastian Schipper
    scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schultz
    uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff

    Victoria je film koji je premijeru imao na prošlogodišnjem Berlinalu, gde je postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade (dve lokalnijeg karaktera i Srebrnog Medveda za kameru). Uspešna festivalski ciklus je zaključen sa relativno širokom distribucijom, dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, Victoria nije samo “festival darling”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati.

     Naime, Victoria je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći na zoru u Berlinu i koji je snimljen u jednom kadru, ali zaista. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno, iz nekoliko puta, bez skrivenih rezova u zgodnim trenucima kao Hitchcockov Rope ili još uvek aktuelni “oscarovac” Birdman. Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru kada je u pitanju nešto kao Russian Ark, dokumentarac koji elegantno simulira šetnju po muzeju, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već poduhvat. Možda je sam sebi svrha, ali svejedno...
    Victoria zbog toga zaslužuje priznanje kao izuzetno napet film koji prolazi kroz nekoliko žanrova, glatko teče i naslućuje neprijatnost u bliskoj budućnosti, te kao film koji sjajno koristi svoje unapred izabreane lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima, ulicama, dragstorima, stambenim zgradama i njihovim krovovima postaje jedan od filmskih heroja. Pohvalu zaslužuje i direktor fotografije Sturla Brandth Grovlen koji pokazuje sjajnu kondiciju i koncentraciju za kadar u trajanju od bezmalo 140 minuta. Ne treba zaboraviti ni glumce čiji se rad uglavnom svodio na improvizaciju dijaloga, dok je scenario zadavao samo liniju kretanja po lokacijama i redosled ključnih postupaka.
     Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu. Ona je Victoria, cura iz Madrida koja u Berlinu živi tek par meseci, radi u kafiću i ne zna nemački. Igra je apsolutno sjajno Laia Costa koju kamera voli i koja je u stanju da stane i ostane u centru pažnje. E, sad, njoj se na izlasku iz kluba uvaljuju četvorica momaka sumnjivog izgleda i ponašanja (u najmanju ruku su pijane barabe) i po svaku cenu žele da zableje sa njom. Iako je umorna i za nekoliko sati joj počinje smena, ona pristaje. Oni bleje na ulici i na krovu zgrade, puše travu i piju ukradeno piće, a između nje i jednog od njih, Sonnea (Lau), polako se krčka romansa nalik na Linklaterove Before filmove.
    Tako bi to i bilo, naročito posle izuzetno emotivne scene u kafiću gde Victoria radi, da drugi od mladića, bivši robijaš Boxer (Rogowski) nema druge planove. On iz svojih zatvorskih dana duguje uslugu ili novčani ekvivalent jednom pravom gangsteru i te noći mora da plati. Zadatak je pljačka banke, trojica naoružanih plus šofer, a jedan od momaka se napio do beskorisnosti, pa je Victoria pozvana da ga “zameni”. Ona to prihvata, ali kako to obično biva kad amateri pljačkaju banku, cela akcija se izvrće naopako, možda samo zbog jednog detalja, a možda zbog činjenice da to nije posao za krimose sitnog zuba...
     Ono što se potencira kao najjača strana filma, snimanje u jednom kadru i njime uslovljen veoma okvirni scenario, ispostavlja se i kao najveće ograničenje. Boxer jedini ima fiksnu motivaciju, Sonne i Victoria međusobno uslovljenu, ostali ne baš. Suviše je tu neverovatnih stvari spakovanih u neverovatan splet okolnosti. Da li bi Victoria, za koju kasnije dobijamo potvrdu da ni u kom slučaju nije uličarka, nego fina cura kojoj je izmakla karijera pijanistkinje, našla išta privlačno u grupi baraba? Da li bi uopšte zablejala s njima? Da li bi bleju prekinula kada bi stvar postala ozbiljna? Da li ozbiljan gangster, kada već u pljačku šalje bilmeza koga zna iz zatvora, s njim šalje i njegove ortake, još veće bilmeze koji sigurno nemaju iskustva sa pljačkom banke? Da li bi prihvatio izmenu plana i potpuno nepoznatu curu, pritom strankinju, na mestu šofera? Da li bi iko pri zdravoj pameti, a da nije i sam kriminalac, pomislio da je pljačka banke baš dobro zezanje? Da li bi cura osetila takvu odgovornost prema klipanima sa kojima je popila jedno pivo i popušila jedan džoint da sa njima krene u takvu akciju? Čak je i vremenski okvir od nešto preko dva sata za toliku količinu pizdarija nerealan, čak i u gradu koji nikad ne spava, kao što je to Berlin.
    Istini za volju, napetost dosta popravlja utisak, kao i tretman pojedinih detalja. Izbor muzike i njen tretman je sjajno sugestivan. Komunikacija među mladim glumcima je neusiljena i opuštena, a mehanizam nepoznavanja jezika se pokazao kao efikasan da momci Victoriju drže u mraku kad razgovaraju na ionako zeznutom berlinskom slengu. Solidno je izveden i spoj žanrova i filmskih motiva, ima tu i humora i ljubavne priče (ma kako neverovatne), i akcije i asocijacija na Linklaterove “travelogue” filmove.
    Laia Costa je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je besprekorna, od prve scene pomamnog plesa u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do otvaranja u ponajboljoj sceni filma u kafiću i dalje preko nesigurnosti i straha do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere glavni razlog da se pogleda ovaj film.
     No, i pored svoje originalnosti, Victoria se čini kao filmski eksperiment koji je samom sebi cilj i koji će u budućnosti biti zanimljiv samo kao komad trivije, kao jedan od prvih, pionirskih, svakako ne i najboljih pokušaja. Schipper i ekipa su dokazali da su neke stvari moguće, ali me svejedno nisu ubedili da ih je trebalo raditi. Raskadriran i sa čvršćim scenarijem, Victoria bi bio potpuno drugačiji film, kraći, koncentriraniji, sređeniji i verovatno u konačnici i bolji, ali ne bi privukao ovoliko pažnje kao što je to učinio sa jednim prostim i u digitalno doba sasvim izvedivim trikom.

    0 0
  • 01/25/16--00:00: Steve Jobs
  • kritika originalno objavljena na Monitoru


    2015.
    režija: Danny Boyle
    scenario: Aaron Sorkin (po knjizi Waltera Isaacsona)
    uloge: Michael Fassbender, Kate Winslet, Seth Rogen, Jeff Daniels, Michael Stuhlbarg, Katherine Waterson, Sarah Snook

    Verovatno nisam jedini da se pitam čime je to Steve Jobs zadužio čovečanstvo da posle svoje (svakako prerane) smrti dobije već drugi “biopic”. Svakako je unapredio informacionu i kompjutersku tehnologiju, osmislio i tržištu ponudio nove, vrlo kvalitetne proizvode, ali budimo iskreni: ništa od toga nije on izumeo, pa čak ni te čuvene proizvode nije sam napravio, to su učinili drugi, njegovi prijatelji i saradnici inženjeri kojima je on bio svojevrsni vođa tima.
    I o proizvodima kompanije Apple i njihovom doprinusu čovečanstvu se da raspravljati. Oni su svakako kvalitetni, možda kvalitetniji od konkurencije, ali su isto tako dosta skuplji i u krajnjoj liniji nisu bez konkurencije. Za svaki Mac postoji PC, za svaki iPhone neki drugi smartphone, za svaki iPodobičan MP3 player. Iseći ću svaku raspravu sa ljubiteljima određenih marki: za mene je i Mercedes samo auto.
    Istina je, međutim, da je Steve Jobs bio kontroverzna ličnost i vodio nestandardan život, pa ga je često kačila ironija sudbine. Na poslovnom planu, jedan je od retkih osnivača kompanije koji je iz te kompanije isteran (formalno je sam otišao, ali to je bio iznuđen potez), a još je ređi slučaj njegova situacija da se u tu istu kompaniju vratio, i to trijumfalno. Takođe, proizvodi za koje je on bio odgovoran i koji su ga proslavili su često bili preskupi i nedovoljno kvalitetni, marketinške strategije upitne, filozofija iza njih (potpuno zatvoren sistem kontrole) lihvarska ili čak psihotična, i zapravo su svoje uspehe doživeli tek kada bi se Jobs maknuo iz razvoja.
    I na privatnom planu je bio čudak, svojevrsni emocionalni invalid, usamljenik, čudna mešavina hipika i štrebera, umetnika i inženjera, sklon sloganima koji zvuče pametno a ne znače ništa. Možda je razlog za to bio što se, kao usvojen, osećao odbačenim, i to dvaput, od strane bioloških roditelja i prvog para koji ga je usvojio. Zato se povlačio u sebe, udaljavao od ljudi, bio “control freak”, pilao oko detalja dok je na strukturne i suštinske stvari (namerno) zaboravljao. A njegov nepostojeći princip zbog kojeg demonstrativno nije priznao svoju kćerku je sebičan i prezira vredan. To što se razišao sa njenom majkom ga ne lišava obaveze prema drugom, ni za šta krivom ljudskom biću.
    Ali dosta o Jobsu, ovde se ipak razgovara o filmu. Za razliku od prethodnog “biopica” Jobs sa Ashtonom Kutcherom koji je bio klasične strukture i, po svemu sudeći, ne baš sjajno izveden (kritika ga je dočekala na nož, a ja ga otpisao kao nezanimljiv), Boyleov film se može nazvati inovativnim i osebujnim, pa se zato i nalazi na relativno bitnom mestu u sezoni nagrada. Dvoje prvopotpisanih glumaca su osigurali nominacije za Oscare, Fassbender za glavnu, Kate Winslet za sporednu ulogu. On se još može pohvaliti nominacijom za Zlatni Globus, a ona čak osvojenom nagradom, kao i scenarista Aaron Sorkin kojem je ipak izmakla nomicija za zlatni kipić.
    Kad kažem inovativan i osebujan, mislim pre svega na upadljivo teatarsku strukturu filma. Steve Jobs je jasno podeljen u tri čina, svaki od njih se odvija u i oko sale za promociju jednog određenog Jobsovog proizvoda i naslovni junak (Fassbender) je u sva tri čina u nekakvoj frci i anksiozi. Nije samo stvar treme i straha od povrede sujete, nego se tu radi i o poslovnim, a još više privatnim krizama. Na njegovoj strani je uvek Joanna Hoffmann (Winslet), a u sva tri čina se u različitim svojstvima pojavljuju kolege Andy Herzfeld (Stuhlbarg), Steve Wozniak (Rogen) i John Sculley (Daniels), kao i kćerka Lisa (tri glumice različitih dobi), u prva dva čina zajedno sa majkom Chrisann Brennan (Waterson).
    Aaron Sorkin, iskusan na televiziji i u teatru, kao i na filmu, legitimno je pretpostavio da će nam Jobsa kao inovatora, poslovnog čoveka i na privatnom planu najbolje predstaviti u ta tri formativna trenutka kroz rapidne, često duhovite dijaloge koji često prelaze granice svađe i približavaju se zoni nervnog sloma. Zapravo je scenario najjače oružje filma, iako se može shvatiti kao teška konstrukcija. Insistirajući na ponavljajućim se Jobsovim osobinama, ali i svesnim odlukama kao nečemu što oko njega stvara kontroverzu, Sorkin se ne trudi da tu kontroverzu razreši ili da učestvuje u argumentaciji za i protiv Jobsa, čoveka, poslovnjaka i inovatora. Stiče se utisak da je njegov interes fama o Jobsu, a ne sam Jobs koji je, uzgred budi rečeno, svesrdno radio na raspirivanju te fame.
    Pozitivna strana ovakvog scenarija je što u velikoj meri trasira put za režiju. Danny Boyle je reditelj čiji filmovi često imaju snažan početak, ali nakon postavljanja premise gube snagu i momentum, upadaju u ponavljanja, moralizaciju, padaju u tempu ili jednostavno ne zna da ih završi. Ovde je taj rizik minimizaran podelom u odvojene celine koje Boyle može tretirati kao zasebne filmove, što odgovara njegovoj “sprinterskoj” prirodi. Njegov zadatak je da održi tempo i dinamiku koju pretpostavlja scenario i to radi znalački, kombinacijom kratkih i dugih kadrova, te dodavanjem nekoliko flashback momenata koji se oslanjaju na dijalog i ne prekidaju ga.
    Ovakav film je zahtevan za glumce, ali im pruža priliku da briljiraju. Michael Fassbender to sjajno koristi i uspeva da nam predstavi Jobsa kao kompleksnu ličnost, arogantnog inovatora koji smatra da bi svet bio bolje mesto kada bi sledio njegovu viziju, što nije nužno netačno, ali to naprosto ne ide tako. Za Kate Winslet me čudi osvajanje Zlatnog Globusa, kao i solidne šanse za Oscara. Joanna Hoffmann, stručnjak za marketing, je zamišljena kao jedina osoba koja ima nekakav uticaj na Jobsa i koju će on poslušati uz manje ili više otpora. Iz njene izvedbe nam nije jasno zašto, umesto integriteta (koji Kate Winslet zna da pokaže kad treba), imamo povremeno afektiranje i glumu u njenom “paćeničkom” registru. Zahtevala to uloga od nje ili ne, ona deluje umorno i potrošeno, da ne ulazimo u detalje poput potpuno promašenog istočnoevropskog akcenta za koji čak ne postoji ni valjani razlog. Jeff Daniels je standardno dobar u svojoj epizodi, a Seth Rogen je prijatno iznenađenje jer kao Wozniak uspeva da donese nešto od svoje komičarske aure, ali da ne pretera u karikaturalnosti njegovog “geekovskog” autizma. Katherine Waterson je zaglavljena sa tipskom ulogom žene koja ne zna šta hoće, ali joj za to treba novac, ako je moguće odmah, a Sarah Snook i Michael Stuhlbarg su potrošeni na likove čija je jedina funkcija da se od njihovih imena odnosno nadimaka napravi solidni “running joke”. Još jedna od grešaka u castingu je što uloga punoletne Lise Brennan nije dodeljena glumici sa malo više kilometraže, nego Perli Haney-Jardine koja je do sada u svojoj karijeri imala uglavnom dečije uloge.
    Na pitanje sa početka teksta, po čemu Steve Jobs zaslužuje ne jedan nego dva “biopica” i dalje nemam zadovoljavajući odgovor. Iako nisam ni fan ni mrzitelj lika i dela dotičnog, ipak mi nije žao da sam pogledao ovu verziju. Ima tu sasvim dovoljno drame, scenarističke, rediteljske i glumačke veštine da se Steve Jobsmože pogledati, a diskretno, sa strane ćemo dobiti i pogled u razvoj sada poznatih proizvoda, kompjuteraških tračeva i kompjuterske tehnologije bez koje teško možemo zamisliti svoju sadašnjost.

    0 0
  • 01/26/16--00:00: Landmine Goes Click

  • 2015.
    režija: Levan Bakhia
    scenario: Levan Bakhia, Adrian Colussi, Lloyd S. Wagner
    uloge: Sterling Knight, Spencer Locke, Kote Tolordava, Dean Geyer, Helen Nelson, Nana Kiknadze

    Iz Gruzije nam obično dolaze art filmovi, usporeni, socijalno osvešteni, miljenici ozbiljnih festivala. Takva je tradicija i takva je gruzijska škola verovatno bila i ranije, pre festivalskog “booma” koji je usledio. Znači li to da je tamo nemoguće ili makar izuzetno otežano snimiti žanrovski film? Možda od državnih sredstava, sa privatnima vlasnik ima potpunu diskreciju. A kad neko radi sa globalnom publikom u mislima, sa stranim glumcima i na globalno razumljivom engleskom jeziku, onda tako nešto može biti čak i profitabilno.
    Levan Bakhia u Gruziji radi otprilike ono što Milan Todorović radi u Srbiji. Obojica snimaju zapravo B-filmove žanrovskog usmerenja koji gravitiraju hororu, ciljana publika su im Fantastic festivali i globalno video-tržište, a po potrebi uskaču i kao producenti stranim produkcijama na domaćem terenu. Sudeći po tempu izlazaka filmova i po tome da su sledeći već najavljeni, čini se da im sasvim fino ide i možemo im samo poželeti sreću. Naravno, ostaje pitanje kakvi su to filmovi zapravo, i na njega je moguće odgovoriti tek ako svaki film uzmemo za sebe, ali kakvi god bili, takvi filmovi su neophodni za industriju u nastajanju.
    Landmine Goes Click zapravo ima intrigantnu premisu od koje se može složiti film koji svoj hendikep prostorne ograničenosti okreće u svoju korist. Troje američkih turista, budući bračni par, Alicia (Locke) i Daniel (Geyer), i njihov najbolji drugar i budući kum Chris (Knight) se pentraju po planinama u Gruziji na jednom od onih tipično američkih “soul-searching” putovanja. Međutim, jednog jutra prilikom slikanja kumašin Chris uspeva da stane na nagaznu minu. Ako se pomeri, eksplodiraće...
    Naravno, nagazne mine nisu čudna pojava u zemlji koju su nedavno pogazili ruski tenkovi, ali baš na planinskim šetnicama se ne čine verovatnim. Naravno, u pitanju je nešto drugo, a Chris i Alicia moraju da nađu pomoć (nema signala na telefonu) ili da se nekako, kako god, sami izvuku iz nevolje. Ispostaviće se da im je nagazna mina samo jedan od problema kada naiđe Ilya (Tolordava), slučajni prolaznik naoružan lovačkom puškom i opasnim psom čije se ponašanje može opisati kao u najmanju ruku sociopatsko...
    Naravno, kad imamo toliko standarda na jednom mestu, film teško može biti ne znam kako impozantan. Čak teško može biti dobar. Ovde su tu američki turisti, neka daleka zemlja, lokalci, odnosno lokalac loših namera i vrlo čudnih stavova i eksploatacija. Jedino što je novo je nagazna mina, ali ona je u centru pažnje samo u prvo vreme, a do polovine filma i bukvalno nestaje iz priče koja se od polovine razvija u osvetu sa obrnutim ulogama.
    Landmine Goes Click nije dobar film i to nam je jasno od samog početka. Uvod se toliko razvlači da postaje teško sakriti da je materijala zapravo malo. Razvlačenje se dalje nastavlja, vrlo jednostavne poente se prenose na očekivani “paint by numbers” način i bez nekog naročitog efekta, a za film sa zapravo užasno malo “mesa” ovaj traje preko 100 minuta, sačinjenih uglavnom od ispraznih dijaloga.
    Ono što mu apsolutno ruši svaki kredibilitet je to što osvetnička priča potpuno degradira protagonistu. Landmine Goes Clicktako postaje primer čiste mizoginije i eksploatacije, bez naročite poente. Međutim, i tako loši filmovi za koje mi je drago da sam ih fulao na festivalu (igrao na Grossmannu) su od izuzetne važnosti za industriju u povojima.

    0 0
  • 01/27/16--00:00: The Benefactor / Franny

  • 2015.
    scenario i režija: Andew Renzi
    uloge: Richard Gere, Dakota Fanning, Theo James, Clark Peters, Dylan Baker, Cheryl Hines

    Godine su nemilosrdne, naročito prema glumcima. Može se pojedini glumac truditi da večno ostane u svom tipu uloge, recimo zavodnika (jer to godi egu), ali posle nekog vremena to postaje deplasirano i dotični je primoran probati nešto drugo ili biti osuđen na više ili manje neukusnu parodiju tog tipa, ili na epizode ili na prevremeni odlazak u penziju. Sudeći po Time out of Mind i ovom filmu, Richard Gere je odlučio da prilagodi izbor svojim godinama i to se za sada čini kao odličan izbor.
    I to ne samo za njega. Mladim rediteljima početnicima bez silne reputacije i njihovim malim, nezavisnim filmovima potrebni su poznati glumci, pa makar ocvali, za glavnu ulogu, neretko i kao producenti da bi se uopšte prikupila sredstva za takav projekat. To onda dovodi do inženjeringa, pisanja likova na način da bi se glumcu učinili stimulativnim i zgodnim za karijeru. To kalkulantstvo nije nužno loše, ali je dozlaboga pipavo i zapravo rizično jer oko specifičnog lika treba složiti priču koja ima smisla.
    Početak The Benefactora, na festivalskoj turneji poznatog kao Franny, svakako obećava. U uvodnoj sceni vidimo trojac, naslovnog junaka (Gere) i njegovo dvoje prijatelja, par (Baker, Hines) sa odraslom kćerkom Oliviom (Fanning) i njihova dinamika nam se čini neobičnom: naprosto su previše bliski. Međutim, dešava se saobraćajna nesreća za koju je Franny delimično odgovoran, njegovi prijatelji ginu, a on završava u bolnici sa teškim povredama.
    Pet godina kasnije, on je još uvek u depresiji, zarastao u kosu i bradu, sedi u zamračenoj hotelskoj sobi i kljuka se lekovima protiv bolova, između ostalog i morfijumom. Olivia mu se javlja nakon pet godina (koliko je studirala), jako trudna, pred udajom i moli ga da zaposli njenog verenika Lukea (James) u svojoj bolnici. Nije frka nikakva, ne samo to, nego Franny mladencima organizuje venčanje na istom mestu gde su se venčali i njeni roditelji, otkupljuje i poklanja njenu rodnu kuću, otplaćuje Lukeov studentski kredit i gura ga napred u upravni odbor bolnice. Lukeu nije prijatan toliki interes i insistiranje dobročinitelja i pita se koji su njegovi motivi. I mi kao gledaoci imamo svoje sumnje: iskustvo nas uči da takva pomoć ima svoju cenu, možda ne u novcu, ali u trpljenju nečijeg prisustva i prihvatanju njegovih pravila.
    Međutim, Renzi na polovini filma potpuno okreće ploču. Ne zanima ga Frannijevo dobročinstvo, čak ni motivi za to, kao ni moguća perverzija u takvom postupanju. Ne zanima ga ni to kako bi se Luke i Olivia izvukli iz njegovih mekih kandži. Ne zanima ga ni poreklo njegovog novca koji tako nemilice troši. Barem je nominalni motiv jasan.
    Ne, Franny postaje narkoman. Sa grižom savesti. Koji to krije. Pa na sve načine pokušava da se domogne morfijuma, uvrće ruke, žica recepte, izvodi pizdarije i generalno se sramoti i ruši svoj ugled. Pitanje od milion dolara: kako to da milijarder ne može da “reši” malo kontroliranih lekova? Da potplati bolničko osoblje koje će prijaviti lažnu provalu i krađu? Ili da plati nekog da za njegov račun ukrade? Je li neko čuo za principijelnog narkomana u krizi?
    I tu sasvim solidan film pada i gubi se, a to je šteta. Kao što je generalno šteta i protraćenih glumaca poput Dakote Fanning koja je veći deo filma odsutna, u paralelnim scenama u kojoj kao svaka dobra trudnica sedi i leži i Clarka Petersa (iz serija The Wire i Treme) koji ima tek nekoliko scena. Ni odnos između Frannija i Lukea se ne istražuje dublje iako tu ima najviše potencijala i za priču i za glumce: manipulacija s jedne, a neverica sa druge strane. A i teror dobročinstva je jedna sveža, nova i nadasve zanimljiva tema.
    Ako gledamo u celini, The Benefactor nije uspeo jer ne samo da nema negativce, nego je ceo u rukavicama – nema skoro nikakvog sukoba među njegovim učtivim akterima. Međutim, ako se fokusiramo na Richarda Gerea, njemu je ovo sasvim uspeo film. Uspeo je da proda malo svog staračkog šarma i da odigra dve vrlo različite uloge po ceni od jedne, i to da ih odigra korektno. Jasno, u obe su prisutni neki tragovi njegovih ranijih manirizama i čak nešto njegove tipične šmire, ali transformacija je generalno uspela. Ne kao u Time out of Mind, ali svejedno za pohvalu.

older | 1 | .... | 22 | 23 | (Page 24) | 25 | 26 | .... | 66 | newer