režija: Simon Hawkins, Zeke Hawkins
scenario: Dutch Southern
uloge: Jeremy Allen White, Logan Huffman, Mackenzie Davis, Mark Pellegrino, Jon Gries, William Devane
Bad Turn Worse je pomalo generički naslov za bilo koji film koji uključuje kriminal: naprosto stvari mogu krenuti samo od zlog ka gorem, a jedna pogrešna odluka otvara beskonačno mnogo loših izbora i nijedan dobar. Posle te jedne tačke povratka nema. Originalni naslov We Gotta Get Out of This Place je tačniji i više odgovara temi i radnji filma, ali problem sa njim je jasna asocijacija na poznatu pesmu grupe The Animals i samim tim pomalo očekivana, prvoloptaška simbolika. U stvari, citati su nešto što se u filmu Bad Turn Worse koristi stalno, često bez mere i oni opasno ugrožavaju potencijal za iskrenost i originalnost.
Bad Turn Worse je još jedan od takozvanih “backwoods” neo-noir trilera, smeštenih u neku sjebanu zabit bogu iza nogu (u ovom slučaju u pitanju je teksaški polu-pustinjski gradić), prepuni sirotinje, očajnika, kriminalaca, ljigavaca i psihopata. Počinje skoro pa “tarantinovskim” nebuloznim dijalogom u kafani o značenju i korišćenju termina. Razgovaraju dvoje naoko bistrih klinaca, Bobby (White) i Sue (Davis), koji u svojoj vukojebini provode poslednje leto pred studije. Dijalog biva prekinut kad im se za stolom pridruži njen dečko, a Bobbijev najbolji drugar B. J. (Huffman), očito nedovoljnih intelektualnih kapaciteta da se u razgovor uključi. On započinje svoju prvu tiradu (a imaće ih nekoliko) o besmislenosti obrazovanja u poređenju sa pravim, težačkim životom.
Jasno je kao dan da B. J. nije toliko glup (a glup je poprilično), koliko je frustriran činjenicom da ga životni put neće odvesti nikuda, ponajmanje na neko ugodnije mesto od njegove rodne vukojebine. Jedina ideja koje se setio je da opljačka svog i Bobbijevog šefa Giffa (Pellegrino) kojeg smatra još glupljim od sebe. Problem sa tim je da je Giff opasni kriminalni tip i da lova u sefu nije bila njegova, nego u vlasništvu njegovog šefa, Big Reda (Devane), još većeg i opasnijeg gangstera. Bobby i B. J. su stavljeni pred ultimatum od strane Giffa: kao što su opljačkali njega (a Bobby u tome nije ni učestvovao), tako će opljačkati jednu veću Redovu pošiljku novca. Jasno je da su sve troje mladih ljudi u nebranom grožđu, posebno zato što su Sue i Bobby počeli da se petljaju, a B. J. to otkriva, pa ekipica pored spoljnih problema ima i probleme sa unutrašnjom dinamikom...
Bad Turn Worse je konačno dospeo na bioskopsko i video-tržište nakon više od godinu dana festivalske turneje na kojoj je pokupio uglavnom dobre kritike. Rediteljski dvojac, braća Hawkins, od ranije su poznati stručnijoj publici i festivalskim žirijima zbog svojih kratkometražnih filmova. Scenarista Dutch Southern je debitant, ali ima ime koje uliva poverenje kada je južnjački noir u pitanju: zove se kao lik jednog od takvih romana i filmova. Reference u filmu su brojne i uočljive: citira se Jim Thompson, jedan od visoko rangiranih pisaca u pulp-miljeu čiji su neki romani doživljavali po više filmskih inkarnacija (The Getaway kao najočitiji primer) i koji je sarađivao sa Kubrickom na početku njegove karijere. Pored takvih citata u dijalozima, dosta ih se vidi i u samoj postavci filma. Recimo da vremenska neodređenost koja pomalo liči na 90-te nekako asocira na Mud, a zaplet sa lovom na nekoliko “backwoods” filmova.
Negde u pozadini se čak pojavljuje i razrađenija socijalna priča, odnosno socijalni pejzaž u kome nije potpuno jasno jesu li ljudi prinuđeni da se bave kriminalom zato što su besperspektivni i siromašni ili su besperspektivni i siromašni zato što je društvo ogrezlo u kriminal. Jasno je da je B. J. samo mlađa verzija Giffa, nekakav Giff u razvoju, i da je Giff verovatno počeo kao B. J. Obojici bi ideal bio Big Red, drugačiji život ne mogu ni zamisliti. Njima nasuprot stoje Bobby i Sue koji veruju u mogućnost drugačijeg sveta, ne zato što su mladi i naivni, nego zato što mogu da se svojim znanjem i radom izvuku iz vukojebine u kojoj su imali nesreću da budu rođeni. Možda su ipak oni mladi i naivni, a B. J. je u pravu, možda im obrazovanje neće ništa doneti, možda je ceo sistem namešten i možda im je bolje da se s tim pomire.
Trio mladih glumaca odlično radi svoj posao. Logan Huffman ima najteži zadatak kao B. J. jer nije nimalo jednostavno uverljivo odigrati tako jednodimenzionalno i glupavo čeljade. John Allen White unosi potrebnu dozu tunjavosti u Bobbija, a Mackenzie Davis, glumica u definitivnom usponu, pogađa senzualnost i krhkost Sue. Mark Pellegrino pogađa očekivane psihopatske tonove kao Giff, a Big Red se u kadru ne pojavljuje do kraja filma i opstaje kao solidno zamišljen bauk. Jednom kad se pojavi, William Devane ga igra sigurno, uverljivo i sa merom.
Bad Turn Worse je bolji film po delovima nego u celini. Recimo scena u kojoj Bobby dobije kriptično upozorenje od korumpiranog šerifa (Gries) da ne želi ni da čuje za zločin na koji ga Giff tera je apsolutno genijalno osmišljena, napisana i odglumljena. Asocijacije na Jima Thompsona, direktni citati na početku i na kraju, imaju smisla sami za sebe, ali ne korespondiraju sa ostatkom filma (teorija o 32 načina da se ispriča priča gde se treba držati pravila o očekivanju neočekivanog). U svakom aspektu se jasno vidi šta su braća Hawkins gledala i čitala, na šta se ugledala. Sve je to nekako ubačeno u film, i zamućena fotografija i alternativna country muzika. Da ne pominjemo opštije stvari kao što su narativ i “setting”. Negde je prošlo, negde ne. Bad Turn Worse je sasvim pristojan dugometražni prvenac, ali nažalost ništa više od toga, iako je imao potencijala.