režija: Adam Wingard
scenario: Simon Barrett
uloge: Dan Stevens, Maika Monroe, Brendan Meyer, Sheila Kelley, Leland Orser, Lance Reddick
“Dobar dan, gospođo Peterson. Ja sam David i služio sam sa vašim sinom Calebom. Bio sam tamo kada je poginuo”. To su, parafrazirano, prve rečenice izgovorene u filmu The Guest. Jasno nam je da je situacija nezgodna, familija žali sina, odnosno brata koji je poginuo u Afganistanu. Nezvanog gosta koji kaže tako nešto, ma kakav on bio, a čini se da je pristojan momak sa manirima, valja primiti. Opet, filmsko iskustvo nas uči da se sve to neće dobro završiti. Takav je “trope” i treba imati hrabrosti kršiti ga kada ga se već poteklo. Uostalom, i sam naslov i prvi kadar nam govore ko je tu u centru ptiče.
David (Stevens), je po potrebi samozatajan, a po potrebi slatkorečiv, ali zato uvek na usluzi. Tako se familiji uvlači pod kožu. Nežna i preopterećena majka (Kelley) ima pomagača, tupavi i naivni otac (Orser) drugara sa kojim će piti pivo, a mlađi, osetljivi brat (Meyer) zaštitnika pred školskim nasilnicima. Sestra (Monroe) je skeptična, ali svejedno ne može ostati ravnodušna prema zgodnom momku kao što je David, makar samo zbog toga što je zgodan. Vrlo brzo oko familije počinje da se širi miris leševa, a obično ginu oni koje članovi percipiraju kao uzrok svojim nevoljama. A uskoro se uključuje i treća strana, odnosno vojska...
The Guest je film koji je skupio dobre kritike u Americi i solidne u Britaniji i iz njihovog ugla gledanja to ima smisla: film se poigrava sa žanrovima i pod-žanrovima u pokušaju dočara kolektivnu psihu ili makar kolektivnu psihozu američkog društva sa nasleđem najnovijih dugotrajnih ratova. Do sada se to kanalisalo kroz žanrovske filmove, horore, akcije i trilere, češće u B produkciji ili u okviru trasha nego kroz nekakve arthouse forme. I to se u filmu vidi, svaki “trope” je podvučen, bilo da se radi o tipskosti likova i situacija kroz koje oni prolaze, bilo da se radi o detaljima poput electro-gothic muzike.
Pa ipak, iz perspektive kontinentalne Evrope, nemoguće je zaobići Hanekea, od Funny Games pa nadalje, ili recimo Borgmana. Razlika je u obradi, u Evropi arthouse ima primat nad žanrom, ali i u tumačenju društvenih pojava. Pomenuti filmovi bave se eksploatacijom straha (opravdanog ili neopravdanog) prisutnog kod srednjih i viših slojeva. Sa druge strane, uvođenje pod-zapleta sa vojskom i tajnim eksperimentima asocira na američke političke filmove iz 70-ih, ali i na (u Americi mirnodopsku) fimsku praksu iz 90-ih (sa ne baš očitim neprijateljem u samom sistemu) oličenu najviše u serijama The X Files i The Pretender.
Spoj svega toga je lagano problematičan, jer se ambicije koje film ima nikako ne uklapaju sa “campy” notama i stilom na koji se vozi, ne na takav način. Konačni utisak je da je The Guest neozbiljan film koji interesantno počinje, ali posle skreće u haos, ludilo i proizvoljnost. Naravno, i tada je zabavan za gledanje, ali frustrira činjenica da bi mogao biti i bolji. Čini se da su autori Wingard i Barrett toliko verni svojim žanrovskim i “no budget” korenima da za sada teško izlaze na kraj sa filmom koji zahteva drugačiji pristup.
Tajna njegove gledljivosti, i pored toga što u jednom trenutku odlazi u vražju mater, leži u sjajnoj glumi. Britanski glumac Dan Stevens (serija Downtown Abbey) je strašan kao David. Sa svojim ledenim pogledom i finim manirima priziva u sećanje najbolja ostvarenja Alexandra Skargarda. Posebno se može pohvaliti kako je “skinuo” južnjački akcenat. Maika Monroe je zaređala nekoliko uloga u zapaženim filmovima, ali sada ima i još više vremena na ekranu i sjajno ga koristi. Čini se da će izrasti u dobru glumicu. Roditelji i mlađi brat su prilično uverljivi, a Lance Reddick (Cedric Daniels u seriji The Wire) se pojavljuje kao figura od autoriteta, što je vrlo dobar štos.
The Guest nije loš film, zabavan je i dinamičan čak i kad je potpuno nebulozan. Pa ipak, njegova premisa i “udica” na koju nas zakači su mnogo bolji nego što je “payoff”. Film za jedno gledanje i ne previše mozganja i očekivanja, ma šta kritika tvrdila.