2015.
režija: Oren Shai
scenario: Oren Shai, Webb Wilcoxen
uloge: Jocelin Donahue, Kelly Lynch, Izabella Miko, Jamie Harris, Jim Beaver, Liam Aiken, AJ Bowen
Krvave ruke, smotuljak novca i zlatna kopča sa gravurom. Žena. Pustinjski pejzaž, opusteli put, žarke boje kao u filmovima iz 70-ih. Font. Kratak bljesak naslova, prosto i jednostavno. Žena za volanom krntije na izdisaju. Noć je, umor je hvata. Vidimo je ispred ušljivog (naslovnog) motela gde je gazdarica budi jer blokira prilaz. Kome, pitamo se. Eh...
Mlada žena imena Laine (Donahue) kaže da beži od dečka koji je mlati, ali nismo sigurni koliko joj je za verovati. Vlasnica Luanne (Lynch) joj nudi posao za šankom iz sažaljenja. Jedini gost, jezivi bradonja Lee (Beaver) od početka nije naklonjen toj kombinaciji. Lokalni šerif (Bowen) koji svakodnevno putuje kao ispomoć u obližnji grad i iz njega donosi vesti o jednoj brutalnoj pljački i jednom brutalnom ubistvu se raduje novom licu. Ubrzo pristižu i gosti, slatkorečivi Englez (Harris), njegova praznoglava cura (Miko) i drčni momak u sportskom autu (Aiken).
Laine ima jasnu početnu logiku: da se malo odmori, možda ćorne nešto usput, pa da nastavi sa potucanjem. Ali cela klika deluje čudno i nekako međusobno povezano, kao da nije slučajno da su baš u to vreme, baš na tom mestu. Možda je ubola jackpot. Možda se zajebala kao niko.
U pogledu stila, The Frontier je besprekorna posveta periodu, od dizajnerskih rešenja za font, scenografije, rekvizite i kostima, pa do muzike (jednostavne orkestracije koja nabija tenziju) i fotografije koja deluje analogno toplo (možda i pretoplo), iako je digitalna, atmosfere i tipologije likova. Dobrodošli u 70-te koje referiraju na 50-te i re-inventiraju njihove obrasce. Zaplet, međutim, više asocira na kasniji period, opet neparnu dekadu, 90-te i neo-noir sa opasnim likovima koji se prave nevešti i prejebavaju međusobno na jednom ograničenom mestu.
Pomislite na Tarantina koji je iskopao dva-tri opskurna filma, pomešao ih blenderom i dao Rodriguezu da od njih napravi pustinjski triler. Imamo čak i jednu iz naftalina izvađenu nekada relativno poznatu glumicu i nekada dobru ribu, Kelly Lynch, koja se nije do kraja probila da igra washed-up starletu. Imamo i Jocelin Donahue koja ima potencijala da postane veliko ime, pa čeka da je neko otkrije naizmenično radeći totalni žanr i mumblecore filmove. Plus jedna preteća pojava i nekoliko čudaka i eto zabave.
Ali The Frontier jednostavno nije toliko dobar film. Prvo, iza njega ne stoje Tarantino i Rodriguez, nego dva anonimusa koji to pokušavaju da postanu, pa kopiraju. Drugo, likovi su tipski, motivacije providne, a obrati očekivani, bez nekog dodatnog “twista”. Treće, scenarista Wilcoxen je teatarskog porekla što se vidi u insistiranju na enterijerima, dijalogu i relativnoj statičnosti radnje, a pritom nema dovoljno znanja da od toga napravi štos, kao što ni reditelj Shai, inače debitant u dugometražnom formatu, nema ideju kako bi to “ispeglao”.
Šteta je jer su njih dvojica makar počeli na pravom tragu i imaju par visprenih ideja. The Frontier ostaje tako elementarno gledljiv film koji zaintrigira na početku, pa popusti do kraja. Znate, jedan od onih što idu u ne-doba na opskurnim kablovskim kanalima. Ima i to svojih draži, ne kažem.