2016.
scenario i režija: Clea DuVall
uloge: Melanie Lynskey, Jason Ritter, Natasha Lyonne, Clea DuVall, Ben Schwartz, Alia Shawkat, Vincent Plaza, Cobie Smulders
Setting u kome se grupa otuđenih prijatelja iz školskih ili studentskih dana okuplja za vikend, pa po pravilu sindroma brvnare sve ode dovraga je s nama već 30-ak godina ako ne i duže. Iskopaće se stare tajne, otkriti nova trvenja i tačke sukoba, a čudna atmosfera će kulminirati masovnom svađom. Pitanje koje me muči je: Nismo li se već umorili od tog šablona ma koliko zapravo voleli originalni The Big Chill?
Ako je za utehu, u rediteljskom prvencu glumice Clee DuVall barem niko nije umro ili se ubio da bi se stara škvadra ponovo okupila. Ne, povod njihovog sastanka je naslovna intervencija (ono kad te navodni prijatelji sateraju u ćošak, pa ti kenjaju o nečemu iz tvog života) usmerena protiv jednog od četiri para glede njihovog očajnog braka. Zanimljivo, ali ta intervencija nema za cilj spasenje tog istog braka (troje dece su još u điru tu), nego upravo suprotno – razvod. Ima nečeg bezobraznog i ciničnog u tome...
Organizatorka te akcije je Annie (Lynskey) koja čim verenik, mrtvo puvalo Matt (Ritter), okrene leđa počinje da pije lude količine alkohola, što je siguran znak ozbiljnijeg problema. U priči je i lezbejski par, Jessie (DuVall) i Sarah (Lyonne), od kojih svaka skriva svoju nesigurnost, Jessie prema drugim ženama, a Sarah prema muškarcima. Prijatelj Jack (Schwartz) ne dolazi sam, nego sa dosta mlađom devojkom Lolom (Shawkat) koju je pokupio putujući sa prikolicom kroz Ameriku, a to putovanje i dalje traje, što je ili znak temeljne nezrelosti, ili ekstremnog ponašanja, ili možda neke duboke tuge koju on nosi u sebi. Konačno, par kome je namenjena intervencija su Jessina sestra, lajava Ruby (Smulders) i njen yuppiejevski muž Peter (Plaza), par koji se stalno svađa iz bilo kog razloga.
Šta oni rade za vikend, osim što se pripremaju na očitavanje lekcije? Zapravo ništa pametno. Lola zavodi Jessie, Annie pije, većina se iskrada da puši jer to od nekog krije kao da je to smrtni greh, pokušavaju nekakav seks, dodaju se loptom po travnjaku u jednoj od najslabije raspisanih scena u mojoj kritičarskoj karijeri... U tom okruženju muški likovi postaju neprepoznatljivi i zamenjivi, ali čisto sumnjam da je autorica tu išla za nekom feminističkom agendom. Ako kažem da je igra šarade (mutant između pantomime i asocijacija) najsmisleniji deo filma jer makar pokazuje da se uprkos svađanju Ruby i Peter razumeju na jednom višem nivou, onda sam sve rekao.
Jer ono što ostaje je prazan hod i žongliranje sa sub-žanrovskim standardima. Melanie Lynskey je potcenjena, a izuzetno hrabra glumica u stanju da napravi čudo od svog lika, ali ovde je zaglavljena sa Annie koja je toliko antipatična da ne vredi samo floskula da ju je teško voleti, nego je takav lik zapravo teško i odigrati. Lezbejke ostaju nerazrađene, kao i suština odnosa među njima. Zapravo, o likovim dobijamo vrlo malo informacija, bilo pozadinske faktografije, bilo neke njihove suštine. Ukratko, sa njima bi mi, kao verovatno i vama, da provedem vikend u piću i džabalebarenju, a kamo li da gledam film o njima. I kada bi mi takvi priredili intervenciju, oterao bih ih u tri pičke materine bez da trepnem.
Naravno, i u to se može učitati kontekst praznine života sadašnjih mladih do sredovečnih ljudi i dubine njihovih anksioza, ali to manje ili više stoji barem za pola filmova ukupno i barem 80% indie scene, tako da je pitanje je li to bila prvenstvena autorska namera. Clea DuVall možda i ima film u sebi, ali to svakako nije ovaj. I, iskreno rečeno, nije tu problem koliko je The Intervention loš film, ima i gorih primera, nego pre svega koliko je sve to jedna toliko puta ispričana priča.