Elle

2016.

režija: Paul Verhoeven

scenario: David Birke, Harold Manning (prema romanu Oh... Philippea Dijana)

uloge: Isabelle Huppert, Laurent Lafitte, Anne Consigny, Charles Berling, Virginie Efira, Judith Magre, Christian Berkel, Jonas Bloquet, Alice Isaaz, Vimala Pons

Počnimo sa onim što Elle nije. Nije komedija o silovanju, jer to implicira neumesne šale, premda su neki površni kritičari tu etiketu lepili. I pisac izvornog romana Philippe Dijan i scenarista David Birke i reditelj Paul Verhoeven su ipak kompleksnije ličnosti od toga da pričaju loše viceve, o glavnoj glumici koja je imala potpunu slobodu u kreaciji reakcija svog lika, jednoj od najboljih živućih glumica, ako ne i najboljoj, da i ne govorimo.

Elle, međutim, jeste film o silovanju jer silovanjem sredovečne, hladnokrvne, bogate i uspešne Michelle (Huppert) počinje, na tu scenu se iz nekoliko različitih perspektiva vraća i tu temu obrađuje na jedan dostojanstven i pronicljiv način, daleko od dva klasična literarna i filmska narativa u kojima je žena ili pasivna žrtva koja mora da živi sa nametnutim bolom ili je, pak, osvetnica koja svog silovatelja traži i ubija najčešće, po kanonu psihoanalize, falusoidnim predmetom poput noža ili pištolja. Ne, Michelle ne veruje u institucije sistema (saznaćemo i zašto kroz apsolutno genijalnu pozadinsku priču koja sa misterioznim napadačem nema skoro ništa, ali nam o njoj piše romane), ona će posle pokupiti krš i lom po stanu, okupati se u kadi dok se krv iz njene vagine meša sa mehurićima od sapunice, naručiti hranu i podati se u lov na počinioca kako bi se kasnije s njim upustila u psihološku igru.

To, naravno, ne znači da ona nije preplašena, jer jeste, samo životne okolnosti su takve da nema vremena da bi bolovala ili se samo sobom bavila. Ona je suvlasnica softverske kompanije koja se bavi igricama (gde su fantazije o silovanju i smrti ono što proizvod prodaje), pod laganim pritiskom rokova i pobune u vlastitim redovima od strane mladih i nadobudnih programera odraslih upravo na takvim igricama koji si daju za pravo da ne vezuju konja gde im gazda kaže. Na privatnom planu, osim duge senke prošlosti, imamo i sadašnjost ispunjenu nesposobnim osobama koje se kao pijavice kače za nju: priglupog sina (Bloquet) i njegovu psihotičnu trudnu devojku (Isaaz), samosažaljivog bivšeg muža, pisca u permanentnom stanju pokušaja (Berling), njenog bezvrednog ljubavnika (Berkel) i grotesknu majku (Magre) koja živi sa žigolom. Čini se da se jedino može pouzdati u svoju prijateljicu i poslovnu partnerku Annu (Consigny), dok svima ostalima vlada mešavinom cinizma, poniženja i čvrste ruke.

Priča o silovanju se tu vraća na početak, jer, zapravo, ko je silovatelj i šta je uopšte silovanje? Iako se to percipira kao seksualni čin, kod silovanja se malo toga zapravo radi o seksu. To je stvar moći i dominacije. Michelle gotovo na dnevnoj bazi siluje i kastrira svoje potčinjene, ponekad i doslovno, a ne samo metaforički, jer time uspostavlja dominaciju, pokazuje moć, brani je i preti svakom ko bi pokušao da je skine sa trona imperije zvane njen život. Otud njen čin vandalizma prema bivšem mužu i negativna reakcija na saznanje da ima novu curu (ne samo da joj je pobegao sa “klupe za rezerve”, nego je ona izgubila kontrolu), otud ponižavanje ljubavnika i zaposlenih na sličan način, otud upadanje u majčin stan bez kucanja i zvonjenja. Otud igra u koju se upušta sa susedom (Lafitte) i to pred nosom njegove žene (Efira) koja, navodno, nema pojma ni o čemu. Otud, na kraju krajeva, i nadmudrivanje sa silovateljem.

Kada se o silovanju i o Michellinoj ličnosti govori, Elle je napeta psihološka drama, dovoljno hrabra da potegne pitanja ljubavi, bola, moći i dominacije. U tome neodoljivo podseća na Hanekeovo remek-delo The Piano Teacher, ne samo zbog izbora glumice za glavnu ulogu i zbog rasutih citata koje Verhoeven povremeno baca (ili to čini sama Isabelle Huppert, svejedno), premda je režijski stil potpuno drugačiji: umesto kliničke hladnoće i preciznosti, ovde imamo nešto toplije, gotovo voajersko praćenje kamerom iz ruke.

To, međutim, ne znači da, kada se druge teme potegnu, Ellepovremeno nije i komedija, crna kao sam mrak, farsa ili satira na temu buržoazije i njenih strahova koji se svode na sigurnost i privatnost, porodičnih i crkvenih vrednosti, ambicija ili nedostatka istih. U tome možemo tražiti eho francuske književnosti i drame, uz zgodnu filmičnost izvornog romana. Da se tu iščitati i još ponešto filmskih referenci, od Chabrola u domenu misterije i Ozona u lucidnoj vivisekciji buržoazije, do detalja kojima Verhoeven odaje počast apsolutnim majstorima poput Hitchcocka i Polanskog, što se najbolje oseća u napetom soundtracku.

Verhoeven je inače autor čija mi poetika nije bliska, ali mu se veština ne može osporiti. Eros i tanatos, odnosno seks i nasilje, su njegove teme još od prve, holandske faze, preko Hollywooda krajem 80-ih i u prvoj polovini 90-ih do povratka u Evropu u novom milenijumu, pa Elleu tom smislu nije nezamisliv film za njega. Međutim, on kao autor je sklon subverziji na taj način da bitne teme i misli, od životnih do filozofskih i političkih, maskira u pulp i trash dok se iste iz njih ne mogu iščitati, zbog čega mi je ono bitno izmicalo u njegovim SF akcijadama u hollywoodskoj fazi. Jedino što je iz tog doba na mene ostavilo dojam bio je Basic Instinct gde se ispod površine neverovatno pulp dijaloga, golotinje “erotskog trilera” i prilično pritupaste misterije krije promišljanje o ženi kao ne-žrtvi, pa makar zbog toga bila psihopata, što je kasnije kao svoju temu prigrlila Gillian Flynn (Gone Girl), da bi sam Verhoeven temu dodatno produbio sa Elle, u međuvremenu snimivši The Black Book (2006) kao trijumfalno feministički film.

Međutim, i sam Verhoeven je za Elle izjavio da se autorstvo mora pripisati Isabelle Huppert barem koliko i njemu jer je ona zapravo kreirala svoj, noseći lik i imala potpunu slobodu u tome. Ovaj feministički potez je urodio plodom jer Elle nije još jedan “muški” film o ženama, ne oslanja se na fantazije, nego deluje autentično kao pogled u psihologiju ženske moći. Iskreno, teško je zamisliti drugu glumicu koja bi se mogla nositi sa toliko kreativne kontrole i slobode u bojenju svog lika. Isabelle Huppert je na svakom nivou hrabra, spremna da se upusti u rasprave o seksualnosti nakon 50-te godine života ne samo verbalno, nego i kao “model” i spremna da porine u dubine psihe, bilo da se radi o moći, nemoći ili borbi za moć. Njena svaka uloga je za pamćenje, bilo da je apsolutna gospodarica ekrana ili u kadru samo egzistira, a ovde je prevazišla samu sebe ostvarivši možda i svoju najkompletniju ulogu, usput omogućivši Verhoevenu da napravi ako ne najbolji, onda sigurno najartističkiji film svoje karijere. A Elleje svakako jedan od filmova godine.