2015.
režija: Wim Wenders
scenario: Bjorn Olaf Johannessen
uloge: James Franco, Rachel McAdams, Charlotte Gainsbourg, Marie-Josee Croze, Patrick Bauchau, Peter Stormare
Motiv moralnog pada ispravnog, pristojnog ili makar uglednog čoveka je doslovno star kao Biblija, i to Knjiga Postanja. Nije li Adamova sudbina (uz Evino petljanje, što je dokaz ugrađene mizoginije u monoteističke religije) upravo takva i nije li on samim time što je bio prvi čovek ispunjavao sve uslove da bi se pad osetio? U literaturi je, a da se ne lažemo, i Biblija je samo književnost, nije pala s neba, napisali su je ljudi, dakle, moralni pad standard, ponajbolje obrađen kod Camusa u njegovom najfilozofskijem romanu Pad.
Može li se na tu temu snimiti film? Svakako može i taj motiv se znao tu i tamo pojaviti koliko da nas podseti da je film u neku ruku nastavak književnosti, baš kao što je književnost u neku ruku nastavak filozofije. Pitanje je, međutim, je li Wim Wenders pravi čovek za to, ali okretanje dokumentarcima nakon što su mu igrani filmovi otišli u čudnom i mračnom pravcu (Palermo Shooting kao krunski dokaz) je ulivalo nešto poverenja. Međutim, pokazalo se da je Wenders još uvek u mračnom raspoloženju, što nije problem samo po sebi, uostalom, i tema filma nije vesela. Štos je u tome da depresija dolazi u paketu sa kreativnom blokadom i lenjošću, što je za proces stvaranja filma kardinalni greh.
Narečeni pristojni čovek u moralnom padu je pisac u blokadi, Thomas (Franco) koji na lokalnoj zavejanoj cesti doživi saobraćajnu nesreću u kojoj je žrtva jedan dečak. Wenders nam je tu bacio “curveball” i imamo jednu cinično-morbidnu navlakušu dovoljnu da nas “kupi” za ceo film u kojem se Thomas nosi sa posledicama svog čina kroz još tri godišnja doba u rasponu od 12 godina.
Međutim, od tada je sve u padu. Ne nužno moralnom, više slobodnom. Na stranu što standardnoj temi ne doprinosi ničim spomena vrednim, nego i dubiozna odluka da (melo)dramu snima u 3D tehnici ima smisla samo na tom zimskom početku, da bi se kao štos ispuhao već u sledećem činu. Bezidejni scenario Bjorna Olafa Johannessena svakako ne pomaže, a utisak je da se događaji ređaju slučajno, bez ikakvog logičkog sleda, moralnog komentara ili makar nagoveštaja dubine.
Uz tu manifestaciju lenjosti i bezrazložnog naklapanja, kao šlag na tortu dolazi drvena gluma za koju se da pretpostaviti da je u pitanju namerna stilska odluka, premda to verovatno nije slučaj. Ispada da Wenders, osim elementarno za 3D, ne haje ni za šta drugo, a da udarne taktove glume postavlja James Franco, jedan od onih glumaca sa kojima treba rediti pomoću motke i biča. On je drven, Wenders ga snima u dosadnim krupnim kadrovima, a ostali ga slede. Rachel McAdams je u principu ograničena glumica, ovde čak i nema neki zahtevni zadatak osim da egzistira u kadru, ali uspeva da zajebe francuski akcenat (radnja filma je smeštena u Quebec). Charlotte Gainsbourg, inače jedna od ekspresivnijih glumica, ovde je potpuni “miscast” u ne-ekspresivnoj ulozi majke koja pati, a Marie-Josee Croze uglavnom statira kao protagonistina druga žena. Da ironija bude potpuna, ovde čak i deca, poslovično sklona preglumljivanju, deluju umrtvljeno.
Je li ovo samo dno za Wendersa? Možda i nije, ali čoveku dođe da se zapita. Ovakvim lenjim pristupom i snimanjem radi snimanja se vrlo brzo troše stare zasluge. Every Thing Will Be Fine je nepotreban film i čist višak. Ako autora više zanimaju dokumentarci, zašto se uopšte petlja da na silu radi na igranom filmu?