2016.
scenario i režija: Megan Griffiths (prema knjizi Phillipa Carla)
uloge: Lou Diamond Phillips, Bellamy Young, Louis Herthum, Eddie Ramos
Serijske ubice su zanimljiv materijal za proučavanje na sličan način kao što su to diktatori. Oni pružaju pogled u sasvim novu dimenziju ekstremnog ponašanja. Tražiti sheme, nasledne psihičke bolesti ili traume prilikom odrastanja može biti zabavno psiholozima i psihijatrima, ali svaka klasifikacija je nepouzdana. Ne postoji gen za takvo ponašanje, niti postoji jedan “glitch” ili univerzalni okidač. Svako od njih je enigma za sebe.
Richard Ramirez, iliti “Noćni Progonitelj”, jedan je od onih koji su nakon svog pohoda i hapšenja postali medijske zvezde. Njegov meksikansko-metalski šarm sa dugom kosom i pozdravom “Hail Satan” je privlačio groupie devojke toliko da je za zamisliti se zašto je provaljivao u kuće, silovao i ubijao žene. Očito ga nije zanimao normalan način, da li zbog rođakovih fotki silovanja koje je doneo iz Vijetnama, da li zbog toga što je kao mulac svedočio kako je isti taj rođak ustrelio svoju devojku, da li zbog toga što ga dobro, sreća i ljubav kao takvi nisu previše zanimali.
U suštini, o Ramirezu je puno toga rečeno, uglavnom u “true crime” literaturi i televizijskom programu. Prosto, voleo je medijsku pažnju, a nije bio ni strahovito glup da je ne bi dobio, kao što nije bio ni ekstremno pametan da bi se bolje prodao. Zapravo, pitanje je koliko se jednim filmom, pa još vrlo skromno budžetiranim i ne baš istraživačkim, može reći novoga o njemu, ali barem imamo priliku da gledamo Lou Diamond Phillipsa kako ga interpretira.
To je ujedno i najbolji deo filma, jer Phillipsov portret nije puka imitacija, već prilično dobra rekonstrukcija jedna prilično neobične ličnosti. Ostatak filma je, kako bih rekao, prilično bezveze. Okvirna priča u kojoj advokatica Kit (Young) koja radi na slučaju tipa koji se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, pa sad čeka na izvršenje smrtne kazne u Teksasu, dok je njegov zločin počinio najverovatnije Ramirez, neodoljivo podseća na Silence of the Lambs. Razlika je, međutim, u tome što Kit ne može biti Clarice Sterling baš kao što Bellamy Young ni uz sav trud nije glumica kalibra Jodie Foster, a ni Richard Ramirez se, ma koliko manipulativan bio, ne može nazvati Hanibalom Lecterom, niti Lou Diamond Phillips može biti Anthony Hopkins. Zato i ta manipulacija deluje nekako više kao filmski kliše nego kao realističan scenario: Ramirez nije bio takav tip da nekog zajebava zajebancije radi, on je bio koristoljubiv i lažljiv da bi menjao ploču u zavisnosti od toga šta bi ga više držalo u medijima.
Nije naročito zanimljiva ni njegova pozadinska priča koju dobivamo u filmu zato što je u pitanju ređanje uglavnom poznatih biografskih podataka. Ti flashback momenti ovde služe kao izvor informacija za manje upućene, ne menjaju se čak ni pod uticajem Ramirezovih uvek drugačijih interpretacija. Dosta su zanimljivija sećanja koja Kit kao fiktivni lik ima: Ramirezov pohod je koincidirao sa periodom njenog seksualnog buđenja, nesređenim životom kod kuće i fascinacijom Ramirezom, odnosno fantaziranjem o njemu. Da je taj deo priče razrađeniji, The Night Stalker bi bio sveža varijacija na temu Summer of Sam iz distinktivno ženske perspektive.
Ovako je to samo televizijski film stilski u skladu sa standardima Lifetime kanala i otprilike na tom zanatskom nivou. Ovo, ponavljam, nije kvalitetna, vrhunska televizija koja se po standardima približava filmu (po nekima ga čak i pretiče) i na kojoj ima slobode za umetnički izraz koji ide dalje od zanata. Ovo je televizija kakvu smo gledali u ranijim decenijama: dosadna i bezvezna, toliko da se zapitam kako to da je film imao premijeru na ne tako opskurnom festivalu u Seatleu. Možda se autorica koja tamo živi dovoljno dobro kotira kod festivalskih selektora da će njen film uvrstiti i na neviđeno. Ovo čak nije ni u kategoriji “samo za fanove”, ovo je ispod tog nivoa. Članak na wikipediji na istu temu je zanimljiviji.