Dole / Unten / Down There

2016.

režija: Đorđe Čenić, Hermann Pescekas

scenario: Đorđe Čenić

Pojam “dole” ovde, u jednoj ličnoj gastarbajterskoj priči, možemo tumačiti u dva ključa: socijalnom i geografskom. Socijalno, znamo šta znači “dole”, ko je dole, a ko gore. Ako nam nije jasno, eto nam novinara pod krinkom Gunthera Wallraffa i njegovog svedočanstva o životu turskih gastarbajtera u Nemačkoj, Ganz Unten, Na samom dnu. Geografski, “dole” je kuća, dom, mesto gde se osećaš prijatno, gde imaš rodbinu, gde letuješ. Dole je, u Čenićevom slučaju, Jugoslavija, Hrvatska, Dalmacija, Knin. “Gore” je Austrija i rodni grad Linz.

Ono što je posebno zanimljivo je obrnuta korelacija između socijalno-ekonomskog i geografskog “dole”. Kada si geografski “gore”, socijalno si “dole”, živiš u tesnom i vlažnom stanu sa preskupom rentom, deliš krevet sa roditeljima, braćom i sestrama, tvoja odeća je jeftinija od one koju nose tvoji školski drugovi koji imaju svoje sobe u prostranim kućama (u razredu si jedini ili jedan od retkih sa prezimenom na -ić) i ne možeš ih pozvati kod sebe. Međutim, kad si geografski “dole”, socijalno si “gore”, dolaziš sa poklonima za celu familiju, gradiš kuću, imaš auto i možeš se spustiti do mora svaki dan ako treba. Istina, kad se sa komšijskom decom igraš partizana i Nemaca, budeš Švaba, ali ne mrze te baš kao Stevu Žigona.

Logično više voliš provoditi vreme “dole” i to smatraš svojim. “Gore” je muka, “gore” je nužda, “gore” je “samo za pare”, dok se ne dovrši kuća ili već neki zamišljeni i često nedostižni cilj. Zato “gore” ideš na dopunsku nastavu gde na svom jeziku učiš o blagodetima samoupravnog socijalizma ili već nečega, igraš folklor u ansamblu i činiš sve da odneguješ jugoslovenski identitet. Za austrijski koga briga, ionako ne vole da te vide van radnog mesta i zapravo te ne žele u svom društvu.

Ali kako odrastaš, tako i sam uviđaš prednosti Austrije, predvidljivost, uređenost, dobru i poštenu platu za obavljeni posao. Postaješ deo toga i to sam želiš. Srećom, pa se okolnosti menjaju. Sve je više “naših” na -ić, gastarbajteri više nisu toliki tabu, a nisu ni jedini neravnopravni sa domaćim stanovništvom (Čenić lepo primećuje pređašnje ranjive skupine, nemačke poratne izbeglice iz Istočne Evrope, a pre njih na silu dovedene logoraše koji su svi živeli na istim mestima, u istim barakama i nužnom smeštaju), a posle nekoliko teških godina dolazi potpuna integracija i svakako ugodniji život.

U međuvremenu je ono “dole” počelo odlaziti dovraga i taj naučeni, a nikad najbolje shvaćeni jugoslovenski identitet počinje da gubi smisao. Misliš da si Hrvat zato što ideš u Hrvatsku i tamo gradiš kuću, pa onda otkriješ da si zapravo Srbin. Navijaš za Hajduk, tvoji susedi “tamo dole” za Zvezdu. Razlike sa austrijske distance deluju još veće i hvata te nacionalizam. U tome vidiš utočište za svoju nemoć, “gore” ili “dole”. U ratu ostaješ bez kuće kojoj si se tako radovao. Ali kriza identiteta je još veća: “gore” si levičar, radnik internacionalnog usmerenja, “dole” si desničar, nacionalista. I ponovo otkrivaš jugoslovenstvo, onda kada su ga svi napustili.

Čenić počinje s pretpostavkom da nikog nije briga za gastarbajtere i njihove priče, što mu služi kao sjajan alibi da ispriča jednu potpuno ličnu priču koristeći kao sagovornike svoje roditelje, susede i rođake u prirodnom, opuštenom okruženju. Nema tu klasičnih intervjua, nema pametovanja, nema motiva da se o nečemu donese konačan sud. Nema čak ni jedne fiksne teme, nego Čenić sa lakoćom, intelektualnim poštenjem i iskrenom naivnošću ispituje sve aspekte gastarbajterskog odrastanja i lutanja po identitetima pojačanim raspadom matične zemlje. Umesto toga, tu su Čenićevi kućni filmovi, televizijski arhivski materijal iz Austrije i Jugoslavije i novosnimljeni materijal sa poratnih putovanja gore-dole.

Iako u Hermannu Pescekasu ima pomoć pre svega da filtrira suviše interna opažanja kako bi film bio komunikativniji sa publikom, austrijskom i ex-jugoslovenskom, Dole ostaje Čenićev film. Nije samo priča njegova, a i takva priča sa varijacijama na temu nije samo njegova, ali njegova zapažanja i motivi su iskreni i lični. Na momente nostalgičan i sentimentalan, ne momente iskreno zapitan, Čenić otvara zanimljive teme od kojih možda neke ne zatvara u potpunosti (recimo poveznica gastarbajtera i nemačkih izbeglica data u ženi koja je čuvala njegovu sestru i postala kućna prijateljica sa njegovim roditeljima i podatak da je, iako je bila pristojna osoba, na izborima glasala za neo-naciste deluje kao tema za još jedan identitetski film), ali u vremenu od nepunih 90 minuta uspeva da ispita svoje zablude i servirane istine i da prizna svoje greške u rezoniranju, što je danas retkost. Dole je izuzetno pitak, iskren i neposredan film koji od ličnog ugla uspeva da pokaže širu sliku jednog atipičnog odrastanja i formiranja jedne normalne osobe koja hrabro žonglira sa svojim identitetima.