The Shallows

2016.

režija: Jaime Collet-Serra

scenario: Anthony Jaswinski

uloge: Blake Lively, Oscar Jaenada, Brett Cullen, Sedona Legge, Diego Espejel

Genijalnost Spielbergovog remek-dela Jaws (1975), kao i Hitchcockovih briljantnih The Birds (1963) skrivala se u prirodnosti, ako hoćete i običnosti, filmskih negativaca. Spielbergova ajkula i Hitchcockove ptice nisu bili entiteti iz svemira, umočeni u radijaciju ili pomerenog reda veličine. Hitchcockove ptice su se možda ponašale čudno za svoju vrstu, ali je Spielbergova ajkula bila upravo to: primitivna velika riba koja pliva i ždere sve što joj se nađe blizu gubice.

 Naravno, ajkula je reciklirana nebrojeno puta, svaki put sve više u pravcu trasha i karikature, da bi u poslednje vreme bila ponajviše predmet sprdnje i parodije, a ništa bolje nisu prošle ni njene naslednice po užasu – pirane. Morske nemani su prestale biti čak i uverljiv trik i postale lake mete za autore ograničene kreativnosti. A onda dolazi The Shallows koji pokušava da ih vrati na staze stare slave. Ko bi rekao da će jedan štancer osrednjih horora i “neesonijada” kao što je to Collet-Serra uspeti da revitalizira, ako ne i re-glamurizira jedan stari pod-žanr?

Štos je u tome da The Shallows nije samo moderno čitanje klasika “prirodnog horora”, nego retko uspešan filmski hibrid više žanrova i konvencija. Ovde s jedne strane imamo “shark movie”, dakle opasnost koja vreba iz dubine, a sa druge film preživljavanja jedne same osobe u ekstremnoj situaciji kao što su to 127 Hours, The Outcast, Gravity ili, možda i tematski najbliži All Is Lost. I jedan i drugi pod-žanr imaju svoje zakonitosti: monstrum mora pojesti dovoljno ljudi da bi smo ga zaista shvatili kao pretnju, a naš junak, ovde junakinja, mora biti uglavnom sama na ekranu, bez pomoći drugih, povređena, u mukama, na rubu preživljavanja. U tu svrhu se ajkula mora nahraniti dobrim delom epizodista.

Međutim, Collet-Serra i njegov scenarista Jaswinski su nam pripremili još jedno iznenađenje i možda još jednu igru sa pod-žanrovima. Film počinje “flash-forwardom” u kojem klinac nalazi razbijenu kacigu i na njoj prikačenu “go pro” kameru kojom se iz prvog lica snimaju ekstremni sportovi, što nam govori u pravcu “found footage” filma čija je dramaturgija, pak, potpuno suprotna filmovima o preživljavanju. U “found footage” varijanti nema preživelih, zato se snimak i pronalazi. Reklo bi se da dobro skrivaju tragove...

 Druga scena nam polako postavlja priču. Nancy Adams (Lively) odlazi na udaljenu divlju plažu u Meksiku koja je njenoj majci puno značila. Surfanjem na toj plaži joj Nancy odaje poslednju počast. Dok je tipičan “visoki, tamnokosi stranac” (iako je zapravo ona strankinja u Meksiku i svojevrsno strano telo na plaži) vozi, saznajemo o njoj da ju je saputnica ostavila na cedilu, da je na dugotrajnom putovanju na kojem pokušava da nađe sebe posle traume (odnosno majčine smrti) i da je u tu svrhu napustila medicinski fakultet. Svi ti podaci nam kasnije dolaze na naplatu: zašto baš surf, zašto ta plaža, pa čak će i profesija dobro doći kasnije kad je ajkula napadne.

Posle napada koji dolazi negde na četvrtini filma, taman kad se upoznamo sa protagonistkinjom i njenim karakteristikama poput borbenosti i organiziranosti, ali i tvrdoglavosti, impulsivnosti i lakomislenosti, kao i sa mikro-geografijom plaže i pripadajućeg mora (tu je plaža, tamo bova sa signalizacijom, ovamo koralni greben koji biva potpoljen s plimom), sve postaje jasno. Naša junakinja mora menjati pozicije i dovijati se kako bi se spasila jer ajkula neće odustati od sveže ljudetine, iako joj kitova lešina malo dalje propada na suncu. Sledi nam još sat vremena borbe za opstanak, sukoba jakih ličnosti, lažnih nada, i iznuđenih odluka.

 Dramaturgija preživljavanja je fiksna i često blesava, što u The Shallows kulminira u poslednjih 15-ak minuta filma koji su apsolutno odvojeni od bilo kakve realnosti: poslednji atomi snage, bla-bla. Istini za volju, i ono što prethodi finalu nije baš primer filmskog realizma. Šta traži ajkula blizu obale? Zašto napada usamljene surfere predveče, a ne usred dana pred publikom? Zašto Nancy priča sama sa sobom, i to ponavljajući znanja sa medicinskog fakulteta ili ispaljujući fraze tipa “sad sam te skontala” namenjene ajkuli? Scenarista Jaswinski od njih ne beži, ali im prilazi sa lakoćom i bez mnogo razmišljanja: one su tu zbog nas, gledalaca. Ipak on nije hrabar kao J.C. Chandor da mu se dijalog za film svodi na jednog lika, njegovo delanje i ukupno dve psovke, što je bio slučaj sa All Is Lost.

Kao što je u svojim okvirima The Shallows izuzetno kompetentno napisan, tako je i kompetentno režiran. Jaume Collet-Serra ima osećaja za ritam, smenjuje brze i spore kadrove, one iznad vode i one ispod, i uspeva da nam dočara veličinu, surovost i uhodanost prirode u čijem smo sistemu mi sa svojom tehnologijom, željama i nadgradnjom samo uljezi. The Shallows u njegovoj interpretaciji možda nije dubok film, ali je pratljiv i zabavan.

U tom smislu je pola posla odrađeno sa izborom Blake Lively za glavnu glumicu. Njen filmski pedigre možda nije savršen, ali samom svojom pojavom i ležernošću je uspela već jedan bezvezni materijal kao što je The Age of Adaline pretvoriti u sasvim solidan film i ovde čini to isto. Ona nema problem da izgovori napisane rečenice ma koliko one bile “out of character”, čak ni da ispali fenomenalno tupavu šalu (“Steven Seagull”) i sve vreme je simpatična i navijamo za nju ma koliko se sama uvalila u svoje probleme. Drugi, zahtevniji aspekt njene glume je čisto fizički: od izgleda i držanja tipičnog za “surfer chick”, preko kondicije, pa do nošenja sa ugrizom na nozi i drugim manjim povredama i iscrpljenošću. U tome je naročito na visini zadatka.

 Leto se bliži kraju i do sada je, što se kino-repertoara tiče, bilo uglavnom razočaravajuće. Može li The Shallows to potpuno preokrenuti? Sumnjam da su mu dometi toliki, iako nije tek kopija, ipak nije ni fenomen kao Jaws. Međutim, ako vam je do pravih letnjih filmova, onda je The Shallows pravi izbor. Šteta što se letnje pozornice sada već zatvaraju, ovakav naslov bi ih punio iz večeri u veče.