Elvis & Nixon

2016.

režija: Liza Johnson

scenario: Joey Sagal, Helena Sagal, Cary Elwes

uloge: Michael Shannon, Kevin Spacey, Alex Pettyfer, Johnny Knoxville, Colin Hanks, Evan Peters, Sky Ferreira, Tracy Letts, Ahna O’Reilly

Čini se da je “biopic” apsolutni klasik od žanra, postojan kroz decenije i posebno zgodan za sezonu nagrada. Ima to svojih razloga: poznati i uspešni nas zanimaju sami po sebi, bilo da uspostavljamo identifikaciju s njima ili ne, jednostavno su intrigantni. U ova postmoderna vremena kad svaka šuša može postati poznata samo zbog svoje poznatosti, bez nekog pokrića, materijala za filmovane biografije i autobiografije ima i više nego ikad.

 Inflacija poznatosti svugde oko nas dovodi do zasićenja i usled toga se u okviru žanra javljaju novi trendovi. Manje se snimaju biografski filmovi klasične strukture koji svoje subjekte prate kroz ceo život ili karijeru markirajući ključne momente. Savremeni biografski filmovi najčešće se pozicioniraju oko jednog događaja, aspekta karijere i ličnosti ili oko vrlo ograničenog vremenskog perioda u nečijem životu. To rešava problem površnosti koji često prati klasične zašećerene biografije velikana, ali se sa druge strane može utopiti u anegdotarnom, trivijalnom ili čak tračerskom. Elvis & Nixon nema samo jednu poznatu ličnost u fokusu jer tematizira neobičan susret jednog omraženog Predsednika i kičastog samozvanog Kralja u ne baš slavnom trenutku karijere između inicijalne i ponovne slave.

Susret se zaista dogodio i bio je značajan za obojicu, ali su detalji razgovora ostali tajni. Već je to bila tema na filmu i televiziji kao jedan od pop-kulturnih fenomena XX stoleća, ali u filmskoj verziji Lize Johnson je rekonstrukcija samog razgovora od sekundarnog značaja, dok je fokus na okolnostima kako je do toga uopšte došlo. Svako od učesnika, kao i od organizatora tog sastanka je imao svoje dobre razloge da do toga dođe, a dvojica ljudi koji, čini se, ne mogu biti dalje u svetonazorskom smislu, brzo su našla zajednički jezik i interes.

Zgrožen onime što vidi na televiziji u svom dvorcu, što će reći anti-ratnim, levičarskim, ljudsko-pravaškim i hippie-drogeraškim pokretima, Elvis (Shannon) odlučuje da uradi nešto. Smesta odlazi u Los Angeles po svog menadžera Jerryja (Pettyfer) i njegovog mamlaza Sonnyja (Knoxville), jer Kralj ne može sve (čitaj: ne može ništa) sam, u avionu nažvrlja pismo na nekoliko strana nudeći svoju saradnju i u ranim jutarnjim časovima se pojavljuje na kapiji Bele Kuće. Bio bi to tek još jedan ekscentrični ispad da se u Nixonovoj administraciji nisu našle mudre glave, Krogh (Hanks) i Chapin (Peters) koje su shvatile da bi to bio sjajan “publicity stunt” za najkonzervativnijeg od konzervativnih predsednika koji bi tako popravio svoju užasnu popularnost kod mlađih birača. Richard Nixon (Spacey) se ne može manje zanimati za susret sa nekim rockerom i boli ga dupe za popularnost kod mladih, ali Kraljeva svita i Predsednikovi aparatčici će pokušati sve da ga nagovore, ali u tome će uspeti tek kćerka koja želi Elvisov autogram...

 Susret deluje kao polomija od samog početka, Elvis namerno krši protokol i pokazuje ko je tu glavni, iako je njegov zahtev ridikulozan od početka. On, naime, želi da postane agent agencije za borbu protiv droge i pomogne špijunirajući i opanjkavajući kolege sa scene i više nego išta želi značku. On i inače skuplja počasne policijske značke, ponosan je na svoj vojni dosije i svugde hoda naoružan do zuba. Ironično, on se već tada ozbiljno tabletirao i deluzije veličine usled slave su već uzele maha. Nixon je želeo samo autogram i fotografiju.

Sam susret, ma koliko blesav bio, zauzima možda trećinu filma. Ostale dve trećine su pripreme u kojima vidimo unutarnju nesigurnost obojice aktera u kojoj je paradoksalno, onaj luđi ujedno i samosvesniji (Elvis daje komentare na svoj život, vašarsku pojavu koju dodatno devalviraju imitatori i obaveze slavnih prema javnosti), a onaj pokvareniji i lukaviji gubi kontrolu nad svojom karijerom. U pitanju je 1970. godina, pre afere Watergate, i Predsednik može ignorirati sve (što i čini), osim Kralja...

 I eto nama komičnog i simpatičnog, ali nipošto bezubog pogleda u jednu bizarnu epizodu iz američke istorije. Liza Johnson radi sa relativno solidnim scenariom koji oskudne podatke pokriva izmišljanjem detalja, sjajnom ekonomikom i rapidnim tempom. U njenoj režiji sa osećajem za ritam i detalj to sve deluje glatko, pitko i iskreno zabavno. Uostalom, sa iskustvom za mene izuzetno pozitivnog iznenađenja Hateship Loveship (2013), jednom od retko romantičnih i komičnih romantičnih komedija zasnovanim na zapletenim odnosima osebujnih likova, tako nešto smo i očekivali. Postupak oneobičenja je ovde sličan, dvojica centralnih likova su sami po sebi impozantni, dok su kod ostalih “docufiction” intervencije učinile svoje i napravile ih smešnijim i simpatičnijim nego što su zapravo bili. To važi za obe svite, čak i za Krogha i Chapina, kasnije osuđene za političke marifetluke. Zapravo, čak i jedini razumni u celoj toj priči, šef agencije za narkotike John Finlator (Letts) usled kontrasta sa ostalima u toj jednoj sceni koju ima komičan efekat.

Casting je izvrstan, iako ni Shannon ni Spacey ne bi bili prve asocijacije za svoje likove. Shannon ne imitira Elvisa, nego ga tumači poštujući kontekst situacije, na njegovom licu vidimo i umor, ali i agilnost da napravi nešto, makar šta. Shanon je studiozan glumac i to opet pokazuje u najboljem svetlu. Spacey kao Nixon je nešto logičniji izbor, posebno imajući u vidu House of Cards i Franka Underwooda, ali ovde se ne reciklira u tom smeru, iako bi mogao i prošlo bi mu. Takođe, ne imitira Nixona, nego mu učitava nekakvu ljudskost i iskreno uverenje ispod maske tvrdog političara.

 Zanimljivo je i pitanje distribucije. Znamo da se Netflix već uključio ne samo u direktnu distribuciju, nego i u produkciju, a čini se da je istim stopama krenuo i Amazon. Naravno, ovo nije njihova produkcija, ali je prvenac što se tiče globalne distribucije. Elvis & Nixon je nakon premijere na Tribeci skoro odmah, nakon izuzetno kratke bioskopske turneje, došao na Internet. Videćemo kako će se to razvijati u budućnosti. Ako im svi naslovi budu ovako kvalitetni i simpatični, za njih nema zime.