2015.
scenario i režija: Robert Burdreau
uloge: Ethan Hawke, Carmen Ejogo, Callum Keith Rennie, Kevin Hanchard, Kedar Brown
Čemu fikcija kada su stvarni događaji često dramatičniji. To posebno važi za život Cheta Bakera, njegove briljantne uspone i padove. Cinici bi rekli i za njegovu smrt. Čovek je, drogiran kao zmaj, ispao / iskočio kroz prozor svoje hotelske sobe u Amsterdanu u 59. godini života prethodno prilično zaduživši jazz muziku. Born to Be Blue pritom odstupa od stvarnosti na nerezonski način: menjajući godine, spajajući likove u kompozite i u solidnoj meri izmišljajući događaje čini se bez nekog specifičnog razloga, ali, začudo, zbog toga uopšte nije loš film.
Štos je u tome da je relativno anonimni reditelj više kratkih i televizijskih programa Robert Burdreau uspeo da pogodi suštinu: Bakerovu javnu personu, ali i ličnost iza toga, kao i bit genijalnosti, ne samo jazzerske i ne samo muzičarske, nego i uopšte. Genijalnost, naime, po pravilu dolazi sa diskvalifikacionom manom ili čak iz nje izvire. Garincha, bogalj koji dribla kao car. Zidane, kapiten i motivator koji naseda na svaku provokaciju. Mozart i Einstein, obojica katastrofalno neozbiljni i nemogući za saradnju. Peckinpah, sklon ka ovisnostima i inače nemoguća ličnost, nasilan, autodestruktivan, verovatno sa gomilom nedijagnosticiranih psihičkih bolesti. A kod jazz muzičara je ta diskvalifikaciona mana droga, najčešće heroin.
Zašto je tome tako kada se od jazzera očekuje pre svega preciznost? Pa, nekada nije bilo tako i jazz je pre svega bio sinonim za improvizaciju, ali to nije bit tog problema. Kažu mudri ljudi heroin, kao i sve “spuštalice”, je pomagalo za analizu. Kažu da zakrivljuje vreme na taj način da svirač može da oseti i izrazi (a ako treba i popravi) svaku notu i pritom ostane u tempu. I pored toga što nepovratno uništava život, stari jazz majstori su mu se vraćali i pod njegovim uticajem stvarali i izvodili svoja najbolja dela, a čak i nisu umirali / pogibali rosno mladi... Ima tu nešto i očito da su brošure u školi bile u krivu, ali nemojte to probavati kod kuće. Ok?
Born to Be Blue je priča o Chetu Bakeru (igra ga Ethan Hawke), heroinu, ovisnosti, skidanju, sećanjima, dizanju posle pada, povratku na scenu i spremnosti na žrtve. Film prati težak period u njegovom životu od sredine 60-ih, povratka u Ameriku i napada koji je mogao da mu uništi karijeru (premda se isti dogodio tek'69.) preko oporavka, ponovnog vraćanja instrumentu i prvih tezgi sve do “make it or break it” svirke i povratka na staze slave.
U pozadini, međutim, vidimo ljubavnu priču između ranjivog, sjebanog i besciljnog Cheta koji misli da je svemu kraj i Jane (Carmen Ejogo), glumice koja igra njegovu ženu u filmu koji se navodno snimao. Ona mu pomaže da se oporavi, ali je daleko od tipične “štake” žene koja pruža podršku svom muškarcu. Jane je možda kompozitni lik, ali je svakako žena od integriteta. Lik je predivno napisan i još bolje odigran i zapravo razigrava i inače sjajnog Hawkea koji je ovde odigrao jednu od uloga svog života.
Hawke je i inače odličan glumac, predan i posvećen, o čemu govori vrlo bogata i raznovrsna faza u njegovoj karijeri u poslednjih nekoliko godina u kojoj je postao sinonim za integritet. Ne gura se u velike produkcije i umesto toga bira zahtevne i slojevite likove. Tome u prilog govore i saradnje sa Linklaterom, Before Midnight i naročito dvanaest godina snimani Boyhood u kojem je bio rediteljev čovek od najvećeg poverenja, ali i Ten Thousand Saints i Predestination, svakako hrabri filmovi i ozbiljni glumački izazovi. Born to Be Blue je svakako tipičniji primer za poligon na kome dobar glumac može doći do izražaja igrajući kompleksnu slavnu ličnost i Hawke to koristi, hvatajući magle ovisnosti, iluzornost borbe i bol života u tom procepu.
Osim Bakera i Jane, ostatak likova uglavnom imaju pomoćnu funkciju. Roditelji kao pozadinska priča koju nije teško napustiti u odgovarajućem trenutku. Menadžer Dick (Rennie) oslikava samoživost i trku za profitom muzičke industrije, ali svejedno nije sveden na karikaturu i stereotip. Dizzy Gillespie (Hanchard) i Miles Davis (Brown) služe za “names dropping”, donekle i kolegijalnost i rivalstvo. Naravno, pominje se i Charlie Parker kao nekakav dobri duh i njegov klub u New Yorku kao svojevrsni hram.
Born to Be Blue je dosta konvencionalan film koji ne može i neće da se ostavi klišea. Nije teško pogoditi kakav će “score” biti, premda se ne oslanja previše na Bakerove radove, svejedno je u tom duhu. Ograničavanje opsega priče nije loša ideja, ali prebacivanje radnje prema 60-im godinama kao da služi da bi se film slikao polaroidastim bojama, dok je kontekst tada svežeg hippie pokreta zanemaren čak i u dubokoj pozadini.
Međutim, jedna intervencija je skoro briljantna. Baker se jeste pojavljivao u mjuziklima, imao je takvu facu i zvezdani potencijal, ali u vreme u koje je smešten film takvog nečeg nije bilo, naročito ne biografskog filma koji bi poslužio kao marketing isluženoj i osramoćenoj zvezdi na putu povratka. Međutim, film u filmu, jasno odvojen crno-belom fotografijom je koristan na par nivoa. Prvo, kao sećanje na neka prošla vremena. Drugo, kao alibi za klišee biografskog filma koji se u njemu pojavljuju.
Rekoh već, Burdreau je autor verovatno skromnog dramaturškog i zanatskog znanja, pa nije mogao da se makne od žanrovskih klišea niti da ih subvertira. On je, međutim, povukao istovremeno ludo hrabar i genijalan potez kako bi ih maskirao i film napravio originalnijim. Svaka čast za to, a uz sjajnog Ethana Hawkea i predivnu Carmen Ejogo, ovaj potez filmu donosi i moju preporuku koja nadilazi jazz entuzijaste, čitače biografija i proučavaoce drogiranja.