2015.
autor: Michael Moore
Ima nešto kod tog čoveka što mi neopisivo ide na živce. Ta fingirana naivnost koja pretpostavlja, dapače zahteva, naivnost njegovih gledalaca. Ta samoljubivost da su njegovi “dokumentarci” zapravo o njemu i kako je on pametan, što ih ponekad gura u pravcu performansa, a češće ostaje kafanska provokacija. Taj “mash-up” činjenica i prebiranje samo onih koje mu idu u prilog, uz neizbežno izvrtanje. To pojednostavljivanje. Taj populizam. Ta jebena potreba da bude još dodatno slatkasto-patetičan u svojim provokacijama ne bi li se predstavio kao narodni tribun ili mudrac na misiji.
Naravno, s vremenom je smekšao i to ima i dobrih i loših strana. Dobre su što manje truje javni prostor sa svojim polu-istinama i klinačkim interpretacijama. Loša je ta da je izgubio ne samo smisao za humor nego i zube onog tranutka kad je politička opcija koju je podržao (šifra: “Yes, We Can!”) zasela i zapravo pokazala minimalni odmak od prošlog “sistema” (uvek taj famozni nepersonalni sistem koji laže i maže) koji je, naravno, bio zločinački i sve najgore i bla bla. Ono što smo posle duže pauze dobili je makar nešto pozitivniji “dokumentarac” sa nešto ublaženijom i plemenitijom idejom, ali izveden kao da ga je radio umoran i bezvoljan čovek.
Ideja uopšte nije loša: izvršiti “invaziju”, Moore hoda onako tromo sa američkom zastavom u ruci, na druge zemlje, najviše evropske, i od njih uzeti ono najbolje i učiniti to novom američkom realnošću. Čak se može smatrati subverzivnom jer se ispostavlja da su to, gle čuda, dosta često američki izumi koji su našli bolju primenu drugde. Italijanski famozni plaćeni godišnji odmori i pauze za ručak (što je bull, dosta često), francuska prehrana u školi, nemačko sindikalno upravljanje, zdravstvo i održavanje sećanja na holokaust (što je uvod u tiradu o ropstvu i rasizmu u Americi kao da se između tih pojava i njihovih socijalno-istorijskih okolnosti može staviti znak jednakosti), finski školski sistem, slovensko besplatno obrazovanje (uz samoreklamersko poziranje predsednika Pahora, čoveka koji i inače ne zna šta će od sebe, pa vozi autobus, radi u fabrici ili čisti ulice dok ga kamere slikaju), portugalska dekriminalizacija droge (što nastavlja tiradu o rasizmu: rat protiv droge je rasno motiviran!), norveški zatvorski sistem i islandski miks ženske emancipacije, odjebavanja finansijskih institucija i komičara kao gradonačelnika (sledeći američki predsednik možda bude klovn, mislite o tome), pa i tuniski sistem zdravstvene i pravne zaštite žena (zamislite, u muslimanskoj zemlji koja je imala light-islamističku revoluciju). Mislim da sam sve nabrojao...
Sad, kako Moore to izlaže? Manipulativno i tromo, tako da ne može nikog šokirati. Ne samo da ga je zdravo gledati sa skepticizmom, nego će i površni gledalac prozreti rupe u izlaganju i ponekad vrlo ad-hoc povezivanje jedne teme sa drugom. Kao da provokator baš i ne zna šta da kaže i za kojim argumentom da posegne, pa kreće u zbunjivanje. Pokušaj humora u izvedbi se svodi na to da on glumi Amerikančinu (jedina sličnost sa predrasudom je u tome što je debeo) koja brani argumente posebnosti američkog društva, sve namigujući i podgurujući gledaoca kao smarač koji priča loše viceve, te da pobada američku zastavu svaki put kad “pobedi” i uzme nešto “da ponese kući”. Završava, doduše, na pozitivnoj i optimističkoj noti govoreći kako se stvari brzo menjaju i koristeći metafore Mandelinog izbora za predsednika zamalo odmah sa robije i rušenja Berlinskog Zida koji je sagrađen da bi večno stajao i povezujući ih sa gay brakovima u Americi. Iako legalizaciju trave nije spomenuo, Moore je dovoljno skočio u usta svojoj osnovnoj tezi: Amerika se ipak menja, menjala se uvek, možda ne onoliko brzo koliko bi to neki želeli, ali nazvati zemlju pionirskog duha okamenjenom je neodgovorno.
Sad, može li i treba li Amerika da se menja u smeru bolje socijalne zaštite, većih radničkih prava, ukidanja smrtne kazne, demilitarizacije, dostupnijeg obrazovanja, dekriminalizacije droge, većih prava za ranjive manjinske skupine? Može i treba, naravno. To i čini tu i tamo, u pravom ili krivom pravcu, vođena pravom ili krivom logikom (ili sentimentom). I o svim tim pitanjima se stalno vodi javna rasprava. Pitanje je koliko joj ovaj Mooreov “dokumentarac” doprinosi na konstruktivan način, a koliko je predstava za sve manje znatiželjnu rulju. O tome pričam...