Red Army

2014.
autor: Gabe Polsky

Šta možemo očekivati od klasično postavljenog dokumentarca (“talking heads & archive footage”)? Još kada je o sportu? I to o ne baš najpopularnijem i najrasprostranjenijem kao što je to hokej? Pa čak kad ne govori o našim herojima, što će reći Amerikancima, nego upravo o (u toj grani) nadmoćnim i sistemski podržanim neprijateljima?
Verovali ili ne, dosta toga. Kao što pametnom čoveku sport nije samo sport, nego produžetak rata i propagande o superiornosti prefinjenijim sredstvima, tako je i dokumentarac koji govori samo o sportu generalno nezanimljiv ako ne pratimo dotični sport. Međutim, kada je osmišljen i napravljen kako treba, dokumentarac o sportu zapravo mnogo više govori o drugim stvarima: istoriji, politici, načinu života... Red Army je takav film: na prvi pogled deluje klasično i vrlo ograničeno, ali je pametan, pronicljiv i zanimljiv, te stoga sjajna polazna tačka ako želite znati nešto više o kraju Hladnog rata sa sovjetske strane koju niste imali prilike slušati.
Nije tajna da je u sumornoj egzistenciji sovjetskih građana bilo izuzetno malo prilika za socijalnu mobilnost. Pre svega partija, onda vojska, nauka, umetnost i sport. Sport je posebno zgodan za propagandu jer siromašnom čoveku bez perspektive vrlo lako podvaljuje ideju kolektivne narodne superiornosti. U svetu sovjetskog sporta hokej zauzima posebno mesto. Pošto konkurencija drugih zemalja nije bila brojna, hokej je bio idealna prilika za okršaj sa arhi-neprijateljem – Amerikancima. I, logično, svaki sovjetski omladinac je hteo da se uključi na taj voz. To je bila prilika za čast, slavu i određene privilegije u zemlji i da se lično učestvuje u bubetanju neprijatelja.
Naslov se odnosi na armijski klub, moskovski CSKA, šampiona države sa razrađenim sistemom od najmlađih kategorija do onih udarnih, seniorskih i klub čiji su igrači bili baza reprezentacije koja je, opet, bila uverljivi svetski i olimpijski favorit. Dovoljno govori činjenica da su se o američkoj slučajnoj (ili ne) pobedi na Olimpijadi u Lake Placidu 1980. godine snimali filmovi i da se o njoj govorilo kao o pobedi Davida protiv Golijata. Sovjeti su uzeli dve sledeće olimpijske medalje, u Sarajevu i Calgaryju, ali je i sport kao ponos nacije polako počeo da se urušava sa ostatkom ekonomski iscrpljenog sistema.
Autor Gabe Polsky je prvu pravu odluku doneo kada je izabrao sagovornika. Vjačeslav “Slava” Fetisov, momak iz siromašnog predgrađa koji je postao globalna sportska zvezda je zaista sjajan sagovornik: televizičan, inteligentan, ponekad nadrkan i ruski osoran, predan radnik, veliki šampion, čovek unutar sistema, čovek koji je imao problema sa sistemom, nesentimentalni komentator ruske tranzicije, Putinov ministar i senator, jedno od zaštitnih lica Olimpijade u Sočiju. Sve i da je Red Army potpuno običan “talking heads” dokumentarac, sama priča Slave Fetisova i način na koji je izlaže je dovoljan razlog da se film pogleda.
Fetisov je počeo da trenira kod možda najboljeg sovjetskog hokejaškog trenera svih vremena, Anatolija Tarasova. Međutim, u diktatorskoj državi, čak su i likovi besprekorni poput Tarasova bili u opasnosti da budu “obezglavljeni” samo na osnovu volje jednog čoveka. Na njegovo mesto je došao aparatčik Viktor Tihonov koji je pozirao kao veliki stručnjak, a zapravo je samo bio sadista koji je maltretirao igrače koji, opet, kao oficiri Crvene Armije nisu smeli da pisnu. Jer, kako dečija pesma kaže, hokej nije za kukavice. Međutim, kako se ekonomija SSSR-a rušila i kako su subvencije za sport postajale bednije, tako su noseći igrači poput Fetisova, Makarova, Kasatonova i drugih počeli dobijati primamljive ponude od “neprijatelja” iz NHL-a. Dovoljno je reći da se oko toga Fetisov sukobio sa ministrom odbrane maršalom Jazovim. Da, tim maršalom Jazovim kojem je Milošević prerano čestitao na uspešno obavljenom puču...
Naravno, jednom kad su Rusi dospeli u NHL nije sve išlo kao po loju. Igrala se drugačija igra, individualnija i grublja, ni izbliza toliko baletski elegantna i naučno nastudirana kao što je to bio sovjetski hokej. Tek je duboko u 90-ima, kada je Fetisov imao blizu 40 godina, došlo ne samo do pomirenja ta dva sistema nego do svojevrsne fuzije krunisane dvema uzastopnim titulama Detroit Red Wingsa sa dominantno ruskom postavom i filozofijom igre. Podsetimo, u isto vreme je u Rusiji pobedio "kapitalizam" sa svim nuspojavama poput novobogataša i korupcije...
Osim što ima zanimljive sagovornike od kojih je Fetisov možda najsnažnija i najharizmatičnija ličnost, a pored njega su tu njegovi saigrači, američki treneri i sportski novinari, pa i jedan pravi KGB-ovac u penziji zadužen za praćenje i čuvanje (od prebega) igrača na turneji, Polsky zna da im postavi prava pitanja. Ponekad će zbog toga dobiti srednji prst od Fetisova, vrdanje od strane drugih ili makar poneku neprijatnu grimasu na njihovom licu, što znači da je pogodio. Neizgovoreno i neodgovoreno ponekad ima veću težinu nego ono očigledno.
Još jedna stvar u kojoj je Polsky jak je osećaj za detalj. To je demonstrirao u svom prethodnom filmu The Motel Life (2012), predivnoj, tužnoj i snažnoj socijalnoj drami u kojoj je svaki detalj iz teksture filma toliko promišljen i pred nama prisutan tako da ga skoro možemo dodirnuti. Sada nemamo mračnu varijantu Americane. Čak ni raspad SSSR-a nije prikazan dramatičnim ljudskim pričama, niti dosadno kao kakvo predavanje iz novije istorije. Prikazano je zanimljivim živim svedocima i zanimljivim detaljima, kako iz perioda uspona i vrhunca (poput onih predivnih sličica igrača-heroja koje prosto odišu soc-realizmom), tako i onima iz perioda raspada, anarhije i ponovne obnove sovjetskog duha.
Najvažnije od svega, Polsky je uspeo da ukapira i sport, ali da se time ne pokazuje, nego da svoje znanje plasira znalački i diskretno. Hokej je izuzetno dinamičan sport, akcije znaju delovati naprasito, i treba ispratiti kuda se pločica kreće po terenu. Red Army je retko dinamičan i snažan dokumentarac koji poput dobre hokejaške utakmice (sa pauzama) traje 80 i nešto minuta i nijednog trenutka ne posustaje i ne postaje predvidljiv.