režija: Daniel Alfredson
scenario: Joe Gangemi, Gregory Jacobs (po romanu Castlea Freemana Jr.-a)
uloge: Anthony Hopkins, Julia Stiles, Alexander Ludwig, Ray Liotta, Lochlyn Munro, Hal Holbrook
Švedski reditelj Daniel Alfredson je globalnu pažnju stekao sa druga dva (istina, za nijansu slabija) dela originalne Millenium trilogije, ali mu internacionalna karijera svakako ne ide kako je planirao. Budimo realni, Kidnapping Mr Heineken je jedno od većih govana koje je ugledalo kino-dvorane i to ne samo u poslednje vreme. Film je jednostavno beznadežan, a ni pojava Anthonija Hopkinska u naslovnoj (ne i glavnoj) ulozi nije uspela da popravi utisak. Zapravo, na uglavnom solidnu Hopkinsovu karijeru je bacila senku sumnje slično kao u primeru Roberta De Nira. Razumem, omatorilo se, a valja snimati filmove makar iz gušta, ali sve ima svoje granice koje Mr Heineken debelo prelazi.
Dobra vest za Blackway, novu saradnju Alfredsona i Hopkinsa, je da film nije tako užasno loš. Loša vest je da nije baš ni dobar, iako je nesumnjivo gledljiv bez očitog transfera neprijatnosti. Još lošija vest je da Alfredson nije ispravio slične greške koje je imao u Heinekenu, da nema pismene scenariste i da obilato reciklira sve iz starijih i boljih filmova: mehaniku, ugođaj, likove, shemu dijaloga, ma sve, ali to ne radi dobro i sa stilom. Blackway u tome jednostavno ne dobacuje dalje od jeftine kopije.
Ljubitelji američkih ruralnih trilera u koje i sebe ubrajam će ovaj film ipak moći da konzumiraju kao svojevrsnu žvaku za mozak, ali nemojmo očekivati skandinavsku svežinu od Alfredsona. Umesto nekog svežeg orbit pepperminta, dobićemo žvaku sa distinktivnim ukusom gume. Obične.
Za strah imaju dobar razlog jer naslovni siledžija je lik kojeg treba izbegavati čak i kad volite frku. On je nekadašnji policajac, izuzetno sadistički nastrojen, koji je rešio da se bavi kriminalom (droga, kurve, pljačke), drži ceo kraj u šaci i niko mu ne može ništa. Međutim, očaj je čudo i dovoljan je motiv da se naš ad hoc trio probije kroz socijalni pejzaž kakav je već kod “backwoods noira”.
To što film počinje bez nekog uvoda, tako da smo u mraku, nije sam po sebi loš efekat. Otvara se mogućnost za flashback momente koji bi elegantno popunili rupe i izgradili motivaciju. Ovde to nije slučaj, flashback momenata ima onoliko, ali oni su ravni i klišeizirani, a motivacija koju oni nude je vrlo površna i okvirna, bez dubine i emocionalnog efekta.
Motivacija sama po sebi je najveći problem ovog filma. Likovi su samo skicirani, pa se od nas očekuje da im verujemo na reč, bez ikakvog dokaza. Anthony Hopkins se trudi koliko može, svoj lik igra diskretno i dozirano, ali to svakako nije dovoljno. Julia Stiles je prilično ravna kao dama u nevolji, a Alexander Ludwig ispada pozitivno iznenađenje filma jer svog mucavca igra sa dozom topline i ljudskosti.
Ono što je u filmu dobro je opet produkt čiste žanrovske inercije. Ta njihova potraga je predvidljiva i prolazi kroz pod-žanrovske standarde, ali oni su sami po sebi interesantni. Okoliš je severozapad Amerike, kiša, sneg i blato, fotografija u smeđe-sivim tonovima pogođena, kao i galerija ruralnih likova, krimosa, narkomana i teške sirotinje. Pritom ruralna Kanada savršeno igra ruralnu Ameriku, što ne čudi - na istom smo kontinentu.
Nije Blackway klasično loš i negledljiv film, daleko od toga. Problem je sasvim druge prirode: mediokritetski je, bezukusan, potpuno nepamtljiv. Samo za okorele fanove i serijske gutače ovakvih varijanti.