2015.
režija: Adam Schindler
scenario: T.J. Cimfel, David White
uloge: Beth Riesgraf, Rory Culkin, Jack Kesy, Joshua Mikel, Martin Starr, Timothy T. McKinney, Letitia Jimenez
Razvijan pod naslovom Shut In (sve dok za jesen nije najavljen film pod istim imenom, ali sa jačim budžetom i glumcima, te aspiracijama za nagrade), Intruders s početka deluje kao sasvim solidan horor/triler za pogledati. Ima tu nešto osećaja za atmosferu, najbolje vidljivu kroz vrlo pametno složenu scenografiju u kojoj zamračena, turobna, stara kuća govori o psihičkom stanju svoje vlasnice mnogo bolje nego što bi to učinilo hiljadu reči. Ali Intruders, nevezano za generički naslov, zapravo nije dobar film, a od jednog trenutka to više nije ni mogućnost.
Mada i početak filma postavlja temelje za nešto tipsko. Agorafobična Anna (Riesgraf) se brine o svom umirućem bratu (McKinney) i njih dvoje žive u zaključanom i neprijatnom svetu. Njen jedini kontakt sa spoljnim svetom su dostavljač hrane Danny (Culkin) i advokatica koja uređuje testament (Jimenez). Ana će naslediti pozamašnu količinu novca, i to u gotovini, što je i nepokretni pokretač radnje...
Anna se spremila za sahranu, ali nije mogla da ode, bolest se pokazala kao jači protivnik. Upravo u to vreme trojica stereotipnih pljačkaša provaljuju u kuću. Oni su “vođa” P.J. (Kesy), njegov mlađi brat Vance (Mikel) i psihopata Perry (Starr). Anna je, ponavljam, agorafobična, znači ne može da izleti van čak ni uz otvorena vrata, pa joj ostaje jedino da se skriva po kući, što može raditi samo toliko vremena. Međutim, kada se nađemo na poznatom “home invasion” terenu, situacija se menja i Anna preuzima kontrolu...Tako što pobegne u podrum, koji baš i nije običan podrum, nego elaborirana konstrukcija sa glasovnom i video-komunikacijom, stepenicama koje se sklapaju, tajnim prolazima i daljinski kontrolisanim vratima. Lovci su postali lovina, napadači napadnuti i sve u tom stilu. A Anna je možda žrtva, ali ne baš nevina...
Reditelj debitant u celovečernjem formatu Adam Schindler koji je znanja sticao kao asistent produkcije na brojnim filmovima pokazuje nemali talenat za rad sa glumcima. Beth Riesgraf je u početku filma toliko uverljiva kao tužna i oštećena mlada žena i tako sjajno igra hendikep svog lika da su svi trikovi, osim pomenute briljantne scenografije, nepotrebni. Shaky-cam koji simulira paniku se čini kao čist višak. Isto važi i za izbor glumaca za bandu negativaca: Martin Starr, dežurni hipster po sitcomima naprosto uživa kao psihopata, ali bez nepotrebnog preterivanja i prenemaganja. Druga dvojica imaju manje živopisne likove, ali su svejedno sasvim solidni. A i Rory Culkin je, makar samo zbog svoje izgubljene face, skoro pa idealan izbor za ulogu mutavog dostavljača hrane u ruralnim krajevima koji je opet nekako povezan sa bandom “white trash” provalnika.
Problemi su evidentni sa scenariom koji ima jednu jedinu ideju: da u istom filmu spoji Panic Room i Saw, ali i sa rediteljem koji to ne zna da “ispegla”. Suština: čak i kad “kupimo” Anninu transformaciju (što nije posve sigurno, ona je nagla i efektna, ali bez objašnjenja), ne idemo u njenu dubinu. Da, ima tu malo jeftine “mumbo-jumbo” psihologije iz “scenarističkog priručnika” i ona je “telefonirana” još na početku.
Druga stvar je moralni aspekt. Nije problem saživeti se sa žrtvom dok je žrtva, pa ni kad preuzme inicijativu. Međutim, šta ćemo sa njenim žrtvama kojima se ona ne sveti zbog toga što su joj napravili, nego na kojima iživljava svoje stare traume? Možemo li “navijati” za provalnike? Je li to ispravno? Je li ispravno navijati za drugu stranu koja je doživela plastičnu transformaciju zbog koje zaboravljamo da je počela kao žrtva?
Treće i najprostije: igre mačke i miša po elaboriranim podrumima i prostorima za mučenje (psihološko i fizičko) nikako nisu idealan izbor da drže pažnju kroz ceo film. Izližu se, a i devalvirani su posle desetak Saw nastavaka, čak i kad su zanimljivo krvave, što ovde nije slučaj. Eto kako solidna ideja odlazi bestraga kada nema majstora da je realizuje. Šteta.