2015.
režija: Agnieszka Smoczynska
scenario: Robert Bolestu
uloge: Marta Mazurek, Michalina Olszanska, Jakub Gierszal, Kinga Preis, Zygmunt Malanowicz
“Originalne” sirene, mislim na one iz grčke mitologije, nisu ribe-devojke, zapravo nisu uopšte morska, nego ostrvska bića zamamnih glasova koje su nesrećne mornare mamile na obalu da bi ih tamo pojele. Ono što mi smatramo sirenama (eng. “mermaid” zapravo su “morske devojke”, Slovenci čak i koriste taj izraz zvanično, i suština im je slična kao kod sirena, kanibalska, samo im je habitat vodeni. Postoje i “morski ljudi” (čudo jedno, muškarac je uvek odrasliji), eng. “merman”, ali oni se nekako nisu primili u globalni folklor, mitologiju i pop-kulturu. Uostalom, nije li strašnije kada monstrum na prvi pogled deluje kao nežna, krhka žena? Različite evropske mitologije ih različito tumače, bilo kao nemirne duhove ubijenih ili poginulih žena, bilo kao vesnike katastrofe, ali suština pop-kulturnih sirena je zapravo uvek slična. U njihovom biću je podvojenost na ljudsko i životinjsko (primalno) i ovo potonje po pravilu odnosi pobedu, jer ljudskost zahteva ultimativnu žrtvu.
Poljski film The Lure, filmski prvenac Agnieszke Smoczynske ne predstavlja nikakav naročiti doprinos mitologiji glede sirena, samo kombinuje standardne mitološke elemente sa romantizacijom na liniji Andersen – Disney, uz čak dosta nespretnu i iznuđenu dramaturgiju, ali pleni vizuelnim stilom i količinom žanrova koje gura u blender. Dramaturgija i motivacija likova je očito podređena samo tome, gledaoci će se ponekad gubiti u filmu i sadržaju koji teče kao na pokretnoj traci često bez nekog smisla, ali makar je vožnja zabavna.
Priča je to o sestrama sirenama, Srebrnoj (Mazurek) i Zlatnoj (Olszanska) koje je na plaži pokupio gitarista Mietek (Gierszal) nakon što su one namamile i utopile polovinu njegovog sastava. Između Mieteka i Srebrne se polako krčka romansa za koju pretpostavljamo da neće dobro završiti, a glavna u grupi, klavijaturistkinja i pevačica Krysia (Preis) ima sasvim poslovnu ideju vezanu za njih. Primiti ih u skupinu i od njih načiniti atrakciju na muzičkoj i noćno-klubaškoj sleazy sceni. Gazda (Malanowicz) već trlja ruke jer predviđa useravanje od love, ali zapravo ne kapira da ima posla sa natprirodnim bićima koja ne može tek tako potčiniti. Osim što se hrane ljudima, sestre komuniciraju telepatski, pa čak ni taktika “zavadi pa vladaj” nije naročito primenjiva na njih. Jedino što im može naškoditi su emocije...
Ono što je najzanimljivije je miks žanrova i stil, te izbor vremena i mesta radnje. U pitanju je bajkoviti (body) horor mjuzikl smešten u (komunističku) Poljsku 80-ih godina. Vremenski “setting” je iskorišten više za furku na pop-kulturu i stil nego za društveno-politički komentar, mada i toga ima onako sa strane, recimo scena u robnoj kući i komentar sestara da su jezik naučile od turista na plaži u Bugarskoj. Možda je dekoracija previše bogato-kičasta, a društvena klima odveć zapadnjački liberalna, ali ne zaboravimo da je ovo fantazija, a ni činjenicu da se u Poljskoj zapadnjačka muzika vrlo brzo primala. Zato ne se ne treba čuditi šljokicama, disco-kuglama i punk rupčagama koje u principu služe za atraktivnost i lagani bizarluk. Uostalom, uz poslovnično dobru fotografiju (važi za sve novije poljske filmove koje sam gledao), ta strana filma deluje i najsnažnije i najsigurnije u izvedbi.
Ako ćemo preći na neku simboličku ravan, tu nisam baš siguran govori li ovaj film išta. Da se tu iščitati pokoja uopštena teza o čoveku kao kvarljivoj robi, čoveku kao samoljubivom i verolomnom biću koje zbog toga zaslužuje osudu i stradanje. Takođe, sirene kao bića podvojenog identiteta se nalaze u procepu, premda Zlatna prihvata svoju monstruoznost i u njoj uživa, a Srebrna želi nemoguće, da postane ljudsko biće, pa je “body horror” priča nekako njena.
Mlade glumice su se pokazale kao odličan izbor, fizički dovoljno slične da bi prošle kao sestre, a opet dovoljno distinktivne da ih nikad ne pomešamo. One uspevaju da kanaliziraju široku paletu emocija i stanja, od fingirane do iskrene naivnosti do raznorodne monstruoznosti, pritom ostajući sve vreme izazovne i opasne. Ostatak ekipe ih odlično prati, mada njihovi likovi nisu ni izbliza toliko kompleksni i čini se da tako kartonski imaju po funkciju-dve u filmu.
Iako osebujan i uvrnut, te stoga pamtljiv, The Lure je očito prvenac u kojem je neiskustvo autorice vidljivo na svakom koraku. Ona čak ni ne načinje teme, pominje ih onako usput, o produbljivanju da i ne govorimo, koristi ih od scene do scene i napušta u zgodnim trenucima, pritom jako varirajući ritam filma tako da je celokupni ugođaj nalik na turneju po izmaštanom svetu koji može, a ne mora imati veze sa stvarnošću. Razloge za to treba tražiti i u scenariju Roberta Bolestua koji dosta toga ostavlja u elipsama, što je možda i njegov autorski potpis. Sličan štos mu je prošao u filmu Hardkor Disco (2014), gde je bio ko-scenarista, ali u pitanju je potpuno drugačija varijanta žanrovski i tematski, pa su te elipse nekako imale smisla, čak su i dobro došle za ugođaj. The Lure nije takav film, ali je ova bizarna i rastrzana zabava svakako vredna gledanja, naročito ako ste horor fan ili ljubitelj kiča 80-ih.