2014.
scenario i režija: Tal Granit, Sharon Maymon
uloge: Ze'ev Revach, Levana Finkelstein, Aliza Rosen, Ilan Dar, Raffi Tavor, Hilla Sarjon, Ruth Geller
Nije teško zauzeti stav po nekom pitanju, kao što nije teško izabrati stranu u sukobu, religiju, naciju, klub za koji navija... Svoj izbor treba u nekom trenutku i u nekoj debati braniti, a sa inteligentnim i jednako uverenim sagovornikom na suprotnoj strani argumenti tipa “tako je to i kraj” nisu dovoljno ubedljivi. Priznajem, i sam ponekad idem linijom najmanjeg otpora i izabranog sistema verovanja i vrednosti preko kojih odlučujem šta podržavam a šta ne. Moj liberalni svetonazor izvire iz pretpostavke, zapravo uverenja, da (civilizovani) čovek zna šta bi sa svojom slobodom, pa u skladu sa tim većinu pitanja provlačim kroz filter liberalno-neliberalno. Možda sam naivan, možda grešim, ali još nisam čuo bolju alternativu.
Izraelski film Mita Tova na svom putu od lake komedije do teške drame testira čvrstinu naših uverenja na jednoj kompleksnoj temi. Temi eutanazije i prava na dostojanstvenu smrt bez patnje. Tema je škakljiva sa svakog aspekta, čak i ako zaboravimo na religijske dogme i prostu legalnost, ona ostaje u etičkoj sivoj zoni toga ko je kvalifikovan da donese kakvu odluku. Argumenti su jasni, slušamo ih dugo, a ono što mi se čisto filmski učinilo zanimljivim je kako takvu ozbiljnu temu upakovati u komediju. Ali Izraelcima su uspevali i čudniji eksperimenti.
Rekli smo da nećemo o religiji, a ni film ne insistira na njoj, iako počinje sa Bogom koji se Zeldi (Geller) javlja putem telefona. Bog je zapravo komšija Yehezkel (Revach) sa glasovnim sintisajzerom koji je sam patentirao, dežurni pronalazač i spadalo koje popravlja raspoloženje i uliva nadu svojim susedima u jednom jerusalimskom staračkom domu. On, žena mu Levana (Finkelstein) i susedi i prijatelji imaju, reklo bi se, ugodnu starost kad imaju vremena i snage za takve zezalice. Uostalom, pozitiva i odsustvo stresa produžavaju život.
Međutim, priču će u mračnijem pravcu povesti Max, terminalno bolestan od raka, kome je dosta patnje, pa moli ženu Yanu (Rosen) i najboljeg prijatelja Yehezkela da mu prekrate muke. Iako se Levana tome protivi iz religijskih, etičkih i građanskih razloga, njen muž će pokušati da se obrati jedinom doktoru u domu, Danielu (Dar) za kojeg se ispostavlja da je veterinar i misli da je Max pas, pa pristaje, da bi odustao kad shvati da se radi o čoveku. Kako je Daniel gay, pritom to skriva od svoje majke i u vezi je sa oženjenim muškarcem, bivšim policajcem Raffijem (Tavor), ekipica vrlo brzo dolazi do spasonosnog rešenja: neka umirući da sam sebi fatalnu dozu sedativa preko mašine koju će Yehezkel konstruisati i povezati na infuziju.
Mašina će biti upotrebljena barem jednom i to će privući pažnju drugih suseda u domu koji će takođe možda poželeti usluge stručnog tima. Petoro ljudi se trudi da od svog posla ne naprave industriju smrti i, važnije, da ne budu otkriveni. Kao što je Levana oštri protivnik eutanazije, tako Yehezkel i Yana postaju pobornici.
Ali se stvari menjaju kada Levanina demencija uznapreduje od toga da ne zna koji je dan u nedelji i koliko je jaja stavila u kolač do toga da praktički ne zna gde se nalazi. Koliko je ona uvereni protivnik eutanazije kada je u situaciji da je poželi? Koliki je Yehezkel pobornik kada je na mestu umirućeg neko njemu blizak?
Od relaksirajućeg humora na početku do teških ličnih dilema na kraju koje su snažnije od principijelnih etičkih stavova je dug put i autorski dvojac se ne snalazi uvek dobro. Neke scene su čisto zlato, osmišljene perfektno, pune topline i propraćene izvrsnim glumačkim izvedbama, ali je svejedno primetan pad u tempu na sredini. Neka od rešenja su čisti wtf momenti, poput onog ničim izazvanog muzičkog intermeca ili čista kupovina vremena, kao što su to veštačke unutar ekipe. Pa ipak, kada se radi o velikim temama ljubavi, smrti i prijateljstva, Mita Tova je sasvim solidno izveden film.
Ako mene pitate šta mislim o eutanaziji, reći ću samo da je podržavam i da, ako budem neizlečivo bolestan, želim da mi se skrate muke. Shvatam da je život borba, ali ta borba ponekad nema smisla. Samo bih molio svoje najbliže da to razumeju kao moju svesnu odluku.